Вантелесна оплодња

Питање:
Помаже Бог оче Србо. На питање једног брата у Христу какав је однос наше цркве према вантелесној оплодњи, Ви сте одгворили да наша црква то не подржава и не оправдава. Ја сам лично заинтересован за ову тему јер ја и супруга до сада нисмо успели природним путем да дођемо до потомства, па смо отворени и за алтернативу у виду вантелесне оплодње.Обоје постимо и молимо се Богу и светима да нам помогну, неколико пута су нам читали молитве за зрдавље и потомство у нашој локалној цркви, а једном и у манастиру Копорин што за сад није дало ефекта. Оно што ме буни јесте, да се мени чини, да о овом проблему постоје опречна мишљења, јер сам на сајту Православље – новина Српске патријашије (http: //pravoslavlje.spc.rs) пронашао чланак под називом Вештачка оплодња и хришћански етос у коме се у случају да је ВТО једини начин да се добије потомство, ВТО оправдава.Из Вашег одговора о овом проблему се не види разлог за неодобравање па бих молио за ближе објашњење неодобравања као и коментар поменутог чланка. Следи цитат из поменутог чланка: …Питање вештачке оплодње не треба посматрати само из перспективе биологије и идеализације природних закона, као што то чине представници римокатоличке теологије.Фаворизовање природног зачећа је свакако оправдано у свим оним ситуацијама када се до оплодње може доћи на тај начин, односно када се из неких ирационалних разлога такав однос избегава. У случају да је вештачка оплодња једино решење да се добије потомство, изостављање такве могућности под изговором да се тиме нарушава природни однос између супружника је потпуно неоправдано, не само са биолошке, него и са теолошке тачке гледишта… Ово је линк према целом чланку: http: //pravoslavlje.spc.rs/broj/1027-1028/tekst/vestacka-oplodnja-i-hriscanski-etos/print/lat Унапред захвалан Ваш у Христу брат С.
Саша


Одговор:
Бог ти помогао брате, Пре него што покушам да поново и још једном одговорим на ово питање, морам да кажем уопште у ком контексту сам овде и како и зашто одговарам тако како одговарам? Опрости, молим те, ако је то сада мало дуже, али налазим да је заиста неопходно да не би опет дошло до неразумевања и неспоразума. Посебно ово хоћу да кажем, јер људи мнооого више читају новине него што читају Свето Писмо или Молитвеник или речи Отаца, или пак, много више гледају ТВ него што гледају чудеса Божија у овом свету, која нити разумеју нити вером желе да примају. О томе, између многих примера, сведочи и чланак Борбе на ову исту тему (http: //www.borba.rs/content/view/6801/123/) који с висине коментарише овакве моје и сличне одговоре у овој рубрици. Желео бих да скренем пажњу на неке чињенице које су понекад камен спотицања многима. Најпре, одређени циљеви се могу постићи на више начина или употребом различитих средстава. На пример, у медицини је познато да постоји више врста терапија, од „природних“ све до „агресивних“ или „инвазивних“ за једно исто оболење, а познато је и да су многи пацијенти постигли исцељујуће резултате само вером или „позитивним ставом“ – како се то понекад каже. Осим тога, у оваквим приликама је битно имати у виду и питање личне способности, доследности, схватања, могућности или једноставно вере сваког појединог човека, а посебно хришћанина, да се у датој ситуацији, тренутку, условима, определи до које мере и границе ће следити један или други, или неки сасвим трећи пут и начин. Да кажемо сасвим просто, до које мере ће веровати, имати поверење према Богу а до које према човеку, науци, цивилизацији, „најновијим научним истраживањима и резултатима“, и тако даље. Ми, свештеници, позвани смо да говоримо са становишта вере у Бога. Остало узимамо итекако у обзир, сазнајемо, интересујемо се, али све то није наша надлежност, него вера Јеванђелска, апостолска и Отачка, и Црква Христова – што је у суштини једно исто. У време Христово и у време Отаца, било је лекара и лекова, зналаца и стручњака, али је Христос исцељивао и избављао, исто као и потом многи свети, многим вековима до дан – данас. Прва проповед Христова, прво упутство Његово нама, јесте оно исто као и св. Јована Крститеља: покајте се и верујте у Јеванђеље, јер се приближило Царство Божије. Вера дакле, није нешто што долази „само од себе“, као ни љубав, него су нам и вера и љубав заповеђени од стране самога Господа. Покајање је услов а вера је главно. О вери говори цело Свето Писмо, Сам Христос и сви Оци. „А праведник ће од вјере живјети; ако ли одступи, неће бити по вољи души мојој.“ (Јевр. 10, 38.) Цела историја рода људског је пуна и препуна људи који су веровали, „који вјером побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске…“ (Јевр. 11, 33 – 34.) Ми дакле, не говоримо о „последњим научним достигнућима“, него о вери. Јер, „вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих. Јер у њој стари примише добро свједочанство. Вјером сазнајемо да су свјетови саздани ријечју Божијом, тако да је видљиво постало из невидљивога. Вјером принесе Авељ Богу бољу жртву него Каин; њоме би посвједочен да је праведник, када сам Бог прихвати даре његове; кроз њу он и послије смрти још говори. Вјером Енох бјеше узнесен да не види смрти; и више се не нађе, јер га Бог узнесе, пошто прије његова узнесења бјеше му потврђено да је угодио Богу. А без вјере није могуће угодити Богу; јер онај који прилази Богу, треба да вјерује да Бог постоји и да Он награђује оне који га траже. Вјером Ноје би од Бога обавијештен о ономе што се још не види, и из побожног страха сагради ковчег за спасење дома свога; њоме он осуди сав свијет, и постаде насљедник праведности по вјери. Вјером Авраам послуша када би позван да пође у земљу коју је имао да прими у насљедство, и пође не знајући куда иде. Вјером се насели он у земљи обећаној као у туђој, и у шаторима становаше са Исаком и Јаковом, сунасљедницима истога обећања. Јер очекиваше Град који има темеље, којему је неимар и творац Бог. Вјером и сама Сара прими моћ да зачне, и упркос дубокој старости она роди; јер вјероваше Ономе који то обећа. Зато се и родише потомци од једнога, и то престарјелога човјека, мноштвом као звијезде небеске и као пијесак небројени на обали мора. У вјери помријеше сви ови не дочекавши остварење обећања, али их видјеше издалека, и поздравише, и признаше да су странци и пролазници на земљи… Вјером принесе Авраам Исака када је кушан, и јединца приношаше онај који је примио обећања, коме бјеше казано: У Исаку ће ти се назвати сјеме, јер је разумио да је Бог кадар и из мртвих васкрсавати; зато га и доби као праслику. Вјером у оно што ће доћи благослови Исак Јакова и Исава. Вјером Јаков умирући благослови свакога сина Јосифова, и поклони се преко врха палице своје. Вјером Јосиф на самрти напомињаше о изласку синова Израиљевих, и заповједи за кости своје. Вјером су Мојсеја, пошто се роди, крили три мјесеца родитељи његови, јер видјеше да је дијете красно, и не побојаше се заповијести цареве. Вјером Мојсеј, када је одрастао, одрече да се назива син кћери Фараонове; и више вољаше да страда са народом Божијим него да има привремену насладу гријеха, сматрајући поругу Христову за веће богатство од свега блага египатскога, јер гледаше на награду. Вјером он остави Египат, не побојавши се јарости цареве, јер се чврсто држаше Невидљивога, као да га види. Вјером обави пасху и кропљење крвљу, да се онај који убијаше првенце не дотакне њих. Вјером пријеђоше Црвено море као по суху; а када то покушаше Египћани, потопише се. Вјером падоше зидови јерихонски, када се око њих обилазило седам дана. Вјером Рава блудница не погибе с невјерницима, јер прими уходе с миром. И шта још да кажем? Јер ми не би достало времена кад бих стао казивати о Гедеону, Вараку, Самсону, Јефтају, Давиду, Самуилу и о другим пророцима, који вјером побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други пак бијаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свијет не бијаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, освједочени у вјери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидјео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.“ (Јевр. 11, 1 – 40.) Из свега овог, горе реченог, можда ћеш сада разумети мој одговор и увидети разлог за не ослањање на науку и технику, него на Бога. Свакако да о овом проблему, као и о мноштву других, постоје опречна мишљења. Али, лично уопште нисам заинтересован за разна мишљења, нити бих, опрости ми, да их коментаришем. Оно што нам Христос поручује јесте следеће: „Иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати. Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога.“ (Мт. 6, 33 и 34.) А Царство Божије и правда његова се тражи кроз покајање и веру. Мој претходни одговор је са тог становишта. Пуно те поздравља и од Бога свако добро жели, o. Срба

Један коментар

  1. Оче Србо, која је ваша парохија, где служите?
    Марија