ЕМАНУИЛ

 

ЕМАНУИЛ
 
I
О СНОВИМА СА ВАЖНИМ ПОСЛЕДИЦАМА
 
ПОВЕСТ О ВЕЛИКОМ ЧУДУ УМРЛОГ ЕПИСКОСПА
У граду Манџурији, на граници руског Сибира и Китаја, где је живео и умро епископ Јона, била је једна породица руска: чиновник на источној железници, његова жена и њихов син. Како је отац био у служби комуниста, то се та породица није интересовала вером ни црквом. Но разболи им се њихов дечко, и боловао је неколико месеци. Ноге су му се узеле, и биле су као одсечене. Родитељи су чинили све што се могло, плаћајући лекаре и употребљујући лекове. Но ништа није помогло. Дечку је ишло све од зла на горе. Позивани су и руски и јапански лекари, употребљаван Рентген, и све све, али ништа није помогло. Родитељи у очајању очекивали су смрт свога сина. У томе дође и 7. октобар 1925. године. Тога дана представи се епископ Јона. Због смрти многовољеног епископа цео град је био у узбуђењу. Мајка услужи своје болесно дете у постељи, покрије га па изађе послом у варош. Кад се вратила и ступила у кућу, узети дечко, син њен, искочи из своје собе пред мајку, вичући весело: Мама, ево, ја сам оздравио! Мајка је једва могла поверовати својим очима. Загрли свога сина, изљуби га и исплаче се од радости, па га онда упита, како је то он наједном оздравио? Дечко одговори: Кад си ти изашла, ја сам заспао. И на сну ми се јави један добар човек у свештеничком оделу, па ме упита: Зашто ти лежиш у постељи?! Ја му одговорих, да ми ноге не ваљају, и да не могу да макнем. Онда ми тај човек рече: Ево ти моје ноге, узми их па иди, јер мени оне иначе више не требају. – Мајка је питала дете подробно, какав је изгледао онај човек, и дете је описивало. Сутрадан узме мајка дете и оде на панихиду над умрлим епископом Јоном. Када дете угледа лице лежећег мртвог владике, оно узвикне: Мама, ово је онај човек што ми се јавио на сну и дао ми своје ноге!
 
ПОВЕСТ О ИСЦЕЉЕЊУ У ТРЕМУ ЖИЧЕ
Драгомир Алексић из Краљева прича: “Кад ми је било 3 године, пао сам у неку тешку болест. Моја мајка види некога у сну који јој рече: Однеси то болесно дете у манастир Жичу, па кад ступиш у трем од западних врата, наћи ћеш с десне стране јали воде јали росе. Попрскај тиме дете, па ће оздравити. – Мајка то усни и заборави. Кад после опет једне ноћи јави јој се исти човек, па јој понови исту заповест. Мајка моја опет то не узме озбиљно. Тада јој се јави онај човек и трећи пут, прекори је и замахне штапом да ју удари што га није послушала. Уплаши се моја мајка од тога и однесе мене у Жичу, нађе росе с десне стране код западних врата, попрска ме њоме, и замоли духовника да ми очита молитву. Док је духовник читао, ја сам заспао и презнојио се. Кад сам се пробудио, био сам здрав”.
 
ПОВЕСТ О ЧУДНОМ ПРЕДСКАЗАЊУ
У књизи о девици Меланији затворници која је умрла 11. јуна 1836. године, прича се како је у то време дошла у њен женски манастир у месту Елоцком мајка са ћерком. Обе се замонаше: мајка са именом Модесте а ћерка са именом Митрофаније. Остарела мајка спремала се за смрт и препоручивала ћерки ово и оно да уради по њеној смрти. Али судба хтедне те ћерка умре пре мајке. Мајка старица неисказано је туговала за својом ћерком. И у тој тузи види она једног дана на сну упокојену Меланију затворницу, која јој рекне: “Доста с тугом! Боље, потруди се у име Бога да продајеш моје књиге”. Умири се старица од тих речи, али остане у чуђењу, о каквим књигама говори покојница, кад она нити је писала нити оставила после себе никакве књиге. Но кроз неколико дана стигне у манастир један пакет књига. То је био животопис Меланије затворнице. Неко саставио и послао у манастир. И наједном игуманија одреди старицу монахињу Модесту, да она води бригу о тим књигама и да их продаје посетиоцима. Тада се објасни тајна оних речи о продаји књига.
 
ПОВЕСТ О ЧУДУ ПЕТОЧИСЛЕНИКА
Петочисленицима се називају петорица ученика св. Кирила и Методија, и то: свети Климент, Наум, Ангеларије, Горазд и Сава. До данашњег дана сачуване су мошти светог Климента у Охриду и светог Наума у манастиру Светонаумском. Прича нам г. Прњатовић, најугледнији трговац из Сарајева: Као стараоц Старе цркве у Сарајеву разболим се од шарлаха на смрт. Моја болест довела је моју фамилију до очајања. Доктори су даноноћно стајали око мене. У великој ватруштини ја сам био у несвести. Кад бих мало долазио к себи, знао сам да умирем. У томе бунилу јави ми се неколико људи. Ја сам их могао набројати тројицу. Стадоше преда ме. Ја их упитах: Ко сте ви? А они одговорише: Ми смо Петочисленици. Па онда ми рекоше: Не бој се, нећеш умрети! После тога је сам оздравио. Мој главни лекар др Караахмедовић ми је тада признао: Твоје стање било је безнадежно; сам те је Бог спасао. – Тада ја почнем распитивати, ко су то Петочисленици? Нико ми није знао рећи. Најзад дознам то од једног свештеника. После је Прњатовић поручио у Битољу једну велику икону Светих Петочисленика и ставио у свој дом.
 
ПОВЕСТ О КРАЂИ У ВИНОГРАДУ МАНАСТИРСКОМ
Прича нам монах Рафаил из манастира Светог Спаса код Охрида: Долазио је к нама често један жандарм поднаредник. Он је био пореклом Македонац. И владао се увек пристојно. Једне јесени дође он пре подне сав узрујан, уђе у цркву, целива иконе и остави 10 динара на икони. Онда исприча, шта му се догодило. Пролазећи поред манастирског винограда, он виде грожђе зрело, па уђе и набере пуну мараму грожђа, чувајући се да га ко не угледа. После оде у планину, и седне на једном месту. Задрема му се, и он легне и заспи. На сну види човека, који дође с кантаром, па узме грожђе у марами и измери. Кад измери, он рече: Равно две оке, по пет динара – десет динара. И онда страшно погледа на жандарма и рече: Ово је грожђе манастирско; ово је грожђе крађено; ово грожђе се не сме однети! Тешко оном ко овако чини. Рекавши то, онај човек ишчезе, а жандарм се пробуди, сав дрхтећи од страха. Па пошто добро размисли о ономе што му се јавило у сну, он се упути ка манастиру. Грожђе врати, и остави 10 динара у цркви на икони. Пошто је све то испричао, поднаредник дигне руке у вис и викне: “Никад више, никад! И не само никад нећу красти манастирско него ничије, ничије у свету!”
 
ПОВЕСТ О ЈАВЉАЊУ МАТЕРИ ДА ЈЕ ДЕТЕ У ОПАСНОСТИ
Прича нам данас свештеник Марко из Прилепа овај диван случај. Једнога дана он је био отишао к својима у село, а попадија му остала сама с малим дететом код куће. Попадија је спавала са дететом у једној постељи. Ноћу на сну чује она глас: Устани, дете ти се удави! Тај глас пробуди жену, и она устане. Но убрзо заборави опомену коју је чула, него сиђе с постеље и како је осетила жеђ, напије се воде, потом опет легне и заспи. Али опет чује исти глас: Устани, дете ти се удави! Она се опет пробуди и дигне. Зачуђена што је тај глас опомиње, она скине покривач са детета, кад – али има шта видети! Ужас! Дете некако узело у уста један крај од малог свог јастучића, и јастучић му ушао толико у уста да је потпуно напунио и затиснуо уста а при том још притиснуо и нос, тако да дете није могло да дише. Образи у детета били су набрекли а очи исколачене, као у дављеника. Још само неколико секунди и дете би заиста било задављено. Али Свевидећи, који је вечно будан, видео је дете у опасности и гласом дао знак матери. Мајка је била сва ужаснута, и сутрадан је отишла у цркву Пресвете Богородице и запалила кандило.
 
ПОВЕСТ О НЕОБИЧНОМ ДОЖИВЉАЈУ ЈЕДНЕ БУЛЕ
Из мог Дневника
Чули смо данас ову повест у метоху светог Наума у Битољу.
После славе светог Наума дошла је у метох једна битољска була, отуда са Баира. Донела је једно стакло зејтина и испричала следеће. Она се бави врачањем над ћасом воде. Често јој долазе жене и људи ради врачања. На сам дан светог Наума она се уздржавала од врачања неколико година, јер једне године кад је у тај дан врачала, пао је у бунар синчић хришћанке којој је врачала и једва су га живог извадили. Ове године дошла јој једна жена и замолила да јој врача за неког болесника. Була одбијала, но најзад пристала и врачала. Те ноћи сања она како се око врата њеног мужа савила велика змија. А код њих је те ноћи ноћио њихов зет. Кад је свануло, изађе була да испрати свога зета, а муж јој остане у кревету. Тек је изашла, почне муж викати да се одмах врати. На вику мужа жена се врати у собу. Кад има шта видети: око врата њеног мужа савила се велика змија. Жена се уплаши и почне запомагати. Утом се змија одвије од човека и лагано се одвуче у једну рупу у зиду. “Никад више нећу врачати у дан светог Наума. Страшан је то светац, врло страшан!” И оставивши зејтин изашла је машући рукама.
 
ПОВЕСТ О ЧУДУ СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ
Неки католик из племена Хота у Албанији по имену Васиљ Марко није имао порода за 14 година свога брачног живота. Било је то њему тешко, а жени његовој претешко. Једне ноћи јави се жени Васиљевој неки свети старац, који се каже да је свети Никола (а то је била слава Васиљева) и рекне јој, да више не јадикује него нека пође у Осторог светом Василију и помоли се па ће Бог услишити њихову молитву те ће кроз годину дана добити чедо, коме нека надену име Василије. Сутрадан жена исприча мужу свој сан и предложи му да иду у Острог. Муж не хтедне то учинити бојећи се подсмевања својих суседа што иде у православну светињу а не верујући много у моћ светог Василија. Али идуће ноћи иста појава догоди се Васиљу на сну као раније његовој жени. Тада се Васиљ реши да иде. Под изговором да хоће да посети неког свог побратима у Пиперима он дође у Острог са женом својом, и ту се обоје срдачно помоле Богу и светом Василију да им се дарује једно чедо. После годину дана жена роди сина и надене му име Василије. Потом роди и другог сина. Оба су им жива, и сада већ одрасла и у свему напредна.
(Ово чудо забележио је Илија Златичанин у својој књижици: Чудеса св. Василија Острошког, Подгорица 1929. год.)
 
ПОВЕСТ О ПРВОМ ЧУДУ СВ.ТЕОДОСИЈА ЧЕРНИГОВСКОГ
Знаменити епископ Јован Максимовић, пријатељ цара Петра Великог наследио је Теодосија на Черниговској епархији. Једном се епископ Јован разболео тешко и већ се примакао смрти. Сва његова околина очекивала је његов крај. Но у тој његовој тешкој болести јави му се једнога дана његов упокојени претходник Теодосије и рекне му: “Не бој се, брате Јоване, но спреми се да сутра служиш литургију”. Чувши то епископ Јован одмах поручи свештенству, да ће сутра он служити архијерејску литургију. Сви помисле, да болесник то говори у бунилу. Али сутрадан заиста Јован је био здрав, и служио је литургију.
 
ПОВЕСТ О ЧУДЕСНОМ ИСЦЕЛЕЊУ ОД ГНЕВА
Свети Тихон Задонски имао је гневљиву природу. Гневио се често на људе, и кајао се, па се опет гневио. Ту своју слабост он је осећао јаче него ико други. Много се молио Богу, да га Бог поправи и спасе од тако јаросне нарави. И заиста по Божјем промислу догоди му се нешто што је заувек укротило гнев његов и привело га смирењу скрушености. Тако после једне молитве у којој је просио од Бога болест која би га исцелила од гнева, он заспи, и у сну види себе у једном храму. Излази свештеник из олтара и носи на рукама мало дете покривено провидном марамом. Он приђе к детету, погледа га, и упита свештеника како је младенцу име? Одговори му свештеник. Василије (што на грчком значи: Цар). Онда Тихон скине мараму са детета и пољуби дете у десни образ. У том тренутку дете га удари десном руком по левом образу тако силно, да он јаукне од бола и пробуди се. Осетио је да га боли цела лева страна од врха до дна тела. Он заблагодари Богу, и од тада више се није љутио ни на кога и ни на што.
 
ПОВЕСТ О УБИЦИ КОГА ЈЕ МУЧИЛА САВЕСТ
У 1914. години у Москви у 2. Мјасницком кварту пријавио се неко по имену Е. П. Васиљев, млад човек, и рекао да има нешто да саопшти начелнику полиције. Кад га је начелник примио, он му саопшти, да је пре годину и по убио у шуми једног непознатог господина, заклавши га ножем. Ценећи по спољашности и оделу он је мислио, да тај господин има много новаца. Но кад га је убио и претресао, нашао је код њега само 18 рубаља. Посље тога злочина првих дана он није осећао никакву грижу савести. Али доцније почне га савест мучити све више и више. Најзад почео му се јављати дух убијеног, и није му давао мира ноћу никако. Изјавио је начелнику, да му више недостаје снаге да то подноси, и зато се пријављује суду да му суди.
 
ПОВЕСТ О СТАРИЦИ И ТРИ НАЈГЛАВНИЈЕ МОЛИТВЕ
Стара калуђерица Стефанија из манастира светог Стевана код Охрида – сада у 80-ој години – прича: Прошле године била сам на дан славе светог Еразма (2. јуна по ст. календару) и послужила колико сам могла. Кад су се гости разишли, остала сам да преноћим и одморим се. Ноћу дођоше ми на сан два човека и стадоше с две стране мене. За једног који беше као владика помислих, да је свети Еразмо. Он ми рече: Спаваш ли спаваш, калуђерице? А ја рекох да сам уморна и морала сам лећи. Онда он настави: А какве молитве читаш? Ја одговорих, да сам неписмена и стара, и да се молим Богу како умем, на свој начин. Онда он рече: Треба да читаш што чешће Оче наш, Богородице Дјево и Вјерују, а понекад и Возбраној Војеводје. И дође ми и ја почех читати Оче наш, а они полако за мном. Онда и Богородице Дјево, а и они опет за мном. Хајде сад читај Вјерују, рече ми онај старији. Ја почех, па пошто баш не знам добро, а то они јачим гласом почеше читати а ја за њима. Тада ми још једном накричише, да те три молитве сваки дан по неколико пута читам, и нестаде их, а ја се пробудих и прекрстих. И сада често читам те три молитве сваки дан.
 
ПОВЕСТ О ЧОВЕКУ КОЈИ СЕ ОДВРАТИО ОД ЈЕРЕТИКА
“Прешао сам био у суботаре, прича нам један занатлија из Бачке, и нисам се никад мислио враћати у православну цркву. Само сам се усрдно молио Богу за своје спасење. И благи Бог ми је показао у једном дивном сну, где је права истина. Сањам као нашао сам се у једној ливади. Не видим никог живог, али видим много казана, поређаних један поред другог. Наједном обрете се код крајњег казана улево мој покојни отац са једним владиком, беле браде и у златним одеждама. Поче онај владика да свети воду. Па са крстом пође од казана с леве стране. Саже се и поче крстом ударати по једном, другом, трећем казану, а казани звече празни. Кад промеша по четвртом казану, чу се уз звекет и пљускање воде, али мало. У даљим казанима осетих по звуку као да има више воде. А кад дође до крајњег казана удесно, владика прекрсти пун казан воде, а оно се вода диже изнад казана за читав педао. И кадгод он превуче крстом кроз ту набујалу воду, оно искачу варнице као ораси крупне а светлије од сунца. Ја сав удивљен посматрах све то. Тада владика пружи крст као да неко целива. Ја погледах, а оно наједном цела ливада с десне стране покривена народом. Народ је прилазио и целивао крст, а владика је свакога водом и босиљком кропио. Па кадгод би некога додирнуо по глави босиљком, капље воде сипале су се као варнице. Онда се усудим и ја и приђем да целивам крст. Кад дођох на ред, владика ме оштро погледа и рече: Ти не припадаш овоме казану; твој казан је један од оних празних тамо улево. Ти си некад припадао овоме народу, али си отишао у отпаднике. Одлази одавде! Ја погледах у мога оца, сав цептећи од страха; али мој отац оборио главу земљи, и неће да ме гледа. Ја се окретох и пођох у онај народ, али се свак измицаше од мене као од губавца. Ја почнем плакати, и у том пробудим се. Сан ми је био јасна поука. Свети Никола је оно био са мојим оцем. Свети Никола је наша крсна слава, коју сам ја престао славити одкако сам се оделио од Православља. Одмах ми се казало, шта треба да чиним. Повратио сам се у веру својих отаца, исповедио и причестио. Од тада сам чвршћи у Православљу него што сам икада био”.
 
ПОВЕСТ О ЖЕНИ КОЈА ЈЕ НАМЕРАВАЛА ПРЕЋИ У СЕКТАШЕ
Причала нам је једна жена из Жабаља у Бачкој, како је она ходила увек на молитвене састанке Хришћанске Заједнице и добро се држала православне вере. Но једнога дана дође к њој у кућу неки суботар који је продавао јеретичке књиге и почне јој говорити како је њихова секта најправија у свету. Позове је да дође к њима на седницу, да више чује и научи. Поколебана у својој вери жена је била тврдо решила, да оде на суботарки састанак у прву идућу суботу. Кад је дошао петак, жена пре него је пошла на спавање стане пред икону Спаситељеву и овако се помоли: Господе, Теби се предајем, Ти ме управи на пут спасења. Те ноћи у сну види она чудну визију: види како мученици Христови страдају за веру: како једне секу мачевима, како други горе у огњу, како треће растржу зверови, како четврте на крст распињу, и тако редом. Наједном угледа она једну необичну главу, како се одсечена котрља ка њој. Њој дође у срце помисао, да је то глава светог Јована Крститеља. Онда јој проговори та глава: Видиш ли шта су ови претрпели за веру истинску, а ти сад њихову веру напушташ и тражиш другу! Жена се разбуди сва устрашена. Буде утврђена још више у православној вери, и не оде на секташки састанак.
 
ПОВЕСТ О ПИЈАНЦУ КОГА ЈЕ ИЗЛЕЧИО СВ. АРХАНГЕЛ
Неки мали радник из Ваљева Будимир Томашевић, радник абаџијски, пише дословно овакво писмо: “Радник сам абаџијски па пошто сам био велики алкохоличар па сам једне ноћи сањао светог аранђела Михаила да ми је дошао на сан и рекао немој више да пијеш а ја нисам сам сватио за свету дужност па сам и даље продужио пити.
“Једног дана седео сам у кафани поручијо ракију и када сам хтео да је узмем и попијем стакло је прсло у мојој руци струја ме је нека одма скрозирала и ја сам помислијо да то мора нешто да значи, одтада има три године с тога Вас молим да ми одговорите шта би са мном било да сам продужијо и даље пити”.
 
ПОВЕСТ О ЈАВЉАЊУ ИЗ ОНОГА СВЕТА
Причао нам један брат из Вевчана: Умро ми, каже, комшија кога сам много волео. Туговао сам за њим, молио се Богу и палио свеће. Једне ноћи јави ми се он на сну, и ја га лепо гледам; па сетивши се, да је он умро, питам га: “А где се ти сада налазиш?” А он на то одговори: “У небесној цркви”. Потом заћутасмо обојица. Онда опет он рече: “Све даће које ви нама умрлим дајете, долазе нама на небо”. Несумњиво, он је мислио, не да хлеб и свеће и вино и милостиња одлазе на небо, него да олакшање и радост у оном свету бива умрлим од наших даћа. Блажени Серафим Саровски палио је много свећа сваки дан спомињући живе и умрле. На оног Вевчанца сан је тако утицао, да је он уобичајио чинити стално жртве и милостиње за покој душа умрлих сродника и суседа.
 
ПОВЕСТ О ОДГОВОРУ ИЗ ОНОГА СВЕТА
1904. године упокојио се архимандрит Павле, настојатељ знамените Тројицке Лавре код Москве. Отац Павле био је необично кротак и смирен. Ничим се иначе није нарочито истицао. Један монах почне себе мучити питањем. Зашто је он постављен за игумана? И тако се, јавно и тајно, питао до саме смрти оца Павла. Кад је овај умро, монах се умирио. Али наједном догодило се нешто што је почело стално мучити његову савест и гонити га на покајање. Види он себе у сну како стоји над раком покојнога игумана. Наједанпут над раком појави се игуман Павле као жив. Лице је његово сијало неком благом светлошћу. А око лица круг са натписом: “Због кротости и смирења”. То је био одговор из онога света на питање монахово. Кад се пробудио, монах се горко кајао што се бавио оним питањем, и то је одмах исповедио, и објавио братији шта му се догодило.
 
ПОВЕСТ О ЧУДЕСНО ПРОНАЂЕНОЈ ИКОНИ
У граду Аксају на Дону беснела је колера 1830. године. Страх и ужас завладао је градом. Утом једна сирота жена усни сан и у сну јој се јави Света Богородица и рекне јој, да се ван града на том и том месту испод ђубрета налази њена икона. Нека се вели, та икона откопа, па ће колера престати. Жена оде свештенику и саопшти своје виђење. Свештеник одмахне руком и отера сироту жену. Но друге ноћи оној се жени исто јави. Опет она извести о том свештеника. Тада свештеник пође с људима на означено место и нареди да се копа. Ту је било неко старо ђубриште, и било је доста тешко копати. Но пошто се копало неко време, заиста се пронађе икона Мајке Божје. Тада се устроји литија, и са оном иконом, очишћеном и уздигнутом, пође около града. Кад су обишли град, врате се у цркву и поставе икону пред иконостасом. Колера је по том одмах престала. Од тада се прочује та Аксајска икона Божје Матере као чудотворна до данашњег дана.
 
ПОВЕСТ О ПРОРОЧКОМ СНУ
Прича прота Данило Шиљак: Био сам интерниран у Нежидеру са попом Чедом Чакаревићем. Дуго смо робовали и страдали. Једне ноћи уочи недеље сањам ја као отворише се врата на нашој бараци и уђе један дечко, извади нотес из џепа, оцепи један лист, па викну громко: Данило Шиљак и Чеда Чакаревић, јесу ли ту? Ту смо. одговорих ја. Одмах узмите своје ствари па да идете у команду и примите своје објаве; пуштате се у слободу. Ја се пробудим и прекрстим. Сутрадан причам попу Чеди свој сан. А он ће рећи: па може Бог дати да се ослободимо. Ја сумњам, одговорих ја. Утом дође среда. И догоди се нешто што ме је запрепастило. Исти онај дечко појави се, сада не у сну него на јави, извади нотес, оцепи лист и викну мене и поп Чеду по имену, и рече нам исте оне речи, онаковим истим гласом као и у сну, и ми будемо тога дана ослобођени.
 
ПОВЕСТ О СНУ ОБИСТИЊЕНОМ
Прича нам прота Данило из Пријепоља: Мој рођак Јосиф Шиљак називао је мене: Мали, а ја њега: Стари. Необично смо се волели. Једног дана рече ми неко, како је поп Јосиф нешто болестан. Ја рекнем: баш ћу отићи да га видим. Но прођоше два три дана ја не стигох да одем. Кад једне ноћи у саму зору сањам ја и у сну видим попа Јосифа обучена у одежде како лежи на дасци опружен као мртвац. Ја му приђем и упитам: – Како је, Стари? А он мени одговори: А где си ти, Мали? Ја тебе чеках а ти не дође. – Тргнем се у страху иза сна и устанем. Тек што сам устао, дође човек из села поп Јосифова. Ја га познадох и досетих се јаду, па пре него је он отворио уста ја упитах: Је ли жив поп Јосиф? Одговор: Умро је пре два сата.
 
ПОВЕСТ О ИСТОМ СНУ ДВАЈУ ЛИЦА
Чули смо за неколико случајева такозваних “двојних снова”. Такви се снови по правилу остваре. Читамо у књизи Макса Кемериха Прорицања један случај таквога двојнога сна. У једној породици падне у постељу деветогодишњи синчић. Дете је имало велику ватру и родитељи су били веома забринути за њ. Сања отац сан, као шета он са тим својим сином Карлом по ливади. Отац је држао дете за руку, и дете је било врло весело. Наједном се укаже пред њима неки диван и велики дворац. У том се дете оте из руке очеве и потрча у правцу тог дворца. Узалуд га је отац викао да се врати. Отац је хтео потрчати и сам да врати дете, али се није могао маћи с места. Кад се пробудио, био је сав уплашен за судбу свог болесног сина. Ћутао је до подне, па онда почне казивати сан, својој жени. Жена узвикне од изненађења, и саопшти мужу, да је она имала исти такав сан, и да га је још изјутра испричала слушкињи запретивши јој да то не казује њему, оцу детињем. Ускоро затим дете је издахнуло и – заиста одбегло у дивне и велике дворе небесне.
 
ПОВЕСТ О СНУ КОЈИ ОБЈАШЊАВА НЕДОЛАЗАК БРАТА
Донка Стојановић из Битоља прича нам о случају свога брата следеће: Мој брат Јован Секулић био је иконописац. Он је живописао и садашњу митрополију у Битољу. Умро је пре 3 године у Књажеву код Софије. Те године писао нам је да ће доћи за Васкрс, и ми смо га с радошћу очекивали. Али не дође. Беше нам и жао и чудно, зашто није дошао. Нарочито сам ја као сестра због тога туговала. Но по Васкрсу ја га видим у сну једне ноћи. Он ми се јави, па ми рече: Хтео сам доћи, али ето ово ми се десило”. Мало потом дође нам вест, да се мој брат Јова упокојио у Господу, и то баш оне ноћи кад сам га ја сањала.
 
ПОВЕСТ О ПРЕДСКАЗАНОЈ СМРТИ У РАТУ
Пише Макс Кемерих у књизи својој Прорицања на страни 61 следеће: “Веома је значајно што прича један аустријски поручник: Тек што је свануло јутро знамените битке код Вагрма (5. јула 1809) … а то приђе мени мој крилни поднаредник, Витенбарт по имену, и замоли ме, да примим и сачувам његов часовник и готовину, пошто је он сигурно уверен да ће овог јутра погинути … Наравно ја сам упитао пре свега за узроке такве забринутости. Ви ме, вели, познајете, да сам ја без страха, г. поручниче, и вероваћете ми. Уморан од јучошњих пешачења ја сам заспао синоћ чврсто и мирно код стражаре међу мојим људима. На сан ми дође неко биће небеске лепоте, стаде преда ме па ме подуже посматраше са бескрајном добротом. Привучен бејах томе бићу неким неисказаним осећањем па пружих руке према њему. Тада оно рече. ,Још данас бићеш ти код мене; прими ову траку у знак истине”. Рекавши ово обеси ми једну широку црвену траку преко десног рамена и прсију. – Ето зашто сам ја убеђен да је овај дан – дан моје смрти…
“Чим су Французи опазили наше кретање почеше из тешких топова сипати куглу за куглом. Ја спазих једну куглу која лећаше управо на мене. Скочих у страну и викнух својим људима: “Сагните се!” Један тренутак и – мој Витенбарт лежао је непомичан и мртав. Десно раме и прси биле су му расмрскане”.
 
ПОВЕСТ О НАГОВЕШТЕНОЈ СМРТИ У СНУ
Прича нам Ристо син пок. хаџи Стојана Опеничанина, како је умро његов отац. На месец дана пред своју смрт, каже, Стојан је позвао мене и рекао ми. У нашој кући умреће неко кроз месец дана. Како је то он дознао, није ми хтео рећи. Најпре је мислио, да ће умрети његова стара супруга, и почео је кришом од ње све припремати за погреб. Куповао је разне ствари и доносио кући па скривао од жене. Али на десет дана пред смрт он ми рече: Ја ћу умрети а не жена. Дошао ми је, вели, на сан мој син (који је погинуо у рату) и рекао ми: Хајде, бабо, дођи овамо, чека те деда (то јест отац Стојанов). После неколико дана рекао ми је, да му се поновио исти сан. На име, покојни син и отац његов позивају га у онај свет.
Изјутра на дан смрти он је хтео уваљати једно буре у подрум; пао је и буре га је скршило. Говорио је стално: Господи помилуј, Господи помилуј. Најзад те речи је прошаптао неколико пута, што се приметило по мицању усана, и с тим се упокојио.
 
ПОВЕСТ О НЕОБИЧНОМ СНУ ОБИСТИЊЕНОМ
Прича нам старица Ленка Јанић о једном случају, у коме је она добила истинито откривење из онога света. У време аустријске окупације она је живела са најмлађим синовима у Београду. Мучила се много и сиротовала, но стално се Богу молила. Једном јој се догоди да она загуби свој накит, који је држала у резерви да га у случају глади прода и децу исхрани. Она се због тог губитка много жалостила. Но дође јој још један далеко већи удар. Добије она вест, да јој је син Мика погинуо у рату. Плакала је горко за својим љубљеним сином. У тој тузи једне ноћи она види у сну свога умрлог мужа Љубу. Упита је муж, зашто је тако жалосна? А она одговори: Како не бих била жалосна кад сам изгубила накит! На то јој Љуба одговори. Накит није изгубљен; он се налази затрпан стварима у (том и том) сандуку. Онда Ленка рекне њему. Имам ја и већу жалост. Зар ти не знаш, да нам је Мика погинуо у рату? На то јој муж одговори: То није истина; Мика је жив. Кад се Ленка пробудила, она брзо почне претурати по оном сандуку, и заиста нађе свој накит. А кад се рат завршио, њен син Мика вратио се у Београд жив и здрав.
 
О СМРТИ МИТРОПОЛИТА ФИЛАРЕТА
Читам о предсказивању смрти чувеног митрополита Московског Филарета. То је било 1867.године. Те године било се навршило 50 година владичанства Филарету. Њему је било већ 84 године. Кад је одпразновао свој јубилеј, он се повуче од послова у Тројицку лавру светог Сергија. Те исте године 14. Септембра њему се јави на сну његов отац и каже му:
– Запамти 19. датум!
Овај сан митрополит је протумачио као јављење датума његове смрти. И зато се почео журно спремати за смрт. И решио је био причешћивати се сваког 19. датума. Кад је прошао 19. Септембар, он је очекивао 19. Октобар.
Кад је дошао 19. Октобар он се опет причести, но продужи живети. Кад је настао Новембар Владика почне побољевати, и почне све око себе журити да свршавају послове док није он умро. И приготовивши све, и поручивши погребни сандук, и наредивши све, он 19. Новембра одслужи последњу литургију и оде да се одмори. Када монах уђе да му јави за ручак, види Владику мртвог. Ето шта је значио сан: “Запамти 19. датум!” Иако је српски народ рекао: “Сан је лажа а Бог је истина”, ипак има много снова у народним причама и песмама, који су забележени као остварени. Баш скоро сам прочитао поново песму “Женидба Максима Црнојевића”, и у њој сан Јована капетана, који он прича свом ујаку Ивану Црнојевићу:
 
“Очи склопих грдан санак виђех,
Грдан санак да га Бог убије!
Ђе у сану гледам на небеса,
На небу се, ујо, наоблачи,
Па се облак небом окреташе,
Облак дође баш више Жабљака,
Више твога поносита града,
Од облака пукоше громови,
Гром удари тебе у Жабљака,
У дворове, твоју постојбину,
Жабљака ти огањ оборио,
И најдоњи камен растурио;
Што бијаше један ћошак бијел,
Ћошак паде на Максима твога,
Под ћошком му ништа не бијаше,
Исиод ћошка здраво изишао.-
Мој ујаче, Црнојевић Иво,
Не смијем ти санак исказати,
Тек ако је сану вјеровати,
Ја тиујо, хоћу погинути
Погинути у твоје сватове”.
 
И заиста, у несрећној борби међу сватовима, Максим је само рањен а Јован капетан убијен.
 
САН У ОЧИ СМРТИ КРАЉА АЛЕКСАНДРА ОБРЕНОВИЋА
Протонамесник Стева Гужвић прича нам, како је имао чудан сан оне ноћи када је погинуо последњи Обреновић, краљ Александар. Сним, каже, како ме Краљ позвао на славу да светим водицу и ломим колач. Ја дошао, као у неку малу и ниску кућу, где се Краљ налазио. Обучем одежду и хоћу да почнем обред. Наједном погледам и видим, а то свећа сва искршена и искривљена. Погледам у суд са водом, кад али вода нечиста и пуна отпадака од цигарета. Ја обратим пажњу присутних на ово и затражим, да донесу здраву свећу и чисту воду. Но још погледам низа се, а то моја одежда сва дроњава и поцепана. Помислим: док они донесу другу свећу и воду ја могу скочити до моје куће и обући нову одежду. И као дођем кући, узмем нову одежду и почнем облачити. Но никако да обучем: све ми се руке заплићу међу лице и поставу. Устрашен да не одоцним, ја пожурим, пожурим, али не иде па не иде. Сав ознојен и уплашен ја се пробудим. Прекрстим се и кажем: Дај Боже добро! Потом изађем на улицу. Беше врло рано. Пред једним дућаном видим познатог ми трговца и учитеља. Назвах добројутро и хтедох мимо проћи. Али учитељ ми приђе, па ће ми рећи: Знаш ли ти, попе Стево, шта се ноћас догодило? Не знам, одговорих. Само знам да сам имао један страшан сан и да не може бити добро. Онда ми рече учитељ шапатом: И није добро. Ноћас су погинули Краљ и Краљица у Београду. То је било 29. маја 1903. године.
 
ПОСЛЕ ГУБИТКА – ДОБИТАК
– Кажи ми, сестро Марина, нешто из народа. Ти си много путовала, многе судбе људи сазнала и путеве Промисла разумела.
Сестра Марина се замисли, па ће после дужег оклевања и изговарања као да она ништа не зна, да је недостојна и тако даље испричати следеће:
– У селу Издеглављу преноћила сам код једне удовице. Та удовица ми је причала, како је некад ударио помор у њену кућу те је за четири дана изнела седам мртваца из куће. Међу умрлим био је њен муж, и неколико синова и друге чељади. С тешком муком могла је она припремити све за погреб онако како је ред. Кад је свих седам погребла, она остане са троје ситне деце. Тада јој дођу комшије и сродници и почну саветовати, да се исели из те куће у неку колибу, јер је на кући проклетство. Али нема колибе – куда да се сели? У великој недоумици шта да ради једне ноћи кад су деца била поспала она се дуго молила Богу за савет, па легне и она спавати. На сну јој се јави света Недеља, па је помилује и каже јој, да ће је она штитити, и да ће јој одмах све добро поћи. Тако упућена и охрабрена она остане у својој кући. И заиста те године пође јој све на добро и напредак. Она узме за жито 50 Наполеона. За тај новац купи једну њиву од Турчина. Овце јој се умноже. Воће роди. Башта донесе велики плод. То се понови и идућих година. Децу подгаји и изведе на пут. Двојицу је оженила, а ћерку удала. Један син јој је сада кмет у селу. Диван пример Божјег промисла о онима који Га се боје!
 
ПОВЕСТ О СВЕТОМ ВАСИЛИЈУ ОСТРОШКОМ
– Верујеш ли ти, прото, да су свеци Божји живи? упитах једног дана чувеног проту јунака Јована Бошковића.
– Како не бих веровао, кад су ми се јавили и о себи то посведочили.
Једнога дана рече ми попадија, прича прота Јован, да због неке домаће невоље одем у Острог и однесем неки дар. Ја бејах нешто смућен и љутит. “Шта да му носим, рекох јој? Остави на миру оне мртве кости у пештери Острошкој, а ти се обрати живима за помоћ!” Тако прође дан. Кад ноћу у јасној визији јави ми се свети Василије, па лупи својим жезлом и срдито викну мени: “Ја сам жив, а нисам мртав, као што ти мислиш. И немој да будеш неверан но веран”. У великом страху ја скочим са постеље и потражим од попадије онај дар што је спремила, те га однесем у Острог светоме Василију. Од тада ја сам добро утврдио своју веру, да су свеци Божји живи а не мртви.
 
ГРОМ УБИО ДЕВОЈКУ КОЈА ЈЕ ТО САЊАЛА
Ратари, 9. јуна. (“Правда”) – У селу Клоки гром је убио двадесетогодишњу девојку Даринку Ракић, за коју се прича да је сањала баш уочи своје смрти оно што се заиста и десило. Свој сан Даринка је испричала укућанима. Рекла је да је у сну видела један велики црни облак, из кога ју је погодио гром. Сан је, како Даринкини укућани причају, доста онерасположио младу девојку. Ипак је она отишла са мајком и ујаком да окопава кукуруз. Нешто после три часа поподне небо су превукли облаци и убрзо је почело да грми. Грмљавина са јаком кишом трајала је дуго. Даринка, њена мати и ујак склонили су се од кише под гранама једног великог дрвета. Касније је Даринка прешла под једно друго дрво да би се заштитила од непогоде.
Одједном се зачуо страховито јак звук – као да се руши нешто огромно и гломазно. Кад су Даринкина мати и ујак дошли к себи, видели су да Даринка лежи три метра далеко од дрвета, под којим је малочас стајала. Била је убијена громом.
У погребу Даринке учествовало је цело село.
 
БИБЛИЈСКО МЕРИЛО СНОВА
И у Старом и у Новом Завету записани су значајни снови који су се обистинили. Ја не мислим овде преписивати све те снове – нека их сам читалац потражи и прочита у Св. Писму – него ћу их споменути. Тако:
 
У СТАРОМ ЗАВЕТУ
I Мојс. 20, 6. Сан цара Авимелеха, који беше отео од Аврама жену му Сару мислећи да је Сара сестра Аврамова. На сну му се јавило, да је Сара жена Аврамова, и наредило с претњом, да је одмах врати мужу, што је Авимелех сутрадан извршио.
I Мојс. 28, 12. Јаков у сну видео лествицу, низ коју силазе и уз коју узлазе анђели, а на врху лествица Господ Бог, који објављује вољу своју. То место Јаков је прозвао Ветил, што значи Дом Божји, и на њему је подигао олтар.
I Мојс. 37. Снови Јосифови, који су изазвали срдњу и завист браће његове и определили сву будућност његову.
I Мојс. 40. Снови Фараоновог пехарника и хлебара у време када су били у немилости царској и обојица тамновали у тамници заједно са Јосифом. Јосиф је правилно протумачио оба сна, и то: пехарнику да ће кроз три дана бити ослобођен а хлебару да ће кроз три дана бити обешен. Што се заиста и збило.
I Мојс. 41 – Знаменити сан Фараона мисирског о седам дебелих и седам мршавих крава. Јосиф протумачио тај сан као седам родних и седам неродних година. Обистињење таквог тумачења донело је Јосифу велики положај и велику славу.
I Царства 3, 5. Сан цара Соломона, у коме му се јавио Бог и рекао: Ишти шта хоћеш да ти дам. И што је цар заискао у сну, Бог му је даровао у животу.
Данило 2. Сан цара Навуходоносора о великом кипу, и о камену одваљеном од горе, који је срушио тај кип. Пророк протумачио, да се тај сан односи на четири наизменична и пролазна царства, и на последње и вечно царство Христово. Што се и догодило.
Данило 4. Сан цара Навуходоносора о великом храсту који би посечен, па из пања избише младице. Пророк протумачио, да се тај сан односи лично на Навуходоносора; на његово лудило за седам година, и на његово оздрављење када буде признао јединог истинитог Бога. Што се све и догодило.
Данило 7. Сан пророка Данила о борби цркве Божје са зверским царствима докле се не зацари Христос и успостави царство светаца Божјих.
 
У НОВОМ ЗАВЕТУ
Матеј 1, 20. Сан праведног Јосифа, у коме му се јави анђео Господњи и заповеди да не отпушта пресвету Деву Марију.
Матеј 2, 12. Сан источних мудраца, после поклоњења у Витлејему, у коме сну наређено им беше, да се не враћају у Јерусалим ка Ироду, јер он хоће да убије новорођенога Цара. Последица: мудраци одоше другим путем у домовину своју.
Матеј 2, 13. Сан Јосифов, у коме анђео Господњи наређује овом праведнику да бежи у Мисир са божанским Чедом и Његовом матером због опаке намере Иродове. Што Јосиф и учини.
Матеј 2, 19. А по смрти Иродовој опет се јави анђео Јосифу у Мисиру, објави му смрт Иродову и нареди да се врати у земљу своју. Што Јосиф послуша.
Матеј 27, 19. Сан жене Пилатове у време неправедног суда над Господом Исусом. Поручи Пилату жена његова: Немој се ти ништа мијешати у суд тога праведника, јер сам данас у сну много пострадала њега ради. Последице тога сна: малодушни Пилат опрао је своје руке но ипак осудио Праведника, а жена његова, по предању, постала је доцније хришћанка.
Види још Павлове снове Дела Апост. 16, 9 (јавио му се човек из Македоније); 18, 9 (јавио му се Господ); 27, 3 (јавио му се анђео Божји).
Сви наведени снови су истинити. Библија кроз њих показује да се Створитељ људи служи и сновима као једним од начина да објави људима вољу своју. Но Библија не оправдава све снове свих људи у свету. Далеко од тога. Напротив, она нас строго учи, да не верујемо свакоме сну. Чак и ако се неки сан испуни а одводи нас о праве вере у Бога, треба да буде одбачен. Ако устане пророк или који снове сања, и каже ти знак и чудо, па се збуде тај знак и чудо, а он ти рече: хајде да идемо за оругим боговима – немој послушати. Јер вас куша Господ Бог ваш да би се знало љубите ли Господа Бога својега из свега срца својега и све душе своје (V Мојс. 13, 1).
Према томе, може се рећи овако: Истинити су само они снови, који утврђују људе у правој вери и у поштењу; или другим речима: који обраћају безвернике ка вери, или грешнике ка покајању.
Једну малу руковет таквих снова је сам изнео овде. Јасно је њихово сведочанство. Сви они сведоче, да ми људи нисмо сами, него –
 
С нама је Бог!
Емануил!

Comments are closed.