НАСЛОВНА » ПИТАЊЕ ПАСТИРУ, Светитељи » Зашто се мора молити свецима?

Зашто се мора молити свецима?

Питање:
Многопоштовани пастиру, веома ме интересује зашто Православна црква учи да се мора молити свецима! Знам да она осућује људе који се моле свецима као Богу а и оне који се уопште не моле њима. А то ми није јасно, зар није довољно да се моли Троичном Богу? ПЦ каже да су свеци заступници хришћана пред Богом, и ја то разумем тако да они стоје између Бога и људи. Можда сам погрешно схватио али у Билији пише да се не сме молити мртвим људима… Осим тога доказано је да су цркве, а посебно католичка, а помало и Православна, канониузовале свете под притиском моћника и новца. Нека сумњива лица су светитељи! ? Као пример наводим да је Румунска црква осликавала диктатора Чаучески и његове родитеље као свете… Желим да кажем да је неко од тих светитеља можда био моћник као Чауческу? Можда је у срењем веку неки аристократа давао новац и земљу цркви а она њега наградила светошћу? Можда су ти људи били ниског моралног живота и пијанице. Остаје сумња. Каква би то катастрофа била да се црква моли таквим или да их слави? … (Питање је дугачко и полемичко па се у њговом продужетку упоређује утицај грчке и римске митологије на хришћамство, и могућем компромису са њима. Мислимо да је суштина питања изнесена у овој нашој неопходној скраћеној верзији. Прим. ред.) .


Одговор:
Драги НН
Ја бих другачије поставио ово питање, рецимо овако: Зашто Црква учи да се може молити и светим људима, а не да «мора», или треба? Мада ни то није правилно питање. Могао бих укратко да одговорим да је због тога што је то њена суштина; јер Црква је савршени сабор светих људи, а то у богословљу много говори. Да не постоји Небеска Црква онда не би могла да постоји ни земаљска, јер појашњавањем или утврђивањем вашег питања ви остављате могућност да непостоје њени чланови – светитељи, они у Христу и Христос у њима. Тиме ви поричете његово Васкрсење, и улазак оног разбојника у рај, као и Господњу причу «О богаташу и Лазару»; јер у њој Господ сведочи својим речима да се и душа Богаташа молила Арааму и оном убогом Лазару да некако избави своју браћу. А и ап. Јаков недвосмислено говори: «много је моћна усрдна молитва праведника» (Јак. 5, 16) . Комплетан човек никада не може да буде мртав јер један део њега живи у Богу, и Бог у њему (до Другог доласка) , наравно ако је он познао Бога и зажелео да остане у Њему, и то свети Пасалмопевац свакодневно на јутрњи потврђује стихом из 117 псалма: «Нећу умрети него ћу живети па ћу казивати дела Господња». Библија као и Црква (овде напомињем да је Билија у Цркви и да није већи ауторитет од ње) уче да је опасно да се спритистички призивају душе умрлих људи, и да је то грех, јер живота ван Цркве нема, а сви ван ње јесу ти «мртваци» о којима говорите, јер их призивају људи који су такође својим слободним избором ван Цркве, т.ј. мртваци. Такође и ја дуго живим у иностранству па познајем ту Вашу муку и проблеме одакле долазе. Ви неприметно и против ваше жеље страдате од протестантизма јер наше православне заједнице су слабе, већином због огромне потрошене енергије у очувавању нашег «имена» и културе док се Христово и еванђелско некако ставља у други план, а опет средина у којој живите има свакоминутни утицај неправилног схватања цркве. Видите, ако правилно разумете Литургију ви морате да откријете да светитељи нису по некој дужности посредници или заступници између Бога и људи; него они су само ти људи који су познали Бога (логично јер су постали свети) , а пре свега они су познали Божанску Љубав, кроз коју Сведржитељ води бригу и о нама – својим најдрагоценијим створењима. «Свет, Свет, Свет…» (Ис, 6 3) јесте боготкривена библијска мисао или појам који објашњава пројављивање Бога кроз Његове благодати које оживњавају човека, што и 67 псалам каже да је «диван Бог у светима својима», т.ј. у људима богоносцима. Сам наш живот јесте позив на освећење: «будите свети јер сам ја свет (1 Петр. 1, 16) , а и на другоме месту Господ позива на савршенство «као што је савршен» наш Отац небески (Мт. 5, 48) . То је идеја Цркве и то је била и јесте мисија Богочовека Исуса Христа..
Он је основао Заједницу људи коју ми данас разумемо и објашњавамо као Црква, и корен Његовог учења које је учио, и које још увек предаје кроз ту Заједницу јесте савршена љубав; та љубав прво изражена према Богу и човеку а ништа мање и обрнуто, љубав према човеку па кроз њега и према Богу (упоредите 1 Јн 4, 20) . Видите, овде апостол Јован каже до се Бог познаје у Заједници, а преп. отац Јустин појашњава да је «самом природом Цркве (Заједнице) одређен однос и међу члановима Цркве, па били они на земљи или у Загробном свету» (пазите, ове речи су много важне! ) . Ако је човек, члан Цркве, живео да оваплоти у свој живот сваку реч Господњу тада је он већ изградио своју личност, и испунио вољу Божију која је «светост наша» (1 Сол. 5, 22) . Поменух изграђену личност у «мери Христовој», а шта је то? То је гледање, осећање, размишљање само Христом, а посебно издвајамо осећање што је без сваке сумње савршена љубав. «Молите се Богу једни за друге» (Јак. 5, 16) није позив који се завршава у земаљској Цркви него се продужава и у Небеској. То је логичан и природан процес који прати једну душу живу и бесмртну». «Ја посвећујем Себе за њих, да они буду посвећени истином» (Јн. 17, 19) јесте хришћанско константно сазнање «САРАДНИШТВА» (Кор. 3, 9) Богу у његовом делу спасења човека. Ми имамо и неке наше савременике који су још за време свог овоземаљског живота били велики иструменти Божије благодати и силе, јер су «у Њему и Он у Њима», и помагали, заступали, исцељивали, обраћали и тд. Свети људи не знају ништа друго осим да воле и помажу, и да привољавају људе Христу. Они су нас савршено хришћански преживљавали као најрођеније (сваког члана Цркве) и то је оно што по природи Христовог учења не могу да престану да чине у Небеској цркви, која кроз Литургију постаје једна са овом нашом земаљском, и они непрекидно као идивидуалне личности предстоје за нас пред Богом, и у Богу, а посебно онда када од њих тражимо помоћ јер и њима још увек у њиховим хришћанским срцима горе Божије речи да се «молимо једни за друге». То је оно што светитељи јесу и то је оно што би и ми требали да будемо. Других идеала Божијих нема и другог хришћанства нема осим неперекидне жеље као духовне насладе да «сарађујемо» да спасемо сваког, па и «најгубавијег» човека на овој земаљској кугли, онолико колико наше духовне силе и обожење дозвољава. Друга и још важнија ствар стоји пред вашим питањем јесте воља и искуство Цркве. Увек се враћамо једном и те истом питању: Шта је старије и ко је већи ауторитет Билија или Црква? Протестанти су изабрали Билију док прави одгов јесте Црква. Да, Билија јесте откривена реч Божија али њу Црква чува, јер је њој глава сам Христос, и у њој се реализује Царство небеско још овде на земљи. Да и ја поставим дијалектичко питање: Шта је било пре Билија или Црква? Све новозаетне књиге Билије проговорене су Духом Светим и написане у Цркви, и то далеко после њеног рођендана – Педесетнице. Зато, ако Црква учи од првих својих дана постојања да се молимо мученицима, великим подвижницима, светим благочестивим јерарсима, као и простим мирјанима светог живота ја уопште не видим разолга да ми сумњамо у оно шта она учи и да те речи меримо само Билијом. Није тачно да су православни канонизовали људе који су били грешници или политички моћници својих времена. То су само хипотезе и претпоставке које су лансиране из познатих радионица мрзитеља Христа и његовог учења, које не иде у корак са данашњим светом у правцу према којем се он усмерио. Нигде није тако нешто документовано у Једној Саборној и Апостолској Цркви, док у римокатоличкој, у њеној историји ми бележимо још и горе и стравичније моменте. Додуше постоји фреска српског цара самодржца Стефана Душана али СПЦ га никада није помињала нити сада помиње у својим диптисима светих, и политички утицај могао је да дође само до тог осликавања лика као светог и ту се све завршава. Ево сада се води национално-политичка кампања у Русији да се канонизује Распутин, али Руска црква то је категорично одбила иако чак неки људи из њеног недра подржавају ту кампању. То су покушаји дискредитовања Православне Цркве и они долазе од њених подмуклих непријатеља са тајанственим задацима, које ми обично «филозофски» карактеришемо да су «фантомски, илузорни, праноични и измишљотине». Што се тиче «породице Чауческу» ја се уздржавам сваког кометара сматрајући да вам је то неко врло неозбиљно и недобронамерно пренео (подвалио) .
Предлажем вам да прочитате мој старији одговор «Три питања на које протестанти траже одговор» јер смо се и раније дотицали ових ваших питања.
Трудио сам се да нађем суштину вашег питања и да на то одговорим.
Са поштовањем и благословом
Протојереј Љубо Милошевић

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *