НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » Духовна власт пастира и слобода личности духовног чеда
Духовна власт пастира и слобода личности духовног чеда

Духовна власт пастира и слобода личности духовног чеда

Јеромонах ЈОВАН Лудишчев

 

Апостол Петар нас учи како треба да се одвија служење душебрижништва: Чувајте стадо Божије,… не као да господарите наследством Божијим, него будите углед стаду (1 Пет. 5: 2-3).

Светитељ Григорије Богослов позивајући се на речи апостола Петра (Презвитере који су међу вама молим, ја који сам сапрезвитер и сведок Христових страдања, и заједничар у слави која ће се открити: чувајте стадо Божије, које вам је поверено, и надгледајте га, не принудно, него добровољно, и по Богу, не због нечасног добитка, него од срца (1 Петр. 5: 1-2) и наводи: „[Нешто] принудно је попут растиња које се насилно савија рукама: чим буде препуштено себи, оно се обично враћа у свој претходни положај. Насупрот томе, оно што се ради по слободној вољи, врло је законито и врло је поуздано, пошто је утврђено везама наклоности срца. Стога наш закон и Сам Оснивач закона заповедају: чувајте стадо Божије <…> не принудно, него добровољно.[1]

Суштину духовне власти открива нам свети праведни Јован Кронштатски: „Само Бог може да обнови човека развраћеног грехом, или то могу учинити они људи којима Сам Бог даје Своју благодат и власт и силу да се сами обнове, и просвете, и учврсте у новом животу, и да друге обнављају, да их освећују и да руководе њима влашћу Божијом, духовном влашћу.“[2]

Светитељ Димитрије Ростовски се обраћа пастирима: „Духовништво је јерејима од Бога даровано како би послужили људском спасењу, а не ради таштине, гордости, сујетног надимања и прекомерног господарења духовном децом. Премда је Бог дао јереју власт да веже и разрешава грехове, ова власт делује само док се обавља Тајна Исповести и покајања, а после исповедања грехова духовник не треба да се сећа исповеђеног, као што му не доликује ни да има власт господарења над духовном децом.“[3]

Свештеник увек треба да има на уму због чега га је Бог призвао и да у складу с тим обавља своје духовно служење: „Ми, свештенослужитељи, немамо власт у дому Божијем. Нисмо ми господари Цркве, већ само њени послушници; не командујемо, већ само са свештеним и Божијим страхом располажемо по свом разуму благодаћу која нам је дата одозго.“[4]

Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) истинско служење духовника пореди са служењем светог Јована Претече: „Увек су ме дубоко у срце дирале речи светог Јована Претече које је казао о Господу и о себи и које су за нас сачуване у Јеванђељу по Јовану: Ко има невесту, – каже свети Претеча, – женик је, а пријатељ жеников стоји и слуша га, и радошћу се радује гласу женикову. Ова, дакле, радост моја испуњена је. Он треба да расте, а ја да се умањујем (Јн. 3: 29).

Сваки духовни наставник треба да буде само слуга Небеског Женика, треба да води душе ка Њему, а не ка себи, треба да им објављује бесконачну и неизрециву Христову лепоту, Његову бескрајну доброту и силу: нека заволе Христа Који је заиста достојан љубави. И нека наставник, попут великог и смерног Крститеља, стоји по страни, нека сматра да није нико и ништа, нека се радује свом умањењу пред ученицима, умањењу које представља знак њиховог духовног напретка. Док у ученицима преовладава телесно осећање – њихов наставник је велик пред њима; али кад се у њима појави духовни осећај и кад се у њима узвелича Христос, они у свом наставнику виде само врлинско оружје Божије.“[5]

Свештеник у свом служењу заборављајући на себе треба да га схвата управо као приближавање човека Христу. Тако светитељ Игњатије (Брјанчанинов) говори о свом духовном руководству: „На путу побожног живота руковођа је Бог. Нико не може доћи Мени, – каже Спаситељ, – ако га не привуче Отац Који Ме посла (Јн. 6: 44). <…> Желим да пажљиво прочитате 3. главу 1. посланице св. ап. Павла Коринћанима. У потпуности ме занемарите као прљавог грешника и припадајте само Богу, тада ће Ваш пут бити исправан.“[6]

Светитељ Игњатије такође сматра да је за духовног наставника важно следеће: „Боље је да човек призна своје незнање, него да каже нешто штетно по душу. Чувајмо се велике невоље – да од лаковерног почетника начинимо људског слугу, а не слугу Божијег,[7] упутивши га да твори палу људску вољу уместо свесвете воље Божије.“[8] [9].

 

„Дар духовне слободе“: руковођење и саветовање, слобода према речима духовника

 

Уколико погледамо наслеђе и искуство светих отаца и подвижника побожности као духовника можемо видети да они нису везивали своју духовну децу обавезом да испуњавају савете које су им давали и да нису инсистирали на свом мишљењу у избору ове или оне одлуке, већ су то препуштали духовном чеду на вољу и слободно разматрање.

Може се видети да је управо такав био став светитеља Игњатија (Брјанчанинова) према давању савета, који се заснивао на учењу апостола и светих отаца: „Скроман однос саветника према ономе кога саветује разликује се од односа старца према безусловном послушнику, слуги у Господу. Савет не садржи у себи услов да буде обавезно извршен: он може бити испуњен, а не мора. Онај ко саветује није нимало одговоран за свој савет уколико га је дао са страхом Божијим и смерно, а не по свом нахођењу, већ ако га човек упита и замоли. Исто тако, савет не везује ни онога ко га је добио; на њему је да одлучи и да види хоће ли испунити савет који добије или неће. Очигледно је колико је пут саветовања и придржавања Светог Писма у складу са нашим слабим временом. Приметићемо да оци забрањују да се савет ближњем даје по сопственом нахођењу, ако нас ближњи не пита: самовољно давање савета јесте знак да човек сматра да поседује знање и духовно достојанство у чему се очитују гордост и самообмана.“[10] [11]

Светитељ Теофан Затворник детаљно разматра питање могућности духовног руковођења у једном од својих писама и притом га разликује од живота по расуђивању (саветовању): „Са мном можете само да расуђујете. А расуђивање и руковођење су две различите ствари. Руковођење захтева: уради овако и овако, и да се ниси усудио да поступиш другачије, а расуђивање уопштено расуђује, препуштајући човеку на вољу хоће ли га послушати или неће. Руковођа преузима на себе одговорност за душу коју руководи, а онај ко расуђује може само да јој жели добро. Не могу вам обећати руковођење у смислу да вас узмем за руку и водим. За то немам умећа и то не могу ваљано да обављам и због мојих и због ваших околности. Изволите сами да идете, а ја ћу вам описивати путеве и распућа. Више од тога вам не могу обећати.“[12]

Светитељ Теофан Затворник је писао и о саветима који се дају: „Кад ме неко нешто упита ја му кажем оно што ми се чини да је одговарајуће <…> – а остало препушта ономе ко пита. – И сами гледајте шта вам је чинити, с молитвом и поукама отаца.“[13]

Схиигуман Јован (Алексејев) приликом решавања разних питања која су му упућивала духовна чеда често је говорио: „То <…> види сама, помоли се и поступи како ти срце каже,“[14] истичући главно: „Сама гледај у зависности од ваших животних услова“.[15]

Приликом духовног руковођења свети оци и подвижници побожности нису захтевали беспоговорно испуњавање својих одлука у овој или оној ствари, већ су крајње опрезно и пажљиво говорили о саветима и поукама које су упућивали људима: „Молиш ме да ти дам савет или да ти одредим правило и да усмерим твој живот на истински пут. Ова твоја молба премашује мој ум и духовне способности, али ти због послушања, заборавивши на своју немоћ и неспособност пишем шта ми Господ положи на срце. <…> По Божијој милости сам ти написао оно што ми је било на срцу, и то немој примити као закон или заповест, већ као савет.“[16] Као што можемо видети, с подједнаким опрезом и пажњом према слободном човековом избору духовници приступају кад им неко упути питање: „Дакле, онима који ми се обраћају <…>: говорим своје мишљење, а онда увек кажем: ‘Уосталом, види сам или сама.’ Правилан савет могу да дају само свети људи као преподобни Серафим Саровски и Сергије Радоњешки. А како ја могу да дајем правилне савете ако сам ходам по пипању?“[17]
Игуман Никон (Воробјов) је обраћајући се у писмима духовној деци истицао: „Молим вас да не узимате у обзир моје мишљење. Ја ништа не знам, већ чините како је боље и како Бог благослови. ‘На основу околности разумите вољу Божију,’ – каже преподобни Варсануфије Велики.“[18] Такође је наводио: „Већ сам ти раније говорио: према мојим речима се односи потпуно слободно. Ја изражавам извесно мишљење, а да ли ћеш га прихватити или нећеш – у твојој је власти, немој се збуњивати, само то чини расуђујући и без страсти. И ја могу да грешим као и ти, и као свако други: сваки је човек лаж (Пс. 115: 2).[19]

Притом је за игумана Никона главна ствар била могућност да духовно чедо добије од њега користан савет сачувавши у потпуности духовну слободу: „Нека <…> не придаје апсолутни значај мојим речима. Ако види да је нешто тачно или корисно може да прихвати, а ако је нетачно, нећу се нимало увредити ако моје мишљење буде одбачено. Зар је мало бескорисних речи које говоримо? Ни сам себи не верујем превише.“[20] „Уколико посумњаш у моје речи, немој се сама секирати, него ми одмах пиши о својим сумњама. Буди отворенија са мном у свом духовном животу ништа не кријући. <…> сама долазиш код мене и потпуно си слободна у односу на мене: можеш да одржаваш са мном духовне односе ако ти буду од користи, а можеш и отићи уколико не буду.“[21]

Обраћајући се онима који га нешто питају архимандрит Јован (Крестјанкин) истиче: „У духовном животу не може бити наређења. Господ је човеку даровао духовну слободу, и Он, Сам Он ни у ком случају и никад не лишава човека ове слободе,“[22] указујући притом на потребу и спремност да свако сам одлучује размишљајући о својим животним околностима. Притом у односима између духовника и духовног чеда не може бити места за „духовни диктат“, напротив, важно је да и духовни руковођа и духовно чедо „оцене дар духовне слободе који им је Бог дао и да га сматрају драгоценим. То ни у којој мери не нарушава духовне односе између духовника и чеда уколико су потпуно здрави.“[23]

 

Духовник не живи уместо детета

 

Потребан и исправан однос у духовном руковођењу дефинише светитељ Теофан Затворник: „Руковођа је путоказ, а свако сам треба да иде путем – и да гледа и пред ноге и са стране.“[24] Такође, у другом писму пише одговор на обраћање: „Изволите сами да идете, а ја ћу вам описивати путеве и распућа. Више од тога вам не могу обећати.“[25]

Архимандрит Јован (Крестјанкин) у многим својим писмима истиче да у савременом животу људи често погрешно схватају улогу духовног оца. Духовник не живи уместо свог чеда, већ је само помоћник, саветник и молитвеник који даје благослов на предлог о којем је човек сам добро промислио.[26]

У писмима архимандрита Јована (Крестјанкина) налази се пример за то да свештеник човеку који долази код њега не сме да одбије главно – молитву, а „потребан избор сваки човек чини сам“:[27] „Нећу одбити да се помолим за тебе, а избор уместо тебе не може начинити ни мама, ни духовник. Само промишљено и с молитвом завири у своје срце.“[28] „Примио сам ваше писмо, али нећу решавати ваше породичне проблеме, зато што ћете их сами решити са својим супругом и чак је и ваш духовник позван да благослови одлуке које донесете, а не да сам по свом нахођењу диктира својој духовној деци овај или онај корак.“[29] „Моја пастирска дужност је да благословим човека на његову молбу и труд да се помолим за њега, али је све остало избор самог човека и само је његова одговорност пред Богом и људима.“[30] „Сваки човек обавезно сам треба да бира свој животни пут. То је због тога да нико не би могао да се крије иза туђих леђа… Први благослов после твог избора треба да буде родитељски, а други – твог духовника.“[31] „Духовни отац не треба да размишља уместо тебе, већ он само благосиља оно што си му донео за благослов.“[32]

 

Непромишљена господарност (самост) духовника

 

Важно је да свештеник-духовник има на уму следеће: „Нека вам Господ помогне и нека вам да разум и расуђивање; молите се за то и кад морате да делујете делујте у молитвеном расположењу не дозвољавајући нипошто своју вољу и господарност без размишљања.“[33]

Светитељ Теофан Затворник посебно упозорава на страственост приликом доношења одлука: „Као ватре се плашите деловања по страсти. Не очекујте ни најмању ваљаност тамо где постоји и најмања сенка страсти. <…> Кад морате да испитујете ствари избегавајте такве покрете у срцу по којима бисте извесно нечињење [неизвршавање] сматрали личном увредом. Како се усудио кад сам ја наредио? Како је смео да поступи тако на моје очи? Треба одбацити ‘ја’ у свим облицима.“[34]

Ниједна одлука не треба да буде донета и ниједан труд не треба да буде предузет по сопственом каприцу, већ ради испуњења заповести и установа Божијих: „Само никад не треба да дозволимо: ‘ја хоћу’, већ поредак то захтева, а ја сам ваш слуга.“[35]

Светитељ Теофан одговарајући на обраћање једног свештеника саветује: „Не треба брзати [журити, поступати исхитрено],[36] не треба да буде: рекао сам и мораш… Људи су слободни, а команда није одговарајућа ствар. Човек треба и да говори и да чини све што је потребно по дужности и савести, а успех треба очекивати од Господа. Јер кад га нема, треба рећи само: нека буде воља Твоја, Господе! Али не треба човек ни да одустаје, него све треба и да говори и да чини предајући се вољи Божијој. Љутња због неисправности представља угађање својој вољи… како сте се усудили, па ‘ја’ сам рекао.“[37]

Са уздањем у Бога повезано је и поверење у Њега и стрпљиво прихватање свега што човеку предстоји да доживи кад руководи и управља: „Треба трпети и то трпети све без изузетка примајући то као из руке Божије. Не треба да очекујемо да ће се све одвијати онако како желимо чим издамо наредбу, већ напротив, у свему треба да очекујемо противљење и да се спремамо да га прихватимо без смутње, с разумно припремљеним средствима за супротстављање.“[38]

Архимандрит Јован (Крестјанкин) упозорава на претерану самоувереност приликом духовног руковођења: „А колико је духовнику потребно духовне тактичности и љубави, па опет стрпљења, како не би исхитрено поступао због своје самости (егоизма) и како би видео жив плод свог труда у духовном чеду.“[39]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Григорий Богослов, свт. Слово в оправление // http://bible.optina.ru/new:1pet:05:01#svt_ioann_zlatoust

[2] Слово четвертое о. Иоанна Кронштадтского о православном Священстве

[3] Димитрий Ростовский, свт. Поучения к иереям // https://azbyka.ru/otechnik/Dmitrij_Rostovskij/pouchenija-k-ierejam/

[4] Иоанн (Снычёв), митрополит. Одоление смуты. Слово к русскому народу. – СПб.: Царское Дело, 1996. С. 247.

[5] Игнатий (Брянчанинов), свт. Полное собрание творений. Том 8.  Письма святителя Игнатия без указания адресата. Письмо 42.

[6] Игнатий (Брянчанинов), свт. Полное собрание творений. Т. 8. Письма святителя Игнатия к Софии Павловне Титовой. Письмо 9.

[7] 1 Кор. 7:23.

[8] Овде није реч о спољашњем манастирском послушању, о труду и о манастирским пословима које одређује манастирско руководство, већ о моралном, скривеном послушању које се одвија у души.

[9] Игнатий (Брянчанинов), свт. Приношение современному монашеству. Том 5. Глава 13. О жительстве по совету // http://www.biblioteka3.ru/biblioteka/ignatiy_br/tom_5/txt14.html#s165

[10] Мнение священномученика Петра, митрополита Дамасского, и других Отцов. Добротолюбие. Ч. 3.

[11] Игнатий (Брянчанинов), свт. Приношение современному монашеству. Том 5. Глава 13. О жительстве по совету // http://www.biblioteka3.ru/biblioteka/ignatiy_br/tom_5/txt14.html#s165

[12] Феофан Затворник, свт. Письма к разным лицам о разных предметах веры и жизни. – Спб., 1892. 33. Ответ на прошение о духовном руководстве. С. 297-298.

[13] Феофан Затворник, свт. Письма. Часть 1. Письмо 188. О своем руководстве, об отношении к молоканам, благодати и молитве Иисусовой // http://www.biblioteka3.ru/biblioteka/feof_zatv/pisma1/txt09.html

[14] Иоанн (Алексеев), схиигумен. Письма. Письмо 47 // http://www.golden-ship.ru/_ld/14/1497_pvst.htm

[15] Иоанн (Алексеев), схиигумен. Письма. Письмо 88 // http://www.golden-ship.ru/_ld/14/1497_pvst.htm

[16] Иоанн (Алексеев), схиигумен. Письма. Письмо 88 // http://www.golden-ship.ru/_ld/14/1497_pvst.htm

[17] Иоанн (Алексеев), схиигумен. Письма. – М.: Сретенский монастырь, 2002. С. 105. Письмо 68.

[18] Никон (Воробьев), игумен. Нам оставлено покаяние. – 2-е изд., испр., доп. – М.: Б. и, 2002. С. 58.

[19] Из писем игумена Никона (Воробьева). Духовник. С. 19.

[20] Никон (Воробьев), игумен. О началах жизни. О себе // https://azbyka.ru/otechnik/Nikon_Vorobev/o-nachalah-zhizni/

[21] Никон (Воробьев), игумен. О началах жизни. О себе // https://azbyka.ru/otechnik/Nikon_Vorobev/o-nachalah-zhizni/

[22] Иоанн (Крестьянкин), архим. Письма. – Б. м.: Свято-Успенский Псково-Печерский монастырь, 2000. С. 188.

[23] Иоанн (Крестьянкин), архимандрит. Рассуждение с советом. С. 393.

[24] Феофан Затворник, свт. Письма. Часть 1. Письмо 188. О своем руководстве, об отношении к молоканам, благодати и молитве Иисусовой // http://www.biblioteka3.ru/biblioteka/feof_zatv/pisma1/txt09.html

[25] Феофан Затворник, свт. Письма к разным лицам о разных предметах веры и жизни. – Спб., 1892. 33. Ответ на прошение о духовном руководстве. С. 297-298.

[26] Иоанн (Крестьянкин), архимандрит. Рассуждение с советом. С. 390.

[27] Иоанн (Крестьянкин), архим. Письма. Выпуск 2 // http://www.xpa-spb.ru/libr/Ioann-Krestyankin/pisma-vypusk-2.html

[28] Иоанн (Крестьянкин), архим. Письма. Выпуск 2 // http://www.xpa-spb.ru/libr/Ioann-Krestyankin/pisma-vypusk-2.html

[29] Иоанн (Крестьянкин), архимандрит. Рассуждение с советом. С. 136.

[30] Иоанн (Крестьянкин), архимандрит. Рассуждение с советом. С. 305.

[31] Иоанн (Крестьянкин), архимандрит. Рассуждение с советом. С. 349.

[32] Иоанн (Крестьянкин), архимандрит. Рассуждение с советом. С. 454.

[33] Феофан Затворник, святитель. Собрание писем. Конкретное духовное руководство. О молитве особо. Духовникам и благочинным монастырей, протоиереям. – М.: Правило веры, 2012. С. 247.

[34] Феофан Затворник, святитель. Собрание писем. Конкретное духовное руководство. О молитве особо. Духовникам и благочинным монастырей, протоиереям. – М.: Правило веры, 2012. С. 415.

[35] Феофан Затворник, святитель. Собрание писем. Конкретное духовное руководство. О молитве особо. Духовникам и благочинным монастырей, протоиереям. – М.: Правило веры, 2012. С. 419.

[36]

[37] Феофан Затворник, святитель. Собрание писем. Конкретное духовное руководство. О молитве особо. Духовникам и благочинным монастырей, протоиереям. – М.: Правило веры, 2012. С. 439.

[38] Феофан Затворник, святитель. Собрание писем. Конкретное духовное руководство. О молитве особо. Духовникам и благочинным монастырей, протоиереям. – М.: Правило веры, 2012 – с.418.

[39] Иоанн (Крестьянкин), архимандрит. Рассуждение с советом. С. 599-602.

 

 


Превод са руског
Марина Тодић

Извор:
http://sdsmp.ru/news/n7099/

 

Један коментар

  1. Молите се за мене,моја породица је дивна,
    али ја сам Велики грешник

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *