NASLOVNA » PITANJE PASTIRU, Svetitelji » Zašto se mora moliti svecima?

Zašto se mora moliti svecima?

Pitanje:
Mnogopoštovani pastiru, veoma me interesuje zašto Pravoslavna crkva uči da se mora moliti svecima! Znam da ona osućuje ljude koji se mole svecima kao Bogu a i one koji se uopšte ne mole njima. A to mi nije jasno, zar nije dovoljno da se moli Troičnom Bogu? PC kaže da su sveci zastupnici hrišćana pred Bogom, i ja to razumem tako da oni stoje između Boga i ljudi. Možda sam pogrešno shvatio ali u Biliji piše da se ne sme moliti mrtvim ljudima… Osim toga dokazano je da su crkve, a posebno katolička, a pomalo i Pravoslavna, kanoniuzovale svete pod pritiskom moćnika i novca. Neka sumnjiva lica su svetitelji! ? Kao primer navodim da je Rumunska crkva oslikavala diktatora Čaučeski i njegove roditelje kao svete… Želim da kažem da je neko od tih svetitelja možda bio moćnik kao Čaučesku? Možda je u srenjem veku neki aristokrata davao novac i zemlju crkvi a ona njega nagradila svetošću? Možda su ti ljudi bili niskog moralnog života i pijanice. Ostaje sumnja. Kakva bi to katastrofa bila da se crkva moli takvim ili da ih slavi? … (Pitanje je dugačko i polemičko pa se u njgovom produžetku upoređuje uticaj grčke i rimske mitologije na hrišćamstvo, i mogućem kompromisu sa njima. Mislimo da je suština pitanja iznesena u ovoj našoj neophodnoj skraćenoj verziji. Prim. red.) .


Odgovor:
Dragi NN
Ja bih drugačije postavio ovo pitanje, recimo ovako: Zašto Crkva uči da se može moliti i svetim ljudima, a ne da «mora», ili treba? Mada ni to nije pravilno pitanje. Mogao bih ukratko da odgovorim da je zbog toga što je to njena suština; jer Crkva je savršeni sabor svetih ljudi, a to u bogoslovlju mnogo govori. Da ne postoji Nebeska Crkva onda ne bi mogla da postoji ni zemaljska, jer pojašnjavanjem ili utvrđivanjem vašeg pitanja vi ostavljate mogućnost da nepostoje njeni članovi – svetitelji, oni u Hristu i Hristos u njima. Time vi poričete njegovo Vaskrsenje, i ulazak onog razbojnika u raj, kao i Gospodnju priču «O bogatašu i Lazaru»; jer u njoj Gospod svedoči svojim rečima da se i duša Bogataša molila Araamu i onom ubogom Lazaru da nekako izbavi svoju braću. A i ap. Jakov nedvosmisleno govori: «mnogo je moćna usrdna molitva pravednika» (Jak. 5, 16) . Kompletan čovek nikada ne može da bude mrtav jer jedan deo njega živi u Bogu, i Bog u njemu (do Drugog dolaska) , naravno ako je on poznao Boga i zaželeo da ostane u Njemu, i to sveti Pasalmopevac svakodnevno na jutrnji potvrđuje stihom iz 117 psalma: «Neću umreti nego ću živeti pa ću kazivati dela Gospodnja». Biblija kao i Crkva (ovde napominjem da je Bilija u Crkvi i da nije veći autoritet od nje) uče da je opasno da se spritistički prizivaju duše umrlih ljudi, i da je to greh, jer života van Crkve nema, a svi van nje jesu ti «mrtvaci» o kojima govorite, jer ih prizivaju ljudi koji su takođe svojim slobodnim izborom van Crkve, t.j. mrtvaci. Takođe i ja dugo živim u inostranstvu pa poznajem tu Vašu muku i probleme odakle dolaze. Vi neprimetno i protiv vaše želje stradate od protestantizma jer naše pravoslavne zajednice su slabe, većinom zbog ogromne potrošene energije u očuvavanju našeg «imena» i kulture dok se Hristovo i evanđelsko nekako stavlja u drugi plan, a opet sredina u kojoj živite ima svakominutni uticaj nepravilnog shvatanja crkve. Vidite, ako pravilno razumete Liturgiju vi morate da otkrijete da svetitelji nisu po nekoj dužnosti posrednici ili zastupnici između Boga i ljudi; nego oni su samo ti ljudi koji su poznali Boga (logično jer su postali sveti) , a pre svega oni su poznali Božansku Ljubav, kroz koju Svedržitelj vodi brigu i o nama – svojim najdragocenijim stvorenjima. «Svet, Svet, Svet…» (Is, 6 3) jeste bogotkrivena biblijska misao ili pojam koji objašnjava projavljivanje Boga kroz Njegove blagodati koje oživnjavaju čoveka, što i 67 psalam kaže da je «divan Bog u svetima svojima», t.j. u ljudima bogonoscima. Sam naš život jeste poziv na osvećenje: «budite sveti jer sam ja svet (1 Petr. 1, 16) , a i na drugome mestu Gospod poziva na savršenstvo «kao što je savršen» naš Otac nebeski (Mt. 5, 48) . To je ideja Crkve i to je bila i jeste misija Bogočoveka Isusa Hrista..
On je osnovao Zajednicu ljudi koju mi danas razumemo i objašnjavamo kao Crkva, i koren Njegovog učenja koje je učio, i koje još uvek predaje kroz tu Zajednicu jeste savršena ljubav; ta ljubav prvo izražena prema Bogu i čoveku a ništa manje i obrnuto, ljubav prema čoveku pa kroz njega i prema Bogu (uporedite 1 Jn 4, 20) . Vidite, ovde apostol Jovan kaže do se Bog poznaje u Zajednici, a prep. otac Justin pojašnjava da je «samom prirodom Crkve (Zajednice) određen odnos i među članovima Crkve, pa bili oni na zemlji ili u Zagrobnom svetu» (pazite, ove reči su mnogo važne! ) . Ako je čovek, član Crkve, živeo da ovaploti u svoj život svaku reč Gospodnju tada je on već izgradio svoju ličnost, i ispunio volju Božiju koja je «svetost naša» (1 Sol. 5, 22) . Pomenuh izgrađenu ličnost u «meri Hristovoj», a šta je to? To je gledanje, osećanje, razmišljanje samo Hristom, a posebno izdvajamo osećanje što je bez svake sumnje savršena ljubav. «Molite se Bogu jedni za druge» (Jak. 5, 16) nije poziv koji se završava u zemaljskoj Crkvi nego se produžava i u Nebeskoj. To je logičan i prirodan proces koji prati jednu dušu živu i besmrtnu». «Ja posvećujem Sebe za njih, da oni budu posvećeni istinom» (Jn. 17, 19) jeste hrišćansko konstantno saznanje «SARADNIŠTVA» (Kor. 3, 9) Bogu u njegovom delu spasenja čoveka. Mi imamo i neke naše savremenike koji su još za vreme svog ovozemaljskog života bili veliki istrumenti Božije blagodati i sile, jer su «u Njemu i On u Njima», i pomagali, zastupali, isceljivali, obraćali i td. Sveti ljudi ne znaju ništa drugo osim da vole i pomažu, i da privoljavaju ljude Hristu. Oni su nas savršeno hrišćanski preživljavali kao najrođenije (svakog člana Crkve) i to je ono što po prirodi Hristovog učenja ne mogu da prestanu da čine u Nebeskoj crkvi, koja kroz Liturgiju postaje jedna sa ovom našom zemaljskom, i oni neprekidno kao idividualne ličnosti predstoje za nas pred Bogom, i u Bogu, a posebno onda kada od njih tražimo pomoć jer i njima još uvek u njihovim hrišćanskim srcima gore Božije reči da se «molimo jedni za druge». To je ono što svetitelji jesu i to je ono što bi i mi trebali da budemo. Drugih ideala Božijih nema i drugog hrišćanstva nema osim neperekidne želje kao duhovne naslade da «sarađujemo» da spasemo svakog, pa i «najgubavijeg» čoveka na ovoj zemaljskoj kugli, onoliko koliko naše duhovne sile i oboženje dozvoljava. Druga i još važnija stvar stoji pred vašim pitanjem jeste volja i iskustvo Crkve. Uvek se vraćamo jednom i te istom pitanju: Šta je starije i ko je veći autoritet Bilija ili Crkva? Protestanti su izabrali Biliju dok pravi odgov jeste Crkva. Da, Bilija jeste otkrivena reč Božija ali nju Crkva čuva, jer je njoj glava sam Hristos, i u njoj se realizuje Carstvo nebesko još ovde na zemlji. Da i ja postavim dijalektičko pitanje: Šta je bilo pre Bilija ili Crkva? Sve novozaetne knjige Bilije progovorene su Duhom Svetim i napisane u Crkvi, i to daleko posle njenog rođendana – Pedesetnice. Zato, ako Crkva uči od prvih svojih dana postojanja da se molimo mučenicima, velikim podvižnicima, svetim blagočestivim jerarsima, kao i prostim mirjanima svetog života ja uopšte ne vidim razolga da mi sumnjamo u ono šta ona uči i da te reči merimo samo Bilijom. Nije tačno da su pravoslavni kanonizovali ljude koji su bili grešnici ili politički moćnici svojih vremena. To su samo hipoteze i pretpostavke koje su lansirane iz poznatih radionica mrzitelja Hrista i njegovog učenja, koje ne ide u korak sa današnjim svetom u pravcu prema kojem se on usmerio. Nigde nije tako nešto dokumentovano u Jednoj Sabornoj i Apostolskoj Crkvi, dok u rimokatoličkoj, u njenoj istoriji mi beležimo još i gore i stravičnije momente. Doduše postoji freska srpskog cara samodržca Stefana Dušana ali SPC ga nikada nije pominjala niti sada pominje u svojim diptisima svetih, i politički uticaj mogao je da dođe samo do tog oslikavanja lika kao svetog i tu se sve završava. Evo sada se vodi nacionalno-politička kampanja u Rusiji da se kanonizuje Rasputin, ali Ruska crkva to je kategorično odbila iako čak neki ljudi iz njenog nedra podržavaju tu kampanju. To su pokušaji diskreditovanja Pravoslavne Crkve i oni dolaze od njenih podmuklih neprijatelja sa tajanstvenim zadacima, koje mi obično «filozofski» karakterišemo da su «fantomski, iluzorni, pranoični i izmišljotine». Što se tiče «porodice Čaučesku» ja se uzdržavam svakog kometara smatrajući da vam je to neko vrlo neozbiljno i nedobronamerno preneo (podvalio) .
Predlažem vam da pročitate moj stariji odgovor «Tri pitanja na koje protestanti traže odgovor» jer smo se i ranije doticali ovih vaših pitanja.
Trudio sam se da nađem suštinu vašeg pitanja i da na to odgovorim.
Sa poštovanjem i blagoslovom
Protojerej Ljubo Milošević

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *