НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Беседе » Живот са Христом – Беседа на дан Светих четрдесет мученика Севастијских

Живот са Христом – Беседа на дан Светих четрдесет мученика Севастијских

Протојереј АЛЕКСАНДАР Шаргунов

 

Празник Светих четрдесет мученика Севастијских увек је био велики догађај у православној Цркви. Црква је од давнина, од самог њиховог мучеништва 320. године, свечано прослављала ове Светитеље. Они су прихватили страдање за Христа непосредно пре победе хришћанства у Римском царству. Чувени Милански едикт је тада већ био усвојен, дозвољавајући слободу хришћанској религији, али је још увек било изолованих случајева прогона пре потпуне победе, када је хришћанство успостављено у читавом Римском царству. Понекад се тако дешава: рат се завршава, и уочи победе неко прихвата смрт.

Ови војници прихватили су страдање за Христа у леденом језеру Севастије. Њихова смрт била је посебно славна јер су имали прилику да избегну страдање. На обали језера осветљено је топло купатило и свако од њих могао је напустити своје место мучења и прибећи овом спасењу.

Њихов подвиг је незабораван и по томе што један од војника није издржао и више је волео сигуран, успешан живот без Христа, него смрт са Христом. Један од чувара је то видео. Према несагледивом Божанском Промислу, откривено му је да су живот и слава били тамо где су стајали ови мученици. Тамо је била топлина која се нигде не може наћи; тамо је био Сам Господ. Видевши мученичке круне како се спуштају на војнике, завапио је: „И ја сам хришћанин!“ и придружио им се како би с њима поделио и страдање, и славу.

Од самог почетка Црква је у овој слици видела оно што одређује живот сваког хришћанина и живот читаве Цркве у свим временима. На овај или онај начин, налазимо се пред овим избором. Или морамо жртвовати Христа ради свог благостања, или жртвовати своје благостање ради Христа. Ниједан човек не може заобићи овај избор.

Али, постоје искушења која се односе на читаву Цркву. Прогони који су се догодили древној Цркви и они који су се догодили у најновије време били су обележени следећим: неки су изабрали Христа, а други су Га се одрекли. Неки су Га се одрицали кад су већ били близу примања мученичке круне. А међу људима који су били равнодушни према Цркви, па чак и међу њеним прогонитељима, изненада су се нашли исповедници вере.

Како се одвија Господњи избор? Данас из Јеванђеља чујемо како је тајна спасења сваког човека дубока, и како једино Срцевидац Господ зна ко ће издржати у часу искушења, а ко ће се одрећи вере. Није важно када је човек позван Господу – међу првима или међу последњима. Могуће је да будете са Христом у Цркви целог свог живота и да се одрекнете Христа у последњем часу. И читав народ може бити са Богом, а затим Га одбацити, као што је било са богоизабраним израелским народом.

Како је тајанствен Промисао Божји! Неки дођу у први час, други – у трећи, шести, неки касније, а неки, испоставља се, када им, наизглед, није остала апсолутно никаква нада – у једанаести час. Неке Господ призива к Себи кад су у цвету младости, друге – у време зрелости, треће – кад су на заласку свог живота. Неки могу доћи до Господа у року од једног сата, попут благоразумног разбојника, док другима није довољан читав живот да би дошли до Христа.

Откривење Светог апостола Јована Богослова говори о тајанственом небеском граду, који има дванаест врата која су увек отворена – и дању и ноћу (Отк. 21). Постоји капија окренута ка истоку, и капија окренута ка Западу. Неки људи улазе у овај небески град када њихов живот тек почиње да се диже, као излазак сунца, а други – кад им се живот приближи ноћи.

Неке Господ позива кад су, како кажу, пуни дана и труда и кад су већ успели много тога да постигну овде, на земљи; друге – док стоје на самом прагу зрелог живота, испуњени неким, можда, врло племенитим тежњама; а треће – пре него што су уопште почели да живе.

И Господ једнако прихвата све, без обзира када, у који час, у ком узрасту је човек позван к Њему. Саосећа са свима, а посебно са онима који Му никако не могу доћи. Онима који стоје до једанаестог, последњег часа, као радници који желе да се труде, који желе да примене све своје способности и таленте у животу, али им не налазе употребу.

Никоме нису потребни. Можда немају неке посебне таленте, па самим тим никоме нису потребни. Господ је увек испуњен дубоким саосећањем према таквим људима. Он их, такође, позива Себи, и даје им Свој труд, који, како се испоставило, није ништа мањи од труда других људи. И ми смо запањени кад видимо с коликом великодушношћу Господ дарује све оне који Му долазе. Неки су радили по цео дан, други – само један сат, и нису подносили врућину или дневне потешкоће. Али Он свима даје исту плату.

Открива нам се врло важна тајна нашег духовног живота – да, у ствари, Господ прихвата не број наших трудова, већ нашу љубав. Најважније од свега је какав је унутрашњи садржај онога што радимо.

Дешава се да човек много принесе храму, а Јеванђеље каже да многи богати метаху много (Мк. 12, 41). Неки „нови Рус“ жели да донира много новца, стеченог на непознат начин, и поставља се питање: Да ли Црква уопште може да прихвати његов дар? И дешава се да је човек попут оне удовице која је принела своју оскудну лепту, а Господ каже да је она принела више од свих, јер сви метнуше од сувишка својега; а она од сиротиње своје метну све што имаше, сву имовину своју (Мк. 12, 44).

То је оно што одређује живот човека, са чиме он долази у Цркву. Јасно је: дешава се да дете поклони својој вољеној мајци невешт цртеж за рођендан, и, наизглед, шта овај поклон може значити? Али мајка блиста од радости и цртеж јој је дражи од било ког другог поклона. Господ на исти начин процењује оно што приносимо, само у бескрајно већем степену. Послушајмо ову тајну живота, молећи се за наше упокојене, сећајући се наших нових мученика Русије.

Према Светом Писму, искушења која су била у четвртом и у двадесетом веку, још увек очекују Цркву на самом завршном преокрету историје. Искушења када ће сваки човек, читава Црква, цело човечанство морати да стане пред избор – онај страшни избор који су људи направили када су узвикивали: „Не Њега, него Вараву!“ Пред избор који је неко донео, преферирајући „топле купке“ – живот у свој својој заводљивој разноликости – више него Христа. Ово ће бити последњи избор пред крај света. То се већ догађа пред нашим очима.

Сине мој, дај ми срце своје, каже Господ (Прич. 23, 26). Неко се може бавити грандиозним активностима, као да су хришћанске, и заузимати веома важно место у Цркви, а неко може бити непознат свима, смирено испуњавајући своје свакодневне дужности. Али Господ испитује срца и прихвата свакога не према његовом спољашњем служењу, већ према духу који испуњава човека у том служењу: да ли је био отворен за Христову великодушност и Његову безграничну љубав, која нам је откривена путем Крста.

Четрдесет мученика освећују својим подвигом читаву Свету Четрдесетницу. Четрдесет мученика –  сваког дана имамо прилику да се родимо или умремо. Умремо за грех и будемо исповедници Христове истине и правде – они који љубе смрт са Христом и спремни су да пљуну на живот у којем Христа нема.

 


Превод са енглеског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић

Извор:
Orthodox Christianity

 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *