EMANUIL

 

EMANUIL
 
I
O SNOVIMA SA VAŽNIM POSLEDICAMA
 
POVEST O VELIKOM ČUDU UMRLOG EPISKOSPA
U gradu Mandžuriji, na granici ruskog Sibira i Kitaja, gde je živeo i umro episkop Jona, bila je jedna porodica ruska: činovnik na istočnoj železnici, njegova žena i njihov sin. Kako je otac bio u službi komunista, to se ta porodica nije interesovala verom ni crkvom. No razboli im se njihov dečko, i bolovao je nekoliko meseci. Noge su mu se uzele, i bile su kao odsečene. Roditelji su činili sve što se moglo, plaćajući lekare i upotrebljujući lekove. No ništa nije pomoglo. Dečku je išlo sve od zla na gore. Pozivani su i ruski i japanski lekari, upotrebljavan Rentgen, i sve sve, ali ništa nije pomoglo. Roditelji u očajanju očekivali su smrt svoga sina. U tome dođe i 7. oktobar 1925. godine. Toga dana predstavi se episkop Jona. Zbog smrti mnogovoljenog episkopa ceo grad je bio u uzbuđenju. Majka usluži svoje bolesno dete u postelji, pokrije ga pa izađe poslom u varoš. Kad se vratila i stupila u kuću, uzeti dečko, sin njen, iskoči iz svoje sobe pred majku, vičući veselo: Mama, evo, ja sam ozdravio! Majka je jedva mogla poverovati svojim očima. Zagrli svoga sina, izljubi ga i isplače se od radosti, pa ga onda upita, kako je to on najednom ozdravio? Dečko odgovori: Kad si ti izašla, ja sam zaspao. I na snu mi se javi jedan dobar čovek u svešteničkom odelu, pa me upita: Zašto ti ležiš u postelji?! Ja mu odgovorih, da mi noge ne valjaju, i da ne mogu da maknem. Onda mi taj čovek reče: Evo ti moje noge, uzmi ih pa idi, jer meni one inače više ne trebaju. – Majka je pitala dete podrobno, kakav je izgledao onaj čovek, i dete je opisivalo. Sutradan uzme majka dete i ode na panihidu nad umrlim episkopom Jonom. Kada dete ugleda lice ležećeg mrtvog vladike, ono uzvikne: Mama, ovo je onaj čovek što mi se javio na snu i dao mi svoje noge!
 
POVEST O ISCELJENJU U TREMU ŽIČE
Dragomir Aleksić iz Kraljeva priča: „Kad mi je bilo 3 godine, pao sam u neku tešku bolest. Moja majka vidi nekoga u snu koji joj reče: Odnesi to bolesno dete u manastir Žiču, pa kad stupiš u trem od zapadnih vrata, naći ćeš s desne strane jali vode jali rose. Poprskaj time dete, pa će ozdraviti. – Majka to usni i zaboravi. Kad posle opet jedne noći javi joj se isti čovek, pa joj ponovi istu zapovest. Majka moja opet to ne uzme ozbiljno. Tada joj se javi onaj čovek i treći put, prekori je i zamahne štapom da ju udari što ga nije poslušala. Uplaši se moja majka od toga i odnese mene u Žiču, nađe rose s desne strane kod zapadnih vrata, poprska me njome, i zamoli duhovnika da mi očita molitvu. Dok je duhovnik čitao, ja sam zaspao i preznojio se. Kad sam se probudio, bio sam zdrav“.
 
POVEST O ČUDNOM PREDSKAZANJU
U knjizi o devici Melaniji zatvornici koja je umrla 11. juna 1836. godine, priča se kako je u to vreme došla u njen ženski manastir u mestu Elockom majka sa ćerkom. Obe se zamonaše: majka sa imenom Modeste a ćerka sa imenom Mitrofanije. Ostarela majka spremala se za smrt i preporučivala ćerki ovo i ono da uradi po njenoj smrti. Ali sudba htedne te ćerka umre pre majke. Majka starica neiskazano je tugovala za svojom ćerkom. I u toj tuzi vidi ona jednog dana na snu upokojenu Melaniju zatvornicu, koja joj rekne: „Dosta s tugom! Bolje, potrudi se u ime Boga da prodaješ moje knjige“. Umiri se starica od tih reči, ali ostane u čuđenju, o kakvim knjigama govori pokojnica, kad ona niti je pisala niti ostavila posle sebe nikakve knjige. No kroz nekoliko dana stigne u manastir jedan paket knjiga. To je bio životopis Melanije zatvornice. Neko sastavio i poslao u manastir. I najednom igumanija odredi staricu monahinju Modestu, da ona vodi brigu o tim knjigama i da ih prodaje posetiocima. Tada se objasni tajna onih reči o prodaji knjiga.
 
POVEST O ČUDU PETOČISLENIKA
Petočislenicima se nazivaju petorica učenika sv. Kirila i Metodija, i to: sveti Kliment, Naum, Angelarije, Gorazd i Sava. Do današnjeg dana sačuvane su mošti svetog Klimenta u Ohridu i svetog Nauma u manastiru Svetonaumskom. Priča nam g. Prnjatović, najugledniji trgovac iz Sarajeva: Kao staraoc Stare crkve u Sarajevu razbolim se od šarlaha na smrt. Moja bolest dovela je moju familiju do očajanja. Doktori su danonoćno stajali oko mene. U velikoj vatruštini ja sam bio u nesvesti. Kad bih malo dolazio k sebi, znao sam da umirem. U tome bunilu javi mi se nekoliko ljudi. Ja sam ih mogao nabrojati trojicu. Stadoše preda me. Ja ih upitah: Ko ste vi? A oni odgovoriše: Mi smo Petočislenici. Pa onda mi rekoše: Ne boj se, nećeš umreti! Posle toga je sam ozdravio. Moj glavni lekar dr Karaahmedović mi je tada priznao: Tvoje stanje bilo je beznadežno; sam te je Bog spasao. – Tada ja počnem raspitivati, ko su to Petočislenici? Niko mi nije znao reći. Najzad doznam to od jednog sveštenika. Posle je Prnjatović poručio u Bitolju jednu veliku ikonu Svetih Petočislenika i stavio u svoj dom.
 
POVEST O KRAĐI U VINOGRADU MANASTIRSKOM
Priča nam monah Rafail iz manastira Svetog Spasa kod Ohrida: Dolazio je k nama često jedan žandarm podnarednik. On je bio poreklom Makedonac. I vladao se uvek pristojno. Jedne jeseni dođe on pre podne sav uzrujan, uđe u crkvu, celiva ikone i ostavi 10 dinara na ikoni. Onda ispriča, šta mu se dogodilo. Prolazeći pored manastirskog vinograda, on vide grožđe zrelo, pa uđe i nabere punu maramu grožđa, čuvajući se da ga ko ne ugleda. Posle ode u planinu, i sedne na jednom mestu. Zadrema mu se, i on legne i zaspi. Na snu vidi čoveka, koji dođe s kantarom, pa uzme grožđe u marami i izmeri. Kad izmeri, on reče: Ravno dve oke, po pet dinara – deset dinara. I onda strašno pogleda na žandarma i reče: Ovo je grožđe manastirsko; ovo je grožđe krađeno; ovo grožđe se ne sme odneti! Teško onom ko ovako čini. Rekavši to, onaj čovek iščeze, a žandarm se probudi, sav drhteći od straha. Pa pošto dobro razmisli o onome što mu se javilo u snu, on se uputi ka manastiru. Grožđe vrati, i ostavi 10 dinara u crkvi na ikoni. Pošto je sve to ispričao, podnarednik digne ruke u vis i vikne: „Nikad više, nikad! I ne samo nikad neću krasti manastirsko nego ničije, ničije u svetu!“
 
POVEST O JAVLJANJU MATERI DA JE DETE U OPASNOSTI
Priča nam danas sveštenik Marko iz Prilepa ovaj divan slučaj. Jednoga dana on je bio otišao k svojima u selo, a popadija mu ostala sama s malim detetom kod kuće. Popadija je spavala sa detetom u jednoj postelji. Noću na snu čuje ona glas: Ustani, dete ti se udavi! Taj glas probudi ženu, i ona ustane. No ubrzo zaboravi opomenu koju je čula, nego siđe s postelje i kako je osetila žeđ, napije se vode, potom opet legne i zaspi. Ali opet čuje isti glas: Ustani, dete ti se udavi! Ona se opet probudi i digne. Začuđena što je taj glas opominje, ona skine pokrivač sa deteta, kad – ali ima šta videti! Užas! Dete nekako uzelo u usta jedan kraj od malog svog jastučića, i jastučić mu ušao toliko u usta da je potpuno napunio i zatisnuo usta a pri tom još pritisnuo i nos, tako da dete nije moglo da diše. Obrazi u deteta bili su nabrekli a oči iskolačene, kao u davljenika. Još samo nekoliko sekundi i dete bi zaista bilo zadavljeno. Ali Svevideći, koji je večno budan, video je dete u opasnosti i glasom dao znak materi. Majka je bila sva užasnuta, i sutradan je otišla u crkvu Presvete Bogorodice i zapalila kandilo.
 
POVEST O NEOBIČNOM DOŽIVLJAJU JEDNE BULE
Iz mog Dnevnika
Čuli smo danas ovu povest u metohu svetog Nauma u Bitolju.
Posle slave svetog Nauma došla je u metoh jedna bitoljska bula, otuda sa Baira. Donela je jedno staklo zejtina i ispričala sledeće. Ona se bavi vračanjem nad ćasom vode. Često joj dolaze žene i ljudi radi vračanja. Na sam dan svetog Nauma ona se uzdržavala od vračanja nekoliko godina, jer jedne godine kad je u taj dan vračala, pao je u bunar sinčić hrišćanke kojoj je vračala i jedva su ga živog izvadili. Ove godine došla joj jedna žena i zamolila da joj vrača za nekog bolesnika. Bula odbijala, no najzad pristala i vračala. Te noći sanja ona kako se oko vrata njenog muža savila velika zmija. A kod njih je te noći noćio njihov zet. Kad je svanulo, izađe bula da isprati svoga zeta, a muž joj ostane u krevetu. Tek je izašla, počne muž vikati da se odmah vrati. Na viku muža žena se vrati u sobu. Kad ima šta videti: oko vrata njenog muža savila se velika zmija. Žena se uplaši i počne zapomagati. Utom se zmija odvije od čoveka i lagano se odvuče u jednu rupu u zidu. „Nikad više neću vračati u dan svetog Nauma. Strašan je to svetac, vrlo strašan!“ I ostavivši zejtin izašla je mašući rukama.
 
POVEST O ČUDU SVETOG VASILIJA OSTROŠKOG
Neki katolik iz plemena Hota u Albaniji po imenu Vasilj Marko nije imao poroda za 14 godina svoga bračnog života. Bilo je to njemu teško, a ženi njegovoj preteško. Jedne noći javi se ženi Vasiljevoj neki sveti starac, koji se kaže da je sveti Nikola (a to je bila slava Vasiljeva) i rekne joj, da više ne jadikuje nego neka pođe u Ostorog svetom Vasiliju i pomoli se pa će Bog uslišiti njihovu molitvu te će kroz godinu dana dobiti čedo, kome neka nadenu ime Vasilije. Sutradan žena ispriča mužu svoj san i predloži mu da idu u Ostrog. Muž ne htedne to učiniti bojeći se podsmevanja svojih suseda što ide u pravoslavnu svetinju a ne verujući mnogo u moć svetog Vasilija. Ali iduće noći ista pojava dogodi se Vasilju na snu kao ranije njegovoj ženi. Tada se Vasilj reši da ide. Pod izgovorom da hoće da poseti nekog svog pobratima u Piperima on dođe u Ostrog sa ženom svojom, i tu se oboje srdačno pomole Bogu i svetom Vasiliju da im se daruje jedno čedo. Posle godinu dana žena rodi sina i nadene mu ime Vasilije. Potom rodi i drugog sina. Oba su im živa, i sada već odrasla i u svemu napredna.
(Ovo čudo zabeležio je Ilija Zlatičanin u svojoj knjižici: Čudesa sv. Vasilija Ostroškog, Podgorica 1929. god.)
 
POVEST O PRVOM ČUDU SV.TEODOSIJA ČERNIGOVSKOG
Znameniti episkop Jovan Maksimović, prijatelj cara Petra Velikog nasledio je Teodosija na Černigovskoj eparhiji. Jednom se episkop Jovan razboleo teško i već se primakao smrti. Sva njegova okolina očekivala je njegov kraj. No u toj njegovoj teškoj bolesti javi mu se jednoga dana njegov upokojeni prethodnik Teodosije i rekne mu: „Ne boj se, brate Jovane, no spremi se da sutra služiš liturgiju“. Čuvši to episkop Jovan odmah poruči sveštenstvu, da će sutra on služiti arhijerejsku liturgiju. Svi pomisle, da bolesnik to govori u bunilu. Ali sutradan zaista Jovan je bio zdrav, i služio je liturgiju.
 
POVEST O ČUDESNOM ISCELENJU OD GNEVA
Sveti Tihon Zadonski imao je gnevljivu prirodu. Gnevio se često na ljude, i kajao se, pa se opet gnevio. Tu svoju slabost on je osećao jače nego iko drugi. Mnogo se molio Bogu, da ga Bog popravi i spase od tako jarosne naravi. I zaista po Božjem promislu dogodi mu se nešto što je zauvek ukrotilo gnev njegov i privelo ga smirenju skrušenosti. Tako posle jedne molitve u kojoj je prosio od Boga bolest koja bi ga iscelila od gneva, on zaspi, i u snu vidi sebe u jednom hramu. Izlazi sveštenik iz oltara i nosi na rukama malo dete pokriveno providnom maramom. On priđe k detetu, pogleda ga, i upita sveštenika kako je mladencu ime? Odgovori mu sveštenik. Vasilije (što na grčkom znači: Car). Onda Tihon skine maramu sa deteta i poljubi dete u desni obraz. U tom trenutku dete ga udari desnom rukom po levom obrazu tako silno, da on jaukne od bola i probudi se. Osetio je da ga boli cela leva strana od vrha do dna tela. On zablagodari Bogu, i od tada više se nije ljutio ni na koga i ni na što.
 
POVEST O UBICI KOGA JE MUČILA SAVEST
U 1914. godini u Moskvi u 2. Mjasnickom kvartu prijavio se neko po imenu E. P. Vasiljev, mlad čovek, i rekao da ima nešto da saopšti načelniku policije. Kad ga je načelnik primio, on mu saopšti, da je pre godinu i po ubio u šumi jednog nepoznatog gospodina, zaklavši ga nožem. Ceneći po spoljašnosti i odelu on je mislio, da taj gospodin ima mnogo novaca. No kad ga je ubio i pretresao, našao je kod njega samo 18 rubalja. Poslje toga zločina prvih dana on nije osećao nikakvu grižu savesti. Ali docnije počne ga savest mučiti sve više i više. Najzad počeo mu se javljati duh ubijenog, i nije mu davao mira noću nikako. Izjavio je načelniku, da mu više nedostaje snage da to podnosi, i zato se prijavljuje sudu da mu sudi.
 
POVEST O STARICI I TRI NAJGLAVNIJE MOLITVE
Stara kaluđerica Stefanija iz manastira svetog Stevana kod Ohrida – sada u 80-oj godini – priča: Prošle godine bila sam na dan slave svetog Erazma (2. juna po st. kalendaru) i poslužila koliko sam mogla. Kad su se gosti razišli, ostala sam da prenoćim i odmorim se. Noću dođoše mi na san dva čoveka i stadoše s dve strane mene. Za jednog koji beše kao vladika pomislih, da je sveti Erazmo. On mi reče: Spavaš li spavaš, kaluđerice? A ja rekoh da sam umorna i morala sam leći. Onda on nastavi: A kakve molitve čitaš? Ja odgovorih, da sam nepismena i stara, i da se molim Bogu kako umem, na svoj način. Onda on reče: Treba da čitaš što češće Oče naš, Bogorodice Djevo i Vjeruju, a ponekad i Vozbranoj Vojevodje. I dođe mi i ja počeh čitati Oče naš, a oni polako za mnom. Onda i Bogorodice Djevo, a i oni opet za mnom. Hajde sad čitaj Vjeruju, reče mi onaj stariji. Ja počeh, pa pošto baš ne znam dobro, a to oni jačim glasom počeše čitati a ja za njima. Tada mi još jednom nakričiše, da te tri molitve svaki dan po nekoliko puta čitam, i nestade ih, a ja se probudih i prekrstih. I sada često čitam te tri molitve svaki dan.
 
POVEST O ČOVEKU KOJI SE ODVRATIO OD JERETIKA
„Prešao sam bio u subotare, priča nam jedan zanatlija iz Bačke, i nisam se nikad mislio vraćati u pravoslavnu crkvu. Samo sam se usrdno molio Bogu za svoje spasenje. I blagi Bog mi je pokazao u jednom divnom snu, gde je prava istina. Sanjam kao našao sam se u jednoj livadi. Ne vidim nikog živog, ali vidim mnogo kazana, poređanih jedan pored drugog. Najednom obrete se kod krajnjeg kazana ulevo moj pokojni otac sa jednim vladikom, bele brade i u zlatnim odeždama. Poče onaj vladika da sveti vodu. Pa sa krstom pođe od kazana s leve strane. Saže se i poče krstom udarati po jednom, drugom, trećem kazanu, a kazani zveče prazni. Kad promeša po četvrtom kazanu, ču se uz zveket i pljuskanje vode, ali malo. U daljim kazanima osetih po zvuku kao da ima više vode. A kad dođe do krajnjeg kazana udesno, vladika prekrsti pun kazan vode, a ono se voda diže iznad kazana za čitav pedao. I kadgod on prevuče krstom kroz tu nabujalu vodu, ono iskaču varnice kao orasi krupne a svetlije od sunca. Ja sav udivljen posmatrah sve to. Tada vladika pruži krst kao da neko celiva. Ja pogledah, a ono najednom cela livada s desne strane pokrivena narodom. Narod je prilazio i celivao krst, a vladika je svakoga vodom i bosiljkom kropio. Pa kadgod bi nekoga dodirnuo po glavi bosiljkom, kaplje vode sipale su se kao varnice. Onda se usudim i ja i priđem da celivam krst. Kad dođoh na red, vladika me oštro pogleda i reče: Ti ne pripadaš ovome kazanu; tvoj kazan je jedan od onih praznih tamo ulevo. Ti si nekad pripadao ovome narodu, ali si otišao u otpadnike. Odlazi odavde! Ja pogledah u moga oca, sav cepteći od straha; ali moj otac oborio glavu zemlji, i neće da me gleda. Ja se okretoh i pođoh u onaj narod, ali se svak izmicaše od mene kao od gubavca. Ja počnem plakati, i u tom probudim se. San mi je bio jasna pouka. Sveti Nikola je ono bio sa mojim ocem. Sveti Nikola je naša krsna slava, koju sam ja prestao slaviti odkako sam se odelio od Pravoslavlja. Odmah mi se kazalo, šta treba da činim. Povratio sam se u veru svojih otaca, ispovedio i pričestio. Od tada sam čvršći u Pravoslavlju nego što sam ikada bio“.
 
POVEST O ŽENI KOJA JE NAMERAVALA PREĆI U SEKTAŠE
Pričala nam je jedna žena iz Žabalja u Bačkoj, kako je ona hodila uvek na molitvene sastanke Hrišćanske Zajednice i dobro se držala pravoslavne vere. No jednoga dana dođe k njoj u kuću neki subotar koji je prodavao jeretičke knjige i počne joj govoriti kako je njihova sekta najpravija u svetu. Pozove je da dođe k njima na sednicu, da više čuje i nauči. Pokolebana u svojoj veri žena je bila tvrdo rešila, da ode na subotarki sastanak u prvu iduću subotu. Kad je došao petak, žena pre nego je pošla na spavanje stane pred ikonu Spasiteljevu i ovako se pomoli: Gospode, Tebi se predajem, Ti me upravi na put spasenja. Te noći u snu vidi ona čudnu viziju: vidi kako mučenici Hristovi stradaju za veru: kako jedne seku mačevima, kako drugi gore u ognju, kako treće rastržu zverovi, kako četvrte na krst raspinju, i tako redom. Najednom ugleda ona jednu neobičnu glavu, kako se odsečena kotrlja ka njoj. Njoj dođe u srce pomisao, da je to glava svetog Jovana Krstitelja. Onda joj progovori ta glava: Vidiš li šta su ovi pretrpeli za veru istinsku, a ti sad njihovu veru napuštaš i tražiš drugu! Žena se razbudi sva ustrašena. Bude utvrđena još više u pravoslavnoj veri, i ne ode na sektaški sastanak.
 
POVEST O PIJANCU KOGA JE IZLEČIO SV. ARHANGEL
Neki mali radnik iz Valjeva Budimir Tomašević, radnik abadžijski, piše doslovno ovakvo pismo: „Radnik sam abadžijski pa pošto sam bio veliki alkoholičar pa sam jedne noći sanjao svetog aranđela Mihaila da mi je došao na san i rekao nemoj više da piješ a ja nisam sam svatio za svetu dužnost pa sam i dalje produžio piti.
„Jednog dana sedeo sam u kafani poručijo rakiju i kada sam hteo da je uzmem i popijem staklo je prslo u mojoj ruci struja me je neka odma skrozirala i ja sam pomislijo da to mora nešto da znači, odtada ima tri godine s toga Vas molim da mi odgovorite šta bi sa mnom bilo da sam produžijo i dalje piti“.
 
POVEST O JAVLJANJU IZ ONOGA SVETA
Pričao nam jedan brat iz Vevčana: Umro mi, kaže, komšija koga sam mnogo voleo. Tugovao sam za njim, molio se Bogu i palio sveće. Jedne noći javi mi se on na snu, i ja ga lepo gledam; pa setivši se, da je on umro, pitam ga: „A gde se ti sada nalaziš?“ A on na to odgovori: „U nebesnoj crkvi“. Potom zaćutasmo obojica. Onda opet on reče: „Sve daće koje vi nama umrlim dajete, dolaze nama na nebo“. Nesumnjivo, on je mislio, ne da hleb i sveće i vino i milostinja odlaze na nebo, nego da olakšanje i radost u onom svetu biva umrlim od naših daća. Blaženi Serafim Sarovski palio je mnogo sveća svaki dan spominjući žive i umrle. Na onog Vevčanca san je tako uticao, da je on uobičajio činiti stalno žrtve i milostinje za pokoj duša umrlih srodnika i suseda.
 
POVEST O ODGOVORU IZ ONOGA SVETA
1904. godine upokojio se arhimandrit Pavle, nastojatelj znamenite Trojicke Lavre kod Moskve. Otac Pavle bio je neobično krotak i smiren. Ničim se inače nije naročito isticao. Jedan monah počne sebe mučiti pitanjem. Zašto je on postavljen za igumana? I tako se, javno i tajno, pitao do same smrti oca Pavla. Kad je ovaj umro, monah se umirio. Ali najednom dogodilo se nešto što je počelo stalno mučiti njegovu savest i goniti ga na pokajanje. Vidi on sebe u snu kako stoji nad rakom pokojnoga igumana. Najedanput nad rakom pojavi se iguman Pavle kao živ. Lice je njegovo sijalo nekom blagom svetlošću. A oko lica krug sa natpisom: „Zbog krotosti i smirenja“. To je bio odgovor iz onoga sveta na pitanje monahovo. Kad se probudio, monah se gorko kajao što se bavio onim pitanjem, i to je odmah ispovedio, i objavio bratiji šta mu se dogodilo.
 
POVEST O ČUDESNO PRONAĐENOJ IKONI
U gradu Aksaju na Donu besnela je kolera 1830. godine. Strah i užas zavladao je gradom. Utom jedna sirota žena usni san i u snu joj se javi Sveta Bogorodica i rekne joj, da se van grada na tom i tom mestu ispod đubreta nalazi njena ikona. Neka se veli, ta ikona otkopa, pa će kolera prestati. Žena ode svešteniku i saopšti svoje viđenje. Sveštenik odmahne rukom i otera sirotu ženu. No druge noći onoj se ženi isto javi. Opet ona izvesti o tom sveštenika. Tada sveštenik pođe s ljudima na označeno mesto i naredi da se kopa. Tu je bilo neko staro đubrište, i bilo je dosta teško kopati. No pošto se kopalo neko vreme, zaista se pronađe ikona Majke Božje. Tada se ustroji litija, i sa onom ikonom, očišćenom i uzdignutom, pođe okolo grada. Kad su obišli grad, vrate se u crkvu i postave ikonu pred ikonostasom. Kolera je po tom odmah prestala. Od tada se pročuje ta Aksajska ikona Božje Matere kao čudotvorna do današnjeg dana.
 
POVEST O PROROČKOM SNU
Priča prota Danilo Šiljak: Bio sam interniran u Nežideru sa popom Čedom Čakarevićem. Dugo smo robovali i stradali. Jedne noći uoči nedelje sanjam ja kao otvoriše se vrata na našoj baraci i uđe jedan dečko, izvadi notes iz džepa, ocepi jedan list, pa viknu gromko: Danilo Šiljak i Čeda Čakarević, jesu li tu? Tu smo. odgovorih ja. Odmah uzmite svoje stvari pa da idete u komandu i primite svoje objave; puštate se u slobodu. Ja se probudim i prekrstim. Sutradan pričam popu Čedi svoj san. A on će reći: pa može Bog dati da se oslobodimo. Ja sumnjam, odgovorih ja. Utom dođe sreda. I dogodi se nešto što me je zaprepastilo. Isti onaj dečko pojavi se, sada ne u snu nego na javi, izvadi notes, ocepi list i viknu mene i pop Čedu po imenu, i reče nam iste one reči, onakovim istim glasom kao i u snu, i mi budemo toga dana oslobođeni.
 
POVEST O SNU OBISTINJENOM
Priča nam prota Danilo iz Prijepolja: Moj rođak Josif Šiljak nazivao je mene: Mali, a ja njega: Stari. Neobično smo se voleli. Jednog dana reče mi neko, kako je pop Josif nešto bolestan. Ja reknem: baš ću otići da ga vidim. No prođoše dva tri dana ja ne stigoh da odem. Kad jedne noći u samu zoru sanjam ja i u snu vidim popa Josifa obučena u odežde kako leži na dasci opružen kao mrtvac. Ja mu priđem i upitam: – Kako je, Stari? A on meni odgovori: A gde si ti, Mali? Ja tebe čekah a ti ne dođe. – Trgnem se u strahu iza sna i ustanem. Tek što sam ustao, dođe čovek iz sela pop Josifova. Ja ga poznadoh i dosetih se jadu, pa pre nego je on otvorio usta ja upitah: Je li živ pop Josif? Odgovor: Umro je pre dva sata.
 
POVEST O ISTOM SNU DVAJU LICA
Čuli smo za nekoliko slučajeva takozvanih „dvojnih snova“. Takvi se snovi po pravilu ostvare. Čitamo u knjizi Maksa Kemeriha Proricanja jedan slučaj takvoga dvojnoga sna. U jednoj porodici padne u postelju devetogodišnji sinčić. Dete je imalo veliku vatru i roditelji su bili veoma zabrinuti za nj. Sanja otac san, kao šeta on sa tim svojim sinom Karlom po livadi. Otac je držao dete za ruku, i dete je bilo vrlo veselo. Najednom se ukaže pred njima neki divan i veliki dvorac. U tom se dete ote iz ruke očeve i potrča u pravcu tog dvorca. Uzalud ga je otac vikao da se vrati. Otac je hteo potrčati i sam da vrati dete, ali se nije mogao maći s mesta. Kad se probudio, bio je sav uplašen za sudbu svog bolesnog sina. Ćutao je do podne, pa onda počne kazivati san, svojoj ženi. Žena uzvikne od iznenađenja, i saopšti mužu, da je ona imala isti takav san, i da ga je još izjutra ispričala sluškinji zapretivši joj da to ne kazuje njemu, ocu detinjem. Uskoro zatim dete je izdahnulo i – zaista odbeglo u divne i velike dvore nebesne.
 
POVEST O SNU KOJI OBJAŠNJAVA NEDOLAZAK BRATA
Donka Stojanović iz Bitolja priča nam o slučaju svoga brata sledeće: Moj brat Jovan Sekulić bio je ikonopisac. On je živopisao i sadašnju mitropoliju u Bitolju. Umro je pre 3 godine u Knjaževu kod Sofije. Te godine pisao nam je da će doći za Vaskrs, i mi smo ga s radošću očekivali. Ali ne dođe. Beše nam i žao i čudno, zašto nije došao. Naročito sam ja kao sestra zbog toga tugovala. No po Vaskrsu ja ga vidim u snu jedne noći. On mi se javi, pa mi reče: Hteo sam doći, ali eto ovo mi se desilo“. Malo potom dođe nam vest, da se moj brat Jova upokojio u Gospodu, i to baš one noći kad sam ga ja sanjala.
 
POVEST O PREDSKAZANOJ SMRTI U RATU
Piše Maks Kemerih u knjizi svojoj Proricanja na strani 61 sledeće: „Veoma je značajno što priča jedan austrijski poručnik: Tek što je svanulo jutro znamenite bitke kod Vagrma (5. jula 1809) … a to priđe meni moj krilni podnarednik, Vitenbart po imenu, i zamoli me, da primim i sačuvam njegov časovnik i gotovinu, pošto je on sigurno uveren da će ovog jutra poginuti … Naravno ja sam upitao pre svega za uzroke takve zabrinutosti. Vi me, veli, poznajete, da sam ja bez straha, g. poručniče, i verovaćete mi. Umoran od jučošnjih pešačenja ja sam zaspao sinoć čvrsto i mirno kod stražare među mojim ljudima. Na san mi dođe neko biće nebeske lepote, stade preda me pa me poduže posmatraše sa beskrajnom dobrotom. Privučen bejah tome biću nekim neiskazanim osećanjem pa pružih ruke prema njemu. Tada ono reče. ,Još danas bićeš ti kod mene; primi ovu traku u znak istine“. Rekavši ovo obesi mi jednu široku crvenu traku preko desnog ramena i prsiju. – Eto zašto sam ja ubeđen da je ovaj dan – dan moje smrti…
„Čim su Francuzi opazili naše kretanje počeše iz teških topova sipati kuglu za kuglom. Ja spazih jednu kuglu koja lećaše upravo na mene. Skočih u stranu i viknuh svojim ljudima: „Sagnite se!“ Jedan trenutak i – moj Vitenbart ležao je nepomičan i mrtav. Desno rame i prsi bile su mu rasmrskane“.
 
POVEST O NAGOVEŠTENOJ SMRTI U SNU
Priča nam Risto sin pok. hadži Stojana Openičanina, kako je umro njegov otac. Na mesec dana pred svoju smrt, kaže, Stojan je pozvao mene i rekao mi. U našoj kući umreće neko kroz mesec dana. Kako je to on doznao, nije mi hteo reći. Najpre je mislio, da će umreti njegova stara supruga, i počeo je krišom od nje sve pripremati za pogreb. Kupovao je razne stvari i donosio kući pa skrivao od žene. Ali na deset dana pred smrt on mi reče: Ja ću umreti a ne žena. Došao mi je, veli, na san moj sin (koji je poginuo u ratu) i rekao mi: Hajde, babo, dođi ovamo, čeka te deda (to jest otac Stojanov). Posle nekoliko dana rekao mi je, da mu se ponovio isti san. Na ime, pokojni sin i otac njegov pozivaju ga u onaj svet.
Izjutra na dan smrti on je hteo uvaljati jedno bure u podrum; pao je i bure ga je skršilo. Govorio je stalno: Gospodi pomiluj, Gospodi pomiluj. Najzad te reči je prošaptao nekoliko puta, što se primetilo po micanju usana, i s tim se upokojio.
 
POVEST O NEOBIČNOM SNU OBISTINJENOM
Priča nam starica Lenka Janić o jednom slučaju, u kome je ona dobila istinito otkrivenje iz onoga sveta. U vreme austrijske okupacije ona je živela sa najmlađim sinovima u Beogradu. Mučila se mnogo i sirotovala, no stalno se Bogu molila. Jednom joj se dogodi da ona zagubi svoj nakit, koji je držala u rezervi da ga u slučaju gladi proda i decu ishrani. Ona se zbog tog gubitka mnogo žalostila. No dođe joj još jedan daleko veći udar. Dobije ona vest, da joj je sin Mika poginuo u ratu. Plakala je gorko za svojim ljubljenim sinom. U toj tuzi jedne noći ona vidi u snu svoga umrlog muža Ljubu. Upita je muž, zašto je tako žalosna? A ona odgovori: Kako ne bih bila žalosna kad sam izgubila nakit! Na to joj Ljuba odgovori. Nakit nije izgubljen; on se nalazi zatrpan stvarima u (tom i tom) sanduku. Onda Lenka rekne njemu. Imam ja i veću žalost. Zar ti ne znaš, da nam je Mika poginuo u ratu? Na to joj muž odgovori: To nije istina; Mika je živ. Kad se Lenka probudila, ona brzo počne preturati po onom sanduku, i zaista nađe svoj nakit. A kad se rat završio, njen sin Mika vratio se u Beograd živ i zdrav.
 
O SMRTI MITROPOLITA FILARETA
Čitam o predskazivanju smrti čuvenog mitropolita Moskovskog Filareta. To je bilo 1867.godine. Te godine bilo se navršilo 50 godina vladičanstva Filaretu. Njemu je bilo već 84 godine. Kad je odpraznovao svoj jubilej, on se povuče od poslova u Trojicku lavru svetog Sergija. Te iste godine 14. Septembra njemu se javi na snu njegov otac i kaže mu:
– Zapamti 19. datum!
Ovaj san mitropolit je protumačio kao javljenje datuma njegove smrti. I zato se počeo žurno spremati za smrt. I rešio je bio pričešćivati se svakog 19. datuma. Kad je prošao 19. Septembar, on je očekivao 19. Oktobar.
Kad je došao 19. Oktobar on se opet pričesti, no produži živeti. Kad je nastao Novembar Vladika počne poboljevati, i počne sve oko sebe žuriti da svršavaju poslove dok nije on umro. I prigotovivši sve, i poručivši pogrebni sanduk, i naredivši sve, on 19. Novembra odsluži poslednju liturgiju i ode da se odmori. Kada monah uđe da mu javi za ručak, vidi Vladiku mrtvog. Eto šta je značio san: „Zapamti 19. datum!“ Iako je srpski narod rekao: „San je laža a Bog je istina“, ipak ima mnogo snova u narodnim pričama i pesmama, koji su zabeleženi kao ostvareni. Baš skoro sam pročitao ponovo pesmu „Ženidba Maksima Crnojevića“, i u njoj san Jovana kapetana, koji on priča svom ujaku Ivanu Crnojeviću:
 
„Oči sklopih grdan sanak viđeh,
Grdan sanak da ga Bog ubije!
Đe u sanu gledam na nebesa,
Na nebu se, ujo, naoblači,
Pa se oblak nebom okretaše,
Oblak dođe baš više Žabljaka,
Više tvoga ponosita grada,
Od oblaka pukoše gromovi,
Grom udari tebe u Žabljaka,
U dvorove, tvoju postojbinu,
Žabljaka ti oganj oborio,
I najdonji kamen rasturio;
Što bijaše jedan ćošak bijel,
Ćošak pade na Maksima tvoga,
Pod ćoškom mu ništa ne bijaše,
Isiod ćoška zdravo izišao.-
Moj ujače, Crnojević Ivo,
Ne smijem ti sanak iskazati,
Tek ako je sanu vjerovati,
Ja tiujo, hoću poginuti
Poginuti u tvoje svatove“.
 
I zaista, u nesrećnoj borbi među svatovima, Maksim je samo ranjen a Jovan kapetan ubijen.
 
SAN U OČI SMRTI KRALJA ALEKSANDRA OBRENOVIĆA
Protonamesnik Steva Gužvić priča nam, kako je imao čudan san one noći kada je poginuo poslednji Obrenović, kralj Aleksandar. Snim, kaže, kako me Kralj pozvao na slavu da svetim vodicu i lomim kolač. Ja došao, kao u neku malu i nisku kuću, gde se Kralj nalazio. Obučem odeždu i hoću da počnem obred. Najednom pogledam i vidim, a to sveća sva iskršena i iskrivljena. Pogledam u sud sa vodom, kad ali voda nečista i puna otpadaka od cigareta. Ja obratim pažnju prisutnih na ovo i zatražim, da donesu zdravu sveću i čistu vodu. No još pogledam niza se, a to moja odežda sva dronjava i pocepana. Pomislim: dok oni donesu drugu sveću i vodu ja mogu skočiti do moje kuće i obući novu odeždu. I kao dođem kući, uzmem novu odeždu i počnem oblačiti. No nikako da obučem: sve mi se ruke zapliću među lice i postavu. Ustrašen da ne odocnim, ja požurim, požurim, ali ne ide pa ne ide. Sav oznojen i uplašen ja se probudim. Prekrstim se i kažem: Daj Bože dobro! Potom izađem na ulicu. Beše vrlo rano. Pred jednim dućanom vidim poznatog mi trgovca i učitelja. Nazvah dobrojutro i htedoh mimo proći. Ali učitelj mi priđe, pa će mi reći: Znaš li ti, pope Stevo, šta se noćas dogodilo? Ne znam, odgovorih. Samo znam da sam imao jedan strašan san i da ne može biti dobro. Onda mi reče učitelj šapatom: I nije dobro. Noćas su poginuli Kralj i Kraljica u Beogradu. To je bilo 29. maja 1903. godine.
 
POSLE GUBITKA – DOBITAK
– Kaži mi, sestro Marina, nešto iz naroda. Ti si mnogo putovala, mnoge sudbe ljudi saznala i puteve Promisla razumela.
Sestra Marina se zamisli, pa će posle dužeg oklevanja i izgovaranja kao da ona ništa ne zna, da je nedostojna i tako dalje ispričati sledeće:
– U selu Izdeglavlju prenoćila sam kod jedne udovice. Ta udovica mi je pričala, kako je nekad udario pomor u njenu kuću te je za četiri dana iznela sedam mrtvaca iz kuće. Među umrlim bio je njen muž, i nekoliko sinova i druge čeljadi. S teškom mukom mogla je ona pripremiti sve za pogreb onako kako je red. Kad je svih sedam pogrebla, ona ostane sa troje sitne dece. Tada joj dođu komšije i srodnici i počnu savetovati, da se iseli iz te kuće u neku kolibu, jer je na kući prokletstvo. Ali nema kolibe – kuda da se seli? U velikoj nedoumici šta da radi jedne noći kad su deca bila pospala ona se dugo molila Bogu za savet, pa legne i ona spavati. Na snu joj se javi sveta Nedelja, pa je pomiluje i kaže joj, da će je ona štititi, i da će joj odmah sve dobro poći. Tako upućena i ohrabrena ona ostane u svojoj kući. I zaista te godine pođe joj sve na dobro i napredak. Ona uzme za žito 50 Napoleona. Za taj novac kupi jednu njivu od Turčina. Ovce joj se umnože. Voće rodi. Bašta donese veliki plod. To se ponovi i idućih godina. Decu podgaji i izvede na put. Dvojicu je oženila, a ćerku udala. Jedan sin joj je sada kmet u selu. Divan primer Božjeg promisla o onima koji Ga se boje!
 
POVEST O SVETOM VASILIJU OSTROŠKOM
– Veruješ li ti, proto, da su sveci Božji živi? upitah jednog dana čuvenog protu junaka Jovana Boškovića.
– Kako ne bih verovao, kad su mi se javili i o sebi to posvedočili.
Jednoga dana reče mi popadija, priča prota Jovan, da zbog neke domaće nevolje odem u Ostrog i odnesem neki dar. Ja bejah nešto smućen i ljutit. „Šta da mu nosim, rekoh joj? Ostavi na miru one mrtve kosti u pešteri Ostroškoj, a ti se obrati živima za pomoć!“ Tako prođe dan. Kad noću u jasnoj viziji javi mi se sveti Vasilije, pa lupi svojim žezlom i srdito viknu meni: „Ja sam živ, a nisam mrtav, kao što ti misliš. I nemoj da budeš neveran no veran“. U velikom strahu ja skočim sa postelje i potražim od popadije onaj dar što je spremila, te ga odnesem u Ostrog svetome Vasiliju. Od tada ja sam dobro utvrdio svoju veru, da su sveci Božji živi a ne mrtvi.
 
GROM UBIO DEVOJKU KOJA JE TO SANJALA
Ratari, 9. juna. („Pravda“) – U selu Kloki grom je ubio dvadesetogodišnju devojku Darinku Rakić, za koju se priča da je sanjala baš uoči svoje smrti ono što se zaista i desilo. Svoj san Darinka je ispričala ukućanima. Rekla je da je u snu videla jedan veliki crni oblak, iz koga ju je pogodio grom. San je, kako Darinkini ukućani pričaju, dosta oneraspoložio mladu devojku. Ipak je ona otišla sa majkom i ujakom da okopava kukuruz. Nešto posle tri časa popodne nebo su prevukli oblaci i ubrzo je počelo da grmi. Grmljavina sa jakom kišom trajala je dugo. Darinka, njena mati i ujak sklonili su se od kiše pod granama jednog velikog drveta. Kasnije je Darinka prešla pod jedno drugo drvo da bi se zaštitila od nepogode.
Odjednom se začuo strahovito jak zvuk – kao da se ruši nešto ogromno i glomazno. Kad su Darinkina mati i ujak došli k sebi, videli su da Darinka leži tri metra daleko od drveta, pod kojim je maločas stajala. Bila je ubijena gromom.
U pogrebu Darinke učestvovalo je celo selo.
 
BIBLIJSKO MERILO SNOVA
I u Starom i u Novom Zavetu zapisani su značajni snovi koji su se obistinili. Ja ne mislim ovde prepisivati sve te snove – neka ih sam čitalac potraži i pročita u Sv. Pismu – nego ću ih spomenuti. Tako:
 
U STAROM ZAVETU
I Mojs. 20, 6. San cara Avimeleha, koji beše oteo od Avrama ženu mu Saru misleći da je Sara sestra Avramova. Na snu mu se javilo, da je Sara žena Avramova, i naredilo s pretnjom, da je odmah vrati mužu, što je Avimeleh sutradan izvršio.
I Mojs. 28, 12. Jakov u snu video lestvicu, niz koju silaze i uz koju uzlaze anđeli, a na vrhu lestvica Gospod Bog, koji objavljuje volju svoju. To mesto Jakov je prozvao Vetil, što znači Dom Božji, i na njemu je podigao oltar.
I Mojs. 37. Snovi Josifovi, koji su izazvali srdnju i zavist braće njegove i opredelili svu budućnost njegovu.
I Mojs. 40. Snovi Faraonovog peharnika i hlebara u vreme kada su bili u nemilosti carskoj i obojica tamnovali u tamnici zajedno sa Josifom. Josif je pravilno protumačio oba sna, i to: peharniku da će kroz tri dana biti oslobođen a hlebaru da će kroz tri dana biti obešen. Što se zaista i zbilo.
I Mojs. 41 – Znameniti san Faraona misirskog o sedam debelih i sedam mršavih krava. Josif protumačio taj san kao sedam rodnih i sedam nerodnih godina. Obistinjenje takvog tumačenja donelo je Josifu veliki položaj i veliku slavu.
I Carstva 3, 5. San cara Solomona, u kome mu se javio Bog i rekao: Išti šta hoćeš da ti dam. I što je car zaiskao u snu, Bog mu je darovao u životu.
Danilo 2. San cara Navuhodonosora o velikom kipu, i o kamenu odvaljenom od gore, koji je srušio taj kip. Prorok protumačio, da se taj san odnosi na četiri naizmenična i prolazna carstva, i na poslednje i večno carstvo Hristovo. Što se i dogodilo.
Danilo 4. San cara Navuhodonosora o velikom hrastu koji bi posečen, pa iz panja izbiše mladice. Prorok protumačio, da se taj san odnosi lično na Navuhodonosora; na njegovo ludilo za sedam godina, i na njegovo ozdravljenje kada bude priznao jedinog istinitog Boga. Što se sve i dogodilo.
Danilo 7. San proroka Danila o borbi crkve Božje sa zverskim carstvima dokle se ne zacari Hristos i uspostavi carstvo svetaca Božjih.
 
U NOVOM ZAVETU
Matej 1, 20. San pravednog Josifa, u kome mu se javi anđeo Gospodnji i zapovedi da ne otpušta presvetu Devu Mariju.
Matej 2, 12. San istočnih mudraca, posle poklonjenja u Vitlejemu, u kome snu naređeno im beše, da se ne vraćaju u Jerusalim ka Irodu, jer on hoće da ubije novorođenoga Cara. Posledica: mudraci odoše drugim putem u domovinu svoju.
Matej 2, 13. San Josifov, u kome anđeo Gospodnji naređuje ovom pravedniku da beži u Misir sa božanskim Čedom i Njegovom materom zbog opake namere Irodove. Što Josif i učini.
Matej 2, 19. A po smrti Irodovoj opet se javi anđeo Josifu u Misiru, objavi mu smrt Irodovu i naredi da se vrati u zemlju svoju. Što Josif posluša.
Matej 27, 19. San žene Pilatove u vreme nepravednog suda nad Gospodom Isusom. Poruči Pilatu žena njegova: Nemoj se ti ništa miješati u sud toga pravednika, jer sam danas u snu mnogo postradala njega radi. Posledice toga sna: malodušni Pilat oprao je svoje ruke no ipak osudio Pravednika, a žena njegova, po predanju, postala je docnije hrišćanka.
Vidi još Pavlove snove Dela Apost. 16, 9 (javio mu se čovek iz Makedonije); 18, 9 (javio mu se Gospod); 27, 3 (javio mu se anđeo Božji).
Svi navedeni snovi su istiniti. Biblija kroz njih pokazuje da se Stvoritelj ljudi služi i snovima kao jednim od načina da objavi ljudima volju svoju. No Biblija ne opravdava sve snove svih ljudi u svetu. Daleko od toga. Naprotiv, ona nas strogo uči, da ne verujemo svakome snu. Čak i ako se neki san ispuni a odvodi nas o prave vere u Boga, treba da bude odbačen. Ako ustane prorok ili koji snove sanja, i kaže ti znak i čudo, pa se zbude taj znak i čudo, a on ti reče: hajde da idemo za orugim bogovima – nemoj poslušati. Jer vas kuša Gospod Bog vaš da bi se znalo ljubite li Gospoda Boga svojega iz svega srca svojega i sve duše svoje (V Mojs. 13, 1).
Prema tome, može se reći ovako: Istiniti su samo oni snovi, koji utvrđuju ljude u pravoj veri i u poštenju; ili drugim rečima: koji obraćaju bezvernike ka veri, ili grešnike ka pokajanju.
Jednu malu rukovet takvih snova je sam izneo ovde. Jasno je njihovo svedočanstvo. Svi oni svedoče, da mi ljudi nismo sami, nego –
 
S nama je Bog!
Emanuil!

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *