NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za decembar

Žitija Svetih za decembar

11. DECEMBAR
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
DANILA STOLPNIKA
 
OVU rajsku granu, prepodobnog oca našeg Danila Stolpnika, odgaji Mesopotamija,[1] u selu Vitari kod grada Samosata,[2] od hrišćanskih roditelja, Ilije i Marte. Majka njegova beše nerotkinja, i zbog toga doživljavaše mnoge neprijatnosti i prekore kako od muža tako i od srodnika i srodnica. I ona, jednom u ponoći, prepuna tuge u srcu izaće tiho iz kuće, i pruživši ruke k nebu pomoli se sa mnogo suza Bogu, govoreći: Gospode care, Ti si ispočetka stvorio muža i ženu i rekao im: rađajte se i množite se (1. Mojs. 1, 28); Ti si u starosti darovao Sari Isaka (1. Mojs. 21, 1-3), Ani Samuila (1. Car. 1, 20), Jelisaveti Jovana (Lk. 2, 60); Ti se smiluj i na mene koja sam u sličnoj nevolji, i samilosno pogledavši na mene razreši bezdetnost moju, skini sramotu s mene, i daj plod besplodnoj utrobi, da darovano mi Tobom prinesem na dar Tebi, kao nekada Ana Samuila.
Pomolivši se tako srcem skrušenim i duhom smirenim, Marta se vrati kući svojoj. I čim zaspa, ona vide u snu dva ogromna svetila presvetla, slična tanjirima, gde se polako spuštaju s neba na njenu glavu. Sutradan ona ispriča svoj san mužu i rođacima, i oni joj na razne načine protumačiše san. Međutim taj san beše predskazanje da će ona roditi sina, koji će sijanjem vrlina svojih biti svetliji od zvezda. Posle toga Marta zatrudne i rodi sina; tim rođenjem ona se oslobodi muke koju joj je pričinjavala njena bezdetnost. Tako značajan beše početak života blaženog Danila na zemlji, tako se neobično pojavi na svet onaj koji kasnije postade zaista sin svetlosti.
Pet godina dete rastijaše bez imena, jer roditelji ne hoćahu nadenuti ime sinu svome, nego željahu da sam Bog nadene ime onome koji se rodio po daru Božjem. Stoga o1ni odvedoše čedo svoje u jedan manastir, donevši i dare Bogu, i moljahu igumana da nadene ime sinčiću njihovom. Iguman, nadahnut Bogom, odgovori im da detetu treba dati ono ime koje sam Bog otkrije. Posmatrajući dete, on naredi da mu donesu knjigu iz crkvenog oltara, i otvorivši je pogled mu pade na ieke reči svetog proroka Danila. Iz toga on izvede zaključak da Bog hoće da dete nosi ime ovoga proroka, i dade mu ime Danilo. A to bi znamenje da će ovo dete biti slično velikome proroku, kako po imenu tako i po pobožnosti. Pri tome roditelji imađahu želju da sin njihov odmah bude posvećen Bogu pri ovom manastiru, ali iguman ne pristade na to, pošto dete bejaše još suviše malo. Stoga se roditelji vratiše s njim doma. I to bi po promislu Božjem, da bi ovo dete kasnije izabralo dobro, ne po želji drugih nego dobrovoljno po svome rasuđivanju i želji. No i samo dečačko uzrastanje njegovo pokazivaše da će se iz njega razviti čovek pun vrlina, kao što i dobro drvo čim se posadi daje od sebe znake o budućoj rodnosti svojoj; jer dečak Danilo hođaše u svetlosti blagodati Božje i senka vrlina praćaše ga svuda.
Kada dečak Danilo napuni dvanaest godina, on ode iz doma oca svoga, ne rekavši nikome o svome odlasku i nameri, jer već beše konačno rešio da Hrista radi ostavi roditelje svoje, zavičaj, srodnike i prijatelje, i da ide u manastir, na dvadeset stadija od njegovog mesta rođenja. Došavši u manastir, Danilo pade igumanu pred noge i moli igumana da ga primi u svoje bratstvo i obuče u angelski lik monaški. No iguman, upozoravajući Danila na slabačke sile njegove i dečački uzrast, odgovori mu da on, tako mlad dečak, neće biti u stanju izdržati mnogobrojne monaške trudove, ne lake i za zrele ljude, kao što su: bdenja, metanija, postovi, umrtvljavanja tela, i potpuno odrečenje od svoje volje i od svake telesne želje. Zbog toga on savetova dečaku Danilu da se vrati svojim roditeljima i provede kod kuće još neko vreme, a ne da se poduhvata trudova koji prevazilaze njegove dečačke sile. Na to Danilo odgovori igumanu:
Ja toga radi i doćoh ovamo, da živim Hristu a umrem svetu; a ako bi mi se čak desilo da od tih divnih monaških trudova i umrem, onda je i to bolje Nego otići odavde prazan i vratiti se pošto sam već metnuo ruku svoju na plug.[3]
Iguman ponovo dugo savetovaše Danilu da odustane od svoje namere, ali mu Danilo na sve to odlučno odgovaraše svojim mnogobrojnim razlozima. Kada najzad iguman uvide da Danila ne može odvratiti od njegove namere, i ugleda njegovu ogromnu čežnju za Bogom i iskrenu ljubav k Bogu, on sazva bratiju i savetovaše se s njima treba li primiti u manastir tako mladog dečaka. Bratija, diveći se dečakovoj hrabrosti i postojanosti i primećujući u njemu Božije prizvanje, pristadoše da ga prime u svoju zajednicu. I Danilo goraše duhom k vrlinama i k životu po Bogu.
Međutim posle nekog vremena roditelji Danilovi saznadoše da se on nalazi u tom manastiru. Oni se ujedno i obradovaše i udiviše tome što tako mlad dečak sam sebe predade na službu Bogu. I otišavši k njemu oni ga zatekoše još nepostrižena i bez monaškog odela među monasima, i moliše igumana da na njihove oči postriže sina njihovog i obuče ga u monašku odeću. Pošto se posavetova s bratijom, iguman u nedelju postriže Danila u monaški čin, a roditeljima njegovim zapovedi da ne dolaze često k sinu. Posle toga roditelji se radosni vratiše domu svome; a blaženi Danilo napredovaše i jačaše duhom, rastući ne samo godinama neto i vrlinama.
Početak izvanrednog življenja Danilovog i koren svih potonjih plodova beše ovakav: srce Danilovo zapali se božanstvenom ljubavlju i njega obuze neodoljiva želja da se pokloni svetim mestima, na kojima Gospod naš Isus Hristos za nas postrada, i pogreben beše, i vaskrse, i odakle se uznese na nebesa. Ujedno s tim on goraše duhom da vidi velikog podvižnika toga vremena – svetog Simeona Stolpnika.[4] Došavši k igumanu, on mu otkri želju svoju, i moli ga da ga otpusti na nameravani put. No iguman ovoga puta zadrža Danila. Ali kasnije, kada samome igumanu bi nužno da radi nekih crkvenih potreba ide u Antiohiju,[5] on uze sa sobom Danila i još nekolicinu od bratije. Kada dođoše u mesto zvano Tilanisa, od koga se nedaleko podvizavao sveti Simeon Stolpnik, oni se uputiše k njegovom stolpu. I videše oni surovost toga mesta, i visinu stuba, saznadoše kako hrabri podvižnik na stolpu svom trpi i zimski mraz, i letnju žegu, i vetrove, i kiše. Iako neki nerazumnici držahu da sveti stolpnik trpi sve to iz slavoljublja, no blaženi Danilo se ne samo divljaše njegovom trpljenju nego i oduševljavaše sebe na podražavanje svetoga stolpnika. A kada došavši monasi, stojeći u podnožju stolpa, viknuše svetog Simeona, on ih pogleda odozgo i naloži im da prislone lestvice i popnu se k njemu, ako hoće. Tada se i obelodani ko je kakvog raspoloženja k prepodobnome: jedan se izgovaraše da se ne može popeti jer ga bole noge, drugi – jer je star, treći ukazivahu na neke druge nemoći svoje, a Danilo brzo uziće po lestvici i s radošću pozdravi velikog Simeona. I trud njegov ne bi uzalud: jer najpre dobi od podvižnika poučenje i oduševi se na još revnosnije podvizavanje u vrlinama; zatim se udostoji blagoslova kroz polaganje ruku na njega od strane prepodobnoga, i najzad ču od njega o svome budućem životu. Podvižnik mu govoraše: „Drži se junački, čedo i neka se ukrepi srce tvoje, jer ćeš uzeti na sebe preteške podvige Hrista radi; no sam Hristos biće ti u svemu pomoćnik, krepeći te i tešeći duh tvoj“. – Posle tog dugog i punog ljubavi razgovora sa svetiteljem, blaženi Danilo siđe sa stolpa, i vrati se u svoj manastir.
Kroz neko vreme, kada iguman toga manastira otide ka Gospodu, bratija navaljivahu na prepodobnog Danila da se primi igumanske vlasti, ali on preporuči drugoga mesto sebe, a sam, željan usamljeničkog molitvenog tihovanja, govoraše sebi: Eto, Danilo, sada si slobodan i došlo je vreme za kojim si toliko žudeo: stoga kreni željenim putem i ostvari svoju nameru.
Sa takom odlukom Danilo izaće tajno iz svog manastira, i dođe do ograde što beše oko stolpa svetoga Simeona. I provevši tamo četrdeset dana on namisli otići. No sveti Simeon, ljubeći Danila, savetova mu da ostane s njim. Međutim Danilo, imajući silnu želju da vidi sveta mesta u Jerusalimu i da se povuče u unutarnju pustinju na podvig usamljeničkog molitvenog tihovanja, krenu na put u pravcu Palestine. U to pak vreme u Palestini se vođaše rat: Samarjani ratovahu protiv hrišćana. Zato putovati tamo beše opasno. Iako je to znao, Danilo ne pokloni pažnju tome već s čvrstom namerom i neustrašivim srcem, ne bojeći se smrti, produži put sav obuzet silnom željom da svoj odavno nameravani put privede u delo. Posle podužeg putovanja on srete nekog česnog inoka, starog, blagolikog, sedih vlasi, po svemu sličnog prepodobnom Simeonu Stolpniku. Zagrlivši Danila, starac ga upita na sirijskom jeziku kuda ide. On odgovori: Ako Bog hoće, putujem ka svetim mestima. – Starac na to reče: Pravo si rekao ako Bog hoće; sada pak znaj nasigurno da ovaj put tvoj nije po Božjoj volji. Eda li nisi čuo za meteže i nerede u Palestini? – Danilo odgovori: Čuo sam, ali se uzdam u Boga: On će mi biti pomoćnik, i nadam se da mi se neće dogoditi nikakvo zlo; a ako se i dogodi, ne bojim se, jer: „ako živimo, ako umiremo, Gospodnji smo“ (Rm. 14, 9). – Starac odgovori na to rečju proroka: „Ne daj da popuzne noga tvoja, niti će zadremati čuvar tvoj“[6] anđeo. – Međutim Danilo, uzvraćajući starcu, izrazi gotovost čak i umreti za Hrista na tom putu. Tada starac negodujući okrenu od njega lice svoje, i govoraše: Bog nije naredio da u nevreme guramo sebe u smrt i da se sami trudimo da budemo nasilno ubijeni, jer je On rekao: Kad vas poteraju u jednom gradu, bežite u drugi (Mt. 10, 23). – Danilo, pristajući na starčev savet, reče: Oče, ako tebi izgleda tako, onda sam ja gotov da se vratim natrag. – Starac na to odgovori: Ja ti ne savetujem da potpuno napustiš svoju nameru, nego te samo upozoravam na to, da bi bilo nepametno s tvoje strane da ideš tamo u ovo zlo vreme. Sada pak idi u Vizantiju, koja po mnoštvu svetinja predstavlja sobom drugi Jerusalim, čija blagodat sada počiva na njoj po zapovesti Božjoj; tamo ti možeš posetiti vrlo mnoge crkve i nasititi se gledanjem mnogih svetinja. A ako se rešiš da se predaš usamljeničkom molitvenom tihovanju ili u gornjoj Trakiji ili kraj mora, to će ti biti na spasenje i Bog će ti pomoći u tome. Uopšte, mili moj, ne treba misliti da samo u Jerusalimu možeš naći Boga, a ne u Vizantiji; jer Bog nije ograničen nikakvim mestom.
Dok oni tako razgovarahu među sobom, sunce zalažaše, i oni naiđoše na jedan manastir pored puta, u koji su morali svratiti na prenoćište; i oni se uputiše ka tom manastiru. Starac reče Danilu: Idi ti napred, a ja ću doći za tobom. – Danilo pomisli da starac zbog neke potrebe zaostaje, pa produži put, i kad dođe do manastirske kapije, sede da sačeka starca. No pošto se starac ne pojavljivaše, Danilo pomisli da je starac svratio drugde na konak, pa uđe u manastir, pozdravi igumana i bratiju, i prihvati se predložene mu trpeze. A kada zatim leže da se odmori, njemu se u snu javi onaj starac savetujući mu ponovo da uradi ono što mu je on govorio putem, i da što pre krene u Vizantiju. Probudivši se iz sna i ne videći nikoga oko sebe, Danilo razmišljaše ko je to što mu se javio: čovek ili anđeo. Ustvari to beše veliki Simeon, stolpnik. Posle tog viđenja Danilo obavi jutarnje molitve, požele mir tamošnjim monasima, pa krenu ka Vizantiji.
Kada stiže na morsku obalu, prepodobni uđe u crkvu svetog Arhistratiga Mihaila, Vojvode Nebeskih Sila, i provede u njoj sedam dana. Tu on ču da u Anapli[7] postoji jedan pust idolski hram, u kome živi mnoštvo nečistih duhova, te niko ne može proći tuda: one koji plovljahu tuda oni potapahu u vodi, a one koji prolažahu tuda oni kao razbojnici napadahu i ubijahu. Čuvši o tome, svetitelj reši da ide i živi tamo, sećajući se Velikog Antonija[8] koji mnoga zla pretrpe od đavola, i najzad ih Božjom pomoću pobedi, i udostoji se velikih počasti. Stoga prepodobni Danilo uputi se u pusti taj hram, naoružavajući se nepobedivim oružjem svetoga krsta i ujedno pevajući: „Gospod je prosvetlenje moje i Spasitelj moj; koga da se bojim?“ (Psal. 26, 1). I prepade se demonska vojska pre borbe. A ovaj duhovni vojnik, obilazeći uglove hrama, ograđivaše ih krsnim znakom, svaki put preklanjajući kolena i moleći se Bogu. A kada nastupi veče, dođe Knez tame, Starešina demona, i stade se bacati kamenjem na svetitelja; zatim se razleže strahovito urlanje i zavijanje, i nastade buka; no prepodobni Danilo, neustrašivo stojeći na molitvi, govoraše: „Ako vojska udari na mene, neće se uplašiti srce moje“ (Psal. 26, 3). Na takav način on provede prvu i drugu noć. Treće pak noći on ugleda mnoštvo demona u obliku ogromnih ljudi – divova, mračnih lica, strašnih kao ljudožderi; oni škrgutahu zubima i besnijahu na svetitelja, i govorahu: Ko ti, bedniče, savetova da dođeš ovamo gde mi odavna živimo, i gospodari smo ovoga mesta? – Govoreći to oni jurišahu na njega: jedni, želeći ga baciti u more; drugi, naprežući se zatrpati ga kamenjem; no pri svem tom ni jedan mu od njih ne mogaše prići. A svetitelj, opomenuvši se reči Gospodnjih: „Ovaj se rod ničim ne može isterati do molitvom i postom“ (Mk. 9, 29), postupi ovako: zatvori sve ulaze hrama, a ostavi samo jedno prozorče, pa poče postiti se i moliti se. I posle ne mnogo vremena sva vojska demonska silom Božjom bi prognana odatle, i narod stade prolaziti tuda bez ikakve opasnosti.
To se rašču svuda, i mnogi iz okolnih pokrajina počeše dolaziti k svetome Danilu, i divljahu se što se onde gde beše obitalište demona razleže slavoslovlje Božje i danju i noću.
Međutim đavo, nenavideći dobro i ne podnoseći da sebe gleda pobeđena od svetitelja, poseja zavist po srcima nekih klirika, i oni počeše govoriti među sobom: Otkuda ovaj dođe ovamo, i svi idu k njemu, i slave ga svuda? Hajdemo da nagovorimo patrijarha da ga otera odavde. – I oni, otišavši k patrijarhu Carigradskom Anatoliju,[9] oklevetaše svetog ugodnika Božjeg pred patrijarhom. No patrijarh im odgovori: Zašto klevetate čoveka, ne znajući o njemu ni otkuda je, ni kakav je život njegov. Ako on živi pravedno, onda smo dužni postati podražavaoci njegove svetosti; ako pak živi nepošteno, onda on svakako zaslužuje progonstvo. Ali pre no što on bude prognan, valja vrlo brižljivo izvršiti isleđenje po ovoj stvari. -Postiđeni ovakim odgovorom patrijarhovim, klevetnici umukoše.
Međutim đavo, videvši neuspeh svoga lukavstva, stade uznemirivati svetitelja strahovitijim, nego ranije, priviđenjima i strašilima, jurišajući na njega svom vojskom svojom: čas pokušavajući utopiti ga u moru, čas hvaleći se ubiti ga. No đavolu se ne dade naškoditi svetitelju. Stavši na molitvu, prepodobni Danilo govoraše: Gospod moj Isus Hristos, u koga verujem, On će vas survati u ponore pakla. – Čim to svetitelj izreče, razleže se zapomaganje i kuknjava s plačem, i svetitelj ugleda demone gde lete kao slepi miševi i odlaze sa tog mesta.
No i posle toga demoni ne prestadoše pakostiti svetitelju, jer ponovo nahuškaše klevetnike protiv njega, koji otidoše k patrijarhu i rekoše: Vladiko, Danilo je vračar i varalica; on vradžbinama obmanjuje narod, stoga ne možemo da ga očima gledamo. – Patrijarh prizva Danila i upita ga ko je, otkuda je, zašto je došao u ove krajeve, i kako veruje u Boga. Danilo odmah ispovedi svoje pravoslavno verovanje, zatim kaza svoje poreklo i zavičaj, a i to da je u Vizantiju došao pozvan Božanskim otkrivenjem. Čuvši to, patrijarh ustade i zagrli ga smatrajući ga za Božjeg čoveka, pa ga onda otpusti s mirom.
Međutim, nakon nekoliko dana patrijarh se teško razbole, i odmah pozva k sebi prepodobnog Danila, i moli ga da se pomoli Bogu za njega da ga isceli. Čim se svetitelj pomoli Bogu, patrijarh tog časa ustade zdrav. A besplatni lekar zamoli od patrijarha za isceljenje ovakvu nagradu: da oprosti onima koji su ga oklevetali pred njim. Patrijarh odgovori: Kako ne oprostiti oiima koji postadoše vinovnici tako velikog dobra, te se ja udostojih i videti tebe i dobiti isceljenje preko tebe! – I moli patrijarh svetitelja da prebiva zajedno s njim, ali prepodobni Danilo molbeno nastojavaše da bude otpušten na svoje mesto. I otišavši, on ponovo zatvori vrata, a ostavi samo malo prozorče za one koji dolaze k njemu.
Pošto prepodobni Danilo provede devet godina u takom dobrovoljnom zatvoreništvu, njega Bog pozva na savršeniji podvig, i to preko ovakog otkrivenja: vide on u viđenju stub pred sobom, koji visinom svojom prevazilažaše oblak; na vrhu stuba stajaše prepodobni Simeon i s njim dva svetla mladića; i ču on glas stolpnika koji govoraše sa vrha stuba: Uziđi ovamo k meni, Danilo! – A Danilo odgovori: Gospodine, kako ću uzići na takvu visinu? – Tada prepodobni Simeon naredi onim mladićima da siću, uzmu Danila i izvedu k njemu na stub. Mladići odmah izvršiše naređenje i postaviše ga pred Simeonom. A prepodobni, zagrlivši Danila, gromoglasno Mu govoraše: Drži se muški, Danilo! Budi neustrašiv i hrabar! Stoj čvrsto i junački! – Kada sveti Simeon govoraše to, glas njegov beše kao glas groma, i od tog časa Danilo se probudi. – Ovo viđenje unapred pokaza da i Danilu valja, slično svetom Simeonu Stolpniku, uzići na stolp i približiti se k nebu i telom i dušom.
U to vreme doputova iz Antiohije k caru učenik prepodobnog Simeona Stolpnika Sergije i donese mu kukuljaču prepodobnoga Simeona, poslatu kao dar caru na zaštitu od svakoga zla. Ali pošto carev um beše zauzet zemaljskim brigama i car sav pogružen u narodne poslove, to Sergije namisli otići od njega i vratiti se natrag; pritom imađaše želju da se kratko vreme zadrži u manastiru Neusipajuščih (= Neuspavljivih, Nedremljivih).[10] Kada on sa drugima prolažaše lađom pored mesta gde se podvizavaše prepodobni Danilo, neki se opomenuše da Danilo provodi život u prevelikom trpljenju, i da je dobio od Boga dar isceljivati bolesti i progoniti đavole. Čuvši to, Sergije naredi da lađa pristane uz obalu i uputi se k prepodobnom Danilu. Ovaj ga primi s ljubavlju; i posle podužeg razgovora Sergije, poznavši da na Danilu počiva duh Simeonov, kao Ilijin na Jeliseju, dade Danilu dar koji nošaše sa sobom – kukuljaču blaženoga Simeona, pošto kukuljača više dolikovaše Danilu negoli ma kome drugom. Potom Sergije vide u snu tri mladića koji dođoše k njemu i rekoše mu: Ustani, Sergije, i reci Danilu: „Već se navrši vreme tvoga življenja u ovom hramu; sada pripremi sebe na veći podvig“.
Probudivši se, Sergije ispriča to Danilu. Ovaj razumevš da mu Bog time naređuje da podražava življenje prepodobnoga Simeona, zamoli Sergija da otide u pustinju i pronađe podesno mesto gde bi se mogao podići stolp. Sergije, obilazeći jedan brežuljak dođe, po ukazanju Božjem, na ono mesto gde se imao sagraditi stolp. Umoran od napornoga puta, on tu prileže da se odmori. I vide ovakvo viđenje: nad njim lećaše beli golub, i Sergije se staraše da ga uhvati. Odjednom on ču glas s neba koji govoraše: „Misliš li da ga mrežom uloviš? Ne, njega treba rukama hvatati“. – No golub uzlete u visinu, i posle toga postade nevidljiv. Zaključivši na osnovu toga da Bog hoće da.se na tom mestu sazida stolp, Sergije se vrati k prepodobnom Danilu i kaza mu sve što vide i ču. Obradovan, prepodobni zamoli nekog prijatelja svog Marka da mu sagradi stub. Pomagan Bogom, Marko brzo sagradi stub.
Kada stub bi dovršen i krov postavljen, prepodobni Danilo izađe noću iz oNoga hrama, da niko ne bi znao za njega, i došavši k stolpu on se pomoli Bogu govoreći: Slava Tebi Hriste Bože, što me udostojavaš takog življenja! Ti znaš, Gospode, da se ja Tobom utvrđujem, i nadajući se na Tebe uzlazim na ovaj stub. Stoga primi pothvat moj, ukrepi me na podvig, i privedi kraju početak moj.
Tako se pomolivši on uziće na stub, i poče u usamljeničkom molitvenom tihovanju između zemlje i neba živeti Jedinome Bogu, uklanjajući se od svega zemaljskog a približujući se nebu telom i dušom. Međutim đavo koji svagda zavidi slugama Božijim, poče i ovde pakostiti svetitelju, podigavši protiv njega vlasnika toga mesta, po imenu Gelasija. Jer Gelasije, saznavši da je na njegovom imanju bez njegovog pristanka podignut stub, i da je na tom stubu počeo bez njegovog znanja živeti neki monah, razgnjevi se silno i izvesti o tome cara i patrijarha Genadija,[11] prejemnika Anatolijeva. Car ne obrati na to nikakvu pažnju, a patrijarh ne samo naredi da Danila skinu sa stuba nego ga čak i htede kazniti, ovlastivši Gelasija da ga s porugom svuče sa stuba.
Gnjevan, Gelasije krenu sa željom da privede u delo svoju nameru; ali Bog, odvraćajući ga od zle namere, tog vedrog dana posla iznenada kišu i strahovitu oluju, gromove i munje. Međutim Gelasije se od toga ne uplaši, niti odustade od zle namere svoje, jer srce njegovo plamćaše jarošću, podbadano na nju od đavola. I kada stiže do stuba, Gelasije poče s pogrdama i uvredama vikati na svetitelja, da odmah siđe sa stuba, inače će ga silom zbaciti dole. Međutim neki što behu došli s Gelasijem stišavahu ga i govorahu: Ostavi ga, on ti nikakvo zlo ne čini; a i sam stub ovaj nije na tvojoj zemlji; i nema od toga tebi nikakve štete; naprotiv, bolje je za tebe da imaš takog suseda koji bi se molio za tebe. – Ali Gelasije ih ne posluša, Nego u besu naredi svetitelju da jednom za svagda napusti stub. Svetitelj stade silaziti, i kada bi na šestoj stepenici svi ugledaše da su mu noge kao klade, otekle od neprestanog dnevnog i noćnog stajanja. Tada se svi sažališe na njega, pa se čak i sam Gelasije ražali, i poče moliti prepodobnoga da ponovo uziće na svoje mesto; i da mu oprosti što se drznuo uvrediti ga. Posle toga Gelasije načini za svetitelja još viši stub, i od tada stade ceniti i poštovati svetitelja, pa i pred samim carem veličati njegove vrline.
Jednom k prepodobnome Danilu dođe iz Trakije star i ugledan čovek, vodeći sa sobom svog besomučnog sina jedinca, položi ga u podnožju stuba, i sa suzama moljaše svetitelja da se sažali na njegovog sina i pomiluje ga. Eto, govoraše otac, trideseti je već dan otkako moj đavomučeni sin ne prestaje pominjati ime tvoje, sveče Božji. – Prepodobni, milostivan dušom, odgovori mu: Ako veruješ da će Gospod moj Isus Hristos isceliti mnome sina tvog, onda neka ti bude po veri tvojoj! – I naredi đavomučenoga napojiti svetim jelejem. Kada to bi učinjeno, đavo vrže mučenoga na zemlju i, silno ga grčeći, najzad uzviknu: „izlazim, izlazim“. – I stvarno iziđe. A otac, videći sina zdrava, dade ga u manastir, i on bi odličan monah.
Zatim dođe drugi čovek, po imenu Kir,[12] muž vrlo mudar i krasnorečiv, i dovede k svetitelju svoju besomučnu ćerku Aleksandru. I čim se svetitelj pomoli Bogu i metnu ruke na đavomučenu, đavo odmah izađe iz nje, i ona postade zdrava. Od toga vremena Kir steče veliku ljubav i privrženost k prepodobnome. Drugom pak prilikom eparh Kir dovede k svetitelju ženu svoga vojnika, takođe besomučnu, i ona molitvama blaženoga dobi ozdravljenje. Iz blagodarnosti, Kir napisa na stubu svetiteljevom ove stihove:
Ovde stoji muž, sa svih strana vetrovima bijen; Ali se on ne boji ni vetrova ni nepogoda; Hranu ima besmrtnu; daleko je od slasti ovoga sveta. Postavio je duboke temelje zdanju – stubu svome: Temeljni Simeon – slaveći Sina Matere Prisnodjeve.
Grčki car Lav Veliki,[13] koji nije imao a želeo je imati sina – naslednika, moli prepodobnoga Danila da mu izmoli od Boga, ostvarenje ove želje. Prepodobni, budući i sam sin molitve, jer se rodi na molitve svoje majke, molitvama svojim davaše i drugima milost Božiju da imaju dece. Stoga i ovoga puta, pomolivši se Bogu, on predskaza caru da će mu se iduće godine roditi sin. Ovo se predskazanje stvarno i zbi. Radujući se što mu se rodio sin, car u znak blagodarnosti svetitelju za molitve njegove sagradi mu treći stub.
Dok slava svetoga Danila brujaše Na sve strane, k njemu dođe carica Evdokija, supruga ranijega cara Teodosija Mlađeg,[14] i moli ga da siđe sa stuba i ide u njenu oblast gde, po njenim rečima, bejaše mnogo pustinjskih mesta. Blaženi pohvali njenu dobru misao i usrće, ali ne hte ići odande gde mu Gospod naredi živeti. I blagoslovivši caricu on je otpusti s mirom, a sam uziće na viši stub koji mu načini Gelasije.
U to vreme neki jeretici u Vizantiji najmiše za ogromne novce bludnicu, po imenu Vasijanu, da ide k svetom Danilu i navede na prljavo delo ili njega samog ili nekog od njegovih učenika. I krenu bestidnica k celomudreniku, i nečista k čistome, uobražavajući da će se blaženi sablazniti od prvog pogleda na nju i poželeti je: jer ona beše obučena u zlatotkane haljine i ukrašena raznim nakitima. Došavši, ona se napravi bolesna i nastani se u polju prema stubu, pored ograde slovesnih ovaca dobroga pastira. A napravi se bolesna, da bi naškodila duši, ako ne samoga svetitelja onda bar njegovih učenika. Provevši tamo ne malo vremena, i videći da nema nikakvog uspeha, jer nikako ne mogaše prelastiti onoga čiji se um ne beše prilepio za zemlju nego svagda prebiva s Bogom na nebu, ona otide prazna. I došavši k jereticima koji je behu najmili, ona bednica slaga kako se Danilo, tobož, zaneo za njom, i pohotljivo poželevši njenu lepotu naredio učenicima svojim da mu je dovedu na stub. „No ja, dodade ona, ne pristadoh na to. Ali oni, bojeći se da naroD ne dozna za tu njihovu pohotljivu želju, hoćahu da me ubiju, i ja se jedva izvukoh iz njihovih ruku i pobegoh“.
Taku laž izmisli o svetitelju ova bedna bludnica, a jeretici sejahu te reči njene po narodu, klevetajući nevinog i čistog Danila, sa ciljem da odvrate narod od njega. No lažljivu i poganu klevetnicu brzo postiže sud Božiji: na nju iznenada napade zli duh, i mučaše je. Tada ona, i ne hoteći, izjavi da je bila potkupljena i podgovorena od jeretika. Tako opadači ugodnika Božjeg biše posramljeni. A narod uhvativši besomučnicu odvedoše je k svetitelju, i moljahu ga da je izbavi od mučećeg je đavola. A prepodobni Danilo, istinski učenik Hrista koji uči ljubiti neprijatelje i do sedam puta sedamdeset opraštati grešećima, ne uzvrati joj za zlo zlom, nego učini dobro neprijateljici svojoj: jer satvori za nju molitvu k Bogu i naredi dati joj da popije od svetoga jeleja, i tako je izbavi od mučećeg je đavola. A ona, dobivši isceljenje, stade celivati svetiteljev stub, otvoreno ispovedajući pred svima svoj greh i moleći oproštaj. I od toga vremena ona poče voditi celomudren život, ostavivši svoje razvratne navike.
Prepodobni ne samo imađaše od Boga vlast izgoniti đavole i isceljivati bolesti, nego posedovaše i proročki dar, tojest unapred znati i predskazivati budućnost. Tako on, providevši gnjev Božji i kaznu koja je imala postići carski grad, posla i obavesti o tome patrijarha Genadija i cara Lava, i savetova da se dvaput nedeljno vrše molepstvija da se odstrani pravedni gnjev Božji. Ali oni ne obratiše nikakvu pažnju na savet blaženoga, stoga se zbog grehova njihovih i zbi proročanstvo blaženoga, o čemu će biti reči niže. U to vreme car, pokrenut Duhom Svetim, pisa patrijahu da iDe k velikom Danilu i posveti ga za prezvitera. Patrijarh otputova sa svojim klirom, i stigavši do stuba reče prepodobnome da odavno već želi da ga vidi, ali opterećen crkvenim poslovima nije mogao to učiniti. „A sada, reče on, dođoh da te vidim i da se udostojim tvojih molitava i razgovora“. – I zamoli patrijarh prepodobnoga da naredi da se prislone lestvice i on uziđe k njemu. No svetitelj mu odgovori: „Uzalud te toliko namučio onaj koji te je poslao k nama“.
Kada to reče svetitelj, patrijarh se udivi i užasnu kako on poznade da njegov dolazak nije dobrovoljan već prisilan, jer on ne bi nikada došao k prepodobnome da ga car nije privoleo na to. I patrijarh sa onima što behu s njim dugo moljaše svetitelja da naredi da prislone lestvice, da bi po njima uzišao k njemu, ali on odlučno odbijaše. Međutim beše vrućina i silna žega, i patrijarh, videvši gde mnogi ljudi iznemogavaju od žege i žeći, naredi arhiđakonu, stojeći dole, da počne propisane pri posvećenju molitve. Sam pak moleći se i čitajući one molitve koje se čitaju pri posvećenju za sveštenika, on posveti svetoga Danila za prezvitera, iako se on nalažaše udaljen od njih, na vrhu stuba. A svo prisutno mnoštvo naroda klicaše: „aksios!“ Tada blaženi Danilo, videći u tome volju Božju, naredi da se prislone uz stub lestvice, i on primi iz patrijarhovih ruku svešteničke odežde, i pričesti se s njim Prečistih i Božanskih Tajni, pa pomolivši se za sve došavše otpusti ih s mirom.
Kada car doznade da je prepodobni Danilo primio posvećenje obradova se i pohita k stubu. Došavši, on pod stubom skide sa sebe carsko odelo, pa smireno uziđe k prepodobnome na stub i pripade k svetim nogama njegovim. Videvši da su prepodobnome noge otekle i satrulele od dugog stajanja, on se udivi velikom trpljenju njegovom, i dobivši blagoslov s radošću se vrati doma.
Međutim dođe vreme da se ispuni svetiteljevo proročanstvo koje on izreče o gnjevu Božijem koji je imao snaći prestoni grad. U mesecu septembru, na dan svetog mučenika Mamanta,[15] koji se veoma svečano praznovao u Vizantiji, kada u njegovoj crkvi s večera poče svenoćno bdenije, iznenada u ogromnom prestonom gradu izbi strahoviti požar, i tako se raširi da zahvati maltene sav grad, počinjući od primorskog bedema, zvanog Mornarski, pa šireći se do Konstantinovog trga, i nadalje do Julijanove obale, opasavši na taj način svu sredinu grada. Velika kazna Božija postiže stanovništvo: jer oganj uništi ne samo mnoštvo velikih kuća sa imovinom, i divnih palata, i svetih hramova, nego i veoma mnogo ljudi. Tako, neke ljude požar u pepeo pretvori, druge na polovinu sagore, trećima povredi ruke ili noge ili oči ili glavu. I beše nemoguće ugasiti taj požar; ukoliko se više starahu da ga ugase, utoliko se plamen više širio, jer to Bog kažnjavaše za grehe ljude Svoje. Tako Konstantinov grad propadaše od skoro onakog istog ognja od kakog nekada propade grad Sodom. I tek tada se opomenuše proročanstva prepodobnoga Danila koje on izreče o ovoj kazni i podsticaše narod na molitvu i pokajanje, pa potekoše k njemu moleći ga sa suzama da molitvama svojim Boga umilostivi i požar ugasi. A svetitelj ih kroz plač ukoravaše što ga nisu poslušali onda kada im je predskazivao ovu nesreću i što nisu postupili po njegovom savetu: da dvaput nedeljno vrše saborna molepstvija. Zatim podigavši ruke k nebu, on se usrdno pomoli Bogu za grad i njegove žitelje; i posle molitve objavi da će požar prestati kroz sedam dana. Tako stvarno i bi. A i sam car se uplaši gnjeva Božija, i sa caricom dođe k prepodobnome, proseći milosrđe Božije posredovanjem prepodobnoga.
Po isteku leta nastupi tako hladna jesen, da je nemoguće opisati njenu surovost. Ipak ona ne samo ne uzmože pobediti junačkoga stradalca, nego i sama bi od njega pobeđena. Čitava četiri dana kiša je lila kao iz kabla, izgledalo je kao da reke teku s neba: od silnih voda neke se planine osipahu, sela potapahu; za sve vreme duvahu strahoviti suprotni vetrovi, kao bijući se među sobom; a oluje i bure behu tako silovite, da slomiše one gvozdene poluge koje su držale dva stuba prepodobnoga. I dok se stubovi ljuljahu, prepodobni trpeljivo stajaše na visini i sam se ljuljaše na njemu od vetra, kao grana na drvetu; a učenici njegovi sa užasom gledahu odozdo na njega i kroz plač vapijahu, bojeći se da on ne umre od tolike hladnoće ili ne padne zajedno sa stubom na zemlju. No nada prepodobnoga Danila u Gospoda ostajaše nepokolebljiva, i on produži neustrašivo stajati na stubu, utvrđujući se na njemu kao na kamenu zasnovanom. Jer rašta se imao bojati smrti onaj za koga je zemaljski život predstavljao okove i tamnicu a smrt razdrešenje i slobodu, i koji je ponavljao reči Davidove: Izvedi iz tamnice – tojest iz tela – dušu moju (Psal. 141, 8)? Ukoliko jaču hladnoću blaženi trpljaše, utoliko se toplije Bogu moljaše. I stvarno, zavapi pravednik ka Gospodu, i Gospod ga usliši,[16] i kao nekada iz lađe,[17] tako i sada odozgo s neba zapreti vetrovima i odjednom postade tišina velika i izvedri se.
Posle toga k svetitelju dođe car da vidi, nisu li kiše i vetrovi pričinili njemu kakve štete. I kad vide da su gvozdene poluge slomljene, on naredi da se bolje učvrste, pa se onda vrati dobivši blagoslov od prepodobnoga oca. No putem caru se dogodi ovo: konj se pod njim od nečega uplaši, prope se i pade na leća, zbacivši cara sa sebe tako, da mu i carski venac spade s glave i odskoči daleko, pri čemu poispada iz venca i polomi se biserje i drago kamenje. Carski pak konjušar bejaše neki Jordan, po veri arijanac. Kada on vide carev pad s konja, uplaši se da na njega ne padne krivica za to i on bude kažnjen. Stoga se on vrati nazad k prepodobnome, i sa suzama ga moljaše da posreduje kod cara za njega, pri čemu se odreče jeresi arijanske i prošaše da bude prisajedinjen Pravoslavlju. Prepodobni ga prisajedini Pravoslavlju, i napisa caru: da se Jordan odrekao arijanskog zloverja i prisajedinio hrišćanskom pravoverju, zbog čega zaslužuje carevo pomilovanje. Na to car odgovori svetitelju: „Vinovnik moga pada s konja niko drugi nije do sam ja, jer sam se drznuo da pred tvojim očima usednem na konja, a valjalo mi je da peške otidem podalje od tvoga svetog stuba. Stoga se na Jordana ne samo ne ljutim, nego se naprotiv radujem što je moj pad s konja postao uzrok da on ustane iz svog pada duševnog“.
Car se i nadalje sve vreme odnosio sa takim poštovanjem prema svetitelju, da ga je ne samo sam počitovao ‘nego ga je i drugima kao silu nebesku pokazivao. Tako, kada poglavar inoplemenog carstva, po imenu Gubazije, dođe grčkome caru Lavu radi zaključenja primirja, car ga odvede k prepodobnome Danilu Stolpniku, i ukazujući Gubaziju na njega reče: „Evo čuda u mome carstvu!“ – A Gubazije, udivivši se trpljenju prepodobnoga, stade se klanjati ne samo svetitelju nego i stubu na kome on stajaše, i sa suzama govoraše: „Blagodarim Ti, Care Nebesni, što si mene koji sam došao k caru zemaljskome udostojio videti muža nebeskoga i obitalište njegovo“. – Vrativši se u svoju zemlju, Gubazije se često sećao prepodobnoga i slao mu pisma, proseći svete molitve njegove za zaštitu svoga carstva.
I beše prepodobni Danilo predmet divljenja, i bližnjima i daljnima, i svojima i došljacima, i carevima i prostacima, i Grcima i Rimljanima, i inoplemenicima, koji i dolažahu k njemu kao k Angelu Božjem, a odlazeći prizivahu ga u pomoć sebi, i svetim molitvama njegovim dobijahu sve što iskahu.
Junačko trpljenje prepodobnoga, koje on pokaza stojeći na stubu pri svima vazdušnim promenama, dovoljno je posvedočeno gorespomenutim kišama i olujama. No da se ne bi predalo zaboravu nešto što treba da ostane kao sećanje na njega, spomenućemo i ovo:
Jedne godine zima beše strahovito ljuta: duvahu siloviti vetrovi, daleko nepodnošljiviji od onih o kojima smo gore govorili, bejaše veoma mnogo i snega i leda i mraza; a prepodobni ne samo ne imađaše nikakvog krova nad svojim stubom, nego mu strahoviti vetar smače sa glave kožnu kukuljaču i odnese je u neku provaliju. I tako stajaše dobrovoljni mučenik svu noć, trpeći ciču zimu i oštar mraz, koji dostigoše najveći stepen u zoru. A kad se dobro razdani, nastade taka strahovita mećava, da učenici ne mogahu oka otvoriti i na stub pogledati, niti ikakvu pomoć ukazati svetitelju. A kad minu taj dan nastade još strahovitija noć; a posle nje isti takav dan i ista takva noć; i tek trećega dana mećava se unekoliko stiša. Tada učenici prisloniše lestvice popeše se na stub k prepodobnome ocu, i nađoše ga premrzla u ledu od glave do nogu, i jedva je pomalo disao. I oni ga s teškom mukom zagrejaše trljajući mu telo toplom vodom i sunđerom. Došavši k sebi, prepodobni reče učenicima: Zašto me uznemiravate: zašto me probudiste iz slatkoga sna? ja tek što sam zaspao moleći se. Ipak vam hvala, čeda moja, što se toliko starate o meni, ocu vašem.
Hristoljubivi car, doznavši za to, dugo sa suzama moljaše svetitelja i do zemlje mu se klanjaše da dopusti napraviti na stubu mali krov. Pritom mu car reče: Poštedi sebe, ako ne sebe radi, onda duhovne koristi naše radi, da ne bi umro pre vremena i ostavio nas sirote. – Videći suznu molbu carevu“prepodobni pristade da se načini krov nad njegovim stubom, ne radi olakšanja sebi već radi usrdne molbe careve. Jer car imađaše k svetitelju toliku ljubav i poštovanje, da je k stolbu prepodobnoga dovodio sve poslanike i velike knezove koji su mu dolazili iz raznih zemalja; i to je činio ili lično sam ili preko svojih pridvornih velikaša. I svi se oni divljahu velikom trpljenju prepodobnoga oca, sa kojim danonoćno podnosi i stud i žegu; i obično odlažahu od njega sa velikom duhovnom utehom po sebe.
Kroz neko vreme kralj Vandalski Genzerik[18] krenu u rat protiv Grka i približi se Aleksandriji sa ogromnom vojskom. Grčki car, silno uznemiren ovom najezdom tuđinaca, dođe sa celim svojim senatom k prepodobnom Danilu Stolpniku, ištući pomoć od svetih molitava njegovih. Provideći šta će se zbiti, prepodobni proreče caru da Genzerik ne samo neće uzeti Aleksandriju nego će u svima svojim planovima pretrpeti krah i vratiti se doma bez ikakvog uspeha. I proročanstvo se prepodobnoga stvarno ispuni. A blagočestivi car iz blagodarnosti za to zažele načiniti kraj stolpa blaženoga oca kelije za smeštaj njegovih učenika. No prepodobni moli cara da umesto toga sagradi crkvu u ime prepodobnog Simeona Stolpnika i da sveto telo njegovo prenese iz Antiohije u nju. Car odmah sagradi crkvu prepodobnom Simeonu prema stolpu prepodobnog Danila sa severne strane, i pored crkve gostoprimnicu. Zatim, po želji prepodobnoga Danila, prenese veoma svečano u novu crkvu česne mošti svetoga Simeona. Veoma obradovan time, prepodobni Danilo prilikom te svečanosti izgovori narodu opširnu pouku.
Po naravi prepodobni Danilo bejaše nezlobiv, i činjaše dobro onima koji ga mrze. Jednom neko grćaše svetitelja, a kad ljudi koji to slušahu uznegodovaše na klevetnika, on, pokazujući im pečenu ribu, govoraše: „Ovo jede vaš isposnik!“ – Posle toga on sa svojom ženom i decom pojedoše tu ribu, i tog časa napade đavo na njega, i na ženu njegovu, i na decu, i mučaše ih. I kad njih dovedoše k prepodobnome, on ih isceli svojom molitvom, ne pamteći zlo i ne vraćajući uvredu uvredom. V znak blagodarnosti nezlobivome ocu za tako veliko dobro koje im je učinio, oni načiniše od srebra ikonu prepodobnoga, na kojoj oni behu predstavljeni kako leže pred nogama njegovim, a i imena njihova behu napisana na njoj; i tu ikonu oni postaviše u crkvi svetog Arhistratiga Nebeskih Sila Mihaila.
Pri nezlobivosti svojoj prepodobni Danilo imađaše još tako veliki dar blagodatne rečitosti, da se srca slušalaca njegovih miljem ispunjavahu, i mnogi dobijahu veliku duhovnu korist ispravljajući život svoj. Na carskom dvoru beše jeda1n čuven vojnik, po imenu Edran, rodom iz Galate, snažan telom i hrabar u ratovima. Došavši k blaženom Danilu i čuvši njegove dušekorisne pouke, on bi toliko dirnut, da se odmah odreče sveta, i sa dva prijatelja svoja prisajedini k učenicima prepodobnoga. Kada car ču to, veoma se snuždi zbog hrabrog vojnika tog i posla k njemu da ga usavetuju da se vrati k njemu u dvorac. No on ne pokloni pažnje carevoj laskavoj ponudi, i odgovori: Kakva mi je korist ako sav svet dobijem a duši svojoj naudim?[19] – Posle toga on bi od prepodobnoga postrižen za monaha, i podražavaše prepodobnoga u uzdržanju: od hrane i pića uzimaše samo toliko da mu telo ne umre od gladi; isto tako spavao je vrlo malo, i to stojeći oslonjen na jedan obešeni konopac. Docnije on steče carevu ljubav zbog svojih vrlina, i car ga posećivaše kada dolažaše k prepodobnom Danilu. Pošto požive takim životom dosta dugo vremena, on se upokoji u miru. Njegovo monaško ime beše Tit. A posle njega požive takim istim životom sluga njegov Antonije.
U to vreme car Lav udade svoju ćerku Arijadnu za Zenona Isavrjanina, i posla ga s vojskom protiv varvara koji su bili upali u Trakiju. Pred polazak u rat Zenon ode k prepodobnom Danilu Stolpniku, i svetitelj mu predskaza ove šta će s njim biti: vratiće se iz rata nepovređen; zatim će posle svoga tasta, cara Lava, primiti carski skiptar, no srodnici će ga iz zavisti prognati s prestola, na koji će se on posle izvesnog vremena ponovo vratiti. I sve se to zbi u svoje vreme.
Kada se Zenon zacari posle smrti Lava, i carova tri godine, protiv njega ustade Vasilisk,[20] brat Verine, žene pokojnoga cara Lava. Prognavši Zenona, on zauze Grčki presto; a pošto beše pristalica jeresi Jevtihijeve, izazva veliku pometnju u crkvi Hristovoj, odbacujući Halkidonski sabor[21] i šireći jeretičko učenje. Tada patrijarh Carigradski Akakije,[22] sabravši pravoslavne episkope, iako bojažljivo protivljaše se caru, ali bez ikakvog uspeha. Stoga on posla nekoliko episkopa k prepodobnom Danilu sa suznom molbom, da siđe sa stuba i dođe k njima u prestonicu u pomoć Crkvi. Prepodobni, premda mu se nije htelo silaziti sa stuba ni na najkraće vreme ipak videći potrebu Crkve, i pritom prizvan na to i Božanskim glasom s neba, siđe sa stuba, i ode u grad k patrijarhu i episkopima što behu s njim. Episkopi ga dočekaše s češću i primiše s neiskazanom radošću. Međutim car, čuvši za dolazak prepodobnoga i ne želeći se videti s njim, ukloni se iz grada na svoje imanje u okolini prestonice, ali prepodobni krenu za njim. No pošto mu noge od dugog stajanja behu otekle i ranama pokrivene, te on ne mogaše ići nogama svojim, to ga vernici odnesoše na rukama. Dogodi se da ih putem srete jedan gubav čovek. Ugledavši prepodobnoga, on ga vapajno stade moliti da ga isceli. Prepodobni se sažali na njega, satvori molitvu za njega i naredi mu da ide na more koje se nalažaše blizu i da se umije. Gubavac se umi, i iziđe potpuno očišćen i zdrav. Glas o ovom čudu odmah se pronese na sve strane, i slegoše se mnogi ljudi noseći svoje bolesnike, i svi se isceljivahu molitvama prepodobnoga. Okružen tolikim mnoštvom naroda zbog čudesa koja činjaše, on se približi k carskom dvorcu koji se nalazio na tom imanju. A jedan Got, pogledavši odozgo kroz prozor i ugledavši kako svetitelja nose na rukama, nasmeja se i reče: „Evo novi antipat dolazi!“[23]
Čim on to reče, odmah ga postiže kazna Božija: on iznenada pade odozgo, i razbivši se umre. A car, doznavši za dolazak svetiteljev, naredi da ga ne puštaju k njemu. I svetitelj se udalji otresajući prah s nogu svojih. No zatim se car uplaši da ga ne snađe kakvo zlo zbog nepoštovanja svetitelja, pa posla za prepodobnim moleći ga da se vrati k njemu. Ali on ne samo ne posluša cara nego i predskaza pogibiju njegovu. Pritom reče: Koji gnjevi Cara Nebeskoga priprema sebi mnoga zla i sabira gnjev za dan gnjeva. – Rekavši to, prepodobni ode svojim putem. Poslanici carevi se vratiše, i kada caru prenošahu reči prepodobnoga, toga časa iznenada sruši se u dvorcu jedan stub, što veoma uplaši cara i sve s njim: jer eto mrtva stvar, po migu Božjem, posvedoči istinitost svetiteljevog proročanstva i svojim padom najavi skoro zbacivanje cara s prestola.
Vraćajući se u grad, prepodobni Danilo isceli na pugu dva đavoimana mladića i udovičinu ćerku; zmiju pak koja mu se neočekivano obavi oko noge on rečju svojom odasla na njeno mesto ne postradavši ni najmanje od nje. A u samom gradu k prepodobnome pristupi jedna ugledna žena, po imenu Iraida, koja beše nerotkinja, i zalivajući mu noge suzama moljaše ga da je molitvama svojim razreši nerađanja; on joj proreče da će roditi sina, predskazavši čak ime njegovo: „Ženo, rodićeš sina i daćeš mu ime Zenon“.
Međutim car stade tražiti način, kako da se pomiri s prepodobnim i dobije od njega oproštaj, jer ga je veoma bio uplašio pad stuba u dvorcu za vreme podnošenja izveštaja njemu o odgovoru prepodobnoga Danila. Najpre on moljaše o tome svetitelja preko uglednih lica neiskreno, jer srce njegovo ne prestajaše sa smišljanjem bezakonja. Zatim on sam lično ode k prepodobnome, pripade k nogama njegovim i moljaše oproštaj. No prepodobni, duševnim očima svojim videći zle pomisli njegove, izobliči lukavost njegovu rekavši prisutnima: Ovo smirenje njegovo i pokajanje pritvorni su; pod ovčijom kožom u njemu se skriva vučja zverskost; ali ćete vi uskoro videti na njemu pravedni gnjev Božji, jer svemoćna ruka Svevišnjega zbacuje sa prestola silnike.
Posle svih ovih događaja prepodobni se vrati na svoj stub; a nakon malo vremena Vasilisk stvarno bi zbačen s prestola, kao što beše predskazao prepodobni. Zenon ponovo dobi carski skiptar. I videći u tome ispunjenje proročanstva prepodobnoga Danila, dođe zajedno sa svojom ženom k prepodobnome da mu se pokloni.
Ostalo vreme svoga života prepodobni otac naš Danilo provede stojeći stalno na stubu i čineći mnoga čudesa. No budući smirenouman i izbegavajući slavu od ljudi, on silu čudotvorstva pripisivaše ne svojim vrlinama nego molitvama prepodobnoga, i zato sve bolesnike koji dolažahu k njemu on odašiljaše u crkvu prepodobnoga Simeona k svetim moštima njegovim. Tako, zlatar neki donese k prepodobnome sina svog, hromog od rođenja, koji uopšte ne beše u stanju hoditi već puzaše kao zmija stomakom po zemlji. Odaslavši ovoga u crkvu prepodobnog Simeona, blaženi Danilo naredi da na noge hromog dečaka metnu svete mošti svetoga Simeona. Čim to bi učinjeno, hromi skoči kao jelen i priteče k stubu Danilovu, radujući se i slaveći Boga.
Jedan čovek, vraćajući se sa Istoka, pade u ruke razbojnicima. Pošto ga strahovito izbiše i kolena mu polomiše, razbojnici ga opljačkaše pa otidoše ostavivši ga jedva živa. Neki putnici prolazeći tuda, kada ga videše isprebijana i u ranama, sažališe se na njega i prenesoše u grad Ankiru. Episkop toga grada uloži veliko staranje oko bolesnika, dovede najiskusnije lekare i izleči ga od rana. No izlečeni ne mogaše hoditi, jer mu noge behu silno povređene i, mada rane behu izlečene, noge ne imađahu sile hoditi. Zbog toga bolesnik moli episkopa da ga pošalje k prepodobnom Danilu. I bolesnik, nepomičan kao klada, bi položen u kola i odvezen k stubu ovog besplatnog lekara. A prepodobni Danilo odasla bolesnika u crkvu prepodobnog Simeona, naredivši da ga pomažu jelejem, uzetim od svetih moštiju, i tako ga odmah isceli: bolesniku se stopala i gležnji iznenada učvrstiše, i on skoči i stade hoditi, uznoseći blagodarnost Bogu i svetim ugodnicima Njegovim – Simeonu i Danilu.
Neki kapetan iz Španije imađaše tako veliku veru u prepodobnoga, da, kad god bi se razboleo neko od njegovih slugu, ili od srodnika, ili od prijatelja, on je pisao prepodobnome i molio ga za isceljenje oboleloga. I kad su mu zatim donosili od prepodobnoga pismo sa odgovorom, on je to pismo stavljao na bolesnika, i bolesnik je odmah dobijao isceljenje.
Jedna siromašna žena imađaše sinčića od dvanaest godina, koji bejaše nem od rođenja. Ona ga donese k stubu prepodobnoga, ostavi ga pored stuba, pa ode. Prepodobni pak, ugledavši dečaka sa stuba, naredi svojim učenicima da ga uzmu i da on živi među njima. A učenici, misleći da je majka naučila svoga sinčića da ne govori i da se pretvara radi unosnijeg prosjačenja i lakšeg izdržavanja, činjahu mu mnoga zla da bi ga naterali da progovori: plašahu ga, bijahu ga, ponekad ga dok je spavao bodijahu bodilom, ili udarahu trnovitim grančicama, da bi on, probudivši se iznenada, progovorio koju reč. No kada se oni uveriše da je dečko stvarno nem, oni izvestiše o tome prepodobnoga. Prepodobni naredi da nemome dečaku pomažu jezik svetim jelejem. I kada u nedelju na svetoj liturgiji đakon otpoče čitati sveto evanđelje i narod po običaju zapeva: „Slava Tebi, Gospode!“ – tada i dečak jasno i gromko izgovori: „Slava Tebi, Gospode!“ – I od tog vremena on stade govoriti lepo.
Doživevši duboku starost, prepodobni se približi svojoj blaženoj končini. Providevši je, on izvesti o tome svoje učenike, i napisa im sledeće zaveštanje: „Čeda moja i braćo moja! Vi ste meni i jedno i drugo: čeda ste moja jer vas rodih duhovno; i braća ste moja jer nam je Bog svima zajednički Otac, i ja odlazim k tom zajedničkom Ocu našem. No vas, mile moje, koji plačete zbog rastanka sa mnom, ne ostavljam sirote nego staranje o vama poveravam Ocu našem koji sazdade vas sve i mene. Stoga neka On, koji je sve stvorio razumom i premudrošću i zatim savio nebesa i sišao Na zemlju i umro i vaskrsao nas radi, bude s vama kao premudri čuvar vaš od đavola. Kao Gospod, On će vas čuvati u poslušnosti svetoj volji Svojoj; a kao Otac vaš, On će vas samilosno i raširenih ruku dozivati k Sebi kad budete grešili i padali. I On, koji je Sebe predao na smrt za nas, neka vas sjedini međusobnom jednodušnošću, da biste postali svoji Nebeskome Ocu. Trčite k smirenosti, budite poslušni, ljubite gostoprimstvo, post, bdenje, siromaštvo, i naročito držite prvu i najveću zapovest, zapovest o ljubavi, kao i sve ono što dolikuje pobožnosti. Čuvajte veru istinitu, pazite se od jeretičkog kukolja, i ni u čemu ne odstupajte od vaše matere – svete Crkve. Ako sve to izvršite, bićete savršeni u vrlini“.
Napisavši takvo zaveštanje svojoj duhovnoj deci, prepodobni naredi da se pročita pred njima dok oni plakahu zbog rastanka s njim. Na tri pak dana pred blaženo prestavljenje prepodobnoga, u ponoć, neki od najdostojnijih učenika njegovih udostojiše se videti gde k njemu dođoše i posetiše ga svi od pamtiveka svetitelji Božji: proroci, apostoli, mučenici i likovi svih svetih u svetlosti i slavi nebeskoj; oni ga s ljubavlju pozdraviše, i naložiše mu da se pričesti Božanskim Tajnama. A kad prispe dan njegovog razrešenja od tela, dođe sa vascelim klirom svojim patrijarh Jevtimije,[24] prejemnik Akakija. Gorespomenuta pak bogobojažljiva žena Iraida, koja bi razrešena bezdetnosti molitvama prepodobnoga Danila, pripremi sve što beše potrebno za česno pogrebenje prepodobnoga. U to vreme desi se tu jedan besomučan čovek, koji stojeći kraj stuba govoraše da vidi anđela i mnoge svetitelje gde silaze s neba k prepodobnome, i nazivaše po imenu svetitelje koje vidi. I prepodobni i bogonosni otac naš Danilo, radujući se zbog odlaska svog, predade česnu i svetu dušu svoju u ruke Božije, kada mu bejaše osamdeset godina i tri meseca od rođenja.[25]
Odmah po prestavljenju prepodobnoga Danila spomenuti besomučni čovek oslobodi se nasilja đavoljeg. Kad prepodobni skonča, pojaviše se na nebu iznad stuba tri zvezdana krsta, ili bolje reći tri krstolike zvezde, koje blistahu neiskazanom lepotom i danju, za vreme sijanja sunca. I blistahu se one sve vreme dok sveto telo prepodobnoga oca ne bi pogrebeno kraj stubova njegovih. Zajedno s njim biše položene i mošti sveta Tri Mladića Vavilonska: Ananije, Azarije i Misaila, saglasno predsmrtnom zaveštanju prepodobnoga, da bi oni koji dolaze njegovom grobu radi poklonjenja odavali čast ne njegovim moštima već moštima sveta Tri Mladića. Tako, smiren za života, prepodobni ostade smiren i po prestavljenju, izbegavajući slavu ljudsku. No Bog proslavi onoga koji Njega proslavlja: proslavi ga čudesima na zemlji pred ljudima, proslavlja ga i na nebu pred Anđelima, budući Sam slavljen svekolikom tvari vavek. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
LUKE NOVOG STOLPNIKA
 
PREPODOBNI Luka Stolpnik živeo u vreme Vizantijskog cara Romana[26] i Konstantina Porfirorodnog,[27] zeta cara Romana i sina cara Lava Mudrog,[28] a za patrijarhovanja Teofilakta[29] sina cara Romana. U to vreme Bugari[30] napadoše na Vizantijsku carevinu, i po carskom naređenju Luka bi uzet u vojsku i učestvova u ratu. U tome ratu Luka vide pogibiju mnogih hiljada ljudi, no po promislu Božjem on izađe iz rata živ i nepovređen. Videći u svom spasenju prst Božji Luka prezre svu sujetu sveta, i postade monah. I pošto pokaza veliki uspeh u podvižništvu on bi rukopoložen za prezvitera. Revnujući u vrlinama on je nosio teške verige, i šest dana u nedelji ništa jeo nije, samo je u sedmi uzimao po jednu prosforu i nešto zelja. Zatim uziđe na jedan stolp, i provede na njemu tri godine.
Potom, upućen glasom Božjim s neba, on ode na goru Olimp[31] i metnu sebi kamen u usta, da ne bi narušio podvig ćutanja. Odatle pređe u Carigrad, i naposletku u grad Halkidon.[32] Tamo on ponovo uziće na jedan stolp, i čineći bezbrojna čudesa provede na njemu četrdeset pet godina, pa otide ka Gospodu.[33]
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
MIRAKSA
 
SVETI mučenik Miraks beše rodom Egipćanin; rođen od hrišćanskih roditelja u gradu Tenestiji; bi kršten, odgajen i vaspitan u besprekornoj i čistoj veri Hristovoj. Ali u svojoj mladićkoj lakomislenosti on podleže uticaju neprijatelja svega dobroga, đavola, ode k tamošnjem Amiru[34] i odreče se Hrista. Pa ne samo to nego, pošto skide sa sebe pojas[35] i izgazi krst, on uze mač u ruke i uskliknu gromkim glasom: „Agarjanin[36] sam, i od danas nisam više hrišćanin!“
Takvim svojim odrečenjem od Hrista Miraks steče poštovanje i uvaženje kod Amira i njegove okoline; i dugo vremena ne mišljaše uopšte na svoje spasenje. Međutim roditelji Miraksovi, doznavši za pad svoga sina, ne prestajahu svesrdno moliti Boga da pokaje njihovog sina i vrati ga Hristovoj veri. I molitva njihova ne ostade bez ploda. Gospod usliši njihove usrdne molitve: okrenu srce sina njihova Miraksa na pokajanje. I on ode k roditeljima svojim i reče: Premili roditelji moji, pomračena uma ja učinih strahovito delo; no evo me sada k vama sa molbom, da opet postanem hrišćanin i da budem s vama. – Na to mu roditelji odgovoriše: Čedo, otkako ti učini taj greh mi prolismo mnogo suza, i od tada ne prestadosmo moliti Boga da ti daruje poznanje istine i da te vrati Hristu, Spasitelju našem. Zato sada blagodarimo Njegovu dobrotu što se ne ogluši o ništavne molitve naše. Ali, čedo, kao što i sam znaš, mi strahujemo od Amira da ti ostaneš s nama, da mu to ne bi dalo povoda da gnjev svoj iskali na nama. Stoga ako hoćeš da umiriš svoju savest, mučenu strašnim padom odrečenja od Hrista, i da nađeš milost u Boga, a i da nas spaseš odgovornosti, i da postaneš blizak i mio Hristu, te da bi mogao posredovati pred Njim za sve bližnje svoje, ti postupi ovako: otidi k Amiru, i kao što si se nekada neustrašivo odrekao Hrista, tako sada neustrašivo ispovedi svoju veru u Njega. I to uradi tako kao da mi ništa ne znamo o tome. I sigurno će Bog, čedo naše milo, ustrojiti put tvoj po Svojoj blagoj volji. Idi, i premda smo nedostojni, mi se nadamo da će Gospod blagi uslišiti molitvu našu.
Miraks posluša savet svojih roditelja, i sa verom u njihov blagoslov i molitve uputi se k Amiru i njegovim velikodostojnicima. Stupivši pred Amira i njegove velikaše, Miraks se opasa pojasom, oseni sebe česnim drvenim krstom, celiva ga i stade vikati iz sve snage: „Gospode, Hriste moj, pomiluj i spasi me!“
Ovakva smelost zaprepasti sve. Amir dohvati Miraksa i upita ga: Šta je to s tobom? kakvo ti se zlo dogodilo? – Miraks odgovori: Jedva dođoh sebi od onog đavoljeg pomračenja koje me beše snašlo, i vratih se Hristu Bogu mome, i opet postadoh hrišćanin kao što i ranije bejah. I evo dođoh da pred. tobom i tvojim velikašima i pred svima ispovedim Gospoda Hrista i da vam izjavim da proklinjem veru vašu.
Čuvši to, Amir naredi da Miraksa odvedu u tamnicu, i da ga tamo drže tri dana bez hrane i pića. Posle toga on ga izvede na sud. Na sudu Miraks opet ispovedi Hrista. Zbog toga bi izbijen, i ponovo zaključan u tamnicu. Nakon tri dana mučenik bi ponova izveden na sud, ali on opet neustrašivo ispovedaše Hrista Gospoda. Zato ga tukoše volovskim žilama tako, da mu telo ranama pokriše. Amir ga onda ponovo baci u tamnicu. A posle tri dana Amir ga opet izvede preda se na sud. I videći da mučenik i nadalje čvrsto i nepokolebljivo ispoveda Hrista, Amir naredi te ga nemilosrdno tukoše. Naposletku donese odluku: da mu se mačem odseče glava.
Sluge Amirove uzeše svetog ispovednika, i po naređenju ukrcaše ga u lađu, otploviše s njim na pučinu morsku četiri stadije, i dopustiše mu da se pomoli Bogu. Zatim mu odsekoše glavu, pa ga baciše u more.[37] Šta se zatim desilo s njegovim telom, da li je isplivalo iz mora, ne zna se; no česna glava njegova izaće iz mora, i neki blagočestivi hrišćani je poznaše, i uzeše je na čuvanje kao skupoceni dar. A kada to dođe do ušiju Amiru, poštovaoci svetog mučenika dadoše Amiru sto zlatnika kao otkup, i dobiše dozvolu da nesmetano čuvaju svetu mučenikovu glavu. Oni načiniše srebri kovčežić, i s doličnom čašću položiše u njega svetu glavu. Od toga vremena pa sve do sada ova sveta glava svetoga stradalca toči iz sebe miomirisno miro i čini mnoga i raznovrsna isceljenja u slavu Gospoda i Spasa našega Isusa Hrista, utvrđujući veru kod onih koji sumnjaju u nebesku slavu svetog mučenika.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
NIKONA SUHOG, PEČERSKOG
 
OPOMINJITE se sužanja kao da ste s njima svezani (Jevr. 13, 3), – tako zapoveda sužanj o Gospodu, sveti apostol Pavle. Pokoravajući se ovoj zapovesti, opomenimo se čudesa blaženog sužnja Nikona, preko koga se očigledno projavi sila Gospoda koji sužnje oslobađa okova. Ovaj blaženi sužanj Nikon beše iz grada Kijeva, sin veoma uglednih roditelja. Došavši u Pečerski manastir on dobrovoljno porobi u poslušnost Hristu razum svoj i sebe vascelog, i postade iskusan monah. Zatim, u vreme najezde zločestivih Tatara, on bi sa svetim Evstratijem Pečerskim zarobljen od njih istovremeno, i odveden iz manastira u njihovu zemlju, i držan tamo u okovima. Jedan hristoljubivi žitelj grada Kijeva doputova tamo da otkupi zarobljenike, no blaženi Nikon se ukloni od njega; a taj hristoljubac pomisli da Nikon postupi tako zato što ima u Kijevu bogate srodnike i želi da ga oni otkupe. Pošto otkupi mnoge zarobljenike, taj se hristoljubivi čovek vrati u Kijev i ispriča o blaženom Nikonu. Kada to doznadoše Nikonovi srodvici, oni odoše k Tatarima sa velikim blagom da otkupe Nikona, ali blaženi Nikon im reče: Nemojte uzalud trošiti svoje blago. Da je Gospod hteo da budem slobodan, ne bi me predao u ruke ovih bezakonika: jer On sam predaje u ropstvo one koje hoće. A mi: „dobro smo primali od Boga, a zla zar nećemo primati?“ (Jov. 2, 10). – Srodnici ukoriše blaženoga, i ne otkupivši ga vratiše se Natrag sa svojim blagom. Posle toga Tatari, videvši da im se želja ne ispuni, stadoše nemilosrdno mučiti slugu Božjeg. I mučiše oni blaženoga pune tri godine svaki dan: zlostavljahu ga, vezivahu ga, okivahu ga po rukama i nogama, opaljivahu ga ognjem, parahu ga noževima, morahu ga glađu i žeđu, ne davajući mu ništa jesti nekada po dan, nekada po Dva, nekada po tri; leti ga po tri dana držahu na vrelom suncu, a zimi ga bacahu u sneg i mraz. Sve mu to činjahu bezbožni Tatari, da bi on otkupio sebe; no blaženi Nikon blagodaraše Boga za sve i moljaše Mu se neprestano. Zatim, nakon izvesnog vremena On objavi svojim mučiteljima da će ga Hristos zabadava osloboditi iz ruku njihovih, o čemu je on već obavešten. I govoraše im: Meni se javi brat moj Evstratije, koga vi prodadoste Jevrejima da ga razapnu.[38] Zato će oni osuđeni biti zajedno sa pretcima svojim koji su vikali: „krv njegova na nas i na decu našu“.[39] A vi, bednici, bićete muče)ni zajedno sa Judom koji je prodao Gospoda na krsna stradanja. Mučenik koji mi se javi reče mi, da ću ja kroz tri dana biti u manastiru, radi molitava svetih otaca Antonija i Teodosija i ostalih ugodnika Pečerskih s njima.
Čuvši to, Tatarin koji prepodobnoga beše odveo u ropstvo, pomisli da prepodobni namerava pobeći, pa mu podseče žile pod kolenima, da ne bi mogao pobeći, i usto postavi jaku stražu oko njega. No trećega dana, u samo podne, kada sva straža sa oružjem u rukama okružavaše prepodobnoga, blaženi sužanj iznenada postade nevidljiv, a stražari samo čuše glas koji govoraše: „Hvalite Gospoda s neba!“
I tako svetitelj bi na čudesan način nevidljivo prenesen u Pečersku crkvu Presvete Bogorodice, i to u vreme kada se na Božanstvenoj liturgiji poče pevati Pričasten. I odmah se sva bratija slegoše oko njega, i pitahu ga na koji je način dospeo ovamo. No on spočetka htede da prikrije ovo preveliko čudo. Međutim svi koji ga okružavahu, videći ga okovana u teške lance i sve telo njegovo pokriveno gnojavim ranama, a naročito videći kako mu krv curi iz podsečenih žila, terahu ga na sve moguće načine da im kaže istinu. Stoga on, i protiv svoje volje, naposletku ispriča im sve šta se zbilo, ali im ne davaše da mu skinu okove s ruku i nogu. Na to mu iguman reče: Brate, da je Gospod hteo da ti ostaieš u ovim okovima, On te ne bi izbavio iz ropstva; zato se pokori našoj molbi. – Posle toga skinuše okove s prepodobnoga, i bratija napraviše odnjih stvarčice, potrebne za oltar.
Nakon ne mnogo vremena, pošto sa Tatarima bi zaključen mir, doputova u Kijev onaj Tatarin koji je držao blaženog Nikona u ropstvu. Doputovavši u Kijev, on poseti Pečerski manastir. Videvši tamo svog bivšeg roba, blaženoga Nikona, on ga poznade, i podrobno ispriča sve o njemu igumanu i bratiji; i više se ne vrati natrag u svoju zemlju, nego ispunjen umilenjem on primi sveto krštenje, i zajedno sa drugim Tatarima koji takođe behu došli u Kijev, postade monah, i s njima okonča život svoj u pokajanju u Pečerskom manastiru, služeći kao poslušnik i učenik bivšem robu svome – blaženome Nikonu.
Biše i mnoga druga predivna čudesa ovog blaženog i svetog oca Nikona, od kojih ćemo spomenuti neka. – Jednom, kada blaženi beše još u ropstvu, razboleše se zarobljenici od gladi i bede toliko da bejahu blizu smrti. Tada blaženi, i sam rob sa njima, zapovedi im da ništa ne okušaju od hrane neznabožaca, i molitvom svojom podari svima ozdravljenje, i učini da se na nevidljiv način oslobode uza.
Drugom prilikom, dok blaženi još beše u ropstvu, razbole se Tatarin koji ga je i odveo u ropstvo; i kada beše na samrti on zapovedi svojim ženama i deci da roba Nikona raspnu više njegovog groba. No ovaj blaženi rob, provideći duhom da će ee ovaj Tatarin pokajati na kraju svoga života, pomoli se za njega i isceli ga, te na taj način spase i sebe od smrti telesne, i ovog Tatarina ne samo od smrti telesne već i od duševne.
Ovaj blaženi Nikon naziva se „Suhim“ zbog velike ispošćenosti tela. A to nastupi kod njega od velikog pošćenja njegovog i od silne krvi koja mu isteče u ropstvu, te je mogao zajedno sa prorokom Davidom reći za svoje zdravlje, poremećeno u ropstvu; „sasuši se kao crep krepost moja“ (Psal. 21, 16), „i kosti moje kao topionica ogoreše“ (Psal. 101, 4). I mi, diveći se čudesnoj sili njegovoj, ne teleonoj nego onoj. koja je svojstvena Bestelesnim Silama Nebeskim, šta ćemo reći? Samo ono što i sveti apostol: „Ovo blago imamo u zemljanim sudovima“ (2. Kor. 4, 7). Ovaj sužanj, čudesno oslobođen okova, pri svoj suhosti telesnoj, zaista goraše ognjem ljubavi Božije, sijajući dobrim i bogougodnim delima. Zatim on bi oslobođen i od okova tela,[40] i za prolaznu suhotu u ovom životu on posle smrti dobi od Boga neuvenljivu netruležnost tela svoga, u kojoj ono i do sada prebiva u pešteri; duhom pak svojim on uđe u „nasledstvo nepropadljivo, čisto, koje neće istrunuti ni uvenuti, sačuvano na nebesima“ (1. Petr. 1, 4), kraj izvora večnoga života, i dobi neuvenljivi venac slave. Tim vencem neka se na molitve prepodobnog ugodnika Božjeg Nikona, udostojimo i mi biti ovenčani od Cara slave Hrista Boga, kome slava sa bespočetnim Ocem Njegovim i s Presvetim i Blagim i Životvornim Duhom, sada i svagda i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
LEONTIJA AHAJSKOG
 
PREPODOBNI Leontije življaše za vreme poslednjih Paleologa, 1. i u vreme posle njih. Beše rodom iz Monemvasije Peloponeske od bogatih i pobožnih roditelja, Andreja i Teodore. Na krštenju dobi ime Lav, i pošto izuči škole, posla ga otac u Carigrad da se usavršava u filosofiji. Zbog njegovih sposobnosti i vrlina i car ga veoma ljubljaše i poštovaše. Kada mu umre otac, Lav se vrati u svoj zavičaj i u svemu se potčini svojoj materi, iako beše veliki filosof i veoma cenjen. Majka mu, želeći da se povuče u manastir i da tamo provede bogougodno ostatak svoga života, nagovori sina da se oženi i da nasledi svo roditeljsko bogatstvo, našta ovaj i pristade iako ce beše svetoljubiv.
Iako u svetu, Lav življaše bogougodno i vrlinskim životom, jer imaše ne zemaljsko već nebesko mudrovanje. Međutim, srce njegovo goraše božanskom čežnjom i on ne beše zadovoljan sganjem u kome se nalazi, nego željaše da se sav preda Bogu i službi Njemu. Pošto dobi troje dece, ubedi suprugu svoju da ostane sa decom u domu njegovom i u svoj imovini njegovoj, a on otide da ispuni želju duše svoje, ili bolje reći Evanđelje Hristovo, koje glasi: „Svaki koji ostavi kuće, ili braću, ili sestre, ili oca, ili mater, ili ženu, ili decu, ili zemlju imena moga radi, primiće sto puta onoliko i Dobiće život večni“ (Mt. 19, 29). On, dakle, nađe jednog svetog muža, po imenu Menida, iskusnog u monaškom življenju, potčini se njemu i ubroja u ostale njegove poslušnike. Kada primi anđelski obraz, dobi ime Leontije, i sa takvom revnošću otpoče svoje asketske podvige, i toliko se mnogo truđaše, da je za kratko vreme prevazišao u vrlinama svu ostalu sabraću i sapodvižnike svoje i svi mu se divljahu.
Međutim, čežnja da vidi i da podražava dela i drugih svetih muževa, odvede ga u Svetu Goru, i našavši tamo vrlinske monahe, sapodvizavaše se sa njima i proli mnogo znoja radi vrline, truda i podviga. No pošto ga i tamo počeše mnogi ceniti, blaženi napusti Svetu Goru, dođe i naseli se u pusta mesta Peloponeza i beše tamo sam, samo Bogu moleći se. Po njegovoj molitvi, a po milosti Svojoj, Bog mu pokaza mesto za podvizavanje u severnom delu Peloponeza, na gori zvanoj Kloka iznad Egija. Došavši tamo, on trpljaše studen i mraz zimi, a žegu leti i mnogim drugim trudovima pobedivši sve protivničke sile demonske, dostiže u savršeno bestrašće. Toma i Dimitrije Paleolozi, upravljači Peloponeza, veoma poštovahu Prepodobnoga, tako da iz ljubavi prema njemu sazidaše na mestu gde se on podvizavaše hram Arhangela Mihaila, i mnoge druge zgrade, te postade, i ostade, manastir i do danas.
Prepodobni pak Leontije, mudrim i božanskim rečima svojim i sadejstvom božanske blagodati, postavši uzrok spasenja mnogih, predvide svoj kraj, jer vide presvetle Anćele gde ga prizivaju sa zemlje na nebo, i tako u miru predade svoj duh u ruke Božje oko 1450. godine, poživevši 75 godina. Njegovo sveto telo bi položeno u istoj pećini gde se podvizavao, i ono toči isceljenja onima koji mu sa verom pribegavaju. Neka bi se i mi izbavili večnog mučenja milošću Božjom, molitvama prepodobnog i bogonosnog oca našeg Leontija, i da se udostojimo nebeskog carstva. Amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
VARSAVE
 
SVETI mučenik Varsava beše Persijanac. On neustrašivo ispovedi svoju veru u Hrista istinitog Boga. Zato mu poglavar Persije odseče glavu; i hrabri stradalac primi venac mučeništva.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
AITALA i AKEPSIJA
 
OVI sveti mučenici behu iz Persije, iz grada Arbila.[41] Aital beše prvo neznabožački žrec u gradu Arbilu; no potom čuvši o veri Hristovoj reši se da se obrati hrišćanskom episkopu, nadajući se dobiti isceljenje od bolesti koja ga beše snašla u to vreme. Episkop ga odmah isceli molitvama svojim od bolesti krvarenja. I onda upozna sa istinama hrišćanske vere i života. Postavši hrišćanin on bi posvećen za prezvitera, i vrati se u svoj grad gde stade sugrađanima svojim propovedati Hristovu veru. Zbog toga on bi optužen upravitelju oblasti kao hrišćanin. Pred upraviteljem Aital ispovedi Hrista Boga. Zato upravitelj naredi te mu odsekoše uvo, pa ga onda vrgoše u tamnicu.
Sveti pak Akepsije beše đakon. Uhvaćen, on ispovedi svoju veru u Hrista. Zato ga nemilosrdno tukoše, pa zajedno sa Aitalom uputiše arhimagu[42] carevom. Ovaj ih izvede pred cara. Oni i pred carem objaviše svoju veru u Hrista. Zbog toga obojici odsekoše glave. I tako ovi blaženi ispovednici primiše venac mučeništva.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
TERENCIJA, VIKENTIJA, EMILIJANA i VEVEJA
 
OVI sveti mučenici postradaše za Hrista Gospoda mačem posečeni.
 
SPOMEN SVETIH PODVIŽNIKA
PETRA I AKEPSIMA
 
PODVIZAVALI se i skončali u Persiji.
 
SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH
VIHIJANA i NOMONA
 
MONASI – podvižnici; poštova!ni na Kipru kao svetitelji. Njihove svete freske (iz 14. veka) nalaze se u njima posvećenom hramu u selu Anagia, kod Nikozije na Kipru, a i u drugim crkvama. Inače ih drugi Sinaksari ne spominju.
 
NEDELJA SVETIH PRAOTACA
pred Rođenjem Hristovim
 
U DANE predpraznstva Rođenja Hristovog, u nedelju koja padne između 11. i 17. decembra, praznuje se spomen svih starozavetnih Praotaca, svetih Patrijaraha, Proroka i Pravednika, koji su živeli pre Zakona datoga na Sinaju, kao i onih koji su živeli pod Zakonom, to jest svih svetih Praotaca od rodonačelnika praoca Adama do svetog pravednog Josifa, Zaručnika Presvete Bogomatere Hrista Spasa. Zajedno s njima spominju se ove nedelje i svi sveti starozavetni Proroci, koji su prorokovali dolazak Hrista Spasitelja, počev od proroka Mojsija i Samuila pa sve do svetog Zaharije i Jovana Krstitelja. Takođe se ove nedelje spominju i svi starozavetni Pravednici, koji su se opravdali verom u dolazećeg Mesiju, Hrista Spasitelja, i proslavlja se toga dana njihova velika vera i bogougodne vrline. Osobito pak spominju se i slave se blagočestiva Tri Mladića, Ananija, Azarija i Misail, i sa njima Prorok Danilo, koji su u ognjenoj peći Vavilonskoj usred raspaljenog plamena tajanstveno izobražavali tajnu Svete Trojice i tajnu Ovaploćenja Hristovog od Svete Djeve, koju oganj Božanstva ne opali.
Poimence pak u ovu nedelju Praotaca Hristovih spominju se sledeći sveti Praoci: Sveti i pravedni prvozdani praroditelji Adam i Eva, pravedni Avelj sin Adamov, pravedni Sit sin Adamov, pravedni Enos sin Sitov, Kainan sin Enosov, Maleleil oin Kainanov, Jared sin Maleilov, Enoh sin Jaredov, Matusal ein Enohov, Lameh sin Matusalov, pravedni Noje sin Lamehov, Sim i Jafet sinovi Nojevi, Arfaksad sin Simov, Kainan sin Arfaksadov, Sala sin Kainanov, Ever sin Salin (po kome biše nazvani Jevreji), Falek sin Everov, Ragav sin Falekov, Seruh sin Ragavov, Nahor sin Seruhov, Tara sin Nahorov, sveti pravedni Patrijarh Avraam sin Tarin, i Lot sinovac Avramov, Patrijarh Isak sin Avramov, Patrijarh Jakov (nazva!n Izrailj) sin Isakov, svetih Dvanaestorica Patrijaraha sinova njegovih: Ruvim, Simeon, Levij, Juda iz čijeg je kolena Hristos, Zavulon, Isahar, Dan, Gad, Asir, Neftalim, prekrasni Josif Patrijarh, i najmlađi Venijamin; zatim Fares i Zara sinovi blizanci patrijarha Jude, Esrom sin Faresov, Aram sin Esromov, Aminadav sin Aramov, Naason sin Aminadavov, Salmon sin Naasonov, Vooz sin Salmonov, Ovid sin Voozov, Jesej sin Ovidov, iz čijeg korena proizraste David Car i Prorok, Bogootac Hristov po telu; zatim Solomon car sin Davidov, Rovoam car sin Solomonov, Avija car sin Rovoamov, Asa car sin Avijin, Josafat car sin Asin, Joram car sin Josafatov, Ozija car sin Joramov, Joatam car sin Ozijin, Ahaz car sin Joatamov, Jezekija car sin Ahazov, Manasija car sin Jezekijin, Amon car sin Manasijin, Josija car sin Amonov, Jehonija car sin Josijin,
Salatiil sin Jehonijin, Zorovavelj koji obnovi hram Jerusalimski, Aviud sin Zorovaveljov, Eliakim sin Aviudov, Azor sin Eliakimov, Sadok sin Azorov, Ahim sin Sadokov, Eliud sin Ahimov, Eleazar sin Eliudov, Matan sin Eleazarov, Jakov sin Matanov i pravedni Josif sin Jakovljev, Zaručnik Presvete Djeve Marije (Luka 3, 23-38. i Matej 1, 1-16).
Takođe se spominje sveti i pravedni Melhisedek, sveštenik Boga Višnjega, sveti i pravedni Jov Mnogostradalni, sveti Prorok i Bogovidac Mojsije i brat njegov Prorok i Prvosveštenik Aron, prvosveštenici Eleazar i Fines sin njegov i Or, pravedni Isus Navin i Halev; pravedne Sudije Izrailjske: Devora i Varak, sudija Jeftaj, sudije Gedeon i Samson, i pravedna Jailja; sveti Prorok Samuilo, Prorok Natan, veliki Prorok Ilija Tesvićanin i Prorok Jelisej, Olda Proročica, Jezdra i Nemija vođe Izrailjske, Isue prvosveštenik i Simon veliki jerej. Onda se još spominju Dvanaest Malih proroka: Osija, Joil, Amos, Avdija, Jona, Mihej, Naum, Avakum, Sofonija, Agej, Zaharija i Malahija; takođe sveti prorok Mihej II, prorok Samej, Azarija prorok, Anan prorok, Varuh prorok, Ahije prorok. Četiri sveta Velika Proroka: Isaija, Jeremija, Jezekilj i Danilo sa Tri Mladića: Ananijom, Azarijom i Misailom, i najzad sveti prorok i prvosveštenik Zaharija, otac svetog Preteče, a i sam sveti Jovan Preteča i Krstitelj Hristov.
Od svetih i pravednih Žena, osim već spomenutih, spominju se još ove nedelje: sveta pravedna pramati Sara žena Avraamova, pravedna Reveka žena Isakova, pravedna Lija prva žena Jakovljeva i pravedna Rahilja druga žena Jakovljeva, Asineta žena Josifova, Raava Hananejka, Marijam sestra Mojsijeva, pravedna Ruta baba Davidova, pravedna Sarafteja kojoj bi poslan prorok Ilija, pravedna Somanićanka koja primi proroka Jeliseja, pravedna Judita, pravedna Jestira, pravedna Ana mati
Samuilova, pravedna Suzana o kojoj govori prorok Danilo, pravedna Solomija bogonosica, i pravedni roditelji Preovete Bogorodice Joakim i Ana.[43]
Svim ovim svetim Praocima Presvete Bogorodice i preko Nje Praocima Hristovim po telu peva se ove nedelje na bogosluženju sledeći divni tropar u njihovu čast a na slavu Hrista Boga i Spasa našeg (glas 2): „Verom si opravdao Praoce, zaručivši unapred preko njih Crkvu iz neznabožaca. Hvale se i slave ovi Sveti, da Ona Koja Te je besemeno rodila jeste plod blagosloveni od njihovog semena. Molitvama njihovim, Hriste Bože, spasi duše naše“.
 


 
NAPOMENE:
[1]Mesopotamija (= Međurečje) – zemlja između dveju reka: Tigra i Eufrata. Tu se, po kazivanju Biblije i predanju drugih naroda, nalazio raj, obitalište prvozdanih ljudi
[2]Samosat – glavni grad Sirijske oblasti Komagene, na zapadnojobali reke Eufrata.
[3]Sravni: Lk. 9, 62.
[4]Spomen njegov Crkva praznuje 1. septembra.
[5]Antiohija Sirijska – jedan od drevnih i najbogatijih gradova Sirije, prestonica njena; na reci Oronti.
[6]Psal. 120, 3
[7]Anapla – predgrađe Carigrada.
[8]Svetog Antonija Velikog Crkva praznuje 17. januara.
[9]Anatolije – patrijarh Carigradski od 449-458. godine.
[10]Opštežićni manastir „Neuspavljivih“ osnovan krajem četvrtoga veka prepodobnim Aleksandrom, čiji spomen Crkva praznuje 3. jula; spočetka se nalazio u veoma zabačenom mestu kraj reke Eufrata, no kasnije prenesen u Carigrad. Poredak i monaški život u tom manastiru odlikovao se izuzetnom strogošću. Naziv „manasgir Neuspavljivih“ došao je otuda što je u njemu bogosluženje teklo dan i noć bezirekidno. Bratija su bila podeljena u 24. črede; svaka je čreda zvala svoj čas dana ili noći, i odlazila je u crkvu, da nastavi čitanje i pojanje prethodne črede.
[11]Sveti Genadije – patrijarh Carigradski od 458-471. godine.
[12]Kir – znameniti pesnik hrišćanski, bio najpre eparh – gradonačelnik Carigrada pri Teodosiju Mlađem (u prvoj polovini petoga veka), a docnije episkop Smirnski.
[13]Sveti Lav I – car Vizantijski od 457-474. godine.
[14]Carovao od 408-450. godine.
[15]Spomen njegov praznuje se 2. septembra.
[16]Sravni: Psal. 33, 18.
[17]Mat. 8, 26.
[18]Kraljevao od 477-485. godine.
[19]Sravni: Mat. 16, 26.
[20]Carovao od 474-477. godine.
[21]Sabor Halkidonski = Četvrti Vaseljenski sabor, održan 451. godine; na njemu osuđena jeres Jevtihijeva: monofizitstvo.
[22]Patrijarhovao od 471-489. godine.
[23]Antipat: carski namesnik, prokonzul.
[24]Sveti Jevtimije – patrijarh Carigradski od 490. do 496. godine.
[25]Prepodobni Danilo Stolpnik prestavio se 11. decembra 489. i 490. godine. Na stubu se on podvizavao više od trideset godina. Svete mošti njegove video u Carigradu 1200. godine ruski hadžija, inok Antonije.
[26]Roman I Lakapen carovao od 919-944. godine.
[27]Konstantin VII Porfirorodni carovao od 912-959. godine.
[28]Lav VI Mudri carovao od 886-911. godine.
[29]Teofilakt – patrijarh Carigradski od 933-956. godine.
[30]Bugarski car Simeon, umro 927. godine, ratovao sa Grcima i mnoge jade zadao Vizantijskoj carevini.
[31]U Vitiniji, severozapadnoj oblasti Male Azije.
[32]Halkidon – grad u Maloj Aziji, na obali Carigradskog moreuza, na suprotnoj strani od Carigrada.
[33]Prepodobni Luka upokojio se u drugoj polovini desetoga veka, između 970-980. godine.
[34]Amir ili Emir nazivao se Saracenski vladar Egipta.
[35]Pojas se u hrišćana pripisivao simvolički značaj blagodatne sile, koja ih ukrepljuje u njihovom ratovanju sa duhovima zla ispod neba (Sravni: Ef. 6, 14).
[36]Tojest: musliman, muhamedanac.
[37]To je bilo oko 640. godine.
[38]Prepodobni Evstratije bi prodat od Tatara jednom Hersonskom Jevrejinu, koji ga sa svojim jednovercima stavi na strašne muke, e da bi ga primorao odreći se Hrista. Ali, pošto ne uspe u tome, on ga razape na krstu, na kome sveti mučenik i predade dušu Bogu, proboden kopljem od Jevrejina.
[39]Mat. 27, 25.
[40]Prepodobni otac Nikon Suhi upokojio se 11. decembra 1101. grd. 1. Konstantin XI Paleolog, vladao 1449-1453.
[41]Grad u Persiji; – današnji Erbil, u Maloj Aziji.
[42]Arhimag – vrhovni mag, vrhovni prvosveštenik; najviši položaj posle cara u Persijskoj carevini.
[43]Mnogi od ovih svetih starozavetnih Praotaca, Proroka i Pravednika spominju se i posebno tokom godine. Tako: Adam i Eva spominju se 1. aprila, pravedni Avelj 20. marta, Sit, Enos i Enoh 1. marta, Aron 20. jula, Mojsije 4. septembra, Eleazar i Fines 2. septembra, Avakum prorok 2. decembra, Avdija prorok 19. novembra, patrijarsi Avram, Isak i Jakov 21. avgusta, a Avram i Lot 9. oktobra, pravedna Sara 19. avgusta, Josif patrijarh 31. marta, Agej irorok 16. decembra, Azarija prorok 3. februara, Amos prorok 15. juna, Anan prorok 27. marta, Ahije prorok 12., novembra, Ana mati Samuilova 9. decembra, Gedeon 26. septembra, David car 26. decembra, Solomon 17. juna, Danilo prorok i Tri Mladića 17. decembra, Zaharija prorok 8. februara, Ilija prorok 20. jula, Jelisej prorok 14. juna, Isaija 9. maja, Jeremija 1. maja, Varuh 28. septembra, Jeze1šlj 21. jula, Isus Navin 1. septembra, Jezekija car 28. avgusta, Jov mnogostradalni 6. maja, Jestira 20. decembra, Joil prorok 19. oktobra, Jona prorok 22. septembra, Judita 7. septembra, Malahija prorok 3. januara, Mihej I prorok 5. januara, Mihej II 14. avgusta, Melhisedek 22. maja, Naum prorok 1. decembra, Natan prorok 29. decembra, Olda proročica 10. aprila, Osija prorok 17. oktobra, Samej prorok 9. januara, Samson sudija 26. marta, Samuilo prorok 20. avgusta, Sofonija prorok 3. decembra. Svi ovi sveti starozavetni Praoci pominju se takođe i u subotu Sirne Nedelje zajedno sa Svima Svetima, čiji se zajednički spomen tada vrši.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *