TRAGOM JEVANĐELSKOG PODVIGA

 

TRAGOM JEVANĐELSKOG PODVIGA
 

PODVIŽNIČKI USTAVI
za one koji se podvizavaju
u opštežiću i usamljeništvu
 

UVOD
Uzevši na sebe Hristovo mudroljublje, prihvativši mišljenje koji je iznad žitejskih želja, uživanja i briga, i postaravši se na svaki način da pomisao ukloniš i odvojiš od telesnih strasti, često si sa mnom vodio duge razgovore, postavljajući pitanja: Na koji način treba dovršiti započeti podvig, ni malo se ne potčinjavajući telesnoj pohoti, koja kroz telo prelazi i u dušu; čega se najpre i najviše, a čega potom treba čuvati; za koje dobro treba revnovati, kako bismo opreznošću izbegli nedolično delovanje, i kako bismo revnošću naučili da činimo dobro. Potom si poželeo da ti načinim i pismeno izlaganje svoga mišljenja o tome. Baš iz toga razloga i sam odlučih da ne zanemarim tvoju plemenitu revnost, nego da je, koliko je moguće, svojim savetima ojačam i učvrstim. Naravno, ne mislim da će govor koji ti nudim zadovoljiti predmet, već nastojim da iza ćutanja, kao iza neke brane, ne sakrijem ono što mogu reći, te da izbegnem osudu koja je izrečena onome koji je sakrio talant u zemlju. Kod ljudi je bračni život najčešći izgovor za žudnju, za svetovna uživanja i brige. Jer, i ne može se pronaći druga snažnija i upornija želja, urođena telesnoj prirodi, od žudnje muškaraca prema ženskom polu ili žene prema muškom. A tako i treba da bude, s obzirom da je ona prirodno usmerena na rađanje dece. Brak sačinjava jednu od najvažnijih delatnosti prirode. Zbog toga on i izaziva najjaču težnju. I ljudi, ne nailaze na veće brige od onih koje ih odjednom snalaze u bračnom životu, kao što kaže Pavle: A ko je oženjen brine se za ovosvetsko (1.Kor. 7,33). On je obremenjen brigama. Usamljeni, pak, brine samo o sebi i o sopstvenim telesnim potrebama. On čak i njih može da prezre, budući da sebe lako da može ubedi u tako nešto. Oženjeni, međutim, ima na sebi brigu o deci i više nije gospodar svoje volje. On je prinuđen da ugađa ženi, te da, zauzet brigom oko dece, ponese bezbroj staranja. I samo njihovo nabrajanje bi zahtevalo više vremena nego što ga sada imamo.
Stoga onaj ko želi da bude slobodan od lanaca sveta izbegava bračni život kao okove. Kloneći se njega, on svoj život posvećuje Bogu i daje zavet čistote. Tako on više i nema prava da se vrati braku, već se svim sidama bori protiv prirode i njenih najjačih težnji, podvizavajući se u čuvanju čistote. Prepustivši se ljubavi Božijoj, on želi da, makar u najmanjoj meri, postigne bestrasnost Božiju, žudeći da okusi duhovnu svetost, tišinu, bezmetežnost, pitomost, te veselje i radost koje se u njima rađa. On nastoji da svoje pomisli drži što je moguće dalje od svake veštastvene i telesne strasti, koja uzbuđuje dušu, te da čistim i nepomućenim okom duše sagledava Božanstveno, beskrajno se naslađujući tamošnjom svetlošću. A dovodeći dušu u takvo raspoloženje i stanje, on se, koliko je moguće, orođuje i upodobljava Bogu i postaje Njegov ljubljeni i željeni. Jer, izvršivši veliki i teško ispunjivi podvig, on dospeva do mogućnosti da sa Bogom opšti razumom očišćenim od veštastvenog taloga i primesa telesnih strasti. Stoga je prilično i saglasno da se onaj ko je, kroz pomenuto podvižništvo, postigao takvu naviku ne prepušta ponovo nadražajima tela kroz dodir sa njegovim strastima, kako se oko duše, osetivši na sebi dah strasti, ne bi zamračilo kao od guste magle i oslepelo za Božanstveno i duhovno sagledavanje. Jer, dim strasti opasno oštećuje pogled pomisli.
 
Poglavlje 1. O tome da svemu treba pretpostavljati molitvu.
Svako delo, ljubljeni, i svaka reč Spasitelja našega Isusa Hrista jeste pravilo pobožnosti i vrline. On se stoga i očovečio da bi, kao na ikoni, izobrazio i pobožnost i vrlinu i da bi se svako (i svaka), gledajući na Njega, koliko je moguće, ugledao na Prvoobraz. On, naime, nosi naše telo da bi se mi, koliko je moguće, ugledali na Njegov život. Zbog toga, kada čuješ o Njegovoj reči ili delu, potrudi se da ne slušaš samo uzgredno, ili bilo kako, nego da pronikneš u dubinu sagledavanja, postajući sudeonik u onome što se tajanstveno predaje. Tako, Marta prima Gospoda u svoj dom, a uz Njegove noge sedi Marija (Lk.10,38). Kod obe sestre se vidi divna revnost, ali ti razlikuj dela. Marta je služila, pripremajući radi ugošćenja ono što je neophodno za Njegove telesne potrebe, a Marija je, sedeći uz Njegove noge, slušala Njegove reči. Stoga je jedna zbrinjavala vidljivo, a druga služila nevidljivom. Jer, Onaj ko je boravio kod njih zaista beše i čovek i Bog. Sam Vladika je pohvalio privrženost obe žene. Međutim, umorivši se, Marta je pozvala Gospoda za posrednika u nameri da joj i sestra pruži pomoć u služenju, Reci joj, kaže ona, da ustane i da mi pomogne. A Gospod joj reče: Marta, Marta, brineš se i uznemiravaš za mnogo, a samo je jedno potrebno. Ali je Marija dobri dio izabrala koji joj se neće oduzeti (Lk.10, 38-42). Ja nisam ovde da bih ležao na ležaju i hranio utrobu, nego radi toga da bih vas nahranio rečju istine i sagledavanjem tajni. I kao što. prvu nije odvojio od onoga čime se bavila, tako je i drugu pohvalio zbog njene pažljivosti. Razumi, dakle, šta znače ova dva „dela“, koja su prikazana u liku dve žene, jedne niže, koja je sebi izabrala telesnu službu (koja je takođe veoma korisna), i druge uzvišenije i duhovnije, koja se uznela do sagledavanja tajni. To, slušaoče, shvati duhovno i izaberi šta želiš. Ako želiš da služiš, služi u ime Hristovo. Jer, On sam je rekao: Kad učšiste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste (Mt.25,40). [Svako tvoje delo], bilo da primaš tuđince, bilo da uspokojavaš jadne, da saosećaš sa bolesnim, da pružaš ruku pomoći onima koji su u bedi i nesreći, da činiš usluge nemoćnima – Hristos prihvata kao da je Njemu učinjeno. Međutim, ako želiš da se ugledaš na Mariju, koja je napustila služenje telu, i uzdigla se do sagledavanja duhovnih viđenja, iskreno pristupi stvari. Ostavi telo, napusti zemljoradnju, pripremanje hrane i staranja. Sedi kraj nogu Gospodnjih i slušaj reč Njegovu, da bi postao zajedničar tajni Božanstva. Jer, sagledavanje učenja Isusovih je iznad služenja telu.
Dakle, voljeni, dobio si primere i uputstvo. Ugledaj se na šta želiš: budi ili sluga nesrećnima ili ljubitelj Hristovih dogmata. Ukoliko, pak, možeš da revnuješ i u jednom i u drugom, i kroz jedno i kroz drugo ćeš zadobiti plod spasenja. Uostalom, duhovno učenje je prvo, a sve ostalo – posle njega. Jer, rečeno je: Marija je dobri deo izabrala (Lk.10,42). Stoga, ako želiš da budeš tajnik Hristov, da sediš uz Njegove noge, da prihvatiš Njegovu blagovest, treba da napustiš sav svetovni život i da živiš bezbrižno, da zaboraviš i svoje sopstveno telo. Na taj način ćeš uzmoći da putem sagledavanja razgovaraš sa Hristom, da se ugledaš na Mariju i zadobiješ višnju slavu. Moleći se, pak, pazi da ne tražiš jedno umesto drugoga i da ne rasrdiš Gospoda. Ne traži ni imetak, ni ljudsku slavu, ni vlast, ni bilo što prolazno, već traži Carstvo Božije. Sve ostalo što služi za potrebe tela On će ti dati, kao što sam kaže: Nego ištite najpre Carstvo Božije i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dodati (Mt.6,33). A molitva, voljeni, ima dva oblika: prvi je slavoslovlje sa smirenoumljem, a drugi, potonji – iskanje. Zbog toga, moleći se, nemoj odmah prelaziti na molbu. U suprotnom ćeš sam pokazati svoje proizvoljenje, tj. da se moliš Bogu prinuđen potrebom. Započinjući, dakle, molitvu ostavi samoga sebe, ženu, decu, rastani se sa zemljom, prođi i nebo, napusti svaku vidljivu i nevidljivu tvar i počni slavoslovljem Onoga koji je sve stvorio. I kada ga budeš slavoslovio, nemoj tumarati umom tamoamo, nemoj basnosloviti poput neznabožaca, nego biraj reči iz Svetih Spisa i kaži: „Blagosiljam te Gospode, jer si dugotrpeljiv i nezlobiv, jer svakodnevno pokazuješ svoje strpljenje prema meni grešnom. Ti nam svima daješ priliku da se pokajemo. Jer, ti Gospode ćutiš i podnosiš nas, da bismo te slavoslovili. Ti ustrojavaš spasenje roda našeg, ti nas pohodiš ili strahom, ili poukama, ili prorocima, ili konačno dolaskom Hrista. Jer, ti si nas stvorio, a ne mi [sami sebe]. Ti si Bog naš“ (Ps.99,3)
Kada završiš slavoslovlje [zasnovano] na Pismu, prema tvojim moćima, i uputiš hvalu Bogu, započni sa smirenoumljem i reci: „Nedostojan sam, Gospode, da govorim pred tobom, jer sam veoma grešan“. Tako treba da govoriš, makar i ne bio svestan nečeg lošeg kod sebe. Jer, niko nije bezgrešan, osim jedinoga Boga. Mi, naime, grešeći u mnogome, veći deo grehova ne primećujemo. Stoga apostol kaže: Ne osećam ništa na svojoj savesti, ali stoga nisam opravdan (1.Kor.4,4), tj. grešim mnogo i ne primećujem. Stoga i prorok kaže: Ko će razumeti pogreške (Ps.18, 13). Na taj način ti ne lažeš, nazivajući se grešnikom. A ako znaš svoja sagrešenja, učinićeš greh ukoliko kažeš: „Nisam grešan“. Naprotiv, bolje reci: „Grešniji sam od svih grešnika, pošto kršim Božiju zapovest, koja naređuje: Kada izvršite sve, govorite: Mi smo nepotrebne sluge, jer smo učinili što smo dužni učiniti“ (Lk.17,10). Uvek treba da misliš: „Ja sam nepotreban“, i još: Smirenjem smatrajte jedan drugoga većim od sebe (Fil.2,3). Dakle, moli se Bogu sa strahom i smirenoumljem. I pošto uputiš reč smirenoumlja i kažeš: „Hvala ti, Gospode, što si strpljivo podnosio moje grehove i do sada me ostavljao nekažnjenim. Jer, ja sam davno zaslužio da podnesem hiljadu beda i da od mene okreneš lice svoje. Međutim, tvoje nezlobivo čovekoljublje je prema meni bilo veoma strpljivo. Blagodarim ti, iako su slabe moje snage da ti zahvalim za tvoju nezlobivost“, dakle, pošto ispuniš oba dela, tj. slavoslovlje i smirenoumlje, išti ono što treba da išteš, tj. kao što sam gore rekao – izostavljajući bogatstvo, slavu zemnu i zdravlje telesno (budući da te je On sam stvorio i stara se o tvom spasenju, i zna šta je korisno za svakoga – da bude zdrav ili bolestan), nego, kao što ti je zapoveđeno – jedino Carstvo Božije. Jer, o potrebama tvoga tela, kao što sam prethodno rekao, On se sam brine. Naš Car se nalazi u velikoj slavi i negoduje ukoliko neko od Njega traži neku sitnicu, tj. ako od Njega traži nešto nedostojno. Stoga svojom molitvom nemoj okretati na sebe gnev, nego za sebe traži ono što je dostojno Cara Boga. Ištući, pak, ono što je dostojno Boga, nemoj odustajati sve dok ne dobiješ. Jer, Gospod je na to mislio kad je u Jevanđelju rekao: Koji od vas ima prijatelja i otide mu u ponoć i reče mu: Prijatelju, daj mi tri hleba u zajam, jer mi dođe prijatelj s puta i nemam čime da ga poslužim. A ovaj iznutra odgovori: Nemoj me uznemiravati; već su vrata zatvorena, i deca su moja sa mnom u postelji; ne mogu ustati da ti dam. Kažem vam: Ako i ne ustane da mu dade zato što mu je prijatelj, ali za njegovu bezočnost ustaće i daće koliko mu treba (Lk.11,5-8).
Gospod nam, dakle, navodi primer da bi nas poučio da budemo postojani i revnosni u veri. On uzima primer odnosa čoveka prema čoveku da bi ti naučio da nikad ne gubiš nadu, te da, kada i pored molitve ne budeš dobijao, ne odustaješ sve dok ne dobiješ, naravno ukoliko, kao što sam ranije rekao, moliš za ono što je Bogu ugodno. Ti ne treba da govoriš: „Grešnik sam i stoga me ne uslišuje“. Da ti ne bi očajavao, On kaže: Ako i ne ustane da mu dade zato što mu je prijatelj, ali za njegovu bezočnost ustaće i daće koliko mu treba. Najzad, čak i da prođe mesec dana, godina, tri ili četiri godine i veći broj godina i ne dobiješ, nemoj odustajati, nego traži sa verom, neprekidno čineći dobro. Često se događa da se neko od nas od mladih dana brinuo o celomudrenosti. Međutim, potom se potkralo uživanje, probudile se prirodne želje, oslabila molitva i najzad je mladosti pridodato vino: tako je i celomudrenost propala, i čovek je od jednoga postao drugi. Tako se dešavaju promene, s obzirom da se čovek strastima ne suprotstavlja sa odvažnom pomišlju. Zbog toga on treba i da sa svoje strane učini sve, i da vapije ka Bogu da mu bude pomoćnik. Jer, onome ko se zbog nepostojanosti prepustio željama i sam sebe predao neprijateljima, Bog ne pomaže i ne sluša ga, budući da je sebe kroz greh učinio tuđim Bogu. Onaj ko želi da ima pomoć od Boga, ne krši dužnost. Onome, pak, ko ne krši dužnost, nikada ne nedostaje Božija pomoć. Stoga ne treba da dovodimo sebe dotle da nas zbog bilo čega osuđuje savest: tek u takvom stanju treba prizivati Božiju pomoć. Nju ne treba prizivati nemarno, lutajući umom tamoamo. Jer, onaj ko tako čini ne samo da neće dobiti ono što ište, nego će još više naljutiti Vladiku. Onaj ko govori pred knezom, stoji sa velikim strahom, ne dopuštajući da mu luta ni spoljašnje oko, ni unutarnje duševno oko, kako se ne bi izložio opasnosti. Ne treba li, tim pre, sa strahom i trepetom stojati pred Bogom, i čitav um upućivati samo na Njega, a ne na nešto drugo? Jer, On ne samo da, poput ljudi, vidi spoljašnjeg čoveka, nego proniče i u unutarnjeg. Zbog toga, ukoliko budeš stajao pred Bogom kako priliči i želeli da ćutimo, izobličiće nas naša savest. Jer, mi,mu ne verujemo ne stoga što ne može da nam da pokoj, nego stoga što odbijamo da uzmemo na sebe Njegov „blag i lak“ jaram (st. 30) i da kroz uska vrata uđemo u Carstvo nebesko. Naprotiv, mi više volimo da nosimo breme grehova, da idemo širokim putem strasti uživanja i da kroz široka vrata hodimo u propast (Mt.7,13). Međutim, možda ćeš reći: „Mnogo puta sam molio i nisam dobijao“. Da, to je svakako stoga što si se rđavo molio, tj. ili bez vere, ili rasejano, ili za nešto što ti ne koristi. A ukoliko si se i često molio za nešto korisno, svakako nisi bio postojan. Jer, napisano je: Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje (Lk.21,19), i: Koji pretrpi do kraja, taj će se spasti (Mt.10,22).
Bog poznaje srce onih koji se mole. Reći ćeš: „Zbog čega je Bogu potrebna naša molitva? Zar On ne zna šta nam je potrebno? Stoga, čemu iskanje“. Bog zna šta nam je potrebno i sve telesno nam daje izobilno na upotrebu (1.Tim.6,17). Budući blag, On daje kišu pravednima i nepravednima, i svojim suncem obasjava i zle i dobre (Mt.5,45) još pre našeg traženja (Mt.6,8). Međutim, veru, dela vrline i Carstvo nebesko nećeš dobiti ukoliko ne budeš tražio sa naporom i mnogo strpljenja. Jer, najpre treba da poželiš, i poželevši, da tražiš iskreno u veri i strpljenju, upotrebivši sa svoje strane sve neophodno, tako da te ni zbog čega ne osuđuje savest – ni zbog nemarnosti, ni zbog lenjosti. I tada ćeš dobiti, ako je Bogu ugodno. Jer, On bolje od tebe zna šta ti je korisno. I možda On ne žuri da podari (traženo), poučavajući te revnosti prema Njemu, te da bi saznao šta je dar Božiji i sa strahom čuvao darovano. Jer, ono što stiče uz mnogo muke, čovek i nastoji da sačuva da ne bi, izgubivši ga, poništio i mnogo muke svoje. On će tada paziti da ne odbaci blagodat Božiju, kako ne bi postao nedostojan večnog života. Šta je koristilo Solomonu što je brzo dobio dar mudrosti i potom ga izgubio?
Ne budi, dakle, malodušan ukoliko ne dobijaš brzo ono što išteš. Jer, kad bi video da nećeš izgubiti dar koji brzo dobiješ, blagi Vladika bi bio spreman da ti ga da i pre nego što ga zatražiš. Međutim, sada iz brige za tebe čini [drugačije]. Jer, onaj ko je dobio talant i sačuvao ga u potpunosti beše osuđen zbog toga što ga nije umnožio. Kako će tek biti osuđen onaj ko ga je upropastio? Znajući to, mi dakle, bez obzira da li [traženo] dobijamo brže ili sporije, treba da budemo zahvalni Gospodu, budući da sve šta god čini, Vladika uetrojava radi našega spasenja. Mi samo ne treba da iz malodušnosti prekidamo iskanje. Jer, Gospod je ispričao priču o udovici, koja je svojom nepokolebivošću pobedila nepravednog sudiju, da bismo i mi, radi svoje upornosti, dobijali po svojim iskanjima. Jer, naša vera i ljubav prema Bogu se pokazuju u tome što mu ostajemo zahvalni premda ne dobijamo brzo [ono što tražimo]. Budimo mu, dakle, svagda zahvalni da bismo se udostojili da steknemo Njegova večna dobra, jer Njemu priliči slava u vekove vekova. Amin.
 
Poglavlje 2. O nadzoru nad pomislima i o tome da telo nije zlo, kao što neki smatraju.
Pre svega, mi treba na svaki način da obuzdavamo pomisao, uspostavivši nad njom bezmolvni nadzor razuma, kako duši ne bismo dopustili da se prepušta nepromišljenim stremljenjima po zanosu tela. Telesno viđenje se nalazi u oku, dok je oko duše u umu koji joj je urođen. Međutim, oni nisu jedno u drugome, nego su jedno isto. Um je nekakva prirodna sila, a ne nešto pridodato u slovesni deo duše. Jer, kad pokreće svoju umnu snagu (koja je prirodno uneta u nju Svetom Trojicom, koja ju je stvorila) i hoće ono potrebno i odgovarajuće, duša izbegava zahteve tela, predviđajući i obuzdavajući njegove neuredne pokrete. Tada ona u sebi čuva tišinu koja joj pristoji i u bezmetežnom spokojstvu obavlja sagledavanja koja su joj prirodna. To ona čini prema svojim mogućnostima, uznoseći prodorni pogled ka Svetoj Trojici, kojoj se klanjamo. Ona zaključuje o nedostupnosti slave Božije po preobilju njenog sjaja, po svetlosti blaženstva, po bezgraničnoj premudrosti, po postojanosti i nepomutivosti spokojstva, po bestrasnoj i nelokretnoj prirodi. Jer, u onome kome ne može da se dogodi ništa neočekivano, u kome je, kao u riznici, sakupljeno znanje svega postojećeg i budućeg, koji obuhvata sve i sadrži sve u svojoj ruci i kome se uopšte ništa ne može usprotiviti i suprotstaviti – mora vladati tišina i neprestana bezmetežnost. Jer, iznenadna navala neočekivanih događanja u ljudskom razumu obično rađa nemir… Zbog toga onaj koga ne uznemirava ni jedan porok, i koga prati svaka vrlina i sve što je dobro, opravdano može da se veseli postojanim i beskrajnim veseljem, budući da je radost pratilac vrline i blagosti, kao što kaže prorok: Razveseliće se Gospod za dela svoja (Ps.103,31).
Zbog toga će se duša koja svoju umnu silu drži u trezvoumlju i doličnim delima učvrstiti u opisanim sagledavanjima. Ona će upražnjavati svoju narav u onome što je ispravno, pravedno, pristojno i mirno. Međutim, čim prekine da razmišlja i da se udubljuje u dužna sagledavanja, probuđene telesne strasti će, kao bestidni i drski psi bez čuvara, početi da laju na nju: svaka strast će se truditi da je svakojako izmuči, uzimajući za sebe deo njene životne snage. Jer, meni se čini da duša, iako je jedna, ima dve sile: jedna je životna sila tela, a druga – sila koja sagledava ono što postoji, koju takođe nazivamo – slovesnom. Kao srasla s telom, duša mu prirodno (usled same sraslosti, a ne po proizvoljenju) prenosi životnu silu. Zasijavši, sunce ne može da ne obasja onoga na koga su pali njegovi zraci. Tako isto nije moguće da duša ne oživi telo u kome prebiva. Sagledateljna, pak, sila se pokreće po proizvoljenju. Ukoliko, dakle, svoju sagledateljnu i slovesnu silu drži uvek budnom, kao što kaže prorok: Neće zadremati čuvar tvoj (Ps.120,3), duša će dvostruko uspavati telesne strasti, tj. i zauzetošću sagledavanjem boljega i srodnoga, i staranjem za bezmetežnost tela, privodeći ga u celomudrenost i tišinu. A ako, pak, zavolevši lenjost, duša sagledateljnu silu ostavi nedelatnom, telesne strasti će je, pronašavši životnu silu besposlenom i razdelivši je između sebe (s obzirom da njima niko ne upravlja i da ih niko ne zaustavlja) odvlačiti ka svojim težnjama i delovanjima. Stoga su telesne strasti kod nas jake kada je slovesnost nedelatna, dok su, naprotiv, pokorne kada ona upravlja i vlada telom. Zbog toga telo ne zaslužuje prekor u očima onih koji hoće da o njemu ispravno sude. Prilikom izlaganja ovoga mišljenja treba pobiti lažna mnenja onih koji rđavo misle o telu. Voljeni, konj je prekrasna stvar. I što je po prirodi živahniji i vatreniji, on je bolji. Međutim, on zahteva jahača i upravitelja, budući da nije obdaren slovesnošću. Kad je, pak, jahač na njemu, on će pokušati da iskoristi prirodne osobine.
Zbog toga, ako dolično rukovodi težnjama potčinjene životinje, jahač će je upotrebiti na svoju korist i postići će cilj koji je sebi postavio. Tako će i sam ostati nepovređen i životinja će se pokazati kao veoma pogodna. Ukoliko, pak, konjanik loše upravlja, mladi konj će često skretati sa širokog puta, zalaziti na neprohodne staze, a ponekad se i obrušavati niz strminu, povukavši sa sobom i samoga jahača. Nemarnost, dakle, konjanika oboje izlaže opasnosti. Tako razmišljaj i o duši i o telu. Telo je dobilo prirodne težnje, koje nisu date bez cilja, nego su, bez sumnje, za nešto dobre i korisne. Međutim, ono je lišeno slovesnosti, kako bi duša, zbog preimućstva smislenosti, bila uspoštovana. Ukoliko dolično upravlja težnjama tela, duša će učiniti i da se telo spase, a i sama će ostati izvan opasnosti. A ako zanemari upravljanje i, obuzeta snom lenjosti, prestane da telo drži na uzdi, duša će biti [kriva] što će ono, lišeno slovesnosti, skrenuti sa pravoga puta. Tada će ono i dušu izložiti istovrsnim padovima, i to ne zbog svoje zloće, nego zbog njene nemarnosti. Jer, kad bi telesne strasti bile takve da ih duša ne može ukrotiti, telo bi opravdano bilo odgovorno. Međutim, pošto su one postale pokorne mnogima koji su se potrudili da ih nadvladaju, telo ne treba da bude okrivljeno. [Stoga nisu u
pravu] oni koji nastoje da ga ocrne, nazivajući ga prvim uzročnikom poroka. Dostojna, pak, prekora jeste duša koja je zbog nemarnosti oslabila .svoju vlast nad telom. Međutim, ni ona nije zla po prirodi, nego je privedena zlu kroz nedostatak dobra. Jer, porok nije ništa drugo do nedostatak vrline.
 
Poglavlje 3. O tome da se ne treba bez opreznosti susretati sa ženama.
O nadziranju pomisli i obuzdavanju telesnih strasti, o širini i tišini unutarnjeg čoveka, o sagledavanju i staranju o svojim dužnostima, mi smo već dovoljno rekli ranije. Međutim, mi ne treba samo da nadziremo pomisli, nego i da, koliko je moguće, izbegavamo blizinu onoga što nas više od svega, približavajući nam se, podseća na strasti, što uznemirava i zbunjuje pomisli, te u dušu unosi nemir i borbu. Jer, borbu koja nevoljno nailazi na nas mi moramo prihvatati. Međutim, veoma je nepromišljeno da sami protiv sebe voljno izazivamo borbu. U prvom slučaju će i poraz (što neka ne bude sa Hristovim podvižnicima), možda, biti oprošten. Međutim, u drugom slučaju pobeđeni se, osim što biva ismejan, lišava i oproštaja. Stoga, iznad svega treba da izbegavamo razgovore i susrete sa ženama, osim ako nas na susret ne primorava neka neizbežna neophodnost. Međutim, i prilikom nužnog susreta treba da se čuvamo žena kao vatre, te da se što je moguće brže i žurnije rastajemo od njih. Shvati šta o tome kaže premudrost: Hoće li ko staviti oganj u nedra a haljine da mu se ne upale? Hoće li ko hoditi po užarenom ugljevlju a noge da ne ožeže (Prič.6,27-28).
Onaj, pak, ko kaže da od susreta i dugog zajedničkog života sa ženama ne trpi štetu, ili u sebi nema mušku prirodu (budući neko neobično stvorenje, koje je nalazi između jednoga i drugog pola: što važi za uškopljenike od rođenja, ukoliko i kod njih možemo govoriti o bestrasnosti i neosetljivosti prema ženskom polu, po rečima premudrog: Hoće li želja uškopljenika devojku razdevstveniti – Sir.20,4), ili je, imajući je, pogružen u strasti do [te mere da uopšte] ne oseća [šta mu se dešava], slično pijanici ili ludaku, koji u najtežim patnjama uopšte ne misle da pate. Ipak, dopustimo uslovno nešto što prevazilazi okvire razuma, tj. da nekoga ne izjeda muška strast. Čak i da sam ostaje bestrasan, on druge ne može lako da ubedi da je bestrasan. Sablažnjavati, pak, mnoge, nemajući pri tom u vidu nikakvo dobro delo, vrlo je opasno. Pri tome se mora uzeti u obzir i nešto drugo. Čak i da ne trpi štetu od pomisli, muškarac se već neće sporiti sa nama u pogledu žene, tj. da i nju muče telesne strasti. Naprotiv, imajući slabije pomisli i budući vatrenija u strasti, ona često podnosi štetu od onoga ko je neoprezno
imao susret sa njom. Tako onaj ko se sam ne ranjava, često, i bez svoga znanja, ranjava [drugog]. I dolazeći često podvižniku pod izgovorom navodne duhovne ljubavi, žena počinje da u sebe upija greh preko očiju, pohotnim pogledima proždirući spoljašnjost bližnjega i nečistim pomislima kvareći unutarnju devicu, koju Ženik voli više od svega. Da se, dakle, ne bi dogodilo nešto od rečenoga, mi treba da se čuvamo od svakog susreta sa ženama. Ako, pak, to nije moguće, treba da se barem čuvamo čestih i dugačkih razgovora sa njima. I mi to ne činimo iz mržnje prema njihovom polu i iz odricanja srodnosti sa njima, nego da bismo ih zaštitili i pomogli im, kao sudionicima u ljudskoj prirodi, a posebno onima koje su stupile u podvig čistote. Jer, one se podvizavaju isto kao i mi. Od susreta treba da se čuvamo da se ne bismo podsetili na strast od koje smo se udaljili i koje smo se odrekli.
 
Poglavlje 4. O tome da uzdržanje treba primeriti telesnoj snazi i o tome da je telesni napor dobro i zakonito delo.
Osim toga, treba da savlađujemo i stomak. Jer, vaspitavanje stomaka je obuzdavanje strasti, a obuzdavanje strasti – bezmetežnost i tišina duše. Duševni, pak, mir jeste najdelotvorniji izvor vrlina. Najbolje uzdržanje stomaka je ono koje se usklađuje sa telesnom snagom. Jer, nekima je i silno zlopaćenje izgledalo nedovoljno bolno usled čvrstine i postojanosti njihove telesne građe i snage: ono im se više činilo kao odmor, negoli kao napor. Međutim, ono što je podnošljivo za takve ljude, za druge je uzrok opasnosti. Jer, između tela postoji isto tako velika razlika kao i između bakra i gvožđa i krhkog drveća. Stoga treba birati uzdržanje koje odgovara svačijoj snazi. Prema tome, vrline koje vrši samo duša, podjednako se propisuju svima. Takve su: krotost, skromnost, smirenoumlje, blagost, bratoljublje, prostosrdačnost, istinoljubivost, saosećanje, pitomost, čovekoljublje. Ove vrline prvenstveno nazivamo duševnim stoga što telo niukoliko ne doprinosi njihovom sticanju i izvršavanju. Telo za dušu jedino predstavlja mesto u kome se savetuje, u kome razmišlja o njima. Uzdržanje, pak, svako treba da odredi prema svojoj telesnoj snazi: ono ne treba da se zaustavi na onome što je ispod moći koju čovek poseduje, niti da se pruža ka onome što je preko njegove moći. Na to, mislim, treba obratiti pažnju, da prekomernošću uzdržanja ne bi oslabila telesna snaga, te se telo učinilo lenjim i nedelatnim za važnije poslove. Stvarajući čoveka, Bog, naravno, nije želeo da ga ostavi besposlenim i nepokretnim, nego [je namerio] da bude delatan u skladu sa svojim dužnostima. On je i u raju zapovedio Adamu da ga radi i da ga čuva (Post.2,15). Te reči, doduše, imaju i sagledateljno značenje,
premda su i u njihovom doslovnom smislu dostojne revnosti i staranja. Posle, pak, izgona iz raja, On mu je odredio da jede hleb u znoju lica (Post.3,19). I to što je rečeno Adamu, rečeno je svima koji su od njega rođeni. To se vidi iz sledećeg: Bog je za Adama odredio smrt, rekavši: Jer si prah, i u prah ćeš se vratiti (st. 19). Međutim, i svi koji su od njega postali učestvuju u istom stradanju. Stoga niko ne treba da uvodi novine nasuprot prirodi i pravilima Dobročinitelja prirode. Naprotiv, držeći se njih, mi treba telo da držimo delatnim, nikada ga ne slabeći neumerenošću. Jer, mislim da je znak najboljeg ustrojstva – dr-žati se postavljenih pravila.
Rečeno mogu potvrditi i mnoga svedočanstva iz Božan-stvenog Pisma. Jer, Božanstveno Pismo zapoveda da se radi, da se telo pokreće i da više pomažemo drugima u nemoći, negoli da sami tražimo tuđu ruku. Međutim, ono ni najmanje ne naređu-je da se ono iscrpljuje ili oslabljuje neumerenim naporima. I navešću ti najverodostojnijeg svedoka, svetoga Pavla, koji negde kaže: Jer čujemo da neki žive neuredno i ne rade ništa (2.Sol.Z, 11). Neurednošću on naziva besposlenost, budući da kaže: Jer nismo živeli neuredno među vama, niti smo zabadava jeli hleb u nekoga, no s trudom i mukom, radeći dan i noć (st. 7-8). I, što je još važnije: Potrebama mojim i onih koji su sa mnom bili poslužiše ove ruke moje (Dap.20,34). I na drugom mestu on kaže: Neka radeći svoj hleb jedu (2.Sol.Z,12), i opet: Da živite mirno, i da gledate svoja posla, i da radite svojim sopstvenim rukama (1.Sol. 4,11). Podvižnik treba da bude slobodan od svake nadmenosti. Idući istinski srednjim i carskim putem, on nimalo ne treba da skreće ni na jednu, ni na drugu stranu. On ne treba da voli lagodnost, ali ni telo ne treba da slabi preteranim uzdržanjem. Jer, da je dobro da imamo iscrpljeno telo i da budemo kao mrtvac koji diše, Bog bi nas od početka načinio takvima. Međutim, On nas nije načinio takvima: svakako je učinio ono što je smatrao dobrim. Ako nas je, pak, načinio onakvima kakvim nas je bilo dobro načiniti, svakako greše oni koji ne čuvaju koliko mogu ono što je načinjeno dobro.
Stoga podvižnik blagočašća treba jedno da ima u vidu: da se kako nije prikrao u dušu porok nemarnosti, da nije oslabilo trezvoumlje i snažna čežnja razuma ka Bogu, da se nije kako pomračilo osvećenje Duha i prosvećenje duše, do koga ono dovodi. Ukoliko nabrojani dobri darovi ostaju u svojoj punoj snazi, telesne strasti neće imati vremena da se podignu. Duša se, dakle, bavi višnjim tako da ne preostaje vreme da se u telu uzbune strasti. U životu se često događa da vid i sluh ostaju nedelatni kada o nečemu razmišljamo potpuno usredsređeno: čitava duša biva obuzeta predmetom razmišljanja, ostavivši osećanja po strani. Ukoliko se, pak, Božanstvena ljubav pojača u našoj duši, mi nećemo ni imati vremena da mislimo o strastima. A ako se nekada pomalo i probude, brzo će biti primirene uzvišenošću duše. I reci mi šta je bolje: ugledati se na plodonosno drveće, koje je i samo bogato plodom i druge veseli svojom plodnošću, ili biti poput povrtnog bilja, koje vene od jare i suše, koje je „kao cvekla nedokuvana“, po reči proroka, (Is.51,12), tj. biti nesposoban za služenje svojim sopstvenim potrebama (premda po prirodi imamo savršenu snagu za zadovoljavanje svojih potreba), i upražnjavati se u mudroljublju samo polovično, tj. samo dušom, a ne i telom? Kad bismo se mi nalazili izvan tela, bi bilo nužno da ka najsavršenijem težimo samo dušom. Međutim, pošto je čovek dvostruk, i upražnjavanje u vrlini mora biti dvostruko: ono treba da se sastoji i od telesnih napora i od duševnih podviga. Telesnim naporima, pak, nazivamo rad, a ne lenjost.
Uostalom, treba da pazimo da, pod izgovorom zadovoljavanja telesnih potreba, ne skrenemo u služenje uživanju. Svakako, bilo bi najbolje kada bismo telesne poslove mogli izvršavati uz neprestano uzdržavanje od hrane. Međutim, samo malobrojna tela su u stanju da ne gube snagu prilikom takvog uzdržanja. Stoga treba i postiti umereno i telu pružati najneophodnije podmirenje. Izborom jela ne treba da upravlja uživanje, nego pomisao o potrebnom sa tačnom određenošću, poput iskusnog lekara koji bespristrasno leči bolest čime treba. Onaj ko pri takvom raspoloženju duše uzima hranu po mudroljublju se pokazuje potpuno ravnopravan onome ko je ne uzima, i po svom cilju ne samo da poštuje neprestani post, nego i uzdržanje od hrane, dok staranjem o telu zaslužuje pohvalu kao najbolji domostrojitelj. Jer, umereno hranjenje tela i uzdržanje ne rasplamsavaju pohotu i ne čine strasti neobuzdanima. To je obično posledica nenasitosti i izobilja. Naša rasprava je kao potvrdu navela ono što proističe iz prirodnih zakona i svedočanstava Božanstvenog Pisma. Međutim, rečeno ne treba potkrepiti samo izgovorenim poukama, nego i primerima iz života. Stoga ćemo preći na sam život Spasitelja. Proživevši, naime u telu, On je ostavio uzor i obrazac vrline svima koji žele da žive blagočastivo. Na taj način i ostali, gledajući na te crte, u svom životu mogu da odslikavaju sličan lik, ni u čemu ne izneveravajući Prvoobraz putem odstupanja od podražavanju. I sam Spasitelj jasno poučava da život svoj postavlja kao uzor najsavršenijeg življenja za sve koji žele da mu se povinuju: Ko meni služi, za mnom neka ide (Jn. 12,26). On tu ne podrazumeva telesno praćenje (koje bi bilo neizvodljivo za sve, s obzirom da Gospod, kao što je poznato, sada telesno prebiva na nebesima), nego što tačnije, tj. saobrazno sa mogućnostima, podražavanje Njegovog života.
Kako je, pak, živeo i kako je postupao naš Spasitelj? On greha ne učini (1.Pt.2,22). Jer, kako bi mogao greh pobediti pravdu? Kako bi laž mogla da savlada istinu? Kako bi slabost mogla da nadvlada moć? Ili, kako bi nebiće bilo jače od bića? Bog uvek jeste. Njegovo postojanje nema granica i ne trpi nikakvo ograničenje. Greh, pak, ne postoji niti se zamišlja kao samostalno postojanje [tj. ipostas]. Greh dobija postojanje kroz nedostatak dobra i to pre u onima koji ga čine, nego li u onome što je loše učinjeno. On se u delima nepravde uobličava kao duhovna tama, koju uostalom razgoni svetlost pravde (budući da svetlost svetli u tami – Jn.1,5), i nastavlja sa postojanjem samo dok traju neprilična dela. Jer, sa prekraćivanjem zlih dela istovremeno prestaje i postojanje greha. Jer, rečeno je: Tražiće se greh njegov, i neće se naćdž (Ps.9,36), iako kazna zbog grehova ostaje za grešnike i mučenje za nepravde neće imati kraja. Dakle, On greha ne učini, niti se nađe prevara u ustima Njegovim (1.Pt.2,22). On je pokazao mnoge primere dugotrpljenja, nezlobivosti, milostivosti, krotosti, čovekoljublja, pitomosti, smirenoumlja, razboritosti, tj. svake vrline. To je jasno opisano u Jevanđeljima. Primeri dugotrpljenja i nezlobivosti se vide u podnošenju zlobe Judejaca, koji su neprestano novim bezakonjima prevazilazili ranije pakosti. I premda ih je karao blago, da bi zaustavio zlo, On se nije svetio i uopšte ih nije kažnjavao. On je nastojao da dobročinstvima pobedi njihovu neljudskost, i darivanjem dobara -uzrastanje zlobe. Na kraju je primio krst zbog onih koji su ga raspeli. Primeri krotosti i pitomosti se ogledaju u tome što je, po svojstvenoj mu milostivosti, svima dopuštao da mu priđu i da smelo sa Njim razgovaraju. To su činili ne samo značajni [i vrlinski] ljudi, nego i oni kojima je bilo ugodno i kojima je već prešlo u naviku da se prepuštaju najsramnijim delima. Tako su mu dolazili bludnici i carinici. Pri tome se kod njih nije uvećavala slabost pohote ili srebroljublja, već su se čistili od duševne bolesti. I oni se nisu toliko stideli savešću zbog svog lukavstva, koliko su zadobijali odvažnost kroz nadu u iscelenje. Jer, oni su nalazili ono što je prevazilazilo njihovo očekivanje. Kakvi su, pak, primeri Njegovog čovekoljublja i samilosti? On u pustinji brzo pripravlja bogatu trpezu onima koji su zanemoćali zbog nedostatka hrane, dvostruko ih gosteći: i izobiljem onoga što je potrebno i čudesnošću opskrbljivanja (Mt. 15,32-38). On se sažaljeva na mnoštvo [naroda], jer bejahu smeteni i napušteni kao ovce bez pastira (Mt.9,36). I kao što leči telesne slabosti i isceljuje povrede i uzetost udova, tako oslobađa od duševnih bolesti i nerazrešivih lanaca grehova i okova prinudnih ugovora koje smo zaključili sa đavolom, tj. ocem greha. Kakvi su, opet, primeri smirenoumlja? On ne samo da je blagoizvoleo da se obuče u telo, nego i da bude i da ga smatraju sinom po izgledu neznatnih roditelja, da bude sin majke, i da ga smatraju sinom nazovioca (Mt.1; Lk.Z). Tu su i primeri razboritosti. On izobličava sadukeje koji su pokušali da ismeju vaskrsenje izmišljenom pričom o sedmoro umrle braće koji su imali istu ženu (Mt.22,25-32). On, takođe, postiđuje učenike farisejske sa irodovcima i njihovo dvosmisleno pitanje: Treba li dati porez kesaru ili ne (st. 17). Oni su dobili dvostruko razoran odgovor, koji u dvostrukom smislu pokazuje njihovu glupost: On ne zapoveda da se da, nego da se vrati. Jer, On kaže: Vratite kesarevo kesaru (st. 21), budući da je novac bio kesarev, i da na sebi ima lik i natpis kesarev.
To su podvizi koje sam naveo. A postoji i nebrojeno mnoštvo drugih. A kakvi su i koliki Njegovi telesni napori, radi kojih posebno i navodimo primer? U najmlađem uzrastu, On je, slušajući roditelje, krotko i poslušno podnosio svaki telesni napor. Jer, premda pravedni i pobožni, oni behu siromašni, oskudevajući u onome što je neophodno za život (o čemu svedoče jasle, koje su poslužile časnom rođenju). Stoga su se, razumljivo, bavili neprestanim telesnim poslovima, stičući ono najneophodnije. A Isus je, „budući poslušan“, kao što kaže Pismo (Lk.2, 51), svakako pokazivao i veliku pokornost u podnošenju napora zajedno sa njima. Pošto je, pak, prošlo vreme i pošto je započeo da pokazuje dobročinstva kao Vladika i Bog, birajući učenike i nameravajući da propoveda Carstvo nebesko, On ne traži da mu drugi služe, ležeći udobno i negujući telo svoje, nego radi našega spasenja ili putuje (i to uvek peške), ili služi učenicima, kao što je sam govorio: A ja sam među vama kao sluga (Lk.22,27) i: Kao što ni Sin Čovečiji nije došao da mu služe, nego da služi (Mt.20,28), ili im pere noge, te potom, dugo vremena učeći, neumorno prelazi iz mesta u mesto. On samo jednom, i to na kratko vreme, koristi tovarnu životinju, uostalom ne radi poštede tela, nego da bi svojim delima ispunio proročanstvo (Mt.21,5; Zah.9,9). A apostoli? Zar se nisu ugledali na Vladiku? Zar se nisu neprestano naprezali? Pogledaj Pavla koji neprekidno radi, neumorno putuje, plovi, biva u opasnosti, podnosi nepogodu, progonstvo, napade, udarce kamenja, koji se duševnom usrdnošću i telesnom snagom suprotstavlja svim iskušenjima. Međutim, da je telesnu snagu iscrpeo neumerenošću, on ne bi bio nagrađen. Zbog toga je dobro da se duševnim vrlinama i telesnim podvizima ugledamo na život Vladike i Njegovih učenika i apostola, upotrebljavajući telo za služenje najboljim delima. Jer, duši pripada da bira među dobrim delima i takva koja se izvršavaju uz pomoć tela, a telu da ostvaruje ono što je duša izabrala. Ukoliko je, pak, telo bez snage da dela, dobro delo se zaustavlja na pola puta, budući da je skriveno u proizvoljenju, poput klice koja uvene u utrobi zemlje, ne pristigavši na upotrebu onome za koga je začeta.
Međutim, neko će reći: „I Gospod je izdržavao dugotrajno neuzimanje hrane, a isto tako i Mojsije i prorok Ilija“. Zapazi, ipak, da je Gospod naš samo jednom izvršio tako nešto, a isto tako i Mojsije i Ilija. Sve ostalo vreme oni su na doličan način koristili telo i održavali ga u snazi, uvek se baveći radom i naporima. Na taj način, oni su prosijali duševnim vrlinama, uz pomoć tela svoj delatni život učinivši pečatom i dovršenjem duhovnog života. Tako je postupao Mojsije, i Ilija, i sam Jovan, koji je po neizrecivom domostroju dugo živeo u pustinji. Po navršetku, pak, domostroja on je došao u naseljenu zemlju da propoveda i krštava (što spada u delatni život), gde je i dovršio svoj podvig odvažnošću pred Irodom. Tako je postupao i čitav skup svetitelja i sam Isus, koji je vreme provodio u delanju. Stoga se sa svih strana (i iz zakona prirode, i iz učenja Božanstvenog Pisma, i iz onoga što su činili svi svetitelji, i iz života našeg Spasitelja, i iz pravila života pobožnih) vidi da je mnogo bolje i korisnije da nam je telo snažno i da ga upotrebljavamo za dobra dela, negoli da je iscrpljeno i da ga svojevoljno držimo u bezdejstvenosti.
 
Poglavlje 5. O tome da podvižnik treba da se bavi poslovima koji mu priliče.
Podvižnik, pak, treba da se bavi poslovima koji mu priliče, koji su daleko od svake trgovine, dugotrajne zauzetosti i nedozvoljene dobiti, koji se većim delom mogu obavljati pod sopstvenim krovom. Tako će se i posao obaviti i bezmolvije sačuvati. Ako, pak, neodložna potreba zahteva da se posao obavi i na otvorenom, mudroljublje neće biti narušeno. Jer, onaj ko je u pravom smislu mudroljubac, od sopstvenog tela čini utočište i bezbedno pristanište svojoj duši. Stoga, bez obzira da li se nalazi na pijaci, ili na svečanom saboru, ili na planini, ili u polju, ili u mnoštvu naroda, on je uvek zatvoren u svom prirodnom manastiru, usredsređujući u sebe svoj um i mudrujući o onome što priliči. Jer, i dok sedi kod kuće [čovek] može pomislima da luta napolje, kao što i dok se nalazi na trgu može da ostane trezvouman, [osećajući se] kao u pustinji, okrećući se samo sebi i Bogu i ne primajući čulima nemir koji u duši izazivaju čulni predmeti.
 
Poglavlje 6. O tome da podvižnik ne treba bez opreznosti da vreme provodi sa svakakvim ljudima.
Mi ne treba da se bez opreznosti poveravamo svakom čoveku, niti da se svakom otkrivamo i otvaramo. Jer, onaj ko živi po Bogu ima mnogo posmatrača: često i oni koji su mu najbliži uhode njegov život. Zbog toga bez prethodne provere ne treba imati susrete sa neznancima. Ni naš Spasitelj se, kako kaže Jevanđelje, nije svakome poveravao. Jer, rečeno je: A sam Isus ne poveravaše sebe njima (Jn.2,24). Iako čist, neporočan, besprekoran i pravedan, iako sav – vrlina, On je bio oprezan. Zar utoliko pre mi grešni, lakopovodljivi, koji ne idemo uvek tačno prema cilju, bilo zbog prirodne slabosti, bilo zbog lukavosti onoga ko se pakosno i neprekidno sa nama bori, predajući se radoznalim ljudima, nećemo na sebe navući zlu klevetu i izazvati sablazni? Jer, poročni ljudi često i najbolja dela nastoje da oklevetaju. Oni ni najbeznačajnije greške neće ostaviti bez podsmeha.
Zbog toga treba oprezno stupati u razgovore sa neznancima. Kod njih postoji i druga strast koja nastaje od neiskusnih pomisli o onima koji su napustili [svetski] život. Oni misle da se kod onih koji su izmenili način života promenilo ne samo raspoloženje, nego i sama ljudska priroda. Oni ne shvataju da su podvižnici izloženi istim strastima i da ih prevladavaju duševnom snagom i uklanjanjem od uživanja. Naprotiv, oni smatraju da su strasti potpuno odstranjene od njihove telesne prirode. Ukoliko, dakle, duhovni čovek makar malo odstupi od dobra, istog momenta svi, čak i oni koji su bili njegovi najvatreniji hvalitelji i poštovaoci, postaju surovi tužitelji i sami sebe izobličavaju u tome da su i ranije rasipali neiskrene hvale. Ako se na bojištu neki borac oklizne, protivnik ga odmah napada, nanosi mu udarce i potpuno dokrajčuje. Slično rade i oni: čim spaze da onaj ko živi u podvigu vrline ponešto odstupi od dobra, oni napadaju na njega, kao strelama ga pogađajući prekorima i klevetama, uopšte ne misleći da njih same strasti svakodnevno ranjavaju hiljadama strela. Podvižnici blagočašća, međutim, čak i kad ustanu protiv njih strasti, koje napadaju i sve ostale, trpe neznatnu ili često nikakvu štetu, premda je njihov protivnik jači. Pošto su podvižnici pokrenuli borbu sa protivnikom, za zloga je veoma važno da zadobije pobedu nad njima. Naprotiv, ukoliko bude pobeđen, on će zadobiti smrtnu ranu, kao onaj koji pretrpi potpuni poraz u svim delovima vrline. Borbu, pak, sa onima koji su se predali [svetskom] životu đavo prezire, delimično stoga što vrlo mnogo njih svojevoljno ide u poraz, budući uhvaćeni u greh različitim uživanjima i požudama i omogućavajući protivniku laku pobedu nad sobom, a delom zbog toga što se i oni koji se pomalo suprotstavljaju grehu različitim razonodama udaljuju od borbe, okreću leđa i, neprestano pobeđivani, na sebi,nose sramna obeležja pobede nad sobom.
Međutim, čak i ako su ponekad, prevladavši nadriv životne zaposlenosti, uspeli da se odvaže na borbu protiv lukavog, oni nisu podneli protivljenje koje se može porediti sa podvižničkim, nego neuporedivo i beskrajno manje. Jer, oni nastoje da održe ono što im po pravu pripada i uporno se bore za sadašnja dobra, dok [podvižnik] i ono što mu po pravu pripada ustupa onima sa kojima se bori, ispunjavajući rečeno: I koji tvoje uzme, ne išti (Lk.6,30). Primivši udarac, oni odgovaraju udarcem i, podnevši uvredu, uzvraćaju uvredom, misleći da time održavaju jednakost, a [podvižnik] trpi sve dok se ne nasiti onaj koji mu nanosi uvredu ili udarce. Oni provode život, ispunjen preobiljem uživanja, a [podvižnik] nastoji da bude iznad svih uživanja. Kako će se, dakle, [svetovni] čovek smatrati borcem ako se uporedi sa podvižnikom? Postoji i nešto drugo, od čega obično pate oni koji su vezani za ovdašnji život kada počnu da sude o podvižnicima. Ako podvižnik, posle dugotrajnog neuzimanja hrane, zaključi da je neophodno da okrepi telo, oni bi hteli da on, kao bestelesan i neveštastven, ili uopšte ne uzima hranu ili da je uzima u najmanjoj meri.
I ukoliko ugledaju podvižnika koji ne iscrpljuje u potpunosti telo, već u ponečemu podmiruje svoju stvarnu potrebu, oni ga ogovaraju i kleveću i nazivaju proždrljivcem i izelicom, često proširujući vređanje i izrugavanje i na sve [ostale]. I oni ne pomišljaju na to da sami dva puta, a neki i tri puta dnevno jedu najteža i najmasnija jela, da u sebe trpaju neizmernu gomilu mesa i nalivaju se ogromnom količinom vina, te da sa proždrljivošću kidišu na sto, kao psi koji su posle dugotrajnog gladovanja pušteni sa lanca. Istinski, pak, podvižnici upotrebljavaju suvu hranu, koja je lagana i koja u sebi ima malo hranjivosti, te svakog dana obeduju jednom. Naučivši da život provode u strogom poretku, i uzimajući hranu umereno i razborito, oni imaju pravo da pri obedovanju čiste savesti daju telu najpotrebnije. Osim toga, ne priliči da našu slobodu sudi savest drugoga (1.Kor.10,29). Mi, dakle, uzimamo hranu sa zahvalnošću. I zašto da nas hule zbog onoga zbog čega mi blagodarimo? Mi oskudnu i umerenu hranu primamo sa radošću sa kakvom oni ne prihvataju ni raskošnu i skupocenu hranu na trpezi prepunoj jela? Međutim, onoga ko je među pomenutim ljudima poznat po svojoj razboritosti i pobožnosti, te sa poštovanjem gleda na naš život, mi sa razlogom možemo pustiti za trpezu, naročito ako sam bude tražio.
 
Poglavlje 7. O tome da ne treba praviti česte i neoprezne izlaske.
Ne treba često da se udaljavamo pod izgovorom posete bratije i susreta sa njima. Jer, to je jedna od đavoljih zamisli. Neprijatelj, naime, i na taj način pokušava da razori našu postojanost i ustaljenost u životu, te da nas baci u slastoljublje i različite neuredne pomisli. Naprotiv, treba u bezmolviju besediti sa samim sobom, razmišljati i popravljati duševna sagrešenja. Jer, onaj ko je nedavno napustio svet prema sopstvenom raspoloženju, zaslužuje pohvalu zbog sklonosti ka dobrome, ali još nije zadobio savršenstvo vrlina. Često se, zapravo, događa da on još nije ni razmislio o tome na koji način da ispuni ono što se od njega zahteva. Nasuprot tome on treba da u bezmolviju, proničući u samog sebe, zapaža haotične težnje i pokrete duše, te da im se odvažno suprotstavlja i nered ispravlja dobrim pomislima. Jer, poredak u duši jeste znak vrline. Prema tome, da li će onaj ko je neprestano u pokretu i prolazu, ko stalno narušava i rasejava usredsređenost i sabranost duše, postepeno se navikavajući da pogled okreće ka telesnim uživanjima, biti u stanju da vidi samog sebe, da sazna šta u duši nije dobro? Da li će on to uspeti da dovede u red u skladu sa dužnošću, budući da dušu još nadražuje strasnim raspoloženjima?
Stoga treba više prebivati u bezmolviju. Svako treba da strpljivo ostaje u svom pribežištu, svedočeći o svojoj postojanosti. Ne treba, doduše, živeti u potpunom zatvoru, već sa smelošću obavljati neophodne izlaske, od kojih savest ni malo ne zazire. Treba posećivati najbolje među braćom i najuzornije po strogosti života, te prilikom korisnog susreta za sebe pozajmljivati primere vrline. Osim toga, u svojim izlascima se treba, kao što smo rekli, držati odmerenosti i besprekornosti. Izlazak, opet, često razvejava uninije, koje se rodilo u duši. Njime se pruža mogućnost da unekoliko odahnemo i očvrsnemo, te da ponovo revnosno pristupimo podvizima blagočašća. Onaj, pak, ko ima visoko mišljenje o tome što ne izlazi iz svoje sobe, treba da zna da se uzalud oholi. Jer, ne izlaziti iz kuće još nije samo po sebi dobra stvar. Isto tako, povremeni izlasci neće učiniti čoveka dobrim ili lošim. Naprotiv, čoveka čini dobrim pouzdano i nepokolebivo suđenje o dobrom, dok ga rđavim čini – nepostojanost u sudovima. Onaj, pak, ko je u duši utemeljio ono što je dobro, ko je dugotrajnim podvižništvom zadobio iskustvo u rukovođenju strastima, ko je u sebi ukrotio telesnu neuzdržljivost i obuzdao duševnu, ko se oslanja na uzdu razuma može da namerava da čini češće izlaske radi poučavanja i posećivanja braće. Njega i Pismo podstiče na izlazak kako bi, postavivši svetiljku na svećnjak, svima pružao svetlost dobrog rukovodstva. On samo treba da poseduje uverenje da će onima koji se sa njim sreću i u reči i na delu poslužiti kao učilište vrline. Osim toga, on i sam treba da se ogradi, kao što je rekao apostol: Da propovedajući drugima ne budem sam odbačen (1.Kor.9, 27).
 
Poglavlje 8. O tome da ne treba da dopuštamo odvažnost i smelost kod nepostojanih podvižnika, već da se i od njih čuvamo.
Treba da se čuvamo i onih koji su nestalni i prelaze iz jednog bratstva u drugo, koji stalno, sa neumornim i neoslabnim stremljenjem, obilaze manastire, te pod izgovorom duhovne ljubavi ispunjavaju volju ploti. Kod njih u duši nema ničega postoja nog, čvrstog, pristojnog, ukrašenog razboritošću, već se može naći samo radoznalost, zloćudnost, hirovitost i glupost, podmuklost i licemerje, laž i pretvorno dodvoravanje. Kod njih je jezik neobuzdan, utroba neumerena, duša uvek spremna da luta i da se baca bez cilja, pomisli (slično letu slepog miša) nikada ne prate pravu liniju, nego se zanose u stranu i prvom prilikom se okreću nazad. Oni jedno pokazuju na početku, da bi se zatim, izvan svakog očekivanja, okrenuli u drugom pravcu, držeći se promenjivosti mišljenja. Oni mnogo puze i nimalo ne napreduju.
Oni isto tako liče na tegleće životinje koje gone oko žrvnjeva: one mnogo hode, premda uvek ostaju na istom mestu i muče telo, premda nikada ne izlaze izvan malog prostora. Uvek puzeći u telesnim strastima, ovi ljudi se nikako ne uznose na duhovnu visinu. Oni se okreću u beskrajnom krugu, neprestano gonjeni telesnim uživanjima i požudama, uvek ponovo privučeni jednim istim. Oni ne napuštaju robovanje lukavstvu usled svog zlog proizvoljenja. Onima koji ih posmatraju oni (kao neku udicu) pokazuju izgled ovce, iako unutra skrivaju proždrljivu, zloćudnu i podmuklu lisicu. Pri tome, oni nastoje da u podjednaku zloću uvuku i mnoge druge, tj. one koji ne znaju da upravljaju pomislima, te se lako prepuštaju volji bilo dobrog bilo lošeg vođe, koji prihvataju kao dobro ono što drugi pokaže, bez obzira da li se zaista radi o ispravnom ili samo onom što liči [na istinito]. I baš takve ljude oni nastoje da uvuku u svoju provaliju, misleći da će pokvarenost onih koji su prevareni poslužiti za njihovo opravdanje i da će saučesnici u poroku umanjiti njihovu krivicu. Stoga od takvih treba na svaki način da se čuvamo, kako i drugima ne bi napravili štetu, prenoseći im duševnu zarazu, te da bi se i sami, pošto im se svuda onemogući pristup, najzad okrenuli prema dobru, prihvativši za rukovoditelja stid i u tome što ih častiti ljudi izbegavaju nalazeći pouku za uklanjanje od poroka. Tome je poučio i Pavle, govoreći o onome koji ništa ne radi, ali se u sve meša: Toga obeležite, i ne družite se s njim, da bi se posramio (2.Sol.Z,14).
 
Poglavlje 9. O tome da podvižnik nikako ne treba da zahteva da postane klirik ili starešina nad bratijom.
Podvižnik uopšte ne treba da traži da postane klirik ili starešina nad bratijom. Jer, to je đavolja bolest i projavljivanje vlastoljublja, tj. znaka najvećeg đavolskog lukavstva. I đavola je ova strast povukla u pad gordosti. I onaj koga obuzme ova strast, boluje isto kao i on. Osim toga, ova strast one koji su njome obuzeti čini zavidljivima, pobedoljubivima, opadačima, besramnicima, klevetnicima, laskavcima, pakosnicima, pokornima preko mere, ulizicama, nadmenima i izazivačima nebrojenih uznemirenja. Jer, takav čovek zavidi dostojnima i kleveće ih, a često im i smrt želi, jer bi zbog nedostatka sposobnih za delo i on počeo da se pita. On će se dodvoravati onima u čijoj je vlasti da daju predlog za klirika, i zbog toga će postati ulizica. Međutim, prema podređenima on će biti drzak ukoliko se budu suprotstavljali. On će se baviti spletkarenjem, obuzet sa hiljadu nemira i podozrenja, razarajući svoju duševnu tišinu. I Bog mira će ga napustiti, ne nalazeći mesta gde bi se uspokojio. Znajući, dakle, za tu štetu, izbegavajmo neprilične želje. A ako nekoga i odabere, Bog će, kao veoma umešan, znati i kako da ga učini dostojnim. Mi, pak, ne treba da svesno ištemo nešto slično, niti da u duši imamo takvu želju. Jer, to je najteža bolest duše i otpadanje od dobra.
 
Poglavlje 10. O tome da ne treba da se radi taštine staramo o dobrim delima.
Najviše treba da se čuvamo taštine, i to ne one koja odvlači od napora još pre napora (što bi bilo manje zlo), nego one koja lišava nagrade za napore, tj. neumoljivog zlobnika našeg spasenja, koji i u samim nebeskim visinama sprema svoju zasedu i teži da obori vrline, koje su se razgranale čak do neba. Videvši da je „trgovac“ blagočašća već napunio brod svog razuma svakojakim teretima vrlina, on, podigavši svoju buru, nastoji da prevrne i potopi lađu. Jer, ubedivši razum moreplovca koji žuri ka višnjem Carstvu da okrene pogled na ono donje i na ljudsku slavu, on iznenada raspršuje sve duševno bogatstvo. Sravnivši temelje vrlina sa zemljom, on razara napore koji su dosezali do nebesa, čineći da za ono što smo učinili ištemo nagradu od ljudi. Trebalo je, međutim, da od Boga očekujemo za sebe dostojnu nagradu, usmerivši pogled ka Njemu jedinom i Njemu posvetivši svoje uspehe. Mi smo, pak, staranju o dobru Boga radi, pretpostavili trud radi slave ljudske. Očekujući za sebe nagradu taštine – pohvale, mi se zasluženo i pravedno lišavamo darova Božijih. Trudeći se ne Boga radi, nego za ljude, mi od njih umesto nagrada dobijamo gubitak svih nagrada. I zar možemo za sebe tražiti nešto od Boga, kad za Njega nismo ništa poželeli da učinimo? U istinitost rečenog uveriće te sveto Jevanđelje koje o onima koji čine dobro radi ljudi govori: Zaista vam kažem: Primili su platu svoju (Mt.5,6).
Stoga treba da se čuvamo taštine, umiljatog otimača duhovnih bogatstava, ugodnog neprijatelja naših duša, crva koji nagriza vrline, koji sa uživanjem raznosi naše dobro, koji medom premazuje otrov svoje prevare i ljudskom razumu pruža kobni pehar da se nenasito opije strašću. Jer, ljudska slava je za neiskusne velika slast. Oni koje ona obuzme već lako greše i u prosuđivanju. Jer, onaj ko ište slavu odustaje od sopstvenog rasuđivanja i značajnim smatra ono čemu se dive oni koje sreće. Za onoga ko želi pohvale nema značaja da li su oni lukavi ili nerazumni i da li se dive onome što je loše: on će učiniti ono što, po njegovom mišljenju, smatraju dobrim sudije njegovih poduhvata. Na taj način taština nije samo istrebitelj dobrih dela, nego i putovođa prema zlim delima. Imajući, dakle, u vidu zdrav razum i Boga, učitelja zdravoga razuma, treba da idemo putem na koji On upućuje. [I naći će se ljudi koji] će hvaliti taj put. Međutim, njihovu pohvalu ne treba smatrati nečim značajnim. Okrećući pogled ka višnjem Hvalitelju, mi treba samo da se radujemo zbog njih, budući da imaju pravilan sud o dobru. Onih, pak, koji budu poricali taj put, ne treba se stideti. Naprotiv, njih treba žaliti, budući da nemaju ispravno mišljenje i da prebivaju u strašnom pomračenju razuma.
 
Poglavlje 11. O pravovremenoj upotrebi reči.
To su, dakle, najvažniji podvizi, koje doduše nismo opisali u skladu sa uzvišenošću vrline, nego po meri svojih snaga. Vrline koje slede obično krase narav. Njih će svako, mislim, lako sam uočiti. Takva je, na primer, pravovremena upotreba reči i njeno izricanje na korist. A korisno će biti ili razgovarati o vrlini u pravo vreme ili razgovarati u prekoj ili neizbežnoj potrebi ili uopšte radi poučavanja slušalaca. Ostale, pak, razgovore, kao suvišne i beskorisne, treba izbegavati.
 
Poglavlje 12. O tome da podvižnik ne treba da se upušta u šale.
[Podvižnik] treba da se uzdržava od svake šaljivosti. Jer, mnogi od onih koji se time bave otpadaju od zdravog razuma. Naime, zabavljajući se smehom, duša gubi sabranost i pouzdanost uma. Često se to zlo, postepeno narastajući, završava sramnim govorom i krajnjom nepristojnošću. Zbog toga su međusobno nespojivi trezvoumlje duše i izlivi šaljivosti. Međutim, ponekad sebi treba da damo malo oduška, tj. da potištenost odagnamo razgovorom. Tada naš govor treba da bude ispunjen duhovnom blagodaću i začinjen jevanđelskom solju, kako bi iz sebe izlivao miomiris unutarnjeg mudrog domostroja i dvostruko radovao slušaoca: i uspokojenjem i darom razboritosti.
 
Poglavlje 13. O krotosti i o načinu projavljivanja ljubavi.
Podvižnik treba da je u najvećoj mogućoj meri ispunjen krotošću. Jer, on učestvuje ili želi da učestvuje u Duhu krotosti. Onaj ko u sebe prima tog Duha treba da se upodobi Onome koga prima. A ako je nekada i neophodno negodovanje, na primer zbog lenjosti podređenoga, neka bude ublaženo razložnošću. Jer, nož koriste ubice, a koriste ga i lekari. Jedni dejstvuju nožem iz gneva i surovosti, čineći najbezumnija dela, tj. ubijajući sebi slične, a drugi dejstvujući promišljeno, pružaju veliku korist, budući da spasavaju život onih koji se nalaze u opasnosti. Onaj ko ume da razumno negoduje čini veliku korist onome protiv koga negoduje, popravljajući njegovu lenjost ili lukavost. Onaj, pak, koga obuzima strast gneva ne čini ništa ispravno. I onima koji se staraju o krotosti priliči pravovremeno negodovanje. To se vidi iz sledećega. Za Mojsija je posvedočeno da je bio krotkiji od svih ljudi (Broj.12,3). Međutim, kada su zahtevale okolnosti, i on je pokazao negodovanje, i to do te mere da je u naletu uzrujanosti došao do ubistva sunarodnika, jedanput kada su načinili tele (Izl.32,27), a drugi put kada su se obeščastili Velfegorom. Prema tome, moguće je da se i krotki razumno uzruja, ne remeteći u sebi dobrotu krotosti. Onaj, pak, ko ostaje nepokretan ili ne pokazuje potrebnu meru negodovanja, projavljuje ukočenost prirode, a ne krotost. Za krotošću, pak, obično sledi nezlobivost: naime, krotost je majka nezlobivosti. Kod ljudi koji su istinski krotki, koji nemaju tešku narav, može se naći i milostivost. Jer, milostivost je građa krotosti. Sve to, pak, spojeno i okupljeno, daje najveću od vrlina – ljubav.
 
Poglavlje 14. O razboritosti.
Svim postupcima treba da prethodi razboritost. Jer, bez razboritosti i sve ono što je, kako se čini, dobro, postaje zlo s obzirom da je neblagovremeno i bez mere. Kada, pak, razum i razboritost odrede vreme i meru dobra, i oni koji ga pružaju i oni koji ga primaju stiču zadivljujuću dobit.
 
Poglavlje 15. O veri i nadi.
Svim, pak, poduhvatima treba da prethodi vera u Boga, koju treba da prati dobra nada. Jer, verom učvršćujemo duševnu snagu, a dobrom nadom stičemo privrženost prema dobru. Jer, ljudski poduhvat koji se tiče dobra ne može da se ostvari bez pomoći odozgo, ali ni višnja blagodat se ne spušta na onoga ko ne pokazuje staranje. Dakle, u ostvarivanju vrline treba da se sjedini i jedno i drugo – i ljudsko staranje i pomoć koja kroz veru dolazi odozgo.
Glava 16. O smirenoumlju.
Uzrok svakog uspeha koji smo učinili, duša treba da da pripisuje Gospodu. Ona uopšte ne treba da misli da je bilo kakav uspeh postigla sopstvenom snagom. Jer, takvim raspoloženjem se, obično, u nama rađa smirenoumlje. Smirenoumlje, pak, jeste skrivnica vrlina. Eto ti od mene, kako bi neko rekao, semena učenja o vrlini. Primivši ih, ti donesi obilan plod i ispuni reč premudrosti koja nalaže da se mudrima da povod [tj. pouka], kako bi bili još mudriji (Prič.9,9).
 
Poglavlje 17. Na koliko načina u duši nastaju lukave pomisli?
Mi smo ranije već raspravljali o pomislima. Međutim, mi nismo objasnili na koliko se načina u zdravom razumu začinju lukave misli. Stoga sada smatramo opravdanim da učinimo tu dopunu, kako bi ispitivanje tog predmeta bilo potpuno. Dakle, nepristojne misli na dva načina uznemiravaju zdrav razum: ili duša zbog sopstvene nemarnosti bludi po onome što joj ne priliči i sa jednih maštanja besmisleno prelazi na druga, ili zlonamerni đavo nastoji da razumu prikaže nedolične predmete kako bi ga odvukao od sagledavanja i razmišljanja o predmetima dostojnih pohvale. Prema tome, oslabivši usredsređenost i sabranost razuma, duša se seća predmeta koje slučajno susreće. Tada pomisao, neuko i neznalački se zanoseći sećanjima na te predmete, i dugo se zadržavajući na njima, iz jedne zablude ide u drugu, sve dok na kraju ne utone u odvratne i potpuno neumesne misli. Međutim, takvu nemarnost i takvu rastrojenost duše treba popravljati i odagnavati od sebe sabranijim i strožim nadzorom razuma. Dušu, naime, stalno treba zapošljavati razmišljanjem o dobrome.
Kada đavo pokuša da postavi svoje zamke i sa velikom snagom nastoji da u dušu, koja prebiva u bezmolviju i tišini, ubaci svoje pomisli, kao ognjene strele, kako bi je iznenadno raspalio i u njoj izazvao dugotrajna i neizbrisiva sećanja na ono što je jednom u nju urezano, mi trezvoumljem i pojačanom pažnjom treba da odbijamo sve napade, poput borca koji sa najvećom obazrivošću i telesnom okretnošću izbegava udarce protivnika. Pri tome sve, tj. i prekidanje napada i odbijanje strela, treba da pripisujemo molitvi i pozivanju pomoći odozgo. Jer, tome nas poučava Pavle, govoreći: A iznad svega uzmite štit vere, o koji ćete moći pogasiti sve ognjene strele nečastivoga (Ef.6,16). Čak ako bi u vreme molitava on počeo da ubacuje svoja lukava maštanja, duša ne treba da prestane da se moli. Ona, takođe, te lukave klice neprijatelja i maštanja neiscrpnog „čudotvorca“ ne treba da smatra svojim plodom. Shvativši da do pojave nedostojnih misli kod nas dolazi zbog nasrtljivosti izumitelja zla, ona utoliko pre treba da pripadne Bogu i da ga moli da razori lukavu prepreku nedoličnih pomisli koje obuzimaju sećanje. Na taj način ćemo se, čežnjom svoga razuma, nesmetano, bez ikakvog odugovlačenja i trenutno uznositi ka Bogu, budući da nas naleti lukavih sećanja neće prekidati. Međutim, čak i ako se, zbog nasrtljivosti onoga koji ratuje protiv nas, nastavi takav napad pomisli, mi ne treba da ustupamo, niti da napuštamo borbu na polovini, nego da trpimo sve dok nas Bog, videći našu postojanost, ne obasja blagodaću Duha. Jer, ona će klevetnika nagnati u bekstvo, razum naš očistiti i ispuniti Božanstvenom svetlošću i učiniti da naša pomisao u nepomutljivoj tišini sa radošću služi Bogu.
 
Poglavlje 18. Onima koji podvižničko pravilo ispunjavaju u opštežiću.
U onome što je do sad rečeno mi smo raspravljali, koliko su nam snage dopuštale, o podvižniku uzetom zasebno, koji je zavoleo usamljenički život, tj. o tome kako on, upražnjavajući dušu u dobru i upravljajući telo prema doličnome, može sobom za nas da ocrta pravog mudroljupca. Međutim, budući da veći deo podvižnika živi u opštežiću, međusobno izoštravajući rasuđivanje o vrlini i u uzajamnom poređenje onoga što svako čini nalazeći podsticaj za napredovanje u dobru, mi smo smatrali opravdanim da i njih poučimo besedom. Shvativši, pre svega, veličinu i značaj dobra koje dobijaju, oni ovu pouku treba da prihvate kao podsticaj na usrdnost i marljivost dostojnu vrline kojoj streme. Prema tome, zavolevši, kao prvo, opštenje i zajednički život, oni se vraćaju onome što je dobro po samoj prirodi. Jer, ja nazivam najsavršenijim opštenje života iz koga je odstranjeno vlasništvo nad imovinom; iz koga je proterana suprotnost mišljenja; u kome je u korenu sasečen svaki nemir, rasprave i svađe; u kome je sve zajedničko – i duše, i mišljenja, i telesne [snage], i ono što je neophodno za ishranu i održavanje tela; u kome je zajednički Bog, zajedničko zadobijanje pobožnosti, zajedničko spasenje, zajednički podvizi, zajednički napori, zajednički venci; u kome mnogi čine jednog i gde niko nije sam, već se nalazi među mnogima.
Šta se može uporediti sa takvim životom? Ili, šta je blaženije od njega? Šta je savršenije od takve bliskosti i takvog jedinstva? Šta je radosnije od tog stapanja naravi i duša? Ljudi iz raznih rodova i oblasti su dospeli do potpune istovetnosti, tako de se u mnogim telima vidi jedna duša, dok se mnoštvo tela pokazuje kao oruđe jedne volje. Onaj ko je telesno slab ima kraj sebe mnogo onih koji prema njemu pokazuju raspoloženje sažaljenja, a bolesni i malodušni kraj sebe ima mnogo onih koji ga leče i koji ga popravljaju. Oni su u istoj meri i sluge i gospodari jedni drugima i sa nepokolebivom slobodom pregorno služe jedni drugima. To služenje se ne uspostavlja prinudno, po nužnosti okolnosti (što inače one koji su dopali u ropstvo baca u veliku potištenost), nego se slobodom volje obavlja radosno. Jer, ljubav slobodne potčinjava jedne drugima, svojevoljnošću čuvajući slobodu. Bogu je bilo ugodno da mi od početka budemo takvi: radi tog cilja nas je i stvorio. Izglađujući u sebi greh praoca Adama, oni zapravo vaspostavljaju prvobitnu dobrotu. Jer, među ljudima ne bi bilo ni podela, ni razdora, ni rata da greh nije rascepio prirodu. Upravo se oni zaista ugledaju na Spasitelja i Njegov život u telu. Spasitelj je, okupivši skup učenika, sve učinio zajedničkim za apostole, čak i sebe samog. Tako se i oni, potčinjavajući se svom igumanu i dobro se pridržavajući pravila života, tačno ugledaju na život apostola i Gospoda. Oni, dakle, teže i životu anđela, poput njih u svoj strogosti poštujući zajedničko opštenje. Kod anđela nema ni svađe, ni pobedoljubivosti, ni nerazumevanja, te svaki koristi vlasništvo svih i svi u sebi sadrže potpuno dobro: jer, anđelsko bogatstvo nije nekakvo opisivo veštastvo, koje se mora rasecati kada se javi potreba da bude podeljeno mnogima, već – neveštastveni posed i obilje razuma.
U svakom, dakle, prebivajući u potpunosti, dobra sve čine podjednako bogatima: ona sačinjavaju njihov nepobitan i neosporan imetak. Jer, sagledavanje najvišeg dobra i najjasnije sticanje vrline jeste anđelsko blago. Njega svi mogu da posmatraju, i svaki zadobija njegovo potpuno znanje i celokupno posedovanje. Takvi su i istinski podvižnici, koji ne prisvajaju ono zemaljsko, nego ištu nebesko i u nedeljivoj razdeobi svi i svaki zasebno u celini čuvaju jedno isto: jer, sticanje vrline i bogaćenje podvizima jeste koristoljublje dostojno hvale, otimanje koje ne izaziva suze, nezasitost koja zaslužuje vence. Zapravo, kriv je onaj ko ne čini takvo nasilje. Svi grabe i nema nikoga uvređenog: stoga mir nagrađuje bogatstvo. Upravo oni unapred stiču dobra obećanog Carstva, svojim vrlinskim životom i opštenjem predstavljajući tačno podražavanje tamošnjeg držanja i stanja. Oni su zaista stekli potpuno nesticanje, nemajući kod sebe ništa svoje: sve je zapravo zajedničko. Oni ljudskom životu jasno pokazuju koliko nam je dobara donelo Spasiteljevo Očovečenje. Jer, oni rastrgnutu i na hiljadu komada rascepkanu ljudsku prirodu, u skladu sa svojim moćima, ponovo sjedinjuju i sa samom sobom i sa Bogom. Jer, to beše vozglavljenje Spasiteljevog domostroja u telu – dovesti ljudsku prirodu u jedinstvo sa sobom i sa Spasiteljem, te, poništivši lukavi rascep, obnoviti prvobitno jedinstvo, slično najboljem lekaru koji lekom spasenja ponovo povezuje telo koje je bilo raskinuto na mnogo delova.
Ovo, međutim, nisam izneo da bih se sam pohvalio ili da bih svojim govorom proslavio podvige onih koji su u opštežiću (jer moć moga govora nije takva da bi mogla ukrasiti ono što je veliko, nego ga, nasuprot tome, pre može pomračiti slabošću prikazivanja), nego radi toga da bih, koliko se može, opisao i pokazao uzvišenost i značaj tog postignuća. Jer, šta se sa tim dobrom može ravnopravno porediti? Tu je jedan otac, koji se ugleda na nebeskog Oca. Dece je, pak, mnogo i svi se trude da jedan drugoga prevaziđu u dobrom odnosu prema starešini. Svi su istomišljenici, i ugađaju ocu vrlinskim postupcima, ne prihvatajući prirodne veze za uzrok bliskosti. Naprotiv, načelnikom i čuvarem jedinstva oni su načinili Slovo, koje je jače od prirode, povezavši se svezom Duha Svetog. Da li je moguće u nečemu zemaljskom naći ikakvu sličnost radi prikazivanja vrline postignuća? Ne, u zemaljskom nema ničeg sličnog. Ostaje samo višnja sličnost. Višnji Otac je bestrasan: bez strasti je i ovaj otac, koji sve sjedinjuje rečju. Nepropadljiva su deca višnjeg Oca: i ove je zbližilo čuvanje nepropadljivosti. Ljubav povezuje one koji su gore: ljubav je i ove dovela u međusobni sklad. Zaista, i sam đavo ustupa pred ovom skupinom, budući nemoćan protiv takvog broja boraca koji srčano i skupa ustaju protiv njega. Oni jedan drugog pokrivaju ljubavlju i ograđuju se Duhom, tako da nema ni najmanjeg mesta otkrivenog za njegove udarce. Obrati pažnju na složni podvig sedam Makavejaca, pa ćeš naći da su u slozi pokazali srčanost. Upravo je o njima prorok David u pesmama klicao, govoreći: Kako je dobro i milo, kad sva braća žive zajedno (Ps.132,1), rečju „dobro“ predstavljajući veliki opit života, a rečju „milo“ – radost, koja nastaje zbog jedinstva i sloge. Onaj ko sa svom tačnošću provodi takav život, po mom mišljenju, jeste revnitelj najuzvišenije vrline.
 
Poglavlje 19. O tome da podvižnik treba da pristupa podvigu sa čvrstom odlučnošću, i o poslušnosti.
Za pronicljive umove naš govor je kroz prethodno izlaganje osobina ove vrste života već odredio pravilo za život. Međutim, mi ćemo se vratiti na isto, budući da je za prostodušniju bratiju potrebno još jasnije u detaljima izložiti pravilo tog života. Dakle, onaj ko pristupi takvom načinu života najpre treba da ima čvrsto, nepokolebivo i nepromenjivo mišljenje i odlučnost, koju ne mogu da nadvladaju niti promene nečisti duhovi. On duševnom čvrstinom treba do smrti da pokazuje postojanost mučenika, držeći zapovesti Božije i pokazujući poslušnost prema igumanu. Jer, to je najglavnije u ovom životu. Bog je Otac svima. On, koji je blagoizvoleo da se tako naziva, zahteva od svojih slugu najtačnije potčinjavanje. Tako i duhovni otac kod ljudi, koji usklađuje svoje naloge sa zakonima Božijim, zahteva bespogovornu poslušnost. Onaj ko se posveti nekakvoj zanatskoj veštini, jednoj od onih koje nam koriste u ovome životu, u svemu pokazuje pokornost majstoru i ni u čemu se ne suprotstavlja njegovim naređenjima. On se ne odvaja od njega ni najkraće vreme, već je neprestano učitelju na oku. On uzima hranu i piće koje on propiše, te i u svemu ostalom živi onako kako on odredi. Utoliko pre, oni koji pristupaju izučavanju blagočašća i jednakosti, uverivši se jednom da takvo poznanje mogu steći od igumana, treba da uzvrate svakim potčinjavanjem i tačnom poslušnošću u svemu. Oni se čak neće raspitivati zbog čega im je nešto naređeno, nego će odmah prionuti na izvršavanje zadatog posla. Oni će, naime, poželeti da znaju samo ono što se odnosi na spasenje, o čemu je dopušteno pristojno i sa doličnom poštovanjem pitati radi pouke. Čovek, pak, sve napore treba da uloži kako duševna uzvišenost ne bi bila ponižena buđenjem uživanja. Jer, kako bi duša, koja je prikovana za zemlju telesnim uživanjem, mogla da uperi slobodni pogled ka njoj srodnoj mislenoj svetlosti? Zbog toga najpre treba upražnjavati uzdržanje, koje je pouzdani čuvar celomudrenosti. Ono ni vođi – umu ne dopušta da tumara tamoamo. Zatvorena u cevima i nemajući mogućnosti da se razliva u stranu, voda pod pritiskom stremi pravo uvis. Tako se i ljudski um, ukoliko ga uzdržanje poput uske cevi pritiska sa svih strana, po osobinama svoje pokretljivosti uznosi do želje za uzvišenim predmetima, nemajući prilike za rasipanje. On, naime, ne može da se zaustavi, budući da je od Tvorca dobio prirodu kojoj je naznačeno neprestano kretanje. Ukoliko se, dakle, spreči njegovo usmeravanje prema nečemu ispraznom, on neće moći da ne ide pravo prema istini. Uzdržanje, pak, ne mislimo da odredimo samo kao udaljavanje od jela (što su ostvarivali i mnogi od jelinskih filosofa), nego prvenstveno kao izbegavanje bluđenja pogleda. Jer, kakva je korist ako se uzdržavaš od obeda, a proždireš pogledom nenasite preljube, ili ušima rado slušaš isprazne i đavolske govore? Jer, nećemo imati koristi od uzdržavanja od jela, ukoliko se ne uzdržavamo i od nadmenosti visokoumlja, od taštine i svake strasti. Jer, kakva je korist uzdržavati se u jelu, a ne uzdržavati se od lukavih i ispraznih pomisli? Stoga je i apostol rekao: Ali se bojim… da se tako i misli vaše ne odvrate [od prostodušnosti] (2.Kor.11,3). Stoga treba da se uzdržimo od svega toga, da i na nas ne bi opravdano pao prekor Gospodnji: Oceđujete komarca, a kamilu proždirete (Mt.23,24).
 
Poglavlje 20. O tome da ne treba da tražimo razgovore sa srodnicima, niti da se brinemo o njihovim stvarima.
Od rođaka, prijatelja i roditelja treba da se po svome raspoloženju udaljujemo onoliko koliko su međusobno udaljeni mrtvi od živih. Jer, onaj ko se zaista pripremio za podvige vrline, odrekao se od čitavog sveta i od svega što je u svetu. Potpunije rečeno, on se raspeo svetu, tj. umro za svet i za sve što je u svetu, bilo da se radi o roditeljima, ili braći, ili rođacima trećeg, četvrtog ili daljeg kolena. Međutim, ukoliko napuste svet i stupe u isti način života koji vodi sin, roditelji će postati istinski srodnici: oni više neće zauzimati red roditelja, nego bratije. Jer, prvi i najistinskiji otac jeste Otac svih. I drugi, posle Njega, jeste onaj koji upućuje u duhovni život. Ako, pak, nastavljaju sa privrženošću ranijem životu, srodnici već čine deo sveta koji smo mi napustili. Oni stoga nisu ni u kakvom srodstvu sa onim ko je odbacio telesnog čoveka i odvratio se od njihovih osobina. Onaj, pak, ko sasvim voli prijateljstvo sa [svetovnim] ljudima i želi neprestano da sa njima besedi, usled čestih razgovora u svoju dušu useljava njihova raspoloženja. I opet, onaj kome je razum ispunjen svetskim rasuđivanjem, odustaje od dobrog poduhvata, napušta duhovno rasuđivanje, i ponovo u duši sakuplja ono što je ranije odbacio. Njega je, dakle, ranio đavo, koji telesnim srodstvom pomračuje duhovni život.
Mi ćemo, dakle, srodnicima želeti najbolje, tj. pravdu i blagočastivost i ono što sami smatramo dostojnim poštovanja, Jer, i nama priliči da im to želimo i njima je korisno da od nas takav plod dobiju. Mi, pak, svoje pomisli treba da oslobodimo od brige i staranja o njima. Jer, čim vidi da smo se odrekli svake žitejske brige i da sa lakoćom hitamo ka nebu, đavo nam podmeće misao o rođacima, podstičući nas da se brinemo o njihovim poslovima. On čini da naš razum uznemiravaju žitejske brige o tome da li je imetak kod onih koji su nam bliski dovoljan ili oskudan, o tome da li su imali dobit od poslova koje su započeli i da li se od njih povećalo njihovo bogatstvo, o tome da li su podneli gubitke usled nepovoljnih okolnosti u koje su upali i da li se umanjila njihova stvarna imovina. On isto tako čini da se veselimo njihovim uspesima i da smo potišteni zbog njihovih neuspeha, da mrzimo njihove neprijatelje (iako nam je zapoveđeno da nikoga ne smatramo neprijateljem – Mt.5,44) i da se radujemo sa njihovim prijateljima, koji su često nedostojni duhovne bliskosti, te da se veselimo zbog njihovih nepravednih i nepromišljenih dobitaka. Đavo, dakle, ponovo u naše pomisli uvodi sva lukava raspoloženja prema žitejskim predmetima, kojih smo se bili oslobodili kako bismo u sebi stvorili duhovne pojmove. Ponovo unoseći u dušu veštastveni i svetovni način mišljenja, on od nas pravi nekakav kip, koji na sebi nosi spoljašnjost podvižnika, premda uopšte nije oduševljen [tj. oživljen] vrlinama. Često se, pak, događalo da se zbog snažne naklonosti prema rođacima i iz želje da ih izbavi iz nevolje, podvižnik usuđivao i na krađu svetinje. Jer, ono što se prikuplja za svete, koji su se posvetili Bogu, jeste svešteno: ono se smatra i uzima za istinski prinos. Zbog toga se onaj ko prisvaja nešto od toga ubraja među one koji se usuđuju na krađu svetinje.
Poznavši, dakle, neizdrživu štetu od raspoloženja prema svojima, mi brige o njima treba da izbegavamo kao đavolsko oruđe. Jer, i sam Gospod je zabranio takvu vezanost i naviku: jednome od učenika nije dozvolio čak ni da se oprosti sa ukućanima, a drugome ni da preda zemlji telo umrlog oca. Onome ko želi da se oprosti sa ukućanima, Gospod kaže: Nijedan ko je metnuo ruku svoju na plug, pa se obazire nazad, nije pripravan za Carstvo nebesko (Lk.9,62). A onome ko moli da sahrani oca, On odgovara: Hajde za mnom, i: Ostavi neka mrtvi sahranjuju svoje mrtvace (Lk. 9,59-60). Iako, kako se čini, i jedan i drugi iznose veoma razložne i opravdane molbe, Spasitelj se ipak nije saglasio. On učenicima Carstva nebeskog nije dozvolio da se ni na kratko odvoje od Njega, kako ne bi, uvučeni u zemaljska i plotska raspoloženja, učinili ili pomislili nešto što je nedostojno uzvišenog i nebeskog načina mišljenja. Stoga onima koji pomišljaju na nebesko nije dopušteno da imaju bilo kakvo mišljenje o zemaljskom, budući da su se već odselili odavde i da su se razumom uzdigli iznad sveta. Šta ako neko kaže: „Kako, međutim, zakon zapoveda da se brinemo o svojima, govoreći: Nemoj zanemariti one koji su semena tvoga (Is.68,7), a slično i sam apostol: Ako li ko o svojima a osobito o domaćima ne promišlja, odrekao se vere i Gori je od nevernika (1.Tim.5,8)“. Mi ćemo mu kratko odgovoriti da božanstveni apostol govori [svetovnim] ljudima, koji poseduju veštastveno bogatstvo i mogućnost da olakšaju nemaštinu rođaka. Osim toga, i zakon govori živima, a ne mrtvima. Jer, mrtvi nemaju nikakvu obavezu.
Ti si, pak, umro i raspeo se čitavom svetu. Jer, odrekavši se veštastvenog bogatstva, ti si zavoleo nesticanje, i posvetivši se Bogu, postao si dragocenost Božija. Kao onaj ko je umro, ti si slobodan od svakog doprinosa u korist srodnika, a kao siromaštvoljubiv, ti ne poseduješ ništa što bi mogao da im daš. Ti, pak, ni plodove tela [tj. ruku svojih] ne možeš da daješ na upotrebu ljudima, budući da si se zavetovao Bogu i budući da više nemaš vlasti ni nad samim telom, davši ga u prinos Bogu. Ti treba da imaš posla samo sa onima koji su se, jednako kao i ti, potpuno posvetili Bogu. Prema tome, kako se na tebe mogu primeniti pomenute izreke iz Svetog Pisma? Ili, zar nećeš pogrešiti ako narušiš svoj podvižnički zavet?
 
Poglavlje 21. O tome da se ne treba odvajati od duhovnog bratstva.
Treba, najzad, da se jasno uverimo i u to da onaj ko jednom stupi u savez i jedinstvo duhovnog bratstva, više nema pravo da se odvaja i rastaje od onih sa kojima se sjedinio. Ni oni koji stupaju u zajednicu u veštastvenom životu često ne mogu da se raziđu usled ugovorenih uslova: onaj koji tako postupa biva kažnjen određenom kaznom. Utoliko pre, onaj ko prihvati uslove duhovnog saživota, čija je veza neraskidiva i večna, nema pravo da se odvaja i beži od onih sa kojima se sjedinio. U suprotnom će biti izložen najtežim kaznama odozgo. Žena koja je stupila u zajednicu sa muškarcem i ima sa njim telesnu vezu, biva osuđena na smrt ukoliko bude uhvaćena u neverstvu. Koliko li je, pak, puta krivlji zbog svoga otpadanja onaj ko je, uz svedočenje i posredništvo samog Duha, primljen u duhovnu zajednicu?
Telesni udovi su međusobno povezani prirodnim sponama i ne mogu da se otrgnu od tela. Ud, pak, koji se otrgne, postaje mrtav. Tako i podvižnik, koji je primljen u bratstvo i koji se u njemu održava povezanošću Duha (koja je jača od prirodnih spona), nema pravo da se odvaja od onih sa kojima se sjedinio. Ukoliko, pak, postupi tako, on postaje duševno mrtav i lišava se blagodati Duha, kao onaj ko je narušio uslove koji su uspostavljeni samim Duhom. Onaj ko, na primer kaže da su neki od bratije rđavi (naravno, neće svi biti optuženi, budući da on nije stupio u zajednicu radi nečega lošeg, tj. da bi svi jednodušno bili loši), da bezobzirno krše ono što je dobro, da su nemarni prema pristojnosti, da ne vode brigu o strogosti koja priliči podvižnicima i KOJI stoga namerava da se ODVOJI od njih, nije smislio dovoljno opravdavanje svoga odvajanja. Jer, ni Petar, ni Andrej, ni Jovan se nisu odvojili od preostale skupine apostola zbog lukavstva Judinog. I niko drugi od apostola nije to pretvorio u izgovor za otpadništvo: zloćudnost Judina im, naime, nije ni malo smetala da budu poslušni Hristu. Naprotiv, živeći u pokornosti Gospodnjim poukama, oni su se starali o blagočašću i vrlini, ne obazirući se na Judino lukavstvo. Prema tome, onaj ko kaže: „Zbog loše braće sam primoran da raskinem duhovni savez“, nije pronašao dostojan izgovor za svoju nepostojanost. Naprotiv, on sam predstavlja zemlju sa mnogo kamena u kojoj, zbog nepostojanosti volje, ne može da iznikne reč istine. On usled malog pritiska iskušenja ili neobuzdanosti strasti ne podnosi život u celomudrenosti: tek iznikla mladica učenja u njemu se ubrzo suši na žezi strasti. On, dakle, smišlja (i prema sopstvenom uverenju) prazne i nedovoljne izgovore za opravdanje na sudu Hristovom, sam sebe lako obmanjujući, budući da je najlakše sebe obmanuti: svako je, naime, prema sebi milosrdan sudija, misleći da je ono što je prijatno istovremeno i korisno.
Zbog toga, neka takav bude osuđen na sudu same istine kao onaj koji mnogima pruža povod za sablazan ili rđav primer, koji uvek podstiče na ugledanje na iste nedostojne postupke. Tako on postaje naslednik onoga kome je objavljeno: Teško čoveku, i: Bolje bi mu bilo da se obesi kamen vodenički o vrat njegov, i da potone u dubinu morsku (Mt.18,6-7). Jer, duša koja se navikne na otpadništvo, postaje neobuzdana, gramžljiva, nezasita, lažljiva i zloćudna. Najzad, tonući u najveće lukavstvo, ona se survava u bezdan zla. Stoga, onaj ko je postao predvodnik u takvim delima, neka pogleda za propast koliko duša je odgovoran, premda nije u stanju da izdrži odgovornost ni za svoju. Zašto se, naprotiv, on ne bi pre ugledao na velikog Petra i zašto drugima ne bi poslužio kao primer čvrste vere i postojanosti u dobru. Tako bi obasjanjem svetlosti njegovih postignuća i oni koji žive u mraku lukavstva svoj put usmeravali prema boljem. Osim toga, ni pravedni Noje nije rekao Bogu: „Moram da napustim svet, budući da su svi lukavi“, nego je podvižnički i odvažno trpeo, u bezdanu zla čuvajući nenarušivo blagočašće. On se nikada nije uzbunjivao protiv Vladike, nego je strpljenjem i postojanošću i u burama bezbožništva spasao lađu pobožnosti. I Lot je, živeći u Sodomu usred bezbožništva, bezakonja i nedoličnosti, sačuvao nenarušenu vrlinu, ni malo okaljanu bilo kakvim nečastivim podmuklostima. Naprotiv, živeći među stanovnicima koji su ubijali putnike, te sa velikom surovošću i pohotom kršili pravila prirode, on je sačuvao neukaljanu svetost te je i druge, koliko je bilo moguće, njoj privodio, poučavajući dobru više delima, negoli rečima. Ti, pak, kao izgovor navodiš nemarnost bratije, bilo stvarnu, bilo izmišljenu, te sam smišljaš otpadništvo, pokušavajući da povrediš Svetog Duha i da klevetu na bratiju pretvoriš u paravan svoga sopstvenog lukavstva i nehata za trudove oko vrline.
Prema tome, opametivši se takvim primerima, neka on zavoli sklad Duha, u koji je stupio od prvih pelena nebeske bremenitosti. Ako se jednome od prstiju na ruci dogodi da podnese neki bol, drugi prst se neće truditi da i njega odseku, nego će se najpre potruditi da izbegne bolove odsecanja. Zatim, on će pokazati krepost kako bi sam zadovoljio potrebu tela za prstom koji je izložen opasnosti i kako ne bi dozvolio da ruka, koja je lišena svojih prirodnih produžetaka, potpuno izgubi svoj osobeni i urođeni ukras. Ovaj primer primeni na podvižnika i pogledaj koliko tuge i ružnoće on svojim odvajanjem nanosi osetljivim dušama: on samoga sebe čini mrtvim i tuđim životu. Iguman, pak, sam neće poželeti da učenika uvodi u porok, budući da bi loše rukovođenje učitelja učeniku poslužilo kao izgovor za napuštanje i otpadništvo. Da je tako uverićemo se, ako želimo, iz sledećeg [primera]. Šta je otac? Šta je učitelj? I jedan i drugi su vaspitači. Jedan se trudi da sinu (a drugi učeniku) želi i savetuje najbolje. Jer, za očeve je prirodno da žele da njihova deca postanu najbolja, najrazboritija, najpristojnija i najskromnija. Naime, tako će i deca dobro napredovati, i očevi steći dobro ime, budući da će im se pripisivati dobro njihove dece. I oni koji obučavaju [telesnim] vežbanjima nastoje da svoje vaspitanike učine najsnažnijima i najokretnijima, kako bi, snagom i veštinom izvršivši podvig za poštovanje, postali slavni pobednici nad protivnicima i kako bi se borba, koju izvrše po svim pravilima, pretvorila u očiglednu pohvalu nastavnicima. I svako od onih ko je nameran da poučava, po prirodi želi da učenici potpuno shvate ono čemu ih uči. Prema tome, očevi se prirodno drže tog zakona. Kako, onda, učitelj prepodobnog života neće poželeti da onaj koga poučava bude najnezlobiviji i najrazboritiji u duhovnoj mudrosti? Ta on jasno zna da će, ukoliko njegov učenik postane takav, i sam od ljudi biti hvaljen, i od Hrista dobiti svetli venac, budući da je sluge ili, bolje rečeno, braću Njegovu (jer On koristi i taj naziv, Mt.12,49) svojim staranjem učinio dostojnima sjedinjenja sa Njim?
Pogledajmo i sa druge strane. Ako učenik, zbog njegovog rukovođenja postane loš, igumana će obuzeti neutešna sramota na vaseljenskom skupu u vreme Suda. Na sveopštem nebeskom saboru on ne samo da će biti posramljen, nego i kažnjen. Prema tome, kako je moguće da iguman ne poželi svom slušaocu da postane blagorodan i skroman? Osim toga, poročnost učenika i u drugom smislu ne koristi učitelju. Naime, oni nameravaju da žive zajedno: stoga će se plodovi poroka koji učenik prima u sebe najpre prineti učitelju, kao što otrovni gmizavci najpre svoj otrov izlivaju na one koji su ih zagrejali. Prema tome, i iz prirode stvari, i iz onoga što je mu korisno očigledno je da vaspitač želi i da se svim silama trudi da svoga vaspitanika učini skromnim i blagorodnim. Jer, kad bi bio učitelj zla i lukavstva, on bi se, svakako, potrudio da vaspitanike dovede do istog rezultata. A ako je, pak, učitelj vrline i pravednosti, on će poželeti, kako mi se čini, da i vaspitanik ostvari ono što nije suprotno njegovim vlastitim naporima. Time je onome ko želi da napusti duhovnu zajednicu oduzet svaki opravdan izgovor. Pokazalo se, međutim, da je uzrok njegovog stava neobuzdanost strasti, zanemarivanje napora i neosnovanost i nepouzdanost suđenja. On nije čuo ono što je rekao prorok David: Blago onima koji čuvaju sud (Ps.105,3), koji čuvaju, a ne koji razaraju. Ti ljudi su slični „bezumnima“, koji su temelje duhovnog zdanja položili „na pesku“, tj. na nepouzdanoj volji: tu građevinu slaba kiša iskušenja i mali potok najezde nečastivog, potkopavši joj osnovu, razara i rasipa (Mt.7,26).
 
Poglavlje 22. O poslušnosti – potpunije.
Koliko smo mogli, mi smo pokazali da onaj ko jednom stupi u jedinstvo sa duhovnom zajednicom treba da ga očuva neraskidivim. Sada ćemo se, pak, ponovo baviti govorom o poslušnosti, o kojoj je ranije ukratko saopšteno. Sada ćemo [stvar] izložiti potpunije. Pokazaćemo, naime, koliko veliko potčinjavanje nastojatelju od podvižnika zahteva strogo učenje. Meru, pak, tog potčinjavanja pokušaću da odredim iz samog Svetog Pisma. Apostol Pavle u Poslanici Rimljanima svima zapoveda da se pokoravaju vlastima koje vladaju (Rim.13,1), tj. da se pokoravaju svetovnim, a ne duhovnim vlastima. Na to on i upućuje kasnije, kad govori o porezu i carini (st. 7), objašnjavajući da se Bogu protivi onaj ko se čak i u najmanjem opire vlasti (st, 2). Prema tome, kad zakon Božiji od pobožnih zahteva takvo potčinjavanje upraviteljima ovoga sveta, koji su upravu dobili prema ljudskom zakonu i koji su tada živeli kao bezbožnici, šta tek da se kaže o veličini potčinjavanja koju podvižnik duguje starešini koga je postavio Bog i koji je vlast primio po Njegovim zakonima? Kako se, prema tome, onaj ko se protivi igumanu neće protiviti zapovesti Božijoj? Osim toga, apostol jasno nalaže da se u svemu povinjavamo duhovnim vođama, govoreći: Slušajte starešine svoje i povinujte im se, jer oni bdiju nad dušama vašim, pošto će odgovarati za njih, da bi to s radošću činili a ne sa uzdisanjem, jer vam ovo ne bi bilo od koristi (Jev.13,17). Prema tome, povinovanje koje nije potpuno „nije od koristi“. Mi, pak, treba da težimo onome što je korisno. Jer, reči „nije korisno“, kako mi se čini, daju da se nasluti velika šteta, koja povlači raskajavanje i popravljanje.
Ukoliko nameravamo da, koristeći primer koji odgovara našim ciljevima, projavimo dobro poslušnosti, mi više od svega treba da se ugledamo na potčinjavanje svetitelja, ukazivano Bogu. I neka niko ne misli da ja, želeći da podstaknem na povinjavanje igumanima, navodim suviše uzvišene primere, te da se oholo usuđujem da pokornost ljudima upodobljujem poslušnosti koju dugujemo Bogu. To poređenje, naime, nisam učinio sam od sebe, nego oslanjajući se na Božanstvena Pisma. Pogledaj, zapravo, šta Gospod kaže u Jevanđeljima, propisujući poslušnost prema svojim slugama: Koji vas prima, mene prima (Mt.10,40), te na drugom mestu: Ko vas sluša mene sluša, i ko se vas odriče, mene se odriče (Lk.10,16). Da je, pak, ono što je rekao apostolima, propisao i za sve koji upravljaju posle njih, može se potvrditi mnogobrojnim i nepobitnim svedočanstvima Božanstvenog Pisma i najočiglednijim zaključcima. Stoga smo se mi izrazili u skladu sa Božanstvenim propisima kad smo rekli da poslušnost svetitelja prema Bogu treba da uzmemo kao uzor povinjavanja nastojateljima. Kako su, pak, svetitelji iskazivali poslušnost Vladici? Pogledaj Avraama, kome je naloženo da napusti kuću, otadžbinu, imetak, posede, rođake, prijatelje i da ište ono što je suprotno, tj. tuđinu, nepoznato, lutanje, siromaštvo, strahovanje, opasnosti i sve neugodnosti koje prate putnike. Međutim, on se bez roptanja pokorava, napuštajući domaće blagostanje i spokojstvo, i birajući siromaštvo i stranstvovanje u tuđoj zemlji.
Vidiš li kako je on najstroži podvižnik i kako Boga radi prezire svako svetovno blagostanje. Ali, pogledajmo šta je bilo kasnije. On je stigao u Palestinu, na mesto koje mu je Bog odredio za nastanjivanje. Međutim, pošto je tu zemlju pohodila glad, on prelazi u Egipat. I pošto mu je tamo bila oduzeta žena, on nije malodušan i ne žali se na domostroj Božiji, tj. da je [nepravedno] što je za toliku poslušnost dobio takvu nagradu. Naprotiv, on krotko podnosi tu najtežu uvredu, i to ne jednom, nego i drugi put, od cara gerarskog. Jednom se rešivši na poslušnost prema Bogu, on više ne gleda na to kako Bog promišlja o njemu, nego na to kako da sačuva najpotpunije i besprekorno povinovanje. Stoga on konačno i dobija sina Isaaka, tj. nagradu i dar za dugotrajnu molitvu i veru. I kada je već video da Isaak doseže zrelost i da roditeljima pruža plemenite nade na potomstvo i produženje roda, on od Boga dobija zapovest da ga izvede na visoku goru i žrtvuje Onome koji ga je darovao. Taj zapanjujući zahtev i tu strašnu službu, tu zapovest koju ljudska priroda nije u stanju ni čuti, a kamoli izvršiti, on krotko prihvata: on nije izašao izvan sebe i duša mu nije klonula. Naprotiv, on sa spokojstvom i nepokolebivošću u mislima prima jaram poslušnosti i ide sa sinom da izvrši zapovest, kao da ima nameru da žrtvuje jagnje. On ni malo ne rasuđuje o Božijem sudu, niti se žali, nego vodi računa o svom cilju, tj. da ni u čemu ne naruši poslušnost. Stoga je i stekao blistavi venac: on je čitavoj vaseljeni postavljen kao stub vere i poslušnosti. Moglo bi se radi pouke podvižnicima o bespogovornoj poslušnosti nadugačko pričati i o povinjavanju ostalih svetitelja, koji su prosijali u starozavetnoj istoriji. Ali, da ne bi ispao dugačak govor, mi ćemo, uputivši svakoga ko želi da se pouči na slušanje Svetih Spisa, preći na Spasiteljeve učenike i pokazati kako su bili poslušni i pokorni. Oni su na početku poučavanja očekivali da će se Gospod ubrzo zacariti, te da sami neće ništa podneti, da neće biti izloženi opasnostima, da neće imati teškoća, nego da će carevati sa Hristom i postati saučesnici u Njegovoj carskoj slavi, utesi i časti. To se vidi po Petru i njegovom protivrečenju Isusu, koji je govorio o svome stradanju. Jer, rečeno je: I uzevši ga Petar poče ga odvraćati govoreći: Bože sačuvaj, Gospode; to neće biti od tebe (Mt.16,22). On time pokazuje da nije očekivao ništa skorbno. Isto se može videti i po sinovima Zevedejevim koji su doveli majku da Gospoda moli za njih, tj. da budu počastvovani sedenjem sa desne i sa leve Njegove strane. Oni se, naime, ne bi usudili da ga mole da nisu pretpostavljali da će se brzo zacariti. [Oni, naime, nisu] promišljali na sedenje Spasitelja desno od Oca na nebesima.
Šta im je, međutim, govorio Isus, [raspršavajući] njihovo očekivanje i nadanje? Eto, ja vas šaljem kao ovce među vukove (Mt. 10,16). Čuvši, dakle, reč koja je toliko suprotna njihovom nadanju, oni nisu rekli: „Mi smo došli sa drugačijim nadama. Ti, pak, zapovedaš suprotno onome što očekujemo. Mi smo očekivali pokoj, a ti nas šalješ u opasnosti. Mi smo se nadali počastima, a ti nam nudiš beščašće. Mi smo očekivali Carstvo, a ti nam zapovedaš da budemo progonjeni i sluge svima“. Oni nisu rekli ništa slično, premda su, osim navedenoga, čuli i još mnogo toga strašnijeg. Na primer: Tada će vas predati na muke, i pobiće vas, i svi će vas narodi omrznuti zbog imena moga (Mt.24,9), i: I pred starešine i careve izvodiće vas mene radi (Mt.10,18). Naprotiv, čuvši ono čemu se nisu nadali, oni su preklonili vrat razuma, uzeli na sebe jaram i rado krenuli u opasnosti, na trgove, u susret pogrdama, kamenovanjima, udarcima, beščašću, na krstove, u različite smrti. I oni su [sve to] podnosili sa usrdnošću, radujući se i svetlo praznujući što su postali dostojni da saučestvuju u Hristovim stradanjima. Jer, rečeno je: Oni se radovahu što se udostojiše da podnesu sramotu za ime Njegovo (Dap.5,41). Od podvižnika po Bogu se, dakle, zahteva isto povinjavanje igumanu. Jer, Hristos je izabrao učenike, dajući, kao što smo ranije rekli, ljudima uzor za ovu vrstu života. Stoga iguman nije ništa drugo do čovek koji predstavlja ličnost Spasitelja, posrednik između Boga i ljudi, koji Bogu sveštenodejstvuje spasenje onih koji mu se povinuju.
Tome se učimo od samoga Hrista. Jer, On Petra određuje za pastira svoje Crkve posle sebe. On, naime, kaže: Petre, ljubiš li me više nego ovi? Napasaj ovce moje (Jn.21,15-16). Istu vlast On daje i svim kasnijim pastirima i učiteljima. Dokaz toga jeste svima podjednako dato pravo da, poput Petra, sve svezuju i razrešuju. Ovce se pokoravaju pastiru i kreću onamo kuda ih on vodi. Tako i podvižnici po Bogu treba da se povinuju igumanima, ne ulazeći u ispitivanje njihovih naređenja (kada su čista od greha), nego izvršavajući naređeno sa svom revnošću i marljivošću. Drvodelja, kao uostalom i neimar, svako od oruđa svoje veštine koristi po svojoj volji. Oruđe, pak, ne odbija da posluži potrebi zbog koje ga upotrebljava majstor, nego se potčinjava ruci onoga ko njime radi. Tako i podvižnik, kao oruđe umetnika, treba da doprinosi dovršenju duhovnog zdanja, u svemu se pokoravajući služenju koje učitelj smatra dobrim, kako izbegavanjem da uloži svoj rad ne bi ometao dovršenje duhovnog dela. I kao što oruđe ne bira samo šta treba da čini, kako bi upražnjavalo veštinu, tako ni podvižnik ne treba da sam sebi bira posao, nego da se stavi na raspolaganje razboritosti i domostroju umetnika. Jer, onaj ko mudro upravlja zna da tačno ispita narav, strasti i duševne težnje svakoga i da sa time uskladi svoje naloge. Stoga nikako ne treba da se suprotstavljamo njegovim naredbama, već da budemo uvereni da je najteže poznavati i lečiti samoga sebe. Jer, ljudima je urođeno samoljublje. Prema tome, svako, zbog pristrasnosti prema samom sebi, iskrivljuje istinski sud. Nas, naime, lakše može poznavati i lečiti drugi, budući da onoga ko sudi o drugima strast samoljublja ne ometa u istinskom prepoznavanju. Ukoliko se u podvižničkoj zajednici uspostavi takav sklad, mir će lako zavladati i spasenje će biti ostvarivano svima zajedničkom ljubavlju i jedinstvom.
 
Poglavlje 23. O tome da podvižnik i ništavne poslove treba da prihvata sa velikom revnošću.
Podvižnik treba i beznačajne poslove da prihvata sa velikom marljivošću i revnošću, znajući da ništa što se čini Boga radi nije beznačajno, nego – veliko, duhovno, dostojno neba i da nam donosi tamošnje nagrade. Makar trebalo da ide iza životinja u jarmu, koje na sebi nose breme radi zajedničkih potreba, on ne treba da se protivi, zamišljajući sa kakvom su se revnošću apostoli povinovali Gospodu koji je zapovedio da se dovede magare. On treba da ima u vidu da oni radi kojih smo preuzeli brigu o tovarnoj životinji jesu braća Spasitelju, te da se blagonaklonost prema njima i staranje o njima prenosi na samog Gospoda, koji je rekao: Kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste (Mt.25,40). I ako On uračunava sebi ono što se čini za „najmanje“, utoliko pre će prihvatiti ono što se čini za odabrane. Pri tome, on svoje služenje ne treba da smatra povodom za bezbrižnost, nego da se zaštiti svakim trezvoumljem: tako će i sam, i oni koji su sa njim imati koristi. I ukoliko treba da obavi neki ništavan posao, on treba da zna da je i Spasitelj služio učenike i da se nije gnušao da obavlja beznačajne stvari. Za čoveka je, pak, velika stvar da se ugleda na Boga i da se preko tih beznačajnih poslova uznese na visinu toga podražavanja. Osim toga, ko će nazvati nedostojnim ono čega se Bog doticao svojom delatnošću?
 
Poglavlje 24. O tome da podvižnik ne treba da ište počasti i činove.
Podvižnik nikako ne treba da traži počasti. Jer, jadan je on ako za napore i postignuća traži platu ovde, budući da zbog prolaznog nagrađivanja gubi večno. A ukoliko je namerio da se podvizava ovde, a da nagrade dobije na nebu, on ne samo da ne treba da ište počasti, nego i da ih se kloni i da ih odbija kada mu ih ukazuju, kako ovdašnja počast ne bi doprinela umanjivanju tamošnje slave. Jer, sadašnji život je sav ispunjen naporima i podvizima, a budući – vencima i nagradama. Približavajući se kraju ovostranog života i odlasku u onostrani, i veliki Pavle kaže: Dobar rat ratovah, trku završih, veru održah. Sad me čeka venac pravde, koji će mi u onaj Dan (a ne ovde) dati Gospod, pravedni Sudija (2.Tim.4,7-8). I Spasitelj kaže: Uovom svetu ćete imati žalost (Jn.16,33), a isti apostol ponovo kaže: Kroz mnoge nam nevolje valja ući u Carstvo nebesko (Dap.14,22). Prema tome, ukoliko želiš da caruješ u budućem veku, nemoj ovde tražiti pokoja, niti počasti. Naprotiv, ako u sadašnje vreme podneseš žalost zbog reči, tj. zbog istine, znaj da ćeš kasnije carevati. Jer, ta nagrada je određena za ovdašnju tugu, koja se podnosi radi dobra. Ukoliko, pak, ne podnosiš žalosti, nemoj ni tamošnje vence očekivati, budući da ovde nisi prošao kroz podvige i napore koji su određeni za njihovo dobijanje.
Stoga se podvižnik uopšte ne stara da stekne počasti i prvenstvo nad drugima. Jer, svaki koji sebe uzvisuje poniziće se, a koji sebe ponizuje uzvisiće se (Lk.14,11). Ukoliko se podvižnik bude uzvisivao, steći će surovog i silnog smiritelja, koji ga može svesti do ada. A ukoliko se bude smiravao, biće blistavo i uzvišeno uznesen, budući da Bog sopstvenom snagom uzvisuje smirenoga. Prema tome, podvižniče, čekaj Onoga koji dobro uzvisuje, i nimalo nemoj biti malodušan zbog ovdašnjeg. Jer, ti si borac i poslenik Hristov koji se pogodio da čitav dan provede u borbi i izdrži žegu celoga dana (Mt.20). Zbog čega onda, ne ispunivši ono što sleduje danu, zahtevaš pokoj? Sačekaj veče, tj. svršetak ovdašnjeg života: tada će Domaćin doći i obračunati ti platu. I kad bi uveče, reče gospodar vinograda pristavu svome: Dozovi poslenike i podaj im platu (Mt.20,8). Ne, dakle, u podne, niti na početku posla. Stoga čekaj svršetak života i tada ćeš dobiti dostojnu nagradu. Sada, pak, zauzmi najneznatnije mesto, da bi tada dobio prvo.
 
Poglavlje 25. O skromnosti i jednostavnosti u jelu.
Podvižnik nikako ne treba da ište raznovrsnost u jelima. On čak ni pod izgovorom uzdržanja ne treba da traži promenu ponuđene hrane. Jer, to predstavlja remećenje zajedničkog poretka i povod za sablazni. Onaj koji u podvižničkoj zajednici pruža takve povode za nered, postaje naslednik onoga [kome je objavljeno]: Teško njemu (Mt.18,7). Naprotiv, čak i ako se za jelo nudi slana riba, koju su sveti oci namenili da se kao neki dodatak, umesto nečeg drugog, dodaje jelima i meša sa ostalom tečnom hranom, ili povrćem, podvižnik ne treba, pod izgovorom tašte, samovoljne pobožnosti, da pokazuje odbojnost (kao da se radi o mesu), niti da zahteva skuplja i ukusnija jela. Bez posebnog osvrtanja na to, on treba da, umačući komadić hleba u umak [slane ribe], jede sa svakom zahvalnošću. Jer, taj komadić, stavljen u veliku količinu vode ili, ako se desi, u varivo od mahuna, nije znak proždrljivosti, nego najstrožijeg i zlopatničkog podvižničkog uzdržanja. Stoga podvižnik prepodobnosti ne treba da obraća pažnju na bilo šta slično: mi se, naime, ne uzdržavamo od takvih jela kao Judejci, [tj. fariseji], nego zbog uklanjanja od lakomog presićavanja.
 
Poglavlje 26. O tome da izlazak iz manastira onome koji teži savršenstvu neće naneti nikakvu štetu.
Podvižnik koji kaže da mu štete izlasci i putovanja koja se preduzimaju radi nužnih zajedničkih potreba i koji stoga odustaje od izlazaka, još nije tačno shvatio poslušnost. On ne zna da se to postignuće ne usavršava takvom glupošću. Stoga, neka on pogleda primere svetitelja koji su postizali savršenstvo u poslušnosti, ni malo ne protivrečeći i ne suprotstavljajući se ni jednoj, čak ni teško ostvarivoj naredbi. Neka se tako on pouči savršenoj poslušnosti. A ako neko zaista trpi štetu, neka ište od bratstva da se za njega moli Bogu i neka sam sa pouzdanom nadom od Boga izmoli da postane prikladan i koristan sasud za svako duhovno postignuće i telesno služenje dobrim delima. I, naravno, Onaj koji odobrava revnost onih koji traže dobro, daće mu snagu. Jer, On sam je zapovedio da se ište i rekao: Ištite, i daće vam se; tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se. Jer, svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se (Mt.7,7-8), i još, na drugom mestu: Ako li kome od vas nedostaje mudrosti, neka ište od Boga koji svima daje jednostavno i bez karanja, i daće mu se. Ali neka ište s verom, ne sumnjajući ništa (Jk.1,5-6). I uopšte, u svim slučajevima u kojima um odstupa od savršene poslušnosti ili satana postavlja prepreke, slabeći i presecajući prilježnost, mi treba da se, koristeći ovu podršku, molimo Bogu i tražimo da nam bude dato obilje postignuća, da se telo naše prikuje uz strah Božiji, da razum naš postane nerasejan i da ga nimalo ne obuzmu telesne želje i uživanja. Jer, svetovne želje, koje u duši nastaju od maštanja razuma, proizvode najraznovrsniji nered u pomislima i čine nas lenjima za dobra dela.
Stoga niko od nas ne treba odbija da svojim sudelovanjem posluži zajedničkim i nužnim telesnim potrebama, nego neka moli Boga da mu da snagu sudelovanja. Jer, ako svi budu odustali, ugledajući se na one koji su već odustali, ko će izvršiti ono što zahteva potreba? Osim toga, vredi da se tome poučimo i primerom. Vojnik, koji je nedavno stupio u neku jedinicu, ne nastoji da one koji služe u jedinici priuči svojim [navikama], nego se sam prilagođava redu i običajima koji postoje u jedinici. Zbog toga i onaj ko se priključi duhovnoj zajednici ne treba da želi da članove zajednice privuče svom načinu [života], nego da svoj način dovede u sklad sa običajima i pravilima zajednice.
 
Poglavlje 27. O tome da podvižnik ne treba da ima posebno zanimanje.
Podvižnik ni na kratko vreme ne treba da ima vlast da raspolaže sobom, tj. da se prepušta sopstvenim zanimanjima. Oruđe ne može da se pokreće bez majstora. Ni ud ne može ni na kratko vreme da se odvoji od čitavog tela ili da se pokrene bez volje unutarnjeg majstora i nadzornika čitavog tela. Tako ni podvižnik nema pravo da nešto čini ili izvršava bez dozvole nastojatelja. Ukoliko, pak, kaže da usled telesne slabosti nije sposoban da izvrši ono što mu je naređeno, neka prepusti svom igumanu da ispita njegovu slabost. Uostalom, kada promisli o onome što je rečeno u Pismu, i sam će sebe primoravati na izvršavanje naređenja. Jer, [on može] čuti Pisma kako govori: Još se ne suprotstaviste do krvi boreći se protiv greha (Jev.12,4), i još, na drugom mestu: Stoga ispravite klonule ruke i oslabljena kolena (st. 12).
 
Poglavlje 28. O tome da nastojatelj treba sa očinskom blagonaklonošću da uređuje ono što se tiče onih koji prebivaju u poslušnosti.
I sam iguman, kao otac koji se stara o svojoj pravoj deci, treba da ispituje potrebe svakoga i, prema mogućnosti, da koristi odgovarajuće lečenje i zbrinjavanje. Svaki ud koji je zaista duševno ili telesno zanemoćao on treba da podržava sa ljubavlju i blagonaklonošću svojstvenom ocu.
 
Poglavlje 29. O tome da u zajednici podvižnika ne treba da postoje posebna prijateljstva između dva ili tri brata.
Bratija među sobom treba da imaju ljubav. Međutim, ne treba da dvojica ili trojica, složivši se, uspostavljaju posebne prijateljske veze. Jer, to nije ljubav, nego nered i podvajanje, i pokazatelj poročnosti onih koji su se udružili. Kad bi voleli opšti poredak, oni bi imali opštu i jednaku ljubav prema svima. Međutim, deleći se i odvajajući se, oni postaju zajednica u zajednici. Stoga je takav savez prijateljstva rđav: njih povezuje nešto što se razlikuje od zajedničke stvari, nekakva novina protiv vladajućeg poretka. Stoga ne treba dozvoljavati ni takve prijateljske veze, niti da neko iz ljubavi stupa u savez sa bratom koji želi da deluje lukavo i da krši pravila opšteg poretka. Svako treba da bude u zajednici i jedinstvu sa svima, sve dok se svi pridržavaju onoga što je dobro. Onoga, pak, ko poželi da se suprotstavi vladajućem ustrojstvu i da privuče brata, zdravi brat treba najdre nasamo da posavetuje, ukazujući mu na nezdrave pomisli. Ukoliko on ne želi da nasamo prihvati lečenje, treba pozvati i drugu, razboritiju bratiju da bi se izlečio, kao što je rečeno u sveštenom Jevanđelju: Ako li te ne posluša uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu (Mt.18,16). A ako ni njih ne posluša, treba o njegovoj duševnoj bolesti obavestiti nastojatelja. A ako, najzad, ne prihvati ni savete nastojatelja, treba ga smatrati neznabošcem i carinikom, te ga, kao ovcu koja je zaražena, proterati iz stada, kako i ostale ne bi zarazio svojom bolešću. Međutim, ukoliko niko ne može imati štete od lošeg primera (i jedino u tom slučaju), pošto se prethodno iskoriste pomenuta sredstva, treba ostaviti mesta za dugotrpljenje, u nadi na ispravljanje. To dugotrpljenje će se sastojati u neodstranjivanju, a ne u ostavljanju bez saveta i urazumljivanja pravednim kaznama.
 
Poglavlje 30. O tome da podvižnik ne treba da ište da bira odeću ili obuću.
Mi ne treba da za sebe želimo bolju odeću ili obuću. Naprotiv, treba da biramo najprostiju, kako bismo i u tome pokazali smirenoumlje, te kako ne bismo ispoljili naklonost prema raskoši, samoljublju i nebratoljublju. Jer, onaj ko zahteva prvenstvo otpada od ljubavi i smirenoumlja.
 
Poglavlje 31. O tome da nastojatelj treba svoje naredbe da usklađuje sa telesnim snagama podređenih, i o onima koji prikrivaju svoje snage.
Nastojatelj treba da vodi računa da ne daje naređenja koja premašuju snagu tela, da nemoćnoga ne bi doveo do suprotstavljanja. Kao otac koji je podjednako blagonaklon i blizak svima, on treba da uzme u obzir telesne snage svakoga i u skladu sa njima da odmerava i raspoređuje svoje naredbe. Međutim, najvećoj osudi se izlažu oni koji, imajući telesnu snagu od Boga, odbijaju [naredbe], besramno obmanjujući nastojatelje. Nastojatelj navlači na sebe veliku i nepodnošljivu nevolju ukoliko zataji talant govora i ukoliko svakome unapred ne objavi o maču koji će suditi grehu. Neuporedivo, pak, veću nevolju navlači na sebe onaj ko krije telesnu snagu koju je dobio od Boga radi opšte koristi, i ne koristi je.
 
Poglavlje 32. O tome da bratija ne treba da se žaloste kada se nemoćnima daje pošteda.
Bratija ne treba da se žaloste i ljute ukoliko nastojatelj nejakima određuje službu koja odgovara njihovim moćima, dajući im poštedu po potrebi. Naprotiv, one kojima je potrebna pošteda snažniji treba da štede kao slabe udove, pokazujući na taj način duhovnu ljubav. Noga u telu se ne buni protiv ruke, i ne primorava je na svoje poslove, kao što ni čitava ruka ne prevaljuje na mali prst teret svoga posla. Naprotiv, svaki ud deluje snagom kaju mu je dala priroda, podupirući slabe udove. Ukoliko se takav red bude poštovao u duhovnoj zajednici, pokazaće se da smo zaista telo Hristovo i udovi ponaosob (1.Kor.12,27), koji uvek čuvaju sklad sjedinjenja i spokojno međusobno jedinstvo.
 
Poglavlje 33. O tome da nastojatelji ne treba da ohrabruju podvižnike koji napuštaju svoje sabranje, niti da ih primaju u zajednicu života.
Igumani duhovnih zajednica treba da deluju u duhu uzajamne blagonaklonosti. Brinući se jedan o drugome, oni ne treba da razaraju ono što su drugi odlučili, niti da jednostavno i nepromišljeno primaju one koji napuštaju druga bratstva. Inače će nastati potpuna pometnja, rastrojstvo i razaranje duhovnog dela. Najrazumniji među bratijom pouzdano prebivaju u dobru, obuzdavajući se strahom Božijim, dok lenje i lakomislene ka dobru vodi i usmerava ljudski stid i prinuda koju im ljudi nameću. Ako vidi da nekažnjeno može da izbegne napore koji su mu određeni u zajednici koju je jednom izabrao, lakomisleni će preći u drugu i živeti bez nadzora i uzdržanja. On će stoga lako raskinuti savez, ali će onaj koji ga brzopleto prihvati biti odgovoran za njegovu propast. I ukoliko se takvo zlo umnoži, i oni koji dobro hode pravim i pravednim putem počeće da skreću, te će propast svih da padne na [teret] onoga ko daje povod za takve prestupe. Dakle, da se to ne bi dogodilo, one koji napuštaju svoju bratiju treba da poučimo i vraćamo onamo odakle su došli. Ukoliko nas, pak, ne poslušaju, mi ćemo ih se čuvati i uklanjati od njih, izbegavajući susrete sa njima. Isto ćemo savetovati i svoj braći. Tim odbacivanjem će se ili sami opametiti i vratiti u svoje stado i pod zaštitu pastira koga su ostavili, ili će se, ukoliko ostanu uporni u odbacivanju duhovnoga opštenja, u najmanju ruku ostali poučiti njihovim primerom. Videći, naime, kako ih se gnušaju i čuvajući se sramote, ostali će se pobojati da ih podražavaju.
Da bih vam, pak, pokazao da to nisu moje reči, nego delatna slova Duha, navešću vam Pavlove reči. U njima on prekoreva one koji ne žive uzdržano, i podvrgava kaznama pijanice i opadače: A ako ko bludnik, ili opadač, ili pijanica – sa takvim zajedno i da ne jedete (1.Kor.5,11). I na drugom mestu, upozoravajući na one koji ne rade ššta, a u sve se mešaju (2.Sol.Z,11), on kaže: Toga obeležite, i ne družite se s njim (st. 14). Svakome je, pak očigledno da onaj ko krši zavete date Duhu čini gore od opadača, pijanica i onih koji provode život u neradu. Prema tome, sama Reč [Božija] nas uverava da onima koji razaraju duhovni poredak zabranimo i onemogućimo svaku vezu sa onima koji ga čuvaju. Odvajanje brata je opravdano samo po odluci nastojatelja, radi uređenja [manastirskih] stvari.
 
Poglavlje 34. O tome da podvižnik koji živi u zajednici ne treba da stiče bilo šta veštastveno kao svojinu.
Podvižnik koji stupa u zajednicu koju smo opisali treba da bude slobodan od svakog posedovanja veštastvenih stvari. Jer, ukoliko to ne ispuni, tj. ukoliko stiče svojinu, on će, najpre, narušiti pravilo opštežića, a onda će protiv sebe izneti najjači dokaz neverovanja, budući da ne veruje da će Bog nahraniti one koji su se okupili u Njegovo ime. On ne sluša ni proroka Davida, koji kaže: Bejah mlad i ostareh, i ne videh pravednika ostavljena, ni dece njegove da prose hleba (Ps.36,25), bilo mislenog hleba razumevanja, bilo čulnog hleba, koji hrani telo. Hristos je tamo gde su dva ili tri sabrana u ime Njegovo (Mt.18,20). On je utoliko pre tamo gde je sabor mnogobrojniji i mnogoljudniji. Prema tome, mi nećemo imati nedostatka u onome što nam je neophodno, budući da je Hristos sa nama (kao što ni Izrailjci u pustinji nisu oskudevali u onome što im je bilo potrebno), ili ćemo, ako se nedostatak i dogodi radi našeg ispitivanja, radije podnositi oskudicu i biti sa Hristom, negoli izvan zajednice sa Njim imati za život svega u izobilju. Šteta, pak, od sticanja svojine se ne završava na tome, nego ide i dalje. Jer, onaj ko nastoji da ima bilo šta svoje ne misli ni na šta drugo nego na odvajanje i otpadništvo. Ako, pak, to nema u vidu, zašto bi mu bila potrebna svojina: on treba, naime, da zna da sluge Hristove, po blagodati Njegovoj, uvek u izobilju imaju svega što im je potrebno. Stoga je jasno da takav čovek pomišlja o otpadanju i ubijanju svoje sopstvene duše: zbog nekoliko novčića on izdaje svoje sopstveno spasenje i postaje (dozvolite da se izrazim malo smelije) drugi Juda, počevši sa krađom (budući da je lična svojina krađa) i završivši sa izdajom. Jer, i on izdaje reč istine, kao Juda – Gospoda. Pravilo našeg života je da se ne odvajamo od zajednice sa kojom smo se sjedinili, da ne stičemo ništa kao svojinu i uopšte da ne činimo ništa tajno što, na štetu bratije, služi kao loš primer za one koji se spasavaju. Kako, dakle, da ne izneveri reč istine i da ne postane drugi Juda (na svoj način izdajući istinu) onaj ko prezre strah Božiji i postavke Svetog Duha, smišljajući najpre otimačinu (budući da sticati u vlasništvo bilo šta i bilo sa koje strane jeste otimačina), a zatim i otpadništvo i odlučenje? Stoga na svaki način treba da izbegavamo sticanje bilo čega u svoje vlasništvo, tj. preko onoga što se dobija za sve zajedno. Treba, dakle, da pazimo da razum ne oskrnavimo time. Osim toga, mi treba da čistimo unutarnjeg čoveka i od svake poročnosti, tj. najpre od nečistih i lukavih pomisli, kojima se pomračuje unutarnje prebivalište Duha, a zatim i podlosti, licemerja, zavisti i svadljivosti, kojima se u korenu čupa ljubav i Bog udaljuje iz duše. Jer, ako je Bog ljubav (1Jn.4,8), onaj ko u sebi nema ljubavi ujedno ostaje bez Božanstvene blagodati.
Čuvajući, dakle, svoju dušu u svakom smirenoumlju, u osvećenju i u spremnosti na dobra dela, svako treba da u sadašnjosti usredsredi pomisli, vodeći računa da u nečemu ne odstupi od volje Božije i da ne prekine započeti način života. Jer, takvo duševno stanje nas spasava od svakog maštanja i čini da blagočastivo i sa čvrstim razborom dolazimo u sklad sa svim što je dobro. Mi najpre u duši treba da utvrdimo [misao] da je Bog dobar i uzročnik svakoga dobra, i ni jednoga zla, premda nas, radi popravke, i sustižu gorki lekovi. Kao lekar ljudskih duša, Bog prema osobinama bolesti odmerava i jačinu lečenja, kako bi, po potrebi, očistio zlo koje je duboko prodrlo. Znajući to jasno, uvek ćemo biti zahvalni, pa makar iskusili i jako lečenje, koje čisti od nemarnosti. Međutim, trpeljivo podnošenje iskušenja i ispitivanja svojstveno je samo malom broju ljudi, tj. samo onima što su nalik na Avraama. Eto, dakle, šta je Božija blagodat uputila smirenju našeg razuma radi pouke vama, koji ste zavoleli zajednički život. Kao što je beseda pokazala, i kao što je moj razum uveren, ljudi neće pronaći ni jednu vrstu života koja bi bila tako svetla, prijatna i uzvišena. Ja sam, koliko sam mogao, ponudio pouku i onima koji žive usamljeničkim životom. Doduše, i jedni i drugi imaju isti cilj, tj. da ugode Hristu. Stoga su im i pravila međusobno srodna. Stoga obratimo pažnju i na besedu koja je njima upućena. Jer, možda će se i odatle steći nešto korisno, što će doprineti da ovaj način života postane još blistaviji i ukrašeniji.
 
Sa ruskog Nebojša Kovačević
 
Sveti Vasilije Veliki, „Tragom jevanđelskog podviga“, Hilandar 1999.
 

   

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *