EMANUIL

 

EMANUIL
 
III
O TAJANSTVENIM GLASOVIMA
 
Pojava tajanstvenih glasova bezmalo je obična pojava. Tako možemo reći zbog bezbroj primera te pojave. Kad bi hteli ići u dubine vremena i navoditi zabeležene primere o tajanstvenim glasovima, morali bi zaista potrošiti mnogo i hartije i mastila. No mi smo stavili sebi u zadatak, da u ovoj zbirci iznesemo samo nekolike novije primere. Ipak, počećemo sa dva starija primera koliko da bi naši čitaoci videli sličnost u pojavi i dejstvu tih tajanstvenih glasova u prošlosti i sadašnjosti.
 
TA SVEDOČI BLAŽENI AVGUSTIN
U svojim „Ispovestima“ priča blaženi Avgustin, kako se on od neznaboštva obratio u Hrišćanstvo. Dokle god je tražio svetlost istine u filosofiji, dotle mu je stalno dolazila misao na samoubistvo. Najzad se on počeo kolebati da li da primi Hrišćanstvo. Počeo je u tom trzanju moliti se Bogu s plačem i ridanjem. Najednom čuje on glas: „Uzmi i čitaj! Uzmi i čitaj!“ Glas je bio tanak kao glas deteta ili neke device. U nedoumici o tom tajanstvenom glasu Avgustin ode u kuću svoga druga Alimpija. Ne nađe druga kod kuće, ali vidi na stolu knjigu „Apostol“. On kao uzgred otvori knjigu i nađe ono mesto u poslanici Rimljanima, 13, 13-14: Odbacimo djela tame i obucimo se u oružje svjetlosti. Pročitavši te reči, lakne mu na duši, i on se reši da se krsti, što i učini.
 
TAJANSTVENI GLASOVI ODLUČILI SUDBU PROSVETITELJA IRSKE
U životopisu svetog Patrika prosvetitelja Irske govori se, kako je on duže vremena živeo u Britaniji, učeći se Svetom pismu. Odjednom počne on čuti glasove koji su ga pozivali da se vrati u Irsku. Slušao je često glasove mnogih jezika, koji su mu vikali kao i jedna usta: „Mi te molimo dođi i živi među nama“. On je tako često slušao te glasove, koji su ga zvali u Irsku, da su mu oni postali sasvim obični. Sveti Patrik je pričao, da je mogao raspoznavati glasove koji su ga pozivali. To jest znao je ljude u Irskoj, čije je glasove čuo. Ti su ljudi uistini, želeli njegov povratak, i Bog je učinio, da se jave oni tajanstveni glasovi Patriku. Najzad Patrik nije mogao više podnositi te glasove – koji su mu se i na snu javljali i često ga od sna budili – nego je sasvim ostavio Britaniju i otišao u Irsku. Ogromno apostolsko delo koje je ovaj svetac izvršio u Irskoj svedoči jasno, da su oni glasovi bili njemu od Boga upućeni.
 
POVEST O TOME KAKO ANGEL UPUĆUJE ILI ODVRAĆA
Ima jedna cela knjiga napisana o svešteniku engleskom zvanom Otac Kiril Angelski (Father Cyrill of the Angels). Ovaj sveštenik je naš savremenik. Nedavno je preminuo. On je služio u jednoj londonskoj crkvi posvećenoj Svetim Angelima. I imao je česte vizije angela. Mi ćemo navesti ovde dva slučaja, koji ne predstavljaju vizije nego glas i dejstva angela. Otac Kiril provodio je sve vreme dana ili u bogosluženjima ili u posvećivanju bolesnih i bednih. Jednom je zastao kod svoje kuće i razmišljao, čijoj kući sad da ide u posetu. Najednom čuje glas – glas angela hranitelja: Idi i vidi staricu tu i tu. On odmah posluša i ode. Kad je ušao u kuću te žene, ona zadivljena vikne iz postelje kako se baš malo čas molila angelima Božjim da dovedu njega, o. Kirila. „Evo, veli, ja sam bolesna, a nemam koga da pošaljem da Vas zovne. Tu u pobočnoj sobi porodila se jedna žena, i novorođenče je na smrti. Požurite, oče!“ O. Kiril je požurio da bi krstio dete pre smrti.
Drugi slučaj. Jedno zimsko posle podne proveo je o. Kiril u domu siromašnih, i tu je omrknuo. Kad je po mraku pošao niz stepenice, neko ga gurne nazad. On opet pojmi da se spušta niz stepenice, kad opet nečija ruka gurne ga jako nazad. O. Kiril se vrati unutra i potraži sveću. Sa svećom pođe niz stepenice. No kad je došao na onu stepenicu sa koje je gurnut nazad on vidi da je ostatak stepenica do dna bio pokvaren i porušen. Da je u mraku koraknuo još samo jedan korak, on bi se srušio i poginuo. No ruka angelska gurnula ga je nazad i tako sačuvala od smrti.
 
SPASONOSAN GLAS
Spasao se sigurne smrti na čudan način. „Vreme“, od 16. oktobra 1936. god. donelo je opis sledećeg čudesnog događaja: „Spasao se sigurne smrti na čudan način Smajo Jašarević iz Stoca. On je radio u svojoj kovačnici. U jednom momentu učinilo mu se da ga neko zove ispred kovačnice pa je izašao napolje. U tom istom trenutku srušio se ceo krov njegove radnje; i da je Smajo ostao u radnji bio bi na mestu mrtav“.
 
GLAS UMRLE MAJKE
Priča nam podpukovnik Pavle F. sledeći slučaj: Bio sam ranjen na Parašničkom Ključu (utok Drine u Savu) na dan svete Petke 14. oktobra 1914. godine. Austrijanci me zarobe i odvedu u Gredig kod Salcburga. Bilo nas je tu više Srba zarobljenika. Iduće 1915. godine 6. novembra ja sam čitao nešto u postelji, i u pola 12 sati ugasim svetlost. Najednom čujem glas moje majke: „Pajo, Pajo!“ Ja odmah poznam glas moje majke. Upitam druga u istoj sobi, da li je on čuo neki glas, a on odgovori da nije. Sutradan ispričam ja taj doživljaj Sreti Terziću (sada je general) i Lazi Mitroviću (sada je šef finansijske uprave), i oni se začude i kažu: Zaista ima nečeg višeg! – Prođe nekoliko meseci. Jednoga dana upita me kapetan Jordan Nikić: Pavle, kako se zove tvoja majka. To pitanje mene je žacnulo kao nož. Reknem mu ja: Zašto me to pitaš? Ništa, veli, onako te samo pitam. A on nije hteo da mi kaže istinu to veče. Sutradan dade mi on jedan paket, i u paketu novine „Pravda“. U tim novinama ja pročitam tužnu vest, da se moja mama upokojila 6. novembra 1915. godine, – dakle one noći kad sam ja jasno čuo njen glas.
 
O IZNENADNOM GLASU KOJI JE PROMENIO SRCE
Tamo između Struge i Debra nalazi se selo Glubočica s desne strane Drima. Na jednom brežuljku u selu stoji stara crkva sv. Ilije. Iz toga sela došao nam je neki mladić po imenu Jakov, koji nam je ispričao, šta je njega pobudilo da se obrati duhovnom životu. Bilo je, kaže, jedne godine baš uoči naše selske i crkvene slave, sv. Ilije. Ja sam prilegao pred svojom kućom, i ležao sam tako potpuno svestan i budan. Najednom dođe mi glas: „Med i mleko! Med i mleko! Med i mleko!“ Glas je bio potpuno jasan, i reči sasvim jasne. Još je glas bio tanak i nekako umilan, no sasvim nezemaljski i nesličan ma kome glasu koji sam ja u životu ikada čuo. Moja majka bila je tu u blizini mojoj, ali ona nije čula ništa. Čuvši taj neobičan glas ja sam odmah skočio i počeo razmišljati o onim rečima: „Med i mleko!“ Protumačio sam samom sebi, da je to glas od Boga, i da znači poziv mene na duhovan život. I svaki dan sam mislio o tome glasu, i uvek mu pridavao jedan isti značaj. Od tada ja sam postao uveren da Bog vodi očinsku brigu o meni, pa sam se okrenuo ka Bogu i duši. – Jakov se sada bavi rasturanjem Svetih pisama.
 
O GLASU KOJI BUDI NA MOLITVU
Otac Aleksije iz Svetog Erazma živi kao pustinjak. Kaže, da ga ništa ne uznemirava. Samo ponekad posle ponoći dolazi mu glas, koji ga viče po imenu: Aleksije, ustaj i idi u crkvu! Onda se on diže i ide u crkvu. I uvek tada vidi kako je kandilo dogorelo, pa treba da se dolije. – I od mnogih drugih čuli smo sličnu povest o glasu koji budi i poziva na molitvu. Ima takođe slučajeva, da taj glas budi one ljude koji treba da urane i da idu na put. To je glas angela hranitelja, koji brine o onima kojima je predat na službu.
 
POVEST O GLASU SVIŠE
Ovo što ćemo ispričati dogodilo se pre nekih 40 godina.
U ženskom manastiru Šamordinu kod Optine pustinje u Rusiji bila umrla igumanija. Tada monahinje izaberu drugu jednu sestru za igumaniju. U tom dođe jedna od monahinja ocu Josifu, čuvenom optinom starcu, pa mu između ostaloga kaže, kako su izabrali novu igumaniju, i to jednu istaknutu po učenosti i okretnosti. Starac kaže monahinji, da nisu trebale birati nego Bogu ostaviti da On ukaže koja će biti igumanija. Potom počne se starac moliti Bogu, da mu otkrije, koja treba da bude igumanija. I na molitvi čuje glas: Valentina! Za ovo ime i za kaluđericu pod ovim imenom on ranije nije čuo. Pa ipak poruči u manastir, da Valentinu uzmu za igumaniju. I same sestre nisu poznavale takvu monahinju, pa počnu tražiti i raspitivati o njoj. Nađu je najzad gde služi u bolnici. Postave je za igumaniju. Tri puta je Valentina dolazila starcu Josifu da moli, da je zbog njene prostote poštedi i odredi drugu sestru za igumaniju. No starac bojeći se Boga nije hteo ni čuti. Kada je Valentina treći put k njemu došla, on joj zapreti da će je prokleti ako se ne primi. I Valentina se plačući vrati u manastir i postane igumanija, i bude i ostane do kraja života odlična igumanija.
 
POVEST O UNUTARNJEM GLASU
Otac Jesej iz Ilinskog skita pravi je duhovnik. Priča nam on šta se jednom dogodilo s njim. „Putovao sam, kaže, uskim putanjama Svete Gore, i najednom obrem se pred žbunom, koji mi je sprečavao put. Ja zastanem, u razmiš- ljanju da li da idem ili da se vratim. Čujem u sebi jedan glas: Idi! No odmah za tim čujem glas: Vrati se! Dugo sam se tako mučio. Najzad krenem napred. No tek što sam stao nogom na onaj žbun, ja se otisnem niz jednu strašnu strmen nekakvoga kamenoloma, koji se od žbuna nimalo nije video. Ja izgubim svest. No polako dođem k sebi, i vidim gde sam. Bio sam pao na krivo stablo jednog okresanog drveta na dva metra od površine zemlje. Ali čudno je i kako sam pao: Jednom rukom i jednom nogom ja sam se držao na drvetu, a drugom rukom i nogom ispod drveta. Bio sam stegao drvo grčevito i rukom i nogom. Da nisam pao tako na ono drvo, ja bih pao na dno, ugruvao se i umro. Kad sam došao sebi, nekako sam se ispuzao do zemlje, uhvatio za onaj žbun i vratio se kući. Odbolovao sam malo no mnogo sam se naučio ljubavi Božjoj od tog događaja. Mislim, da su mi oba glasa: Idi, i: Vrati se! došli od anđela. Rečeno mi je, da se vratim, jer je opasnost preda mnom. A rečeno mi je da idem, da bi stekao iskustvo o tome kako Bog spasava čoveka. Stavljeno mi je bilo da biram, i ja sam poslušao onaj prvi glas koji mi je govorio: Idi!
 
O ČUDU U MANASTIRU RAVANICI U SREMU
Pre tri godine primili smo od nižepotpisanog brata Petra Kozlića ovakvo pismo koje donosimo od reči do reči bez izmene:
„Jovan Popović zemljoradnik iz Šašinaca kod Sremske Mitrovice ogluvio je godine 1914. na ratištu tako da na levo uho ništa nije čuo a na desno je čuo toliko kada mu se približi i govori nad samim uhom a inače iz male daljine pa makar topovi pucali nije ništa čuo.
U godini 1914. i 1915. lekari su pokušali na svaki način da mu pomognu ali je to bilo bez uspeha, usled čega je bio otpušten iz vojske kao stalno nesposoban. Po povratku kući isti je tražio pomoć kod lekara i odlazio im radi lečenja, ali tu ništa nije pomoglo i ako im je obećavao što god su zatražili samo da ga izleče. Lekari su tvrdili da on ne može nikada pročuti jer su mu živci prehlađeni i po njihovom uverenju da su mu popucale opne koje privlače sluh.
… Ali što je ljudima nemoguće Bogu je sve moguće, – no na žalost da se ljudi ne obraćaju Gospodu i ne traže od njega pomoći u raznim nevoljama.
Daklem, isti je posve izgubio nadu za ozdravljenje, i pokorno je nosio svoje breme. Ali Svemogući je provideo njegovo strpljenje i pozvao ga na savršeno isceljenje. – Pozvao ga je da se pokaje za svoje grehe, i da mu otvori najpre duhovno čulo, pa onda i telesno.
Pre dve godine postao je veliki pokajnik, i mada nije čuo on je redovno pohađao Crkvu i bratske skupove, trudio se da nikada ne izostane. Uvek je bio prvi na molitvi i u Crkvi i zato je primio od Gospoda veliku nagradu. Ove godine isti se sa braćom na skupu dogovorio da će zajedno sa ostalima ići u manastir Ravanicu. Ali dva dana pre toga on se razboli i reši se da ne ide, ali uoči toga dana kada je već skoro trebalo naše Bratstvo ići, u prvi mračak dođe mu čovek u sobu i oslovi ga njegovim imenom,… „Jovane ako budeš išao u Ravanicu biće dobro, ako ne neće biti dobro“, rekavši to izašao je napolje. Čuvši pitao je sam sebe, što bi to sad bilo no posle toga svakojako se reši da ide za Ravanicu, i teškom mukom došao je u crkvu Ravaničku i pomolio se Gospodu i Svetom Lazaru, da bi mu malo olakšali, i kada je posle toga izašao iz crkve osetio je lakše, nije imao groznice i potpuno je bio radostan.
…Oko 10 sati noći otišao je na manastirsku česmu i kada je hteo da pije vodu čuo je za sobom ženski glas: „Jovane umij se i metni prste u uši pa ćeš pročuti“. On je tako i uradio, odmah mu je počelo u ušima da strašno grmi. U tome se žena udaljavala od njega, za kojom je on onda počeo da ide, – ista je došla do crkvenih vrata, – on za njom, i ušla u crkvu i tu je nestade. Ali posle svega toga on nije još čuo nego samo grmljavina u ušima, no sutra kada se pričestio odmah je sasvim pročuo i danas je već četiri meseca kako čuje. Njegova starost je 55 godina.
Kako isti ne zna pisati to je zamolio mene kao svoga u Hristu brata da ovo dostavim Hrišćanskoj Zejednici u Kragujevcu i da ih zamolim da ovo objave preko lista svoj našoj braći i sestrama da se utvrde na ovome putu i veruju da je samo ovo pravi put.
Govorite, braćo, svima nevernicima koji ne veruju u čudo Sina Božjeg i govore da je sve to laž što piše u Svetom pismu da je Sin Božji činio čuda, neka veruju ovim čudima i događajima koje Bog i danas čini sa onima koji veruju Njega.
Opisao ovo čudo ja Petar Kozlić iz Šašinaca
 
NEKO JE VIKNUO
Gospodin Sava P. priča nam sledeći događaj: Sećam se iz detinjstva svoga jednog neobičnog događaja. Kao đače vraćao sam se iz škole kući. Bila je velika pripeka, i ja legnem pod jedno drvo u hlad. Legnem i zaspim. Najednom čujem kako me neko viče po imenu: Savo! Savo! Ja se probudim i odazovem: Šta je, i ko viče? Pogledam oko sebe, nema nikoga. Ali ipak nije bez nikoga. Tu kraj mene vidim skolutanu zmiju kako je uzdigla glavu i palaca poput mene. Sav pretrnem od straha. Onda skočim i u trku pobegnem kući. Ko me je viknuo, ja ne znam, ali znam, da onaj glas nije mi došao iz ovoga sveta.
Dalje priča isti gospodin Sava, kako mu se posle nekoliko puta u životu dešavalo, da ga neko vikne po imenu i probudi iz sna. To se dešavalo, veli, samo onda kad je neka, opasnost bila blizu; jedanput kad su goveda ušla u kukuruz, i t.d.
 
ČUO GLAS ANGELA
Ruski časopis „Pravoslavie“ u Njujorku saopštava sledeći čudesan slučaj koji se dogodio 1935. godine:
Episkop za Aljasku, Antonin, putovao je morem u jednoj lađi. Lađa se razbila kod jednog ostrva u Beringovom moru. Sa četiri čoveka vladika se nekako dokopa obale, No tu ona četvorica ubrzo umru. Vladika tu na ostrvu proživi 13 dana, na kamenu, zavejan snegom. On se neprestano molio Bogu, i jedno jutro čuje glas angela: „Još tri dana, i ti ćeš biti spasen“. I zaista treći dan dođu tri Aleutca, sa Aleutskih ostrva, koji su bili spaseni sa one iste lađe. Oni su otišli k svojima i javili, da je vladika poginuo, te trojica u čamcu pođu da traže telo vladičino. U međuvremenu svuda se po Aljaski i po ostrvima, dokle je doprla vest o pogibiji vladike Antonina, već služile zaupokojene službe za dušu njegovu. No kakvo iznenađenje za one Aleutce kad nađu vladiku živog? Oni ga uzmu i prenesu motoru svoga čamca da ga zamrzlog otkrave. Dugo su ga tako grejali. Mislili su, da će vladici noge i ruke sigurno otpasti. No vladika je potpuno ozdravio. Vratio se k svojima, i sada neprestano blagodari Bogu.
 
O KOSIDBI NA TROJICE
Priča nam brat Mita Orsić iz Dalja. 1931. godine dogodilo se kod nas ovakav slučaj: Jedan čovek koji se nije Boga bojao ni ljudi stideo uzme kosu i izađe u livadu na dan Svete Trojice da kosi. Kosio je sam u polju. Nigde nikog više na radu dokle se okom može videti. Koseći tako taj čovek najednom čuje glas detinji. Okretao se on tamo amo, ali nije video nikoga. Produži posao. Najednom opet plač detinji. Učini mu se kao poznat glas, kao glas njegovog sinčića. Tu u blizini bio je kukuruz njegovog brata. On ostavi kosu i pođe po kukuruzu da vidi, kakvo to dete plače. No nije našao ništa. Potom ponovo čuje glas detinji, i pozna jasno glas svoga deteta. Onda on ostavi posao i vrati se kući. Kad je stigao pred kuću, čuje onakvo isto plakanje dečje. To je plakao njegov sinčić, koga je on izjutra ostavio zdrava i vesela. Ušavši u kuću, nađe dete u teškoj vatri. Te noći dete ispusti dušu.
 
GLASOVI U CRKVI
Priča se za svetog Spiridona, da kad je on služio liturgiju čulo se anđelsko pojanje u crkvi. Ljudi koji su spolja slušali to pojanje pitali sveca, ko mu to tako lepo peva u crkvi. Na to im on odgovori da on nema nikakvog pojačkog hora osim ako anđeli ne pevaju.
Pričao nam je jeromonah Domentijan šta se njemu dogodilo kad je jednog praznika služio liturgiju u crkvi Divostinskoj, manastirskom metohu, ukraj puta Kragujevac Gornji Milanovac. Nije veli, bilo ni jedne žive duše u crkvi. Čak i crkvenjak nije bio došao. Ja sam bio žalostan, i u žalosti pitao sam se: Bože moj, baš nema ko reći ni amin kad ja otpočnem službu Božju! Tako ožalošćen ja sam svršio proskomidiju. Tada otpočnem: Blagosloveno carstvo Oca i Sina i Svjatago Duha… Na jednom, na moje najveće zaprepašćenje čujem ja mnogoglasan i snažan odgovor iz crkve pozadi mene: Amin! Ja se okrenem, no crkva prazna kao što je i bila. Sav u strahu i trepetu ja produžim govoriti jekteniju. No više nije bilo odgovora. Od tada, veli, ja nikad više nisam sumnjao, da sile nebeske prisustvuju u hramu na liturgiji kada sveštenik služi.
 
O TAJANSTVENOM I SPASONOSNOM GLASU
Priča nam brat Nikodim iz Parcana, kako je on obraćen veri Božjoj i postao bogomoljac. Uzeo on jednu njivu pod kiriju i posadio bostan. Kad je bostan počeo sazrevati, on napravi kolibu, metne u nju pušku, pa je svake noći dolazio tu i noćevao. Jedne noći vidi on lopove u svom bostanu. Puška mu je stajala pokraj njega napunjena. Vidi on, kako lopovi idu po bostanu i kidaju. Nikodim gnevan na lopove odmah hvati svoju pušku i stavi uz rame na gotovs da puca. Najedanput čuje on glas, koji mu glasno viče: Nikodime, vidi šta ti je to u pušci! Čuvši to Nikodim ispusti pušku iz ruku. Počne se čuditi čiji je to glas i otkuda. Obazre se oko sebe – nema nikoga. Pogleda opet u bostan, a to lopovi drsko šetaju i kidaju. Pomisli Nikodim, da je nešto prečuo, pa se opet maši za pušku da puca. No čim se mašio opet čuje glas: Nikodime, vidi šta ti je to u pušci! On se veoma začudi, ko mu to govori. Počne svuda oko sebe gledati i razgledati, ali nigde nikoga. A lopovi sve slobodnije i bezobraznije idu po bostanu i kidaju. Videći njihovu drskost i bezočnost, Nikodim se toliko naljuti da reši odmah da puca pravo u njih. Čvrsto stegne pušku i nanišani, ali – opet isti glas: Nikodime, vidi šta ti je to u pušci! Taj glas prođe kroz celo telo njegovo kao neka struja, i on onda stavi kundak na zemlju, ispravi pušku, uzme šipku da uvuče u cev. Kad je to pokušao, ali gle šipka ne ide u cev! Nikodim onda počne ispitivati, i šta nađe? Nađe cev od puške napunjenu zemljom i kamenjem i dobro nabijenu. Tada on razumedne, da je ovaj glas bio od Boga. Šta se dogodilo? Očigledno, lopovi su došli preko dana i zapušili cev od puške, tako da ako bi Nikodim pucao na njih, cev bi prsla i on bi sam sebe ranio ili ubio. Sada Nikodim je sve ovo razumeo. On ostavi pušku i zaboravi na lopove, koji uzmu nakrađeno i odu. Celu tu noć je preplakao. Sećao se svojih grehova i milosti Božije i sve je plakao. Od tada je Nikodim počeo redovno ići u crkvu. I zbog toga se upisao u bogomoljački pokret.
 
ČUO GLAS: NE UBI!
Neki Rajko N. iz Velikog Orašja ispričao nam je ovo čudo:
Hteo sam, veli, ubiti svoga strica zbog neke zavade oko vinograda. I jedne noći rešim se da to učinim. Bila je mesečina. Ja stanem u senku pod jedno drvo ukraj druma, kojim je moj stric trebao proći. U rukama sam držao sekiru, i čekao. Naiđe moj stric. Ja zamahnem sekirom da ga udarim po glavi, no u tom trenutku čujem jedan silan i strašan glas: „Ne ubi!“ Meni klonuše ruke, i ja ispustih sekiru. Moj stric ode, kao da ništa nije čuo, a ja ostah u senci. Nigde žive duše nije bilo na tom mestu niti u okolini. Čudio sam se, ko mi viknu onako strašno. Ko je da je, spasao me je od smrtnoga greha. A ja sad tvrdo verujem, da je ono bio glas mog angela hranitelja.
 
TAJANSTVENIM GLASOM SPASENA OD GROMA
Priča nam jedna čobanica iz Ljubićskog sreza, kako je često puta bila probuđena glasom od sna kad bi njene ovce otišle u štetu. Ja sam je onda upitao, da li je kadgod u budnom stanju čula takav glas koji nije od ljudi. Na to ona ispriča, kako je jednog dana pala velika kiša, a ona se sklonila pod neko drvo. Najednom čula je gde je neko viknuo glasno i jasno: Nerandža, beži odatle! Ona pobegne ispod drveta, no tek što je odmakla nekoliko koraka, prolomi se strašan tresak iza njenih leđa. Grom je udario u ono drvo, ispod kog se ona tek bila udaljila.
Mnogo ovakvih slučajeva došlo nam je do saznanja.
 
NEKOLIKI BIBLIJSKI PRIMERI. TAJANSTVENIH GLASOVA
Glas Adamu. Kada praroditelji sagrešiše Bogu u Raju „začuše glas Gospoda Boga“. I reče Adam: „Čuh glas tvoj, pa se poplaših“ (I Mojs. 3, 8 -).
Glas Mojseju. Kad je Mojsej čuvao ovce na Horivu, vide kupinu u plamenu kako gori a ne sagoreva, i ču glas iz kupine: „Mojsije, Mojsije! A on odgovori: Evo me!“
Glas Samuilu. Prema svome zavetu Bogu Ana, Samuilova majka, predade svoga sina prvenca u hram na službu. U to vreme beše starac Ilija prvosveštenik i čuvar kovčega zaveta. A sinovi Ilijini behu vrlo opaki i nevaljali. I Gospod izabra dete Samuila, da preko njega javi volju svoju. Jedne noći kada Samuilo spavaše, ču kako ga neko po imenu viče. „Evo me!“ odgovori mali Samuilo i otrča do starca Ilije, pa upita: „što si me zvao?“ „nisam te ja zvao, idi i lezi“, odgovori mu Ilija. Ode dete i leže spavati. No opet mu dođe glas, i opet se on odazva; i opet otrča ka Iliji. Tako i treći put. Najzad saznade prvosveštenik, da se to sam Bog javlja preko deteta, pa reče detetu, da ako ga još jednom vikne odgovori: „Čuje sluga tvoj, govori Gospode!“ Tako se i dogodi. Kada Samuilo ponovo leže, dođe mu glas: „Samuilo! Samuilo“ A Samuilo reče: „govori, čuje sluga tvoj!“ Onda mu Gospod naredi sve šta treba da kaže prvosvešteniku (I Samuil 3).
I dade se pravednom Samuilu da još mnogo puta docnije čuje glas Gospodnji gde ga zove i upućuje. Tako reče mu Gospod da pomaže Saula za cara. Potom reče mu Gospod da saopšti Saulu da je zbog greha odbačen. Potom dođe mu glas da pomaže Davida za cara.
Glas proroku Iliji. Kada sveti Ilija beše pao u veliku tugu zbog zlobe ljudske i udaljio se od ljudi i sklonio se u pećinu na brdu Horivu, tada „gle dođe mu glas govoreći: šta ćeš ti tu, Ilija?“ Poznavši glas Gospodnji Ilija se požali, kako je on sam ostao u Izrailju sa pravom verom u Boga dok je sve ostalo palo i poklonilo se idolima. Onda mu reče onaj glas: „Sedam tisuća ih je u Izrailju koji nijedan ne saviše koljena pred Valom“ (I Carev. 19).
I još mnogo puta „dođe riječ Gospodnja Iliji Tesvićaninu“.
Glas vojsci Sirskoj. Kada vojska cara Sirskog ratovaše na Izrailj, i u ratu napredovaše, najednom jedne noći ču se strašna lupa i huka u logoru Sirskom, te se vojska Sirska uplaši, zbuni i pobeže. „Jer Gospod učini te se u okolu Sirskom ču lupa kola i konja i velike vojske, te rekoše jedan drugome: eto car Izrailjev najmio je na nas careve Hetejske i careve Misirske da udare na nas! To se podigoše i pobjegoše po mraku ostavivši šatore svoje i konje svoje i magarce svoje – i pobjegoše“ (II Carev. 7, 6).
Glas (ili reč) prorocima. Za sve proroke kaže se kako čuše glas Gospodnji, ili kako im dođe reč Gospodnja. „I dođe riječ Isaiji od Gospoda“. „I dođe riječ Gadu“. „Tada odgovori Gospod Jovu iz vihora i reče“. „Riječ koja dođe Jeremiji od Gospoda“. „Ovako mi reče Gospod“. Prorok Jezekil kaže: „I čuh glas nekoga koji govoraše: sine čovečiji, ustani na noge da govorim s tobom“. Slično i prorok Danilo: „I čuh glas čovečiji nasred Ulaja, koji povika i reče“. „Riječ Gospodnja koja dođe Osiji“. „Riječ Gospodnja koja dođe Joilu“. „Dođe riječ Gospodnja Joni“. „Riječ Gospodnja koja dođe Miheju, Sofroniji, Ageju, Zahariji, Malahiji“, i t.d.
Glas na Jordanu. Kada se Gospod Isus krštavaše na Jordanu rukom Jovanovom, „gle, glas s neba koji govori: ovo je sin moj ljubazni, koji je po mojoj volji“ (Mat. 3, 17). Takav isti glas čuli su apostoli na gori Tavoru prilikom preobraženja Hristova (Mat. 17).
Glas Savlu. Na putu za Damask javi se Savlu gonitelju hrišćana svetlost velika i dođe mu glas: „Savle, Savle, što me goniš?“ I ljudi koji bejahu sa Savlom „čujahu glas a ne viđahu nikoga“. Taj tajanstveni Gospodnji glas učinio je preokret u životu Savlovom: od gonitelja on je postao apostol“ (Dela Apost. 9).
Glas Jovanu. Ovako svedoči jevanđelist Jovan o tajanstvenom glasu koji mu otkri sve tajne do kraja vremena: „Ja Jovan bijah na ostrvu koje se zove Patmos, za riječ Božju i za svjedočanstvo Isusa Hrista. Bijah u duhu u dan nedjeljni, i čuh za sobom glas veliki kao trubu koja govoraše: ja sam alfa i omega, prvi i pošljednji“, itd. Mi nismo ovde naveli sve biblijske primere tajanstvenih glasova; ima ih mnogo. Naveli smo samo nekoliko, koliko da čitaoci vide i uvere se, da su sile nebeske iz onoga sveta od pamtiveka dejstvovale na ljude pomoću tajanstvenih glasova, to jest preko glasova bez telesnih i materijalnih organa. Takvi glasovi nisu prestali ni danas da se javljaju i da dejstvuju na život ljudski.
Ne govori li apostol Pavle: Ima na svijetu mnogo različitih glasova, no nijedan nije bez značaja (I Kor. 14, 10)?
Tajanstveni glasovi, koji su se u sva vremena javljali ljudima, pa i danas javljaju, svedoče da mi nismo sami; da postoji jedan veliki i moćni duhovni svet iznad ovog sveta. Rečju, da je Bog s nama.
 
S nam je Bog!
Emanuil!

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *