НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » УПУТСТВО ЗА ПОНАШАЊЕ ПРЕМА ИНОСЛАВНИМ

УПУТСТВО ЗА ПОНАШАЊЕ ПРЕМА ИНОСЛАВНИМ

Циркуларно
 
Бр. 889/1974.
 
ОДЛУКА АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА РУСКЕ ЗАГРАНИЧНЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
 
(13/26 септембра 1974. г.)
 
Разматрањем Архијерејског Сабора Руске Православне Заграничне Цркве од 13/26 септембра 1974. г., донета је следећа одлука:
 
Поручити Архијерејском Синоду да се за практично руководство нашем духовенству циркуларно проследе следећа решења која су донета на Сабору 3/26 октобра 1953. г.
 
Одлуке Сабора 1953. г.:
 
Решено: Проследити следеће указе нашем свештенству које мора да се њима руководи, али нису за публиковање или штампу.
 
1. Ни у каквом случају, не само да се не сме дозвољавати инославним свештеницима да саслужују, у било којој форми, него ни православним није дозвољено да у одеждама предстоје на њиховим службама. Ако због добросуседских односа инославни свештеник дође у госте у Православну цркву на празник, али непозван обуче се у одежде, тада старешина храма мора преко црквењака, или неког другог, да га удаљи и предложи му негде са стране „уважавајуће место“, које је довољно далеко од свештенства које служи да се не би стекао утисак да он саслужује са њима.
 
2. Присуствујући на било којем инославном скупу, где се чита њихова молитва, православни свештеник треба да устане, али не сме у њој да учествује нити да се крсти.
 
3. Ако на таквом сличном сабрању замоле православног свештеника да благослови трпезу, он то може да уради, и читајући молитву и благосиљајући, он то чини само ради себе.
 
4. На заједничким седницама православних и инославних добротворних тела или организација, дозвољено је да се чита молитва пред почетком доброг дела.
 
5. На разним државним манифестацијама и сабрањима, дозвољава се служење молебна за здравље и спасење државника и државе – ако се он представља као хришћанин; али у случају његове смрти, за њега не сме да се уопште служи парастос, као и свим осталим инославним. У таквом случају свештеник мора да се ограничи неком формом израза саучешћа (телеграмом, личном посетом одговарајућим инстанцама, организовањем комеморативних скупова ван храма и томе слично).
 
6. Ни у каквом случају ни свештеници, ни парохије, не смеју да ступе у чланство тзв. „локалног Савета цркава“.
 
7. Ако се с времена на време локално протестатско свештенство састаје ради разматрања догматских питања, или пастирске праксе, учешће на таквим сабрањима дозвољено је, али само оним свештеницима који за то имају потребно богословско образовање, да би се убедљиво и без било које мрље презентовало Православно учење. Дакле, то се дозвољава само свештеницима који имају горе поменуту богословски спрему, као и посебан благослов надлежног архијереја.
 
8. Треба да се избегава организовање било каквих симпозијума под покровитељством YMCA, и да се огради своја паства од утицаја те организације. Такође, пастири морају да обрате пажњу на оне који улазе у чланство поменуте организације, тражећи да га напусте, чак и по цену одређених пастирских притисака. Најупорнијима забранити прилаз светом Причешћу, уз образложење да учешће у масонским ложама и њеним под-телима (организацијама) забрањује не само Руска Црква, него и грчке, чак и епископи Америчке цркве којом управња садашњи Митрополоит Леонтије, познати као либерално опредељени, и они су доносили такве забране.
 
9. Пастир мора упорно да саветује своју паству да не улази у мешовите бракове. Мора да им се јасно да до знања да венчање у инославној цркви нема никаквог значења за Православну Цркву. Он допушта мешовите бракове само у случају када инославна страна даје знаке наде да ће се сјединити са Црквом, или у крајњем толерантом исходу да ће да се писмено обавеже да ће децу из свог брака да крсти и васпитава у Православној Цркви. У случају неприхватања такве обавезе свештеник мора да откаже венчање. У овом случају он не сме да присуствује инославном венчању, нити свечаном брачном ручку, нити се сме сагласити да служи свечани молебан.
 
10. Изричито се забрањује да на крштењима инославни узимају учешћа као кумови, подвлачећи суштинску чињеницу да је дужност кума васпитавање новопросвећеног у Православљу, што је то немогуће да се то очекује од неправославног лица.
 
11. Дозвољава се сарадња са неправославним организацијама у практичним питањима живота, као на пример: позајмица објекта у случају сеобе парохије, или у добротоврним организацијама, али са тим да православне парохије никако не смеју да улазе у чланства таквих организација.
 
12. Треба да се избегава добијање финансијске подршке од неправославних организација. Црквена тела и остале организације при њима, које још увек користе такву помоћ, треба да се труде да постепено нађу друге изворе својих новчаних прихода, да би се тако елиминисала било која зависност од инославних. Међутим, то треба да се ради постепено и мудро да не би никаквим брзоплетим поступком изазвали љутњу наших добротовора.
 
1/14 новемра 1974. године, Њујорк.
 
Председник Архијерејског Синода:
Митрополит Филарет
 
(потпис)
 
Секретар:
Епископ Лавр
 
(потпис)
 


Припремио:
Протојереј Љубо Милошевић

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *