ТРАГОМ ЈЕВАНЂЕЛСКОГ ПОДВИГА

 

ТРАГОМ ЈЕВАНЂЕЛСКОГ ПОДВИГА
 

ОПШИРНА ПРАВИЛА
изложена у питањима и одговорима
 

ПРЕДГОВОР
По благодати Божијој, у име Господа нашег Исуса Христа, ми смо се састали заједно, стављајући пред себе исти циљ благочастивог живота: ви из очигледне тежње да научите нешто од онога што је неопходно за спасење, а ја стога што имам дужност да објављујем праведне судове Божије, будући да се ноћу и дању сећам апостолских речи: Три године дан и ноћ не престајах поучавати са сузама свакога од вас (Дап.20,31). Осим тога, ово време је врло погодно, док место пружа пуну тишину и заклоњеност од сваког спољашњег шума. Помолимо се, дакле, скупа једни за друге, тј. да ја на време дајем оброк (Лк.12,42) својим саслужитељима, а ви да примите поуку као добра земља, те да донесете савршен и многострук род у правди, као што је написано (Мт.13,23).
Стога вас, дакле, молим љубављу Господа нашег Исуса Христа, који даде себе за нас (Тит.2,14), да се најзад побринемо за душе своје: ожалостимо се због испразности претходног живота, почнимо да се подвизавамо за будући [живот] у славу Бога и Његовог Христа и Светога Духа, коме се клањамо. Напустимо лењост и раслабљеност, како не бисмо, због нерада изгубивши садашње и почетак дела одлажући за сутра и за наредне дане, и кад нас Онај који тражи душе наше нађе празне од добрих дела, били лишени радости брачне ложнице и узалуд и бескорисно плакали, јадикујући због зло проведеног времена живота, премда већ више ништа неће помоћи онима који се раскајавају. Сад је најпогодније време, говори апостол, сад је дан спасења (2.Кор.6,2). Овај век је век покајања, а онај – награде; овај делања, а онај – уздарја; овај трпљења, а онај – утехе. Сада је Бог помагач онима који се обраћају од злог пута, а онда ће бити страшан и неумољив истраживач људских дела, речи и помисли. Сада се користимо Његовим дуготрпљењем, а онда ћемо познати правосуђе: једни ће устати на вечне муке, а други за вечни живот, и свако ће примити по делима својим. Докле ћемо одлагати послушност Христу, који нас позива у своје небеско Царство? Зар се нећемо отрезнити? Зар се нећвмо окренути од обичног живота ка јеванђелској строгости? Зар нећемо држати пред очима онај Страшни и славни дан Господњи, у који ће они који се по делима својим приближавају десној страни Господа примити Царство небеско, док ће оне који су због недостатка добрих дела одбачени на леву страну сакрити огњена геена и вечна тама. Јер, речено је: Онде ће бити плач и шкргут зуба (Мт.25,30).
Ми, додуше, велимо, да желимо небеско Царство, али се не бринемо о ономе чиме бисмо га могли задобити. Не трудећи се око заповести Господњих, ми по сујети свога ума држимо да ћемо добити исте почасти као и они који су се греху противили до смрти. Ко је икад, седећи или спавајући код куће у време сејања, кад настане жетва наручје напунио сноповима? Ко ли је набрао грожђа са чокота који није сам узнеговао. Род имају они који се труде, а почасти и венци припадају победницима. Ко би икад дао венац оном ко се није ни показао пред противником, када, по апостолу (2.Тим.2,5), не треба само победити, него и борити се по правилу, тј. не пропустити ни најмање од оног што је прописано. Јер, речено је: Благо слузи ономе које га господар његов, дошавши, нађе, да чини тако (Лк.12,43), и: Ако си принео право, а ниси право поделио, згрешио си (Пост.4,7).
Чим помислимо да смо извршили неку од заповести (не могу да кажем да смо је заиста извршили, будући да су по здравом схватању Писма све везане једна за другу, тако да се при нарушавању једне свакако нарушавају и све остале), ми више не очекујемо гнев за оне које смо занемарили, него само почасти за ону коју смо наводно испунили. Онај коме је поверено десет таланата и који утаји један или два, а остале врати, неће се сматрати поштеним што је вратио већи део, већ ће се назвати увредљивцем и грамжљивим због мањег дела који је проневерио. И шта говорим: „Проневерио“. Та, и онај коме је поверен један таланат, и који је потом вратио све што је примио, беше осуђен стога што није ништа додао ономе што је примио. Онај ко је десет година поштовао оца, па му је онда задао само један ударац, не сматра се добротвором, него се осуђује као оцеубица. Идите, вели Господ, и научите све народе… учећи их да све држе што сам вам заповедио, а не да једно држе, а друго занемарују (Мт.28,19-28). И апостол пише слично томе: Никако ни у чему не дајући спотицање, да се служба не куди, него се у свему покажите као слуге Божије (2.Кор.6,3-4). Јер, кад нам не би све било потребно ради спасења, све заповести не би ни биле записане, нити би било заповеђено да се све морају држати.
Каква ми корист од других успеха ако ћу бити крив паклу огњеном када брата назовем будалом (Мт.5,22)? Каква је корист [човеку] што је слободан од многих, ако га један држи у ропству? Јер, речено је: Који чини грех роб је греху(Јн.8,34). Каква је корист [човеку] који се избавио од многих страдања, ако му је тело повређено једном мучном болешћу? „Према томе, рећи ће неко, многим Хришћанима, који не држе све заповести, не вреди ништа што држе само неке од њих“. Овде је добро сетити се блаженога Петра коме је, после толиких успеха и толиких ублажавања, само због једне речи било речено: Ако те не оперем, немаш удела са мном (Јн.13,8). Да и не говоримо да та једна реч није пројављивала лењост и немарност, већ поштовање и побожност.
Уосталом, рећи ће други: „Написано је: Свако који призове име Господње спашће се (Јоиљ 2,32), тј. за спасење је довољно да [човек] само призове име Господње“. Међутим, нека и он чује шта вели апостол: Како ће призвати Онога у кога не повероваше (Рим.10,14). А ако не верујеш, почуј Господа који вели: Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мога који је на небесима (Мт.7,21). Узалудан је труд чак и ономе који врши вољу Господњу, премда не онако како Бог хоће, нити из осећања љубави према Њему. Сам Господ наш Исус Христос о њима говори: Они све чине да их виде људи. Заиста вам кажем: Примили су плату своју (Мт.6,5).
Отуда је апостол Павле научен да каже: И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи (1.Кор.13,3).
Укратко, ја примећујем три различита расположења у којима је неизбежна послушност: ми се од зла уклањамо стога што се бојимо казне (стање роба); ми идемо за обећањима награде и испуњавамо оно што је наложено ради сопствене користи (стање најамника); ми [чинимо добро] ради самог добра и из љубави према Ономе који нам је дао закон, радујући се што смо се удостојили да служимо тако славном и благом Богу (стање сина).
Онај ко из страха буде испуњавао заповести, непрестано се бојећи казне за лењост, неће једно од наложенога чинити, а друго пренебрегавати, него ће сматрати да је казна за непослушност подједнако страшна. И премда се ублажава онај ко се боји свега ради побожности (Прич.28,14), ипак тврдо стоји у истини и онај ко може рећи: Свагда видим пред собом Господа, јер ми је с десне стране да не посрнем (Пс.15,8). Јер, он неће да изгуби из вида ништа од оног што је неопходно. Осим тога, [речено је]: Благо човеку који се боји Господа. Зашто? Зато што силно љуби Његове заповести (Пс.111,1). Онима који се боје, пак, није својствено да пропуштају нешто од онога што је заповеђено, или да га испуњавају немарно.
Ни најамник, пак, неће усхтети да преступи нешто од оног што је наложено. Јер, како ће примити плату за рад у винограду уколико није извршио све што је наређено? Уколико пропусти само нешто од онога што је потребно, он ће учинити да виноград за господара постане бескористан. И ко би дао плату ономе ко је крив за штету?
Трећи случај представља службу из љубави. Који ће син, имајући циљ да угоди оцу и радујући га у већим стварима, усхтети да га у мањим ожалости, нарочито ако се сећа апостола који вели: И не жалостите Светога Духа Божијега, којим сте запечаћени(Еф.4,30).
Где, пак, они који преступају већину заповести хоће да буду увршћени? Они не служе Богу као Оцу, не повинују му се као Ономе који је дао велика обећања, нити му се покоравају као Господу. Јер, Он говори: Ако сам Отац, где је слава моја? Ако сам Господ, где је страх мој (Мал.1,6). Као што човек који се боји Господа силно љуби Његове заповести (Пс.111,1), тако се и преступањем закона вређа Бог (Рим.2,23).
Претпостављајући сластољубиви живот животу по заповестима, како можемо очекивати блаженство, живљење са светима и радост са анђелима пред лицем Христовим? Слична маштања својствена су само дечијем уму. Како ћу бити с Јовом, када ни најобичније незгоде нисам примао са благодарношћу? Како ћу бити са Давидом, када са непријатељем нисам био великодушан? Како ћу бити са Данилом, када Бога нисам искао са непрекидним уздржањем и неуспављивом молитвом? Како ћу бити са светитељима, када нисам ишао њиховим трагом? Који ће подвигоположник бити толико нерасудљив да удостоји истих венаца и победника и онога који није ступио у подвиг? Који је војвода раздавао једнаке делове плена победницима и онима који се нису ни појавили у боју?
Бог је благ, али и праведан. Праведноме је, пак, својствено да даје по заслузи, као што је написано: Ублажи, Господе, добре и праве срцем. А оне који се уклањају на криве путеве, отераће Господ са онима који чине безакоње (Пс. 124,4-5). Он је милостив, али и Судија. Јер, речено је: Господ воли милостињу и суд (Пс.32,5). Стога и каже: Милост и суд ћу ти певати, Господе (Пс. 100,1). А ми смо научили на којима је милост, будући да је речено: Блажени милостиви, јер ће бити помиловани (Мт.5,7). Видиш ли како Он са расуђивањем употребљава милост. Он не милује без расуђивања, нити суди без милости. Јер, Господ је милостив и праведан (Пс. 114,5). Стога немојмо познавати само (једну) половину Бога, окрећући Његово човекољубље у повод за лењост. Грмљавина и муње постоје стога да доброта не би била презрена. Онај ко заповеда сунцу да обасјава, кажњава и слепоћом. Онај ко даје кишу, сипа и огањ. Једно показује благост, а друго строгост. Ради једнога волимо, а ради другога се бојмо, да и нама не буде речено: Или презиреш богатство доброте Његове и кротости и дуготрпљења, не знајући да те доброта Божија на покајање води? Него својом упорношћу и непокајаним срцем сабираш себи гнев за дан гнева (Рим.2,4-5).
Према томе, пошто спасење није могуће без дела која одговарају заповестима Божијим, и пошто није безопасно занемаривати нешто од наложенога (наиме, страшно је превазношење – поставити себе судијом Законодавца, те једне Његове законе бирати, а друге одбацивати), ми, подвижници благочашћа, који смо претпоставили безмолван и безметежан живот (који потпомаже чување јеванђелских одредаба) уложимо заједничку бригу и расуђивање како нам не би промакло ништа од онога што нам је наложено. Јер, ако Божији човек треба да буде савршен, као што је написано (2.Тим.З,17) и као што је показало слово које је изложено раније, преко је потребно да, посредством свих заповести, достигне до мере раста пуноте Христове (Еф.4,13). Јер, и по Божанственом закону, животиња са маном се не прима за жртву Богу, чак и ако је чиста. Оно у чему је свако неискусан, нека предложи на заједничко разматрање. Јер, при трудољубивом разматрању многих лакше ће се наћи оно што је сакривено, будући да Бог, по обећању Господа нашег Исуса Христа, даје да нађемо оно што тражимо по учењу и подсећању Светога Духа (Јн,14,26).
Мени обавеза налаже [да проповедам], и тешко мени ако не проповедам Јеванђеље (1.Кор.9,16). Тако је и за вас опасно уколико се олењите да испитујете, или уколико без напора и неодлучно приступите извршавању и испуњавању на делу онога што вам је предано. Стога Господ говори: Реч коју ја говорих, она ће му судити у последњи Дан (Јн. 12,48), и: Слуга који је знао вољу господара свога и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен, а који није знао, па је заслужио батине, биће мало бијен (Лк.12, 47). Помолимо се, дакле, да и мени управљање речју буде беспрекорно, и да вама учење буде плодоносно. Знајући да ће речи богонадахнутог Писма стајати пред нама на Суду Христовом (будући да је речено: Изобличићу те и метнућу пред очи твоје грехе твоје – Пс.49,21), пазимо трезвоумно на оно што се износи и са усрдношћу пожуримо да у дело приведемо Божанствене поуке, с обзиром да не знамо у који ће дан и час Господ наш доћи.
 

ОПШИРНА ПРАВИЛА
изложена у питањима и одговорима
 
Питање 1. О поретку и низу заповести Господњих.
Будући да нам је допуштено да питамо, најпре бисмо желели да научимо да ли постоји какав редослед и низ у заповестима Божијим, тј. да ли је једна прва, а друга – друга, и тако редом, или се све стапају међусобно, будући равночасне у односу на првенство, тако да онај ко је вољан може слободно, као код круга, започети откуда хоће?
Одговор: Ваше питање је старо. Оно је давно постављено у Јеванђељима. Законик је пришао Господу и рекао: Учитељу, која је заповест највећа у Закону. Господ је одговорио: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом. Овоје прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе (Мт.22,36-39). Према томе, сам Господ је дао поредак својим заповестима. Он је одредио да је прва и највећа заповест о љубави према Богу. Друга, пак, по реду и слична њој, или она која јој служи као допуна и која од ње зависи, јесте заповест о љубави према ближњем. Тако се из наведеног и из других сличних места која се налазе у Богонадахнутим Писмима може сазнати поредак и низ свих Господњих заповести.
 
Питање 2. О љубави према Богу, и о томе да људи по природи имају наклоност према заповестима Господњим и силу да их испуњавају.
Кажи нам, дакле, најпре нешто о љубави према Богу. Јер, ми смо чули да Бога треба љубити. Ми желимо да сазнамо како да успемо у томе.
Одговор: Љубав према Богу се не стиче учењем. Јер, други нас нису учили ни да се радујемо светлости, да смо привезани за живот, нити да љубимо родитеље и васпитаче. Исто тако, или још много пре, наука о љубави Божијој не може доћи споља. Напротив, заједно са стварањем живог бића, тј. човека, у нас је као семе посејан неки смисао (λογος σπερματικος), који у самом себи носи тежњу ка општењу у љубави. Примивши тај смисао, они који су се учили Божијим заповестима су га, Божијом благодаћу, брижљиво обрађивали, благоразумно неговали и доводили до савршенства. Похваливши, стога, ваше старање као неопходно за [ту] сврху, и ја ћу се, уз помоћ Божију и ваше молитве, потрудити да пробудим искру Божије љубави која је сакривена у вама, према сили коју ми је дао Дух.
Уосталом, треба знати да је љубав једна врлина која својом силом приводи у дејство и обухвата сваку заповест. Ко има заповести моје и држи их, говори Господ, то је онај који ме љуби (Јн. 14,21), и још: 0 овим двема заповестима виси сав Закон и Пророци (Мт.22,40). Ипак, сада не намеравам да се упуштам у појединости, будући да бих на тај начин неприметно у један део укључио читаво учење о заповестима. Напротив, сразмерно својим силама и постојећој сврси, ја ћу вам напоменути о љубави коју смо дужни Богу. Најпре ћу рећи да смо добијајући од Бога заповести, уједно примили и способност да их све извршујемо. На тај начин ми не можемо да негодујемо као да се од нас тражи нешто необично, нити да се превазносимо као да од себе приносимо нешто што превазилази оно што нам је дано. Делујући том способношћу правилно и као што треба, побожно ћемо проводити врлински живот. Будемо ли, пак, ометали њено дејство, скретаћемо у зло.
Зло се, наиме, састоји у лукавом употребљавању онога што нам је Бог дао ради доброг циља, тј. у употребљавању насупрот Христовој заповести. Врлина, пак, коју Бог очекује, састоји се у коришћењу Божијих дарова са добром савешћу и по Господњој заповести. Ако је то тако, и о љубави ћемо рећи исто.
Примивши заповест да љубимо Бога, ми смо стекли и способност да га љубимо, усађену у нас при самом стварању. Доказ за то се не налази споља: свако се у то може осведочити сам од себе и у себи. Јер, у нама се по природи налази жеља за добром, премда се, већином, једном чини добрим једно, а другом друго. Осим тога, оно што нам је својствено и сродно ми љубимо и без учења. Најзад, ми добротворима добровољно указујемо свако расположење. Шта је, међутим, дивније од Божанствене лепоте? Која је представа пријатнија од Божије велелепности? Која душевна чежња је тако жива и тако неиздржљива као жеља коју Бог у њој порађа, уколико је очишћена од сваког порока? Она тада са истинским расположењем говори: Рањена сам љубављу (Пес. 2,5). Заиста су неисказиви и неизрециви муњелики одсјаји Божије красоте: ни реч их не може изразити, ни слух примити. Укажеш ли на блесак данице, на сијање месеца, или на сунчеву светлост – све ће бити немоћно да се упореди са [Његовом] славом: у поређењу са истинском светлошћу оно ће бити тамније, него дубока ноћ и најстрашнија тама у односу на најсјајније подне. Та лепота се не може видети телесним очима: она се постиже само душом и мишљу. Озаривши некога од светих, она би изазивала неиздрживу рану чежње. Стога су они, оптерећивани овим животом, говорили: Тешко мени, јер се странствовање моје продужи (Пс.119,5); када ћу доћи и показати се лицу Божијем (Пс.41,3); умрети и са Христом бити је много боље (Фил.1,23); ожедне душа моја за Богом силним, живим (Пс.41,3); сад отпушташ слугу свога,
Господе (Лк.2,29). Они чије душе је дотакла Божанствена жеља постају незадрживи у својој чежњи, и овај живот им постаје као оков. Из жеље да без престанка сагледавају Божанствену лепоту, они су се молили да се посматрање красоте Господње продужи на сав вечни живот (уп. Пс.26,4). Према томе, људи по природи теже ка лепом. У правом, пак, смислу, лепо и достојно љубави јесте благост. Благ, међутим, јесте Бог. И пошто све тежи ка благости, значи да све тежи за Богом.
Стога, све што чинимо по произвољењу, у нама је [уједно] природно, уколико нам помисли нису изопачене лукавством. И љубав према Богу од нас се очекује као неопходан дуг. Њено одсуство у души сматра се за најнесносније зло. Јер, отуђење и удаљеност од Бога је несношљивије од мука које се очекују у геени. Оно је тешко за оног ко страда, као што је очима тешко уколико се лише светлости, или живом бићу кад се лишава живота. Рођени већ по природи љубе родитеље. То показује привезаност међу бесловесним [створењима], као и наклоност према мајци код људи у најмлађем узрасту. Стога, немојмо бити неразумнији од деце и свирепији од животиња, остајући без љубави према Створитељу и отуђивањем од Њега. Чак и кад не бисмо знали какав је по благости својој, већ само због тога што смо од Њега примили биће, требало би да га безмерно волимо, те да га се са свом нежношћу непрестано сећамо и прилепљујемо уз Њега, као дечица уз мајке. Добротвор је већи и од оних које љубимо по природи. Наклоност према онима који су нам учинили нешто добро није својствена само људима, него скоро и свим животињама. Познаде, каже се, во свога власника, и магарац јасле господара свога. Међутим, за нас никако не би требало да се каже оно што следи: Израиљ ме, пак, не познаде, људи моји не схватише (Ис.1,3). И треба ли уопште говорити о псу и многим сличним животињама, које показују привезаност за оне који их хране?
Ми по природи имамо љубав и расположење према доброчинитељима и решавамо се на сваки труд како бисмо им се одужили за њихово доброчинство. Које, међутим, речи могу достојно изобразити Божије дарове? Њих је тако много да превазилазе сваки број. Осим тога, они су тако велики и важни да би и један био довољан да нас обавеже на сваку благодарност Дародавцу. Прећутаћу о онима који су, сами по себи, изузетни по величини и пријатности, премда заостају за блистањем већих, као звезде пред сјајем сунчевих зракова. Јер, ја немам довољно времена да бих, оставивши превасходније, благост Доброчинитеља мерио оним што је мање. Према томе, нећу говорити о изласку сунца, о месечевим менама, о пријатности ваздуха, о смени годишњих доба, о води из облака, о води из земље, о самом мору, о целој земљи, о оном што ниче из земље, о живим створовима у води, о врстама живих бића у ваздуху, о хиљадама разлика међу животињама. И све је то назначено да служи нашем животу.
Једно, пак, чак и кад бисмо хтели, не можемо мимоићи. О једном дару уопште не може да прећути онај ко има здрав ум и смисао. Додуше, о њему је још теже говорити као што приличи. Наиме, Бог је створио човека по свом образу и подобију, удостојио га богопознања, украсио га даром словесности изнад свих живих бића, дао му да се наслађује безмерним лепотама раја, поставио га за владара над свим што је на земљи. [Штавише], и кад га је змија преварила и кад је пао у грех, а кроз грех у смрт и све што је ње достојно, Он га није презрео, већ му је најпре у помоћ дао закон, затим поставио анђеле да га чувају и брину се о њему, те послао пророке да га прекоревају због порока и уче врлини, порочна стремљења пресецајући претњом, а усрђе ка добру подстичући обећањима. Он је често на разним лицима ради уразумљивања других унапред показивао свршетак и порока и врлине. Међутим, и од оних који су и поред свега тога остајали непокорни, Он се није одвраћао. Јер, благост Владике нас није остављала. Наша неосетљивост за такве почасти, увредљива за Доброчинитеља, није прекраћивала Његову љубав према нама. Напротив, сам Господ наш Исус Христос нас је дозвао од смрти и поново оживео. При томе је диван и сам начин доброчинства: Будући у обличју Божијем, Он није сматрао за отимање то што је једнак са Богом, него је себе понизио узевши обличје слуге (Фил.2,6-7); Он немоћи наше узе и болести понесе (Мт.8,17; Ис.53,4); Он би рањен за нас да бисмо се Његовом раном излечили (Ис.53,5); Он нас искупи од проклетства закона поставши за нас проклетство (Гал.3,28), те поднесе најсрамнију смрт како би нас увео у славни живот. И Он се није задовољио тиме што нас је оживео из мртвих, већ нам је даровао достојанство божанства и припремио вечни покој, који величином радости превазилази сваку људску мисао. Шта ћемо, дакле, узвратити Господу за све што нам је дао (Пс.115,3)? А Он је тако добар да не тражи узвраћање, већ му је довољно ако га љубе због онога што је даровао.
Када све то приведем у мисао (открићу своју немоћ), мене обузима неки ужас и страшно иступљење из бојазни да, из непажње ума или због бриге око сујетног, не отпаднем од љубави Божије, или да не постанем срамота за Христа. Јер, онај ко нас сада вара и ко се на сваки начин труди да световним привлачностима у нама изазове заборав на Добротвора, [жели] нашу погибао и радује се и руга нам се што наш немар може да окрене у прекор Господу, хвалећи се нашом непослушношћу и одступништвом. Он нас није створио, нити је умро за нас, али нас је придобио за присталице своје непослушности и немарности према заповестима Божијим. Тај прекор Господу и то хвалисање непријатеља мени изгледа теже од мука у геени. Јер, они ће Христовом непријатељу пружити прилику за похвалу и повод за превазношење пред Оним који је за нас умро и васкрсао и коме смо, као што је написано, утолико више дужни (2.Кор.5,15).
Ово ће бити довољно о љубави према Богу. Као што рекох, наш циљ није да се каже све (што је немогуће), него да укратко напоменем о главном, које би увек у душама подстицало Божанствену чежњу.
 
Питање 3. О љубави према ближњем.
Редослед захтева да се нешто каже и о заповести која је друга и по реду и по сили.
Одговор: Раније смо рекли да закон оплемењује и васпитава силе које у нама постоје у виду семена. Нама је, дакле, наложено да љубимо ближњег као саме себе. Стога погледајмо да ли имамо од Бога и моћ да испунимо ту заповест.
Ко, пак, не зна да је човек кротко и друштвено, а не усамљено и дивље живо биће? Јер, ништа није тако својствено нашој природи као заједничарење једних са другима, потребитост једних за другима и љубав према једноприроднима.
Положивши у нас најпре семена, Господ затим тражи и плодове, говорећи: Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге (Јн.13,34). И желећи да нашу душу подстакне на ту заповест, Он је тражио да као доказ да смо Његови ученици послужи управо њено испуњавање: По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн.13,35), а не чињење знамења и необичних чуда (премда је у Духу Светом дао силу и за тако нешто). На тај начин, Он свагде везује те заповести, на себе преносећи доброчинство које је учињено ближњем: Огладнех, и дадосте ми да једем, и остало (Мт.25,35). Затим Он додаје: Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт.25,40).
Према томе, кроз испуњавање прве заповести треба напредовати и у другој, а кроз испуњавање друге треба се враћати првој. Заправо, ко љуби Господа, свакако ће љубити и ближњега. Јер, онај који ме љуби, говори Господ, држаће заповести моје (Јн. 11,23). А заповест моја је, вели, да љубите једни друге као што ја вас љубим (Јн.15,12). И опет, ко љуби ближњега, испуњава своју љубав према Богу, будући да Он његово милосрђе преноси на себе. Верни слуга Божији, Мојсије је показао толику љубав према браћи да је хтео да буде избрисан из књиге Божије (у којој је био записан) уколико се народу не опрости грех (Изл.32,31). И Павле се усуђивао да се моли (Рим.9,3) да буде одлучен од Христа за браћу своју, тј. сроднике по телу, желећи да, слично Господу, буде откуп за спасење свих. Он је, заправо, знао да није могуће да буде отуђен од Бога онај ко се, ради љубави према Њему и ради најважније заповести, отказује од благодати Божије. Знао је он да ће у накнаду за то примити много више од онога што је дао. Уосталом, из реченог се јасно види да су свети достизали до те мере љубави к ближњем.
 
Питање 4. О страху Божијем.
Одговор: Почетницима у благочашћу је корисније да се васпитавају страхом, по савету премудрога Соломона, који вели: Почетак мудрости је страх Господњи (Прич.1,7). Вама, пак, који сте изашли из детињства у Христу, који више немате потребе за млеком, и који тврдом храном догмата можете да усавршавате унутрашњег човека, приличе главније заповести, којима се достиже сва истина љубави у Христу. Наиме, ви треба да пазите да вам обиље дарова Божијих не буде узрок најтеже осуде у случају да се покажете неблагодарни према Добротвору. Јер, речено је: Коме је много дано, много ће се и тражити од њега (Лк.12,48).
 
Питање 5. О нерасејаности разума.
Одговор: Треба знати да нећемо моћи напредовати ни у једној заповести, понарочито у љубави према Богу и ближњему, уколико мислима будемо лутали тамоамо. Јер, онај ко прелази од једног на друго не може стећи праву вештину и право знање. Онај ко не зна оно што је својствено крају вештине, неће постићи успех чак ни у једном [занимању]. Делање треба да одговара сврси. Јер, ништа смислено се не може урадити на неодговарајући начин. На пример, циљ ковачког заната се обично не постиже производима лончарског искуства, нити се рвачки венац стиче марљивим свирањем фруле. Напротив, сваки циљ захтева нарочити и одговарајући труд.
Стога упражњавање у богоугађању по Христовом Јеванђељу бива успешно при удаљавању од светских брига и при потпуном напуштању расејавања. Стога и апостол, иако је брак допуштен и удостојен благослова, брачним бригама претпоставља бригу о Божијем, при чему изгледа као да једно искључује друго, будући да говори: Ко је неожењен брине се за Господње, како ће угодити Господу, а ко је ожењен брине се за овосветско, како ће угодити жени (1.Кор.7,32-33). И Господ је посведочио да је расположење ученика чисто и сабрано, говорећи: Ви нисте од овога света (Јн.15, 19). Напротив, за свет је сведочио да не може примити знање о Богу, нити сместити Духа Светога. Наиме, Он говори: Оче праведни, свет тебе не позна (Јн.17,25), и: Духа Истине… свет не може примити (Јн.14,17). Према томе, онај ко истински хоће да иде за Богом треба да се ослободи од свих уза светске пристрасности.
То ће, пак, постићи потпуним избегавањем и заборавом старих навика. Уколико се не отуђимо од телесних сродника и светских веза, и уколико својим понашањем не пређемо у други свет, по речима онога који је рекао: Наше живљење је на небесима (Фил.З, 20), ми нећемо постићи циљ богоугађања, будући да Господ одлучно вели: Тако, дакле, нико од вас који се не одрекне свега што има, не може бити мој ученик (Лк.14,33). И пошто учинимо [наведено], ми треба да на сваки начин чувамо своје срце (Прич.4,23), како уопште не бисмо губили мисао о Богу. Сећање на Његова чуда ми не треба да оскрнављујемо представама о испразним [стварима]. Напротив, свету мисао о Богу, постојаним и чистим сећањем запечаћену у наше душе, ми треба да свагде носимо са собом као неки неизгладив печат. На тај начин ми стичемо љубав према Богу, која подстиче на вршење заповести Господњих. С друге стране, и заповести њу подржавају, чинећи је трајном и непоколебивом. То показује и Господ, говорећи на једном месту: Ако ме љубите, заповести моје држите (Јн.14,15), и на другом: Ако заповести моје одржите остаћете у љубави мојој (Јн.15,10), и још убедљивије: Као што сам ја одржао заповести Оца мога и остајем у љубави Његовој (Јн.15,10).
Тиме нас Он учи да свако дело кога се прихватамо своју сврху има у вољи Наредбодавца, те да своју марљивост управљамо према њој, као што на другом месту каже: Ја сам сишао с неба нв да творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла (Јн.6,38). Вештине које су неопходне у животу прилагођавају појединачна дејства циљевима које постављају пред себе. И наша дела имају једну сврху и правило, тј. вршење заповести Божијих на богоугодан [начин], Стога се у делу не може тачно успети уколико и испуњавање не буде по вољи Онога који је дао заповести. При строгом старању да се дело изврши по вољи Божијој и кроз сећање, биће могуће сједињење са Богом. Правећи секиру, ковач се сећа онога који је наручио. Он га има на уму и замишља облик и величину који су наручени, прилагођавајући посао вољи наручиоца. (Јер, уколико заборави наруџбу, он ће направити нешто што не личи на наручено). Тако и Хришћанин треба сваку своју делатност, велику и малу, да саображава са вољом Божијом. Он своје дело треба да украшава марљивошћу, чувајући мисао о томе ко га је наредио, и испуњавајући речено: Свагда видим пред собом Господа, који ми је с десне стране, да не посрнем (Пс.16,8). Он тиме уједно испуњава и оно што је наложено: Ако једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините (1.Кор. 10,31). Ко, пак, у свом делу нарушава тачност заповести, показује да се слабо сећа Бога.
Сећајући се, дакле, речи Онога који је рекао: Не испуњавам ли ја небо и земљу (Јер.23,24), и: Ја сам Бог који се приближава, а не Бог издалека (Јер.23,23), и опет: Где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима (Мт.18,20), сву своју делатност треба да вршимо као пред очима Господњим, те да сваку мисао развијамо у Његовом присуству. Тако ће и страх бити трајан, мрзећи неправду, као што је написано (Пс.118,163), и увреде и гордост и путеве лукавих. Тада ће се и љубав усавршити, испуњујући оно што је Господ рекао: Не тражим вољу своју но вољу Оца који ме је послао (Јн.5,30). Јер, душа ће свагда имати увереност да су добра дела угодна Судији и Подвигоположнику, и да ће супротна дела брзо бити подвргнута осуди. Мислим да ће се тиме постићи и уверење да заповести Божије не треба вршити из човекоугађања. Јер, онај ко је уверен да је присутан већи, неће обраћати пажњу на онога ко је мањи. Чак и ако се деси да се учини нешто што је пријатно и угодно знаменитом лицу, али непријатно и одбојно незнатнијем, опште признање ће подржати наклоност првога, а занемарити незадовољство другога. Тако је код људи. Да ли ће, према томе, истински трезвоумна и здрава душа, уверена у присуство Божије, икада оставити дело које је угодно Богу и обратити се људским мнењима? Да ли ће она икада занемарити заповести Божије и потчинити се људским обичајима, попустити пред јавним мишљењем, или стрепети пред онима који имају високи чин? Такво расположење је имао онај ко је рекао: Преступници закона испричаше ми којешта, али ништа није као закон твој, Господе (Пс.118,85); и још: И говорио сам о твојим сведочанствима пред царевима и нисам се постидео (Пс.118,46).
 
Питање 6. О потреби за усамљеношћу.
Одговор: Нерасејаности душе потпомаже усамљено живљење. Јер, штетно је проводити живот у заједници са онима који се без страха и са презрењем односе према тачном вршењу заповести. О томе казује и изрека Соломона која учи: Не буди пријатељ гневљивом човеку, нити се дружи са срдитим, да се не би научио његовим путевима и да не би примио омчу на душу своју (Прич. 22,24-25). На то се односи и [друга] изрека: Изиђите из њихове средине и одвојте се, говори Господ (2.Кор.6,17). Да не бисмо кроз очи или уши примили подстицаје на грех и неприметно се навикавали на њега, да не би ликови и представе онога што смо видели и чули заостали у души на њену штету и погибију, те да бисмо могли истрајати у молитви, пре свега треба да се уклонимо у самоћу. На тај начин ћемо моћи савладати и раније навике, у којима смо живели насупрот заповестима Христовим (што није мали подвиг, с обзиром да оне, утврдивши се дугим временом, задобијају снагу природе). Такође ћемо бити у стању да, трудољубивом молитвом и истрајним поучавањем у вољи Божијој, очистимо мрље греха. Усред мноштва људи, пак, које расејава душу и увлачи је у житејска дела, није могуће успети у молитви и том поучавању.
Осим тога, ко ће, живећи у мноштву, моћи да испуни призив: Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе (Лк.9,23)? Према томе, ми најпре треба да се одрекнемо самих себе, да узмемо крст Христов, и да идемо за Њим. Одрећи се, пак, себе значи заборавити све прошло и удаљити се од своје воље. Ономе, међутим, ко живи у заједници са људима разних врста, тако нешто је веома тешко (да не кажем – и сасвим немогуће). Напротив, учешће у таквом животу представља сметњу за узимање крста и следовање Христу. Узети крст свој значи бити спреман на смрт за Христа, умртвити удове који су на земљи (Кол.3,5), имати неустрашиво расположење духа којим се сусреће свака опасност у име Христово, и одсуство привезаности за садашњи живот. Свему томе привикнутост на земаљски живот причињава велике сметње.
Поред многих других незгода [које произилазе од таквог живота], душа нема времена да осети своје грехове и да се скруши у покајању због преступа, будући да гледа многе који живе безаконо. Напротив, упоређујући се са лошијима, она стиче неки маштарски појам о [својој] предности. Метежом и разонодама, које обично производи светски живот, одвучена од драгоценог сећања на Бога, она не само да се лишава могућности да се радује и весели у Њему (уп. Пс.34,9), да се наслађује у Господу (уп. Пс. 36,4), и да се наслади речима Господњим (чиме би дошла до стања да каже: Сетих се Бога и развеселих се – Пс.118,103), већ се и сасвим навикава на пренебрегавање и заборав судова Божијих. Неко, пак, веће и погубније зло се не може доживети.
 
Питање 7. О томе да треба живети са људима који сагласно стреме истом циљу угађања Богу, и о томе да је тешко и уједно опасно живети отшелнички.
Пошто нас је твоја реч уверила да је опасно живети са људима који са пренебрегавањем гледају на заповести Господње, желели бисмо да сазнамо како треба да живе они који су се удаљили од таквих људи: усамљенички, или са једномисленом братијом, који су изабрали исти циљ благочастивости.
Одговор: Примећујем да је заједничко пребивање многих у многоме корисније.
Пре свега, нико од нас не може сам да задовољи своје телесне потребе: при набавци неопходног постоји међусобна зависност. На пример, нога има једну способност, али не и другу. Стога без помоћи других удова она не налази могућности да опстане и да надокнади недостатак своје ограничености. Тако је и у усамљеничком животу: оно што имамо постаје некорисно, а оно што немамо не можемо набавити. Јер, и Створитељ Бог је одредио да имамо потребу једни за другима и да се, по писаном, сједињујемо међусобно (Сир.13,20).
И сам смисао љубави Христове не допушта да свако гледа само сопствено. Јер, речено је: Љубав не тражи своје (1.Кор.13,5). Живот, пак, одвојен од свих има једну сврху: служење сопственим потребама. То је, међутим, очигледно у противности са законом љубави који је испуњавао апостол, не тражећи корист своју него многих, да се спасу (1.Кор. 10,33).
Осим тога, у удаљености од свих не може свако да лако позна своје недостатке, будући да нема човека који би га прекоревао и исправљао са кротошћу и милосрђем. Јер, прекор често, чак ако долази и од непријатеља, у благоразумном буди жељу за исцелењем. Они, пак, који имају искрену љубав, зналачки лече од грехова. Јер, речено је: Онај ко љуби брижљиво кара (Прич.13,24). Таквога је, пак, тешко наћи у усамљености, уколико се [човек] није раније зближио са њиме у животу. Због тога се са њиме дешава оно што је речено: Тешко усамљеноме! Јер, ако падне, нема ко да га подигне(Проп.4,10).
Многи људи многе заповести лакше испуњавају заједно. Једноме је, пак [теже]. Јер, вршење једне спречава друга. На пример, онај ко посећује болесника не може да прими намерника, док раздавање онога што је потребно за живот (нарочито кад захтева много времена) омета старање о послу. На тај начин се занемарује највећа заповест која најпре води спасењу, тј. гладни остаје без хране, и наг без одела. Ко ће се, дакле, решити да испразан и бесплодан живот претпостави плодном, који је саобразан Господњим заповестима?
Сви ми смо позвани у једну наду звања свога (Еф.4,4), и представљамо једно тело, имајући Христа као главу, а појединачно смо уди једни другима (Рим.12,5). Уколико се, дакле, у Духу Светом у сагласности не сакупљамо у склад једнога тела, него свако изабира усамљеност (не служећи изграђивању опште користи ради богоугађања, већ задовољавајући страст самоугађања), као раздељени и раздвојени међу собом нећемо бити у стању да очувамо узајамну везу удова, њихово узајамно служење и потчињавање Глави, тј. Христу. Јер, при раздељеном животу ми се не можемо радовати са оним који се прославља, нити страдати са оним који страда, будући да не можемо знати стање ближњег.
И опет, нико сам не може да прими све духовне дарове, него се Дух свакоме даје по мери вере. У општежићу, пак, дар који добије појединац постаје опште [наслеђе] свих који живе заједно. Јер, једноме се даје реч мудрости; а другоме реч знања… а другоме вера… а другоме дарови исцељивања… а другоме пророштво, итд. (1.Кор.12,8-10). Сваки од тих дарова прималац има пре ради других, неголи ради себе. На тај начин, у општежићу дејство Светога Духа у једном одмах прелази на све. Онај, пак, ко живи одвојено свој дар, уколико га има, услед недејствености и затварања у себе чини бескорисним. Ви, међутим, који читате Јеванђеље, знате колико је то опасно. У заједничком живот свако се наслађује својим даром, умножавајући га кроз давање другима, и користи дарове других као своје сопствене.
Заједнички живот има и друга добра, која се не могу лако набројати. Јер, у њему се лакше него у усамљеничком животу чувају добра која нам је Бог дао. Осим тога, и заштита од замки спољашњега непријатеља је поузданија када постоје бодри чувари који могу пробудити из сна. Јер, дешава се да неко заспи сном који води у смрт. Давид нас је учио да се молимо да нас то не снађе, говорећи: Просвети очи моје да не заспим на смрт (Пс.12,4). И грешнику је лакше да се удаљи од греха уколико се стиди сагласне осуде многих. На њега се тада може применити израз: Таквоме је довољно ово карање од многих (2.Кор.2,6). С друге стране, и оној ко напредује налази велику потпору у одобравању многих и у слагању са његовим делима. Јер, ако свака реч треба да остане на устима два или три сведока (Мт.18,6), очигледно је ће се онај ко чини добро дело много јаче утврдити сведочењем многих.
Томе насупрот, усамљенички живот, осим наведених, прате и друге опасности. Прва и највећа је – самоугађање. Немајући, наиме, никога ко би оценио његово дело, [човек] може помислити да је достигао до савршенства заповести. Осим тога, оставивши своје душевне силе постојано без упражњавања, он не може да запази ни своје недостатке, нити да позна напредак у делима, будући да су уклоњени сви случајеви за испуњавање заповести. У чему ће, наиме, он показати смиреноумље уколико нема човека пред којим би се могао смиравати? У чему ће показати милосрђе кад је удаљен од општења са многима? Како ће упражњавати стрпљење када нема никога да се противи његовим жељама? Онај ко каже да му је за усавршавање нарави довољно изучавање Божанствених Писама налик је на онога ко се учи да зида, али никако не зида [на делу], или ко учи ковачки занат, али нема намеру да научено оствари на делу. Њему ће апостол рећи: Јер нису праведни пред Богом они који слушају закон, него ће се они оправдати који испуњавају закон (Рим.2,13). И сам Господ се, из превеликог човекољубља, није ограничавао само на поучавање речју. Да би нам дао тачан и јасан пример смиреноумља у савршенству љубави, Он сам се опасао и опрао ноге ученицима. Ако, пак, ти живиш усамљен, кога ћеш опрати, коме ћеш послужити, пред ким ћеш бити последњи? И уколико [свако] буде живео засебно, како ће се остварити добро и красно заједничко братско живљење, које Свети Дух упоређује са миром благоуханим на глави првосвештеника (Пс.132,1-2)?
Према томе, заједнички живот братије представља поприште подвижништва, пут богат надом на напредак, постојано упражњавање и поучавање у заповестима Господњим. Он за свој циљ има славу Божију, по заповести Господа нашег Исуса Христа, који је рекао: Тако да се светпли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима (Мт.5,16). Оно за свој образац има светитеље о којима је у Делима апостолским написано: А сви који вероваше беху на окупу и имаху све заједничко (Дап.2,44), и још: А у народа који поверова беше једно срце и једна душа; и ни један не говораше за имање своје да је његово, него им све беше заједничко (Дап.4,32).
 
Питање 8. О одрицању од света.
Да ли треба човек најпре да се одрекне свега, да би затим приступио животу по Богу?
Одговор: После снажног и многим делима потврђеног доказа, Господ наш Исус Христос свима говори: Ако неко дође мени (Лк. 14,26), нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт. 16,24), и опет: Тако, дакле, сваки од вас који се не одрекне свега шпго има, не може битпи мој ученик (Лк.14,33). Мени се чини да се ова наредба простире на многе ствари од којих се треба свакако одрећи. Пре свега, ми се одричемо ђавола и телесних страсти, тајних срамотних дела (2.Кор.4,2), телесних сродника, пријатељства са људима, и^авика живота које се противе тачности јеванђелског спасења. И што је још неопходније, ми се одричемо самих себе, свлачећи старога човека са делима његовим (Кол.3,9), који пропада у жељама варљивим (Еф.4,22), одричемо се и свих пристрасности према свету, које могу ометати циљ благочашћа. Такав човек ће правим својим родитељима сматрати оне који су га кроз Јеванђеље родили у Христу Исусу (1.Кор.14,15), док ће браћом сматрати оне који су примили исти дух усиновљења. На сво, пак, имање он ће почети да гледа као на нешто туђе, као што у ствари и јесте. Једном речју, да ли ће онај коме се ради Христа разапео сав свет (као и он свету – Гал.6,14), још учествовати у светским бригама? Јер, Господ наш Исус Христос до крајности доводи мржњу према души и самоодрицање, говорећи: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој, па додаје: и за мном иде (Мт.16,24), и опет: Ако неко дође мени и не мрзи оца свога и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, па и душу своју, не може бити мој ученик (Лк.14,26). Према томе, савршено одрицање се састоји у томе да [човек] доспе до беспристрасности чак и према самом животу, доживљавајући у себи осуду на смрт, како се не би уздао у себе (2.Кор.1,9). Оно почиње са удаљавањем од спољашњих [ствари]: од богатства, празне славе, навика живота, привржености према некорисном, по узору на свете ученике Господње. Јаков и Јован су оставили свога оца Заведеја, и саму лађу која им је пружала средства за живот. Матеј је, опет, напустио царинарницу и пошао за Господом, оставивши не само добитак, већ презревши и опасности које су могле да задесе њега и његове домаће од власти због занемаривања рачуна од наплате таксе. Павлу се, најзад, сав свет разапео, као и он свету (Гал.6,14).
Онај, дакле, ко је обузет силном жељом да иде за Христом, више не да обраћа пажњу ни на шта од овог света: ни на родитељску или родбинску љубав, уколико се противи заповести Господњој (када на снагу ступа изрека: Ако неко дође мени и не мрзи оца свога, и матер, итд.); ни на страх од људи (који би га одвео од било чега кориснога), по примеру бестрашћа светих који су говорили: Богу се треба покоравати више него људима (Дап.5,29); ни на злобни подсмех светских људи (који уме да вређа изругивањем). Онај ко жели да тачније и јасније упозна силу која је спојена са жељом да се иде за Господом, нека се сети апостола који нам, на нашу поуку, прича о самом себи: Ако неко други мисли да се може уздати у тело, ја још више: обрезан сам у осми дан, од рода сам Израиљева, племена Винијаминова, Јеврејин од Јевреја, по закону фарисеј, по ревности гонитељ Цркве Божије, по правди закона беспрекоран. Али све што ми беше добитак, сматрах за штету Христа ради. Но шта више, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мога, ради кога сам све оставио, и сматрам све за трице, да бих Христа добио (Фил.3,4-8). Јер, кад је апостол (рећи ћу нешто смело, премда истинито) некада Богом дана законска преимућства упоредио са оним што је најпрезреније и нечисто у телу (што журимо да одбацимо од себе), будући да представљају сметњу за познање Христа, за оправдање у Њему, и саображавање Његовој смрти, шта бисмо могли рећи о оном што су људи узаконили? И треба ли уопште ту мисао потврђивати својим расуђивањима и примерима светих, кад је могуће навести речи самог Господа, и њима уверити плашљиву душу. Он, наиме, недвосмислено сведочи, говорећи: Тако, дакле, сваки од вас који се не одрекне свега што има, не може бити мој ученик (Лк.14,33). И на другом месту, после речи: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, Он додаје: Па хајде за мном (Мат. 19,21). На то се односи и прича о трговцу, као што је јасно сваком благоразумном. Јер, речено је: Царство је небеско као чоеек трговац који тражи добра бисера. Па кад нађе једно многоцено зрно бисера, отиде и продаде све што имаше и купи га (Мт.13,45-46). Очигледно је да је многоцени бисер узет као слика небеског Царства. Реч Господња нам указује да га не можемо стећи уколико, у замену за њега, не дамо све скупа што имамо: богатство, славу, сродство, и [све] остало што је многима привлачно.
Осим тога, Господ је потврдио да ум, који је расејан различитим бригама, не може успети у жељеном, рекавши: Нико не може два господара служити, и још: Не можете Богу служити и мамону (Мт.6,24). Ми, стога, треба да изаберемо једино небеско благо, како би у њему било наше срце. Јер, речено је: Где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше (Мт.6,21). Уколико, пак, задржимо неко земаљско имање или пропадљиво богатство, наш ум ће се заглибити као у блату, те душа неће моћи да угледа Бога, нити да се покрене ка жељи небеских лепота и припремљених добара, која су нам обећана. Ми та добра не можемо стећи, уколико нас нерасејана и силна љубав не руководи да их тражимо, и не олакша труд који је неопходан за њих.
Према реченоме, дакле, одрицање јесте разрешење од уза овог вештаственог и привременог живота, и слобода од људских обавеза, која нас чини способнијима да започнемо пут ка Богу. Оно је згодна прилика да се стекне и употреби оно што је драгоценије од злата и драгог камења (Пс.18,11). Укратко да кажем, оно је пресељење човечијега срца у небески живот, како да човек могао да каже: Наше живљење је на небесима (Фил.3,20). И што је још важније, оно је почетак уподобљења Христу, који, богат будући, нас ради осиромаши (2.Кор.8,9). И уколико не успемо у томе, нећемо моћи да приступимо животу по Христовом Јеванђељу. Јер, скрушеност срца, смирење ума, ослобођење душе од гнева и жалости и брига, и, кратко речено, од погубних страсти не могу се наћи при богатству, житејским бригама, пристрашћима и навикама. И уопште, онога који може да не брине чак ни о најнеопходнијем (тј. о храни и одећи), нико неће убедити да се, као трњем, окружи рђавим бригама о богатству, које сметају да семе, које је посејао Земљоделац наших душа, донесе плод. Јер, сам Господ вели: То је семе које је посејано у трње: њега загушују бриге и богатства и сласти овога живота, не дајући му да донесе плод (Мк.4,18; Лк.8,14).
 
Питање 9. Да ли онај који приступа онима који су се посветили Богу треба своје имање без размишљања да остави рођацима, без обзира што су рђави?
Одговор: Господ је рекао: Продај све што имаш и подај сиромасима… па хајде за мном (Мт.19,21), и опет: Продајте што имате и дајте милостињу (Лк.12,33). Стога мислим да онај ко оставља своје власништво са таквом намером, не треба да презриво занемари своје имање. Напротив, сабравши све што има, као посвећено Богу, он треба са побожношћу све сам да уреди (уколико има могућности и искуства), или да пажљиво изабере људе, који су на делу показали да могу верно и разумно извршити расподелу. Јер, он треба да зна да није безазлено оставити расподелу родбини или било коме без разлике. Онај коме је поверена брига о царском имању сноси кривицу уколико испусти из руку нешто што је могло да се стекне, чак и да није изгубио ништа од онога што је сабрано, Каквој ће се, тек, осуди подвргнути они који неразумно и немарно поступају при расподели онога што је већ посвећено Господу? Неће ли они бити подвргнути осуди немарних, по написаном: Проклет онај ко немарно врши дело Господње (Јер. 48,10).
Ми увек треба да се чувамо да под изговором испуњавања једне заповести не нарушимо другу. Јер, нама не приличи да се свађамо и препиремо са рђавим људима: Слуга, пак, Господњи не треба да се свађа (2.Тим.2,24). Напротив, онај ко види несавесне поступке својих телесних сродника треба да се сети речи Господњих: Нема никога ко је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или њиве, и то не просто, него – мене ради и јеванђеља, а да неће примити сад у ово време сто пута онолико… а у веку који долази живот вечни (Мк.10,29-31). Таквим несавесним људима, по заповести Господа који је рекао: Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га, итд. (Мт.18,15), треба посведочити да падају у грех крађе светиње. Међутим, благочастива реч забрањује да се са њима судимо по светским судовима, говорећи: И који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину (Мт.5,40), и још: Усуђује ли се неко од вас, имајући жалбу на другога, да се суди код неправедних а не код светих (1.Кор.6,1). Чак и на суд код светих ми треба да их позивамо више због њиховог спасења, неголи због повратка имања. Јер, и Господ је, говорећи: Ако те послуша, додао: Добио си, не имање, него – брата свога (Мт.18,15). Понекад се, међутим, дешава да нас на опште сабрање судија позива онај ко је учинио несавесно дело. Тада ми идемо на испитивање не стога што смо сами започели суђење или да бисмо задовољили страст гнева и свадљивости, него зато што су нас позвали и ради проналажења истине. На тај начин ћемо и њега, и против његове воље, избавити од невоље, и сами нећемо преступити заповести, као служитељи Божији који избегавају свађу и среброљубље, који чврсто настоје око откривања истине, и који никада не прекорачавају праву границу ревности.
 
Питање 10. Да ли треба примати све који дођу, или само неке? Да ли их треба одмах убрајати [у братство] или после испитивања, и каквог испитивања?
Одговор: Пошто Човекољубац Бог и Спаситељ наш Исус Христос проповеда и каже: Ходите мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити (Мт.11,28), било би опасно одбијати оне који преко нас хоће да приђу Господу и који желе да на себе узму Његов благи јарам и бреме заповести, које нам олакшава пут ка небу. Ипак, не може се допустити да се неопраним ногама гази по часним поукама. Господ наш Исус Христос је младића, који му је пришао, испитао о пређашњем животу. Дознавши да је постигао извесне успехе, Он му је наложио да испуни оно што му је још недостајало за савршенство. По испуњењу наложеног, Он га је позвао да иде за Њим (Мт.19). Тако и ми треба да дознамо претходни живот оних који нам долазе. Онима који су већ постигли извесне успехе, треба да дајемо савршеније поуке, а онима који се обраћају из порочног живота, или који после равнодушног живота стреме ка строгим животом богопознања, треба да испитамо нарав, тј. да ли су непостојани или несмотрени у суђењу. Јер, брза промена код таквих људи је сумњива. Они не само што себи не користе, него и другима чине штету, будући да о нашем делу шире клевету, лаж и зла опањкавања.
Међутим, пошто се марљивошћу све исправља, и пошто страх Божији савлађује све душевне недостатке, не треба одмах сумњати у њихово [исправљање], већ их упућивати у пригодна упражњавања, те дуговременим и напорним подвизима испитивати њихово расуђивање. И уколико код њих нађемо извесну чврстину, ми их без опасности можемо примати. У противном случају, треба да их одбијамо док још нису примљени, како бисмо их учинили безопасним по братство. Осим тога, треба испитати да ли човек који је живео у греху без стида исповеда тајна срамотна дела (уп. 2.Кор.4,2), сам себи постајући тужилац, те да ли се стиди и удаљава од оних са којима је некад чинио зла дела, као што је речено: Одступите од мене сви који чините безакоње (Пс.6, 9). Јер, тиме он стиче безбедност за даљи живот, избегавајући сличне страсти. Општи, пак, начин за испитивање свих састоји се у утврђивању спремности на свако смиреноумље без стида, које се пројављује у готовости на прихватање најнижих послова и у схватању да је њихово испуњавање корисно. Онај, дакле, кога људи, који су способни да благоразумно испитају сличне ствари, после многог испитивања, буду сматрали судом за част, који је освећен и користан домаћину, припремљен за свако добро дело (2.Тим. 2,21), нека буде увршћен међу оне који су се посветили Господу. Ономе ко из знатног [тј. господског] живота жури ка смиреноумљу, подражавајући Господа нашега Исуса Христа, нарочито треба наложити нешто што се, по светском мишљењу, сматра постидним, те посматрати да ли се са пуним убеђењем показује као непостидан делатељ Божији.
 
Питање 11. О робовима.
Одговор: Оне, пак, који су, налазећи се под бременом ропства, прибегли братству треба уразумити и исправити, те послати назад, њиховим господарима, по угледу на блаженога Павла, који је Онисима, родивши га Јеванђељем, послао натраг Филимону. Једнога је уверио да ропско иго, уколико се подноси на богоугодан начин, човека чини достојним Царства небеског, а другог је саветовао да не прети Онисиму, сећајући се истинског Господа, који је рекао: Ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески (Мт.6,14), него да према њему има добро расположење. Стога му је и писао: Јер, можда се зато и растаде с тобом на кратко да га добијеш за вечност, не више као роба, него више од роба, брата љубљенога (Флм.15-16). Ако ли се, пак, ради о злом господару, који наређује нешто безаконо и који слугу принуђава на преступање заповести истинског Владике нашега Исуса Христа, треба се подвизавати да се не хули име Божије ради тог роба који би учинио нешто што није угодно Богу. Тај подвиг се састоји у томе што ће се роб припремити да трпељиво издржи страдања која ће га постићи због тога што ће се, по Писму, Богу покоравати више него људима (Дап.5,29), или у томе што ће они који приме роба уједно богоугодно на себе примити и искушења, која ће их због тога снаћи.
 
Питање 12. Како треба примати оне који су ожењени?
Одговор: И оне који сличном животу приступају из брачне везе треба, по заповести апостоловој, питати да ли имају међусобну сагласност за тако нешто, Јер, речено је: [Муж] није господар од свога тела (1.Кор.7,4). На тај начин онога ко приступа треба примати пред више сведока. Јер, ништа није драгоценије од послушности Богу. Ако ли се, пак, друга страна не слаже и не пристаје, не бринући се толико о ономе што је богоугодно, треба се сетити апостола који говори: Јер, на мир нас је позвао Бог (1.Кор.7,15). Затим, нека се испуни заповест Господа, који каже: Ако неко дође мени и не мрзи оца свога, и матер, и жену, и децу… не може бити мој ученик (Лк.14,26). Јер, ништа није драгоценије од послушности Богу. Нама је познато да је код многих намера да се живи у чистоти надвладавала уз помоћ усиљене молитве и истрајног поста. Оне, пак, који су тврдоглави, Господ често телесном невољом приводи здравом расуђивању.
 
Питање 13. О томе да је почетницима корисно упражњавање у ћутању.
Одговор: Почетницима је добро да се упражњавају у ћутању. Пазећи на језик, они ће показати довољно сведочанство о уздржању. У безмолвију они ће се код оних који умешно владају даром речи са усрдношћу и сабраном пажњом поучавати у томе како треба питати и како одговарати. Јер, код благочастивих постоји нарочити звук у гласу, одмереност у говору, прикладно време и свеврсност речи. Томе се не може научити онај ко се није одвикао од ранијих навика. Ћутање, међутим, прекидом делатности чини да се заборави претходно, што пружа прилику да се научи оно што је добро. Према томе, треба пребивати у ћутању уколико нас потреба старања о сопственој души или нека неопходност која се тиче предузетог дела не принуђава на супротно. Наравно, ћутање се искључује и у односу на псалмопојање.
 
Питање 14. О онима који су дали завет да се посвете Богу, па намеравају да га пониште.
Одговор: На онога који је примљен у братство, и који потом наруши завет, треба гледати као на [човека] који је Богу згрешио, пред којим је и коме је исповедио сагласност. Речено је: Ко ће се помолити за онога ко згреши Богу (1.Цар.2,25). Онај ко се посветио Богу и затим прешао на други начин живота, постаје крадљивац светиње, будући да је украо сам себе и присвојио оно што је Богу принесено. Таквима не треба отварати братска врата, па ни кад само у пролазу дођу да затраже крова. Јер, јасно је апостолско правило које заповеда да се удаљавамо од свакога немарног човека, и да се не дружимо с њим, да би се посрамио (2.Сол.З,14).
 
Питање 15. У ком узрасту треба дозвољавати да се полаже завет о посвећивању Богу и када завет девичанства треба сматрати дејственим?
Одговор: Господ говори: Пустите децу нека долазе мени (Мк.10,14). И апостол хвали онога ко је од детињства упознао Свештене списе (2.Тим 3,15). И на другом месту он заповеда да се деца подижу у васпитању и науци Господњој (Еф.6,4). Стога сматрамо да је свако време, па и прво доба, прикладно за примање оних који нам долазе. Децу без родитеља примамо и сами, да бисмо, по угледу на Јова (Јов 29,12), били оци сирочади. Оне, пак, који зависе од воље родитеља и које сами родитељи приводе, треба да примамо пред више сведока, да не бисмо дали повод онима који га траже, већ да бисмо затворили свака неправедна уста, која нас клевећу. Према томе, на тај начин треба примити децу. Међутим, њих не треба одмах прибројавати и увршћавати у састав братије, како срамота, која им се по несрећи може десити, не би пала на благочастиви живот. Њих треба васпитавати у сваком благочашћу, као заједничку децу братства. Они треба да су смештени у засебне просторије и да мушка и женска деца воде посебан начин живота. То је стога да не би стекли смелост и превелику дрскост према старијима. Напротив, због ретког сусретања, они ће сачувати уважавање према одраслима. Тим одвајањем се, осим тога, спречава да казне, које се налажу на старије због пренебрегавања обавеза (уколико им се понекад деси таква расејаност), неприметно у деци не породе склоност ка греху, или чак и превазношење, због саплитања старијих у ономе у чему су они исправни. Јер, онај који је недорастао по разуму не разликује се од онога који је незрео по узрасту, Стога није чудновато ако се код једних и других нађу исте погрешке. Осим тога, оно што старијима приличи због узраста, млади не треба да чине пре времена, иако им се, због честог дружења са њима [може јавити жеља да их подражавају]. Према томе, ради те предострожности и ради очувања одмерености у свему осталоме, треба децу смештати одвојено од одраслих. На тај начин, у кући подвижника неће бити шума који обично прати младе при њиховом учењу.
Међутим, молитве које су одређене да се врше дању, нека буду заједничке и за децу и за старије. Јер, кроз подражавање старијих у деци ће се укоренити навика у скрушеној молитви, а и одраслима деца могу пружити знатну помоћ у молитви.
У погледу сна и бдења, времена, мере и каквоте хране треба одредити нарочита упражњавања и правила која приличе деци. Над њима нека се постави неко од одраслих, који више од других поседује искуство, и који је показао своју великодушност како би могао да са отачком болећивошћу и благоразумном речју исправља сагрешења младих и како би после сваког пада употребљавао одговарајући лек. Лек, пак, у исти мах треба да буде и казна за грех и подстрек за упражњавање у беспристрашћу душе. Уколико се, на пример, неко наљути на вршњака, нека буде приморан да се помири и да му, по мери дрскости, укаже неку услугу. Јер, навика у смирењу одсеца душевну раздражљивост, док охолост најчешће у нама рађа гнев. Ако неко узме храну пре времена, нека већи део дана остане без хране. Онај ко једе претерано или неуредно нека у време јела буде одлучен од хране и приморан да гледа на друге који једу уредно, како би био кажњен уздржањем и како би се научио пристојности. Онај, пак, ко изговори празну реч, увреду ближњег, лаж или нешто друго од оног што је забрањено, нека се опамети уздржањем стомака и ћутањем.
Осим тога, поучавање у граматици треба да одговара сврси. Њих треба наводити да употребљавају речи из Светог Писма, и уместо бајки причати им о чудесним делима, уразумљујући их изрекама из Прича. Такође, треба награђивати оне који науче напамет речи и ствари [из Писма], како би деца са пријатношћу и лакоћом, а не са огорчењем и спотицањем, постизала свој циљ. При правилном руковођењу, код њих ће се брзо појавити пажљивост ума и навика на нерасејаност. Стога настојатељи треба редовно да испитују на чему им се заустављају мисли и који је предмет њиховог размишљања. Јер, простодушност узраста, отвореност и неспособност за лаж лако открива душевне тајне. Осим тога, дете ће, да га често не би затицали са неком недозвољеном мишљу, избегавати рђава размишљања. Он ће се стално уздржавати од рђавог, бојећи се срамоте изобличења.
Због тога, док је још способна за васпитање, нежна и податна као восак, док лако прима налагани образ, душу треба на време и од самог почетка побуђивати на упражњавање у сваком добру. И када се раскрије разум и расуђивање ступи у дејство, [они] ће поћи од постављених темеља и претпоставки образаца благочастивости, при чему ће разум саопштавати корисно, а навика олакшавати напредак. Тада ће моћи да се прими завет девичанства, будући да ће [одлука] већ бити поуздана, донешена на основу властитог расположења и расуђивања, при савршеној зрелости разума. После тога и праведни Судија може по вредности дела дати награду ваљанима и казну грешницима.
За сведоке ове одлуке треба узети црквене предстојнике како би се извршило освећење тела, као неки принос Богу, и како би и сам чин добио постојаност услед њиховог сведочења. Јер, речено је: На устима два или три сведока нека остане свака реч (Мт. 18,16). На тај начин ревност братије неће да се подвргне оговарању, као што ни они који, после посвећења Богу, реше да пониште обећање, неће имати повод за бестидност.
Онај, међутим, ко не прими девствени живот, као неспособан да се брине за Господње (1.Кор.7,31), нека буде отпуштен пред истим сведоцима. А онај ко, после дуготрајног самоиспитивања и посматрања (које му је омогућено током многих дана, како нам се не би приписало неко отимање), најзад да завет, треба да буде примљен и прибројан братству, те да му се дозволи да има заједничко станиште и начин живота са одраслима.
Пропустио сам да кажем нешто што сада могу додати. Неке вештине треба да се уче од детињства. Стога, деца која се покажу као способна за обуку, могу без сметњи да дан проводе са наставницима вештине. Ноћ, међутим, обавезно треба да проводе са вршњацима, с којима треба и храну да узимају.
 
Питање 16. Да ли је потребно уздржање оном ко намерава да живи благочастиво?
Одговор: Правило уздржања је очевидно неопходно већ стога што га апостол увршћује у духовне плодове (Гал.5,23). Осим тога, он уздржању приписује успех у беспрекорном служењу, говорећи: У трудовима, у бдењима, у постовима, у чистоти (2.Кор.6,5), и на другом месту: У труду и напору, у неспавању, у гладовању и жеђи, често у постовима (2.Кор.11,27), и још: Сваки који се бори од свега се уздржава (1.Кор.9,25). Ништа тако успешно не умртвљава и не савлађује тело као уздржање. Жар младости и необузданост у жудњама се као неком уздом обуздава уздржањем. Јер, безумном не користи сладост, каже Соломон (Прем.19, 10). И шта је безумније од тела преданог задовољствима и младости која лута? Стога апостол каже: И старање о телу не претварајте у похоте (Рим.13,14), и још: Она која се одала насладама, жива је умрла (1.Тим.5,6). И пример богаташеве раскоши нам доказује потребу уздржања, да нам се не би десило да чујемо исто што и он: Примио си добра своја у животу своме (Лк.16,25).
Неуздржљивост је страшна ствар, што показује и апостол, уврстивши је међу особине одступништва, говорећи: У последње дане ће настати тешка времена, јер ће људи бити саможиви. И набројавши многе видове порока, он је додао: Клеветници, неуздржљиви (2.Тим.3,1-3). И Исав је оптужен за неуздржљивост као за највеће зло, будући да је за једно јело дао првенаштво своје. И прва непослушност се десила човеку због неуздржљивости.
Сви светитељи су, пак, имали сведочанство о свом уздржању. Сав живот светих и блажених људи и пример Господа, за време Његовог доласка у телу, обавезује нас на њега. Уз помоћ дуговременог пребивања у посту и молитви, Мојсије је примио Закон и чуо речи Божије, као што човек говори са пријатељем својим (Изл.33,11). И Илија је био удостојен виђења Божијег кад је достигао исту меру уздржања. А шта беше са Данилом? Када се удостојио највећих виђења? Зар не после двадесет дана поста? Како су три младића угасила силу огњену? Зар не уздржањем? И сав смер Јовановог живота је одређен уздржањем. Њиме је и Господ започео своје јављање.
Уздржањем ја не зовем потпуно одбијање хране (што би било насилно прекидање живота), него одрицање од уживања, остваривано низлагањем телесног мудровања са благочастивим циљем. Једном речју, као што је онима који живе у страстима пожељно наслађивање, тако је онима који се васпитају у благочашћу неопходно уздржање. Подвиг уздржања се не тиче само [сузбијања] задовољства у јелу, већ се распростире на одстрањење свега штетног. Стога прави уздржљивац неће савлађивати трбух, и (у исто време се) поводити за људском славом, нити ће се борити против срамне похоте, а потчињавати се богатству, или неком другом неблагородном расположењу, тј. гневу, жалости или нечем другом, чиме се обично поробљавају неуке душе. Све заповести се држе једна за другу: није могуће успети у једној, независно од друге. То се нарочито примећује код уздржања. Уздржљив у односу на славу јесте смирен; онај ко чува јеванђелску меру сиромаштва јесте уздржљив у односу на богатство; а онај ко је уздржљив у односу на раздражљивост и гнев јесте негневљив. Строги закон уздржања поставља меру језику, границу очима, међу радозналом слушању за уши. Онај ко се не држи тих граница јесте неуздржљив и својевољан. Видиш ли како се око те једне заповести, као око хоровође, држе све остале?
 
Питање 17. О томе да се треба уздржавати и од смеха.
Одговор: Оно на шта многи не обраћају пажњу, уздржљивци не треба ниуколико да занемарују. Јер, предавање незадрживом и неумереном смеху јесте знак неуздржљивости, необузданих покрета и надмености у души која се не сузбија строгим разумом. Није неприлично душевну радост пројављивати у светлом осмеху, с обзиром да је написано: Лице цвета од веселог срца (Прич.15,13). Међутим, громко се смејати и свим телом се трести приличи необузданом и неискусном човеку, који не зна да влада собом. То мишљење потврђује и мудри Соломон, говорећи: Безумни у смеху повишује глас свој, а мудри се једва тихо осмехне (Сир. 21,20). Одвраћајући од такве врсте смеха, и Проповедник говори: Смеху рекох да је глупост (Проп.2,2), и још: Смех безумних је као праскање трња под лонцем (Проп.7,7). Иако је на себе узео неопходне немоћи тела и све што служи као сведочанство врлине, тј. замор и жалост према невољницима, Господ се, колико знамо из јеванђелске повести, никако није смејао, већ је, напротив, опомињао оне који се смеју (Лк.6,25).
Међутим, употреба исте речи „смех“ не треба да нас доводи у забуну. Јер, Писмо често смехом назива душевну радост и весело расположење при добијању дара. На пример, Сара вели: Бог ми учини смех (Пост.21,6). Осим тога, [речено је]: Блажени који плачете сада, јер ћете се насмејати (Лк.6,21). Такво место се налази и код Јова: Истинита уста ће напунити смехом (Јов 8,21). Ти изрази се употребљавају да би се означило весеље при душевној радости.
Према томе, савршени уздржљивац је онај ко је изнад сваке страсти, ко не дозвољава никакав подстицај који производи задовољство, већ чврсто и непоколебиво избегава сваку штетну насладу. Такав човек је очигледно слободан од сваког греха. Понекад је чак потребно да се уздржавамо и од онога што је допуштено и неопходно за живот, имајући у виду корист наше братије. Тако апостол говори: Ако јело саблажњава брата мога, нећу јести меса до века (1.Кор.8,13). Имајући право да живи од Јеванђеља, он се устручавао [да га искористи, не желећи] да учини какве сметње Јеванђељу Христовом (1.Кор.9,14; 12).
Уздржање је, дакле, истребљење греха, отуђење од страсти, умртвљење тела све до самих природних осећаја и жеља, почетак духовнога живота, даривалац вечних добара који у себи уништава жалац сластољубља. Сластољубље је, наиме, велики мамац на зло, којим ми људи најлакше падамо у грех. Оно, као удица, сваку душу вуче у смрт. Стога ће онај кога сластољубље не привлачи и не разнежује, путем уздржања успети да сасвим избегне грех. Ако ли је, пак, избегао многе, али га још увек савлађује један, он није уздржљивац, као што није здрав онај ко пати макар од једне телесне болести, и као што није слободан онај над ким влада макар један господар.
Врлине које се врше у тајности људима често нису познате. Уздржљивост, пак, одмах, при првом сусрету, открива онога ко по њој живи. Јер, као што борца одликују телесна пунота и цветање тела, тако телесна мршавост и бледоћа, која настаје од уздржања, показују да се Хришћанин заиста подвизава за Христове заповести, телесном слабошћу савлађујући свога непријатеља, и пројављујући силу у подвизима благочашћа, као што је речено: Јер, кад сам слаб онда сам силан (2.Кор.12,10).
Колико се користи само налази у погледу на уздржљивца, који једва и на брзину узима оно што је неопходно за живот, као да природи одужује дуг. Он жали за временом које троши на то, и брзо устаје од стола да би се прихватио посла. И чини ми се да никаква реч не може тако дирнути душу човека који је неуздржљив у јелу, нити га привести исправљању, као сусрет са уздржљивцем. Чини ми се да управо то значи – јести и пити у славу Божију (уп. 1.Кор.5,16), тј. да и за столом светле наша добра дела како би се прославио Отац наш на небесима.
 
Питање 18. О томе да треба јести све што нам се понуди.
Одговор: Нека и то буде неопходно правило, иако је подвижницима благочашћа преко потребно уздржање ради исцрпљивања тела: А сваки који се бори од свега се уздржава (1.Кор.9,25). Међутим, да не бисмо пали у исту погрешку као и непријатељи Божији, чија је савест спаљена, и који се уздржавају од јела која је Бог створио да их са захвалношћу узимају верни (1.Тим.4,2-3), ми треба све да једемо, саобразно приликама, како бисмо онима који гледају показали да је чистима све чисто (Тит.1,15), да је свако створење Божије добро и да ништа није за одбацивање кад се прима са захвалношћу: Јер, се освећује речју Божијом и молитвом
(1.Тим.4,5). Уосталом, и у том случају треба имати у виду уздржање, употребљавајући под меру просту храну која је неопходна за одржавање живота. При томе, треба избегавати штетно преједање, док се од хране, која служи за уживање, треба сасвим уздржавати. На тај начин ћемо искоренити страст код сластољубивих. Осим тога, колико до нас стоји, излечићемо и оне чија је савест спаљена, док ћемо Себе ослободити и једног и другог подозрења. Јер, речено је: Зашто да моју слободу суди савест другога (1.Кор.10,29). Уздржање показује да је човек умро са Христом, и умртвио своје удове који су на земљи (Кол.3,3-5). Ми знамо да је оно мати целомудрености, узрок здравља, и да знатно отклања сметње за доношење доброг плода у Христу. Јер, по речи Господњој, брига овога света и задовољства живота и друге жеље, гуше реч и она без рода остане (Мт.13,22). Од њега и демони беже, као што нас је и сам Господ научио: Овај се род не изгони осим молитвом и постом (Мт.17,21).
 
Питање 19. Која је мера уздржања?
Одговор: У душевним немоћима постоји једна мера уздржања: савршено отуђење од свега што води погубном задовољству. Свако, међутим, има различите потребе, с обзиром на свој узраст, занимање и стање тела. Стога и мера и начин употребљавања хране мора да су различити. Према томе, не могу се сви, који се упражњавају у благочашћу, подвести под једно правило. Одредивши меру уздржања за здраве подвижнике, настојатељ ће по свом нахођењу мењати њену захтевност у складу са могућностима [осталих]. Јер, немогуће је речју обухватити потребе сваког, већ само оно што зависи од општег и свецелог учења. Утеху у храни болесног, или онога ко је изморен напорима, или онога ко се спрема за напор, на пр. за путовање, треба да одмеравају настојатељи у складу са потребом, следећи за оним ко је рекао: И раздаваху свима како је коме било потребно (Дап.2,45; 4,35). Дакле, није могуће узаконити за све ни исто време, ни исти начин, ни исту меру хране, већ нека општи циљ буде подмирење потребе. Јер, пресићавање стомака и претоваривање храном заслужује клетву, будући да Господ говори: Тешко вама који сте сити сада (Лк.6,25). Тиме и само тело постаје неспособно за делање и склоно ка сну и немоћима. Стога, избегавајући неумереност у наслађивању, циљ јела треба да буде подмирење животне потребе. Јер, робовати задовољствима значи своју утробу начинити богом. Наше тело се непрестано празни и троши, због чега је потребно да се допуни. Услед тога је природно да се жели храна. Прави закон употребе хране налаже да се ради одржања живота допуни испражњено, било да се јави потреба за сувом или влажном храном.
За храну, дакле, треба узимати оно што ће подмирити потребе уз најмање старање. То је показао сам Господ кад је нахранио уморни народ да, као што је написано, не малакше на путу (Мт.15,32). Он је могао да увелича чудо у пустињи понудивши богат ручак. Међутим, Он је припремио само просту и једноставну храну која се састојала из јечмених хлебова и нешто рибе. Пиће, пак, није ни споменуо, будући да је проточна вода довољна да подмири потребе свих, изузев ако неко не сме да је користи због болести, слушајући Павлов савет Тимотеју (1.Тим.5,23). Осим тога, треба избегавати и све што је очевидно штетно. Јер, биће несврсисходно да једна иста храна, коју узимамо ради одржања тела, у исто време подиже рат против тела и спречава га у извршавању заповести. Иста ствар треба души да послужи као пример за избегавање штетног, чак и ако је пријатно. Треба, дакле, претпостављати храну која се лакше набавља, како не бисмо, под изговором уздржања, искали скупоценија и укуснија јела, зачињена разним скупим стварима. Напротив, треба да изабирамо оно што се у свакој земљи може лако и јефтино добити, и што одговара народним потребама. Од увезенога треба користити само оно што је неопходно за живот, на пр. уље или што слично. Осим тога, треба набављати и оно што је потребно за утеху болесника, уколико се, наравно, може избећи расејаност, метеж и тешкоћа.
 
Питање 20. Каква треба да је храна кад дочекујемо госте?
Одговор: Таштина, човекоугађање и све што се чини ради показивања потпуно је забрањено Хришћанима. Чак и онај ко испуњава заповести са намером да га виде и прославе људи, неће добити награду која је одређена за њихово вршење. Они који су, по Господњој заповести, на себе примили сваки вид смирења, треба нарочито да избегавају сваки облик таштине. Може се приметити да се световни људи стиде смирене оскудице. Примајући госте, они спремају изобиље одличних јела и показују сваку раскош. Бојим се да се и нас неприметно не косне иста страст, те да будемо изобличени да се стидимо сиромаштва, које Христос ублажује (Мт.5,3). Нама не приличи да са стране набављамо сребрно посуђе, порфирне завесе, меку постељину или сјајне покриваче. Исто тако нам не приличи да се старамо о јелима која много одударају од наше уобичајене хране. Јер, искати и тражити оно што није неопходно, већ је измишљено ради жалосног сластољубља и погубне таштине, не само да је срамотно и несаобразно са нашим циљем, него је и штетно, будући да ће они који живе раскошно и који у наслађивању стомака виде блаженство видети да се и ми бавимо истим бригама. Јер, ако је раскош порок и ако је треба избегавати, не би требало да је себи дозвољавамо. Оно, наиме, што је забрањено не може бити пригодно. Свето Писмо осуђује оне који живе раскошно, који се мажу првим мирисима и који пију процеђено вино (Ам.6,6). За удовицу која се одала насладама се каже да је жива умрла (1.Тим.5,6), а богаташ се због овдашњег наслађивања лишио раја (Лк.16,25).
Према томе, шта ће нам велики трошкови? Можда неко наиђе од гостију. Ако је брат, и има исти циљ живота, препознаће свој сопствени сто: код нас ће наћи оно што је оставио код куће. Међутим, можда се уморио од путовања. Понудићемо му управо онолико колико је потребно да му се олакша умор. Можда је, опет, дошао неко из света. Нека се на делу научи оном у шта га реч није уверила: нека му се пружи пример и углед за умереност у храни. Нека у њему остане сећање на хришћански сто и непостидно сиромаштво Христа ради. Уколико, пак, не схвати о чему се ради, него нас исмеје, други пут нам неће досађивати. Видевши кога од богатих људи, који уживање у пријатном сматра једним од највећих добара, ми треба да га сажаљевамо стога сав живот расипа на сујету, обоготворавајући своја задовољства, и што је у овом животу добио свој удео добара. Он, наиме, не осећа да због овдашњих наслађивања иде у припремљени огањ и његове муке. Уколико нам се пружи прилика, немојмо оклевати да му то предочимо.
Уколико се, пак, ми будемо везивали за исто, иштући да, по својој могућности, служимо задовољству и да се показујемо [пред другима], бојим се да се на делу не покаже да зидамо оно што рушимо. Тиме бисмо осудили себе за оно за шта осуђујемо друге, водећи притворни живот и мењајући се час овако, час онако. Неће бити [чудно] уколико усхтемо да променимо и одећу приликом дочека изузетних особа. Ако је, пак, тако нешто срамота, још је срамније мењати трпезу због људи који живе у раскоши. Живот хришћански је једнообразан и има један циљ – славу Божију. Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините (1.Кор.10.31), говори Павле који збори у Христу. Светски живот, пак, јесте разнообразан и многовидан: он се мења да би се угодило онима који се сретну.
Мноштвом и разноврсношћу хране против обичаја пунећи свој сто ради задовољства брата, ти ћеш осудити његово сластољубље и својим обиљем ћеш га прекорети за стомакоугађање, изобличавајући га у страсти за наслађивањем. Зар ми често, гледајући начин и врсту спремљеног, не нагађамо о томе ко је и шта је онај који се очекује? Господ није похвалио Марту, која се заузела да га што боље услужи, већ је рекао: Бринеш се и узнемираваш за много, иако је мало или чак само једно потребно (Лк.10,40-42). „Мало“ се односи на спремање, а једно на циљ, тј. задовољење потребе. Теби је познато какву је храну Господ пружио за пет хиљада људи. И Јаковљева молитва Богу ти је позната: Биће ми довољно ако ми даш хлеба да једем и одела да се обучем (Пост.28,20), а не: Ако ми даш уживање и раскош.
А шта [каже] премудри Соломон? Немој ми дати ни богатство ни сиромаштво, већ устрој оно што ми је потребно и довољно, да не бих, наситивши се, постао лажан и рекао: Ко ме види, или осиротевши – крао и клео се именом Бога свога (Прич.30,8-9). Под богатством он разуме изобиље, а под сиромаштвом потпуну оскудицу у оном што је потребно.за живот. Под довољним пак, он подразумева одсуство и оскудице и изобиља у оном што је неопходно. Међутим, довољно је за једног једно, а за другог друго, с обзиром на стање тела и на појединачан случај. Јер, једноме је потребна обилнија и јача храна због напора, а другоме, због немоћи – лака и у свему погодна. Уопште, свима одговара јефтина храна, која се лако набавља.
Уосталом, увек треба да постоји брижљив и уређен сто. Једино никако не треба да прекорачујемо границе потребнога. Нека граница понуде буде задовољење потребе свакога који наиђе. Јер, речено је: Који овај свет употребљавају, а не који га злоупотребљавају (1.Кор.7,31). Злоупотребљавање је трошење преко потребе. Но, ми немамо новца! Нема ни потребе. Нису нам пуне житнице! Ипак, имамо за насушну исхрану: живимо од труда руку. И зашто бисмо храну, коју је Бог дао за гладне, трошили на прохтеве расипних, грешећи двоструко: једнима увеличавајући невољу због оскудице, а другима штету због пресићености.
 
Питање 21. Како треба да седимо за време обеда и ужине?
Одговор: Ми од Господа, који нас свагде учи смирењу, имамо заповест да, седајући за обед, заузимамо последње место (Лк. 14,10). Стога онај ко се труди да све чини по заповести, не треба да занемари ни ову наредбу. Уколико с нама за трпезом седе световњаци, треба да се потрудимо да у односу на ту ствар будемо пример, тј. да се не превазносимо и да не тражимо првенство. Тамо, пак, где се сви управљају ка једном циљу и у свако време пружају доказ свог смиреноумља, нарочито приличи да свако, по заповести Господњој, заузима последње место. Ипак, није похвално да се неко упорно отима о задње место, будући да би се нарушавао поредак и изазивала бука. Јер, непопустљивост једних према другима и свађа око тога чине нас сличним онима који се свађају око првенства. Према томе, пажљиво испитавши и размотривши шта нам приличи, ми редослед седења треба да оставимо ономе ко нас је примио, као што је и сам Господ установио рекавши да распоређивање припада домаћину (Лк.14,10). На тај начин ћемо једни друге подносити у љубави (Еф.4,2), све чинећи благообразно и уредно (1.Кор.14,40). Уједно ћемо доказати да своје смирење не истичемо да бисмо се показали пред људима и пред народном гомилом, држећи се непопустљивости и упорности. Јер, препирање је већи знак гордости, него седење на првом месту, које је прихваћено по заповести.
 
Питање 22. Какво одело приличи Хришћанину?
Одговор: Наша реч је већ показала да су нам неопходни смиреноумље, простота, старање о незнатности и скромности издатака, како телесне потребе не би представљале повод за расејаност. Том циљу треба да је усмерена и реч о оделу. Јер, ако треба да се трудимо да од свих будемо последњи, јасно је да и у оделу треба да смо на последњем месту. Славољубиви људи лове славу оделом у које се облаче, настојећи да их гледају и да им се диве због скупоцености хаљина. Исто тако је очигледно да онај ко је из смирења свој живот поставио на последњи степен треба и у одећи међу свима да заузме последње место. Коринћанима се на општем обеду пребацивало што својом раскоши срамоте оне који немају (1.Кор.11,22). Очевидно је да ће и јавно и свима видљиво украшавање оделом, које други не поседују, кроз поређење посрамити сиромашнога. Осим тога, и апостол вели: Немојте гордо мислити, него се дружите са смиренима (Рим.12,16). Стога нека свако себе пита шта је приличније: да се Хришћанин угледа на оне који живе у царским дворовима и облаче се у меке хаљине, или на анђела и весника Господњег доласка, од кога се међу рођеним од жена није појавио већи (Мт.11,11), тј. Јована, сина Захаријиног, чија хаљина беше од камиље длаке (Мт.3,4). Најзад, и древни светитељи су се потуцали у кожусима и козјим кожама (Јев. 11,37).
Циљ употребе [одела] показао нам је апостол једном речју: Кад имамо храну и одећу, будимо задовољни (1.Тим.6,8). Ми треба да се ограничавамо покривањем, а не да упаднемо у забрањено украшавање шаренилом и улепшавање, које из њега произилази. Јер, украшавање је уведено у живот касније, узалудним старањем таште вештине. Познато је, наиме, због чега је Бог онима који су стекли потребу дао да носе одело. Јер, речено је: Начини им Бог кожне хаљине (Пост.3,21). Таква употреба хаљина је била довољна да се покрије срамота. Међутим, постоји и циљ – загревати се одећом. Стога одело треба користити и за једно и за друго: да прикријемо нашу срамоту и да се заштитимо од штетног дејства ваздуха. Међутим, како је у томе нешто много, а нешто мало корисно, треба дати предност оном што се може у више случајева употребити. Тако нећемо нарушити правило сиромаштвољубља, нити ћемо гомилати одећу, једну намењујући за показивање, другу за употребу код куће, једну за преко дана, а другу за преко ноћи. Напротив, треба да се постарамо да набавимо једно одело које ће моћи задовољити сваку потребу: и да нас пристојно одева дању, и да нас покрива ноћу. Из тога излази да треба да имамо нешто заједничко у изгледу одела. На самом, наиме, хришћанском оделу треба да постоји неко нарочито обележје. Јер, оно што је усмерено ка једном циљу најчешће личи једно на друго.
Корисна је, свакако, и нарочита одећа, која свакога предупређује и унапред сведочи о нашем обећању да живимо по Богу. Због тога и онај ко се сусреће са нама, очекује одговарајуће понашање. Јер, оно што је неприлично и непристојно јаче пада у очи код оних који су много обећали, неголи код обичних људи. На световњака који се туче међу народом, који изговара псовке, који проводи време у крчми или чини и нешто друго непристојно, не обраћа се нарочита пажња, будући да његово понашање одговара обичном начину живота. Међутим, ако онај ко је дао завет строгог живота, занемари и најмању од својих дужности, сви обраћају пажњу и пребацују му, поступајући по реченом: Окренувши се, растргнуће вас (Мт.7,6). На тај начин, проширење завета и на одело слабијој братији служи као неко уразумљење које их и невољно чува од рђавог. Војник има нарочито одело, као уосталом и чиновник, и свако звање. Стога се на основу одеће може препознати занимање. Тако и Хришћанин има своје обележје, тј. пристојност, која чува прикладност и особеност чак и у оделу. Њу нам је предао апостол који прописује да епископ буде пристојан (1.Тим.З,2), и да се жене украшавају пристојношћу (1.Тим.2,9), очевидно подразумевајући циљ који је својствен Хришћанину.
Исто правило, по мени, важи и за обућу. У свако време треба дати предност оној која је једноставна, која се лако набавља и која задовољава циљ употребе.
 
Питање 23. О појасу.
Одговор: Светитељи који су живели пре нас показују да је коришћење појаса неопходно. Јован је бедра опасивао кожним појасом (Мт.3,4), а још пре њега Илија, о коме се каже: Космат човек с кожним појасом око бедара (4.Цар.1,8). Наговештено је да се и Петар опасивао, будући да му анђео говори: Опаши се, и обуј обућу своју (Дап.12,8). Из Агавовог пророштва види се да се и блажени Павле опасивао појасом. Јер, речено је: Човека којега је овај појас, овако ће свезати у Јерусалиму (Дап.21,11). И Јову Господ заповеда да се опаше. Јер, у знак храбрости и одлучности, њему се каже: Опаши као човек бедра своја (Јов 38,3). И сви ученици Господњи су имали обичај да се опасују појасом, као што се види из забране: Не носите бакра у појасевима својим (Мт.10,9). Оном ко намерава да ради рукама потребна је утегнутост и неометано кретање. Стога му је неопходна употреба појаса, који одећу скупља уз тело, те га боље греје, а уједно, сабирајући је, чини да се креће без сметње. Стога је и Господ, спремајући се да послужи ученицима, узео убрус и опасао се (Јн.13,4).
O мноштву одеће нема потребе да говорим, будући да сам тај предмет довољно развио у речи о сиромаштвољубљу. Ономе који има две хаљине наређује се да [једну] да ономе који нема (Лк. 3,11). Из тога је очигледно да се забрањује стицање већег броја хаљина за личну употребу. Ономе, дакле, коме се забрањује да има две хаљине није потребно давати правило о њиховој употреби.
 
Питање 24. О томе је довољно речено. Требало би да нешто научимо и о томе како да се понашамо у међусобним односима.
Одговор: Апостол говори: Све нека бива благообразно и уредно (1.Кор. 14,40). Стога благообразно и уредно владање у заједници верних ја поредим са делатношћу телесних удова. Онај коме је поверена брига о свима, који оцењује оно што је учињено, који предвиђа и удешава оно што ће се радити као да замењује око; други замењује уво или руку, слушајући или спроводећи у дејство оно што му је наложено. На тај начин свако замењује по један уд. За удове није безопасно уколико пренебрегавају оно што им спада у дужност или се не користе осталима у складу са [намером] са којом их је саздао Бог Творац. Јер, ако се рука или нога не покоравају руководству ока, додирнуће нешто погубно или разорно за читаво тело, или ће се спотаћи и сурвати у провалију. Уколико се, пак, очи затворе и не гледају, свакако ће пропасти заједно са другим удовима, који ће претрпети нешто од реченог. Тако је и за настојатеља, који је одговоран за све, опасно да покаже немарност, као што је и за потчињене штетна и бескорисна непокорност. Од свега је, пак, најопасније уколико он и друге саблажњава. Томе насупрот, свако ко на свом месту показује вредноћу и испуњава апостолову заповест: У ревности не будите лењи (Рим. 12,11), прима похвалу за усрдност. За немарност се, пак, заслужује супротно – оплакивање и опомињање, будући да је речено: Проклет био свако ко немарно чини дело Господње (Јер.48,10).
 
Питање 25. О томе како је страшан суд за настојатеља који не изобличава оне који греше.
Одговор: Онај коме је поверена брига о свима и који треба да да одговор за све, дужан је да се одговарајуће и потруди. Јер, он треба да зна да ће [одговарати] уколико неко од братије падне у грех, а он му раније није казао судове Божије. Осим тога, из његових руку ће се, као што је написано (Јез.3,20), тражити крв брата који падне у грех и остане у њему, не будући поучен како да се поправи. Он ће нарочито [бити крив] уколико оно што је богоугодно изостави из улагивања, а не из незнања, повлађујући пороцима свакога и слабећи строга правила живота. Јер, речено је: Они који вас ублажавају варају вас и кваре пут ногу ваших (Ис.З, 12), и још: А онај ко вас узбуњује сносиће осуду, ма ко био (Гал.5,10). Да не бисмо доживели тако нешто, ми у општењу са братијом треба да се држимо апостолског правила: Јер, као што знате, никада не наступасмо из ласкања, нити због похлепе – Бог је сведок, не тражећи славе од људи, ни од вас ни од других (1.Сол.2,5-6). Ко је, дакле, чист од таквих страсти могао би да поведе безопасним путем, стичући награду за себе и спасење за оне који га следе. Онај, наиме, ко ка делу приступа ИЗ љубави, а не ради људске почасти и не из жеље да се допадне или угађа (због чега се иначе избегава прилика да се ожалосте они који греше), са смелошћу ће проповедати недвосмислену и искрену реч, не решавајући се да у било чему изврне истину. Стога се на њега могу применити апостолове речи: Међутим, бејасмо благи међу вама као дојиља када негује своју децу. Тако смо чезнули за вама, да смо готови били дати вам не само Јеванђеље Божије, него и душе наше (1.Сол.2,7-8). Ко, пак, није такав, биће слеп вођа, који пада стрмоглавце и друге за собом повлачи.
Из реченог се може схватити колико је зло брату бити узрок лутања по лажним путевима, уместо путеводитеља. У исти мах, то показује да се ни заповест љубави не испуњава, будући да ни један отац не гледа равнодушно на своје чедо које је у опасности да падне у јаму, нити га оставља уколико је већ пало. Треба ли, пак, уопште говорити колико је страшно оставити да пропадне душа која је пала у дубину зла? Настојатељ је, дакле, дужан да бди над душама братије и да се стара за спасење свакога као онај ко ће дати одговор о свакоме. Он треба да се стара да покаже своју усрдност за њих све до смрти, и то не само по општем закону Господње љубави (по коме се душа полаже за пријатеље своје – Јн.15.13), него и по посебном закону онога који је рекао: Тако смо чезнули за вама, да смо готови били дати вам не само Јеванђеље Божије, него и душе наше(1.Сол.2,8).
 
Питање 26. О томе да настојатељу треба откривати све, чак и тајне срца.
Одговор: Уколико жели да покаже значајан успех и да свој живот доведе у стање сагласно са заповестима Господа нашега Исуса Христа, нико од потчињених не треба да сакрива ни један душевни покрет, нити да и једну реч остави без проверавања. Тајне свог срца он треба да обнажује пред онима из братије којима је поверено да се састрадално брину за немоћне. На тај начин ће се утврдити оно што је за похвалу, док оно што не ваља нећеостати без потребног лечења. При таквом узајамном упражњавању, кроз постепено напредовање, биће достигнуто савршенство.
 
Питање 27. О томе да старији међу братијом треба и да опомену настојатеља, уколико погреши.
Одговор: Као што је настојатељ дужан да у свему руководи братију, тако и на осталима лежи обавеза да га опомену, уколико буде изгледало да је у нечему погрешио. Међутим, да се не би нарушавао добар поредак, такве напомене треба да чине само они који су одмакли у старости и благоразумности. Кроз исправку онога што треба исправити, ми користимо брату (а преко њега и себи), будући да се враћа на прав пут онај који служи као правило нашега живота, и који својом исправношћу треба да изобличава наше скретање од правог пута. Уколико се неки без разлога смућују због настојатеља, треба да се осведоче у неправедност свог подозрења. Тако ће се ослободити од осуђивања настојатеља.
 
Питање 28. Какво расположење треба сви да имају према непокорном?
Одговор: Онога ко се нерадо повинује заповестима Господњим сви треба да сажаљевају као болестан уд. Настојатељ треба да покуша да поукама излечи његову слабост. Онога, пак, ко остаје упоран у непокорности и не прима поправне мере, треба озбиљније укорити пред свим братством и на сваки начин му саветовати да прихвати исцелење. Ако, пак, ни после многих опомена не показује стид, и не показује поправку на делу, већ, по пословици, сам постаје свој џелат, треба га, по угледу на лечнике, уз много суза и плача додуше, одсећи од општега тела као покварен и сасвим неупотребљив уд. Јер, и лекари имају обичај да уклањају уд који је захватила неизлечива болест. Да се повреда, разорно делујући на суседне удове, не би ширила, они га или одсецају или сажижу. И ми морамо чинити исто са онима који непријатељују против заповести Господњих, или ометају њихово испуњење, по наредби самог Господа: Ако те око твоје десно саблажњава, ископај га и баци од себе (Мт.5,29).
Снисходљивост према таквима слична је неукој Илијевој попустљивости. Ради њене небогоугодне примене према својим синовима он је био кажњен. Та лажна снисходљивост према онима који су окорели у пороцима представља издајство истине, подривање општег добра и привикавање на равнодушно посматрање зла. На тај начин се не може испунити написано: Због чега не плачете, да би се избацио између вас онај који је учинио то дело (1.Кор.5,2). Напротив, по неопходности се догађа оно што је додато: Мало квасца све тесто укисели (1.Кор.5,6). Оне који греше, говори апостол, покарај пред свима. Он одмах наводи и разлог, говорећи: Да и остали имају страх (1.Тим.5,20).
Онај ко уопште не прима опомене настојатеља, не слаже се ни са самим собом. Јер, ако неће да се потчини, већ слуша своју вољу, зашто уопште остаје с настојатељем? Зашто га узима за управитеља свога живота? Онај, пак, ко се једном решио да буде уврштен у састав братства и ко је постављен да служи, сав суд треба да остави ономе ко наређује. Чак и ако му се чини да му је наређено нешто што превазилази његове силе, он треба да покаже потчињавање и послушност до смрти, сећајући се Господа, који је био послушан до смрти, и то до смрти на крсту (Фил.2,8). Противљење и противречење показују много зло: немоћ вере, колебивост наде, навику на надменост и охолост нарави. Јер, онај ко показује непослушност најпре је [у себи] осудио онога ко даје савет. Онај, пак, ко верује у обећања Божија, и који на њих полаже чврсту наду, не избегава испуњавање наредби, чак и ако су тешке, знајући да страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Рим.8,18). Онај ко је уверен да ће се узвисити онај ко се понизи (Мт.23,12), показаће ревност која превазилази очекивања наредбодавца, будући да зна да нам наша пролазна мала невоља припрема преизобилно и неизмерно вечно богатство славе (2.Кор.4Д7).
 
Питање 29. О ономе ко се превазноси и служи са роптањем.
Одговор: Дела онога ко ропће или ко је затечен у превазношењу не треба мешати са делима људи који су смиреног срца и скрушеног духа. Уопште, благочастиви људи тиме не треба да се користе. Јер, што је у људи високо, гадост је пред Богом (Лк.16,15). Постоји и друга заповест апостола, која говори: Нити ропћите као што неки од њих ропташе, и изгибоше од истребитеља (1.Кор. 10,10), и још: Не са жалошћу или принудно (2.Кор.9,7). Стога дело таквих људи не треба примати, као уосталом ни жртву са маном, нити га треба мешати са делом осталих. Они који су донели туђи огањ на жртвеник претрпели су гнев (Лев.10,1-2). Није ли, стога, опасно примити дело непријатељског расположења према Богу ради вршења заповести? Речено је: Шта има праведност са безакоњем, или какав део има верни с неверником (2.Кор.6,14-15). И закон говори: Безаконик који ми жртвује вола, као да убија пса, и који приноси брашно, као да нуди свињећу крв (Ис.66,3). Због тога, дела онога ко је немаран и ко ропће свакако треба уклонити из братства. У том погледу настојатељи треба да воде строгу бригу, како не би нарушили правило онога који каже: Мени служи онај који иде непорочним путем и у мом дому не живи онај ко се горди (Пс. 100,67), и како не би, примивши дело онога ко уз заповести придодаје грех и оскрнављује своју делатност тиме што је немаран за труд или што се превазноси својим предностима, помагали да остане у противљењу, не дајући му прилике да спозна своје пороке. Стога и настојатељ треба да је убеђен да на себе навлачи тежак и неизбежан гнев за неблагоразумно руковођење брата, будући да ће се његова крв, као што је написано (Јез.3,18), тражити из његових руку, док је потчињени дужан да буде спреман да без лењости испуњава сваку наредбу, чак и најтежу, са увереношћу да је велика награда на небесима (Мт.5,12). Стога послушног нека весели нада на славу, како би се дело Господње обављало са сваком радошћу и трпљењем.
 
Питање 30. С каквим расположењем настојатељи треба да се брину о братији?
Одговор: Настојатељ не треба да надима достојанством, како не би био лишен блаженства које је обећано смиреноумљу (Мт.5,3), нити да се горди, како не би упао у осуду ђавољу (1.Тим. 3,6). Напротив, он поуздано треба да зна да водити бригу о многима значи служити многима. Онај ко служи многе рањенике, те чисти гној са ране свакога и пружа помоћ према врсти повреде, своје служење не сматра поводом за превазношење, него пре за унижење, замор и оптерећење. Утолико пре треба да се замисли и брине онај коме је, као општем слузи који о свима треба да да одговор, поверено да лечи немоћи братије. На тај начин, он ће остварити циљ, будући да је Господ рекао: Који хоће да буде први, нека буде последњи од свих и свима слуга (Мк.9,35).
 
Питање 31. О томе да треба примати услуге од настојатеља.
Одговор: Млађа братија треба да примају и телесне услуге које им чине они који стоје на челу братства. Јер, смисао смиреноумља и на старије налаже обавезу служења и на млађе [осећај] да није неприлично да примају услуге. Томе нас приводи пример Господњи. Он се није гнушао да ученицима опере ноге, нити су се они усудили да се томе успротиве. Чак се и Петар, који се, из велике побожности, спочетка противио, брзо обратио послушности, чим је схватио опасност од непослушности. Стога потчињени не треба да се боји да неће достићи циљ смиреноумља уколико допусти да му старији служи. Јер, таква услуга чешће бива ради поуке и делотворног примера, неголи због праве потребе. Због тога показуј смирење у послушности и угледању. Противећи се под видом смирености, немој чинити дела гордости и високоумља, будући да противречење показује самовољу и непотчињавање. Оно пре пружа доказ о охолости и презривости, неголи о смирењу и послушности у свему. Стога је неопходно да се слуша онај који је рекао: Подносећи један другога у љубави (Еф.4,2).
 
Питање 32. Какво расположење треба имати према телесним рођацима?
Одговор: Онима који су једном примљени у братство, настојатељ не треба да допусти да се ичим расејавају, да се, под изговором посете родбини, одвајају од братије, да живе без надзора, или да воде бригу и старање о рођацима по телу. Јер, устав у братству уопште не дозвољава речи „моје“ и „твоје“, будући да је речено: Код свих који вероваше беше једно срце и једна душа, и ни један не говораше за имање своје да је његово (Дап.4,32).
Стога родитељи по телу, или браћа некога од братије треба, уколико живе по Богу, да се користе услугама свих који припадају братству, као да су свима оци или сродници. Јер, Господ говори: Ко изврши вољу Оца мога који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати (Мт.12,50). Стога сматрам да би бригу о њима требало да води настојатељ братства.
А ако су, пак, предани светском животу, они неће имати ништа заједничко са нама који се трудимо да без расејаности напредујемо у ономе што је благообразно и што нас поставља пред Господа. Јер, ми не само да им не користимо, већ и свој живот испуњавамо метежом и забуном, привлачећи случај за грех. Оне који презиру заповести Божије и ниподаштавају дело благочашћа уколико некад и дођу да посете своје, не треба примати, будући да не воле Господа. Он је, наиме, рекао: Ко мене не љуби, речи моје не држи (Јн.14,24). Јер, шта има праведност са безакоњем, или какав део има верни с неверником (2.Кор.6,14-15). Они који се још навикавају на врлине треба да се постарају да на сваки начин отклоне поводе на грех, нарочито сећање на пређашњи живот, да им се не би десило оно што је речено, тј. да се срцем својим врате у Египат (Број.14,4). То се, пак, најчешће дешава приликом честих разговора са сродницима по телу.
Уопште, ни својим ни туђим не треба допустити да воде разговоре са братијом, уколико нисмо уверени да ће бити управљени ка душевном назидавању и усавршавању. Ако ли се и јави потреба да се поговори са онима који су једном навратили, разговор нека воде они којима је поверен дар речи, будући да имају способност да разумно говоре и слушају на назидање вере. Јер, апостол јасно учи да немају сви дар говора, него само малобројни: Једноме се даје кроз Духа реч мудрости, а другоме реч знања (1.Кор. 12,8), и на другом месту: Да би био способан и поучавати у здравој науци и покарати оне који се противе (Тит.1,9).
 
Питање 33. На који начин се треба виђати са сестрама?
Одговор: Онај ко се једном одрекао брака, свакако ће се још пре одрећи брига које апостол назива бригама ожењених, тј. како да угоди жени својој (1.Кор.7,33). Он ће се сасвим очистити сваке бриге око угађања женама, бојећи се суда онога који је рекао: Бог расипа кости човекоугодника (Пс.52,6). Он се чак неће сагласити да се види ни са мушкарцем једино ради тога да би му угодио, већ само уколико постоји потреба и из усрдности према ближњем, на коју сваког обавезује заповест Божија.
Уосталом, не треба дозвољавати сусрете свима који их напросто желе. Осим тога, није свако време и свако место погодно за њих. Уколико хоћемо да, по апостолској заповести, не будемо на спотицање ни Јудејцима, ни Јелишма, ни Цркви Божијој (1.Кор. 10,32), него да све чинимо благообразно и уредно (1.Кор.14,40), те да све буде за назидање (1.Кор. 14,26), треба на одговарајући начин да се изабере и лице, и време, и прилика, и место. На тај начин ће се избећи свака сенка рђавог подозрења, и уједно у сваком погледу показана достојанственост и целомудреност оних којима је дозвољено да виде један другога и да се посаветују било о богоугодним стварима, било о телесној потреби или о старању о души. Са сваке стране треба да буде бар двоје, будући да једна особа лако изазива подозрење (да не кажем нешто више) и тешко налази потврду јасно реченога у Писму, тј. да на два или три сведока остане свака реч (Мт.18,16). С друге стране, не треба да буде ни више од троје, како не би било сметње усрдности за трудољубље, које је сагласно са заповешћу Господа нашега Исуса Христа.
Уколико је потребно да неко други из братства каже или саслуша нешто што се тиче одређеног лица, не треба га пустити да сам ступа у разговор, већ изабрани старац или старица треба да буду њихови повереници. На тај начин, нека њиховим посредништвом буде обављен разговор.
Тај добри поредак нека се не чува само у погледу женских према мушкима, или мушких према женскима, него и међу лицима истога пола. Они који разговарају, осим побожности и достојанства у свему, треба да поседују и благоразумност у питањима и одговорима, те да буду верни и смислени у ономе што говоре, како би испунили речено: Користиће се својим речима на суду (Пс.111,5). На тај начин ће се удовољити потреба оних који су им дали своје поверење и избећи сумња о предмету разговора.
Телесним потреба [сестара] нека послуже они који су заслужили одобравање, одмакли у годинама и изгледу и нарави, уважени, како се ничија савест не би ранила рђавим подозрењем. Јер, зашто да моју слободу суди савест другога (1.Кор. 10,29).
 
Питање 34. Какви треба да буду они који воде бригу о потребама братства?
Одговор: Они који у обитељи деле потребне ствари треба да буду способни да се угледају на оно што је речено у Делима: Даваше се свакоме према потреби (Дап.4,35). Они треба да се много старају да буду милосрдни и стрпљиви према свима, не дајући никоме повод за подозревање у пристрасности или посебној наклоности, по учењу апостола: Не чинећи ништа по пристрасности (1.Тим.5,21), нити, пак, у неблагонаклоности, будући да је исти апостол одбацује као нешто неприлично Хришћанима: Ако ли се неко мисли да се свађа, ми таквога обичаја немамо, нити Цркве Божцје (1.Кор,11,16). Јер, такви људи некима, тј. онима са којима су у свађи, закидају неопходно, а другима, тј. онима према којима имају наклоност, дају преко потребе. Међутим, прво показује мржњу према брату, у друго наклоност која је за осуду, будући да се цепа једнодушност братске љубави, и изазивају зла подозрења, завист, свађе и нерасположење за делатност.
Према томе, ради наведеног и ради многих других сличних последица, они који братији деле оно што им је потребно треба да се до крајњег степена очисте од пристрашћа и свадљивости. Они су дужни да буду свесни такога расположења у себи. И они сами и они који врше неко друго дело које се односи на служење братији, треба да покажу марљивост као да служе самом Господу (а не људима), који, по својој великој благости, част и старање које је указано онима који су му се посветили, прима као да је Њему упућено. Томе Он обећава наследство Царства небескога, будући да говори: Ходите благословени Оца мога, примите Царство које вам је припремљено од постања света. Јер, кад учинисте једном од ове најмање браће, мени учинисте (Мт.25,34-40). Са друге стране, они треба да знају опасноет од немарности, сећајући се онога који је рекао: Проклет био свако ко немарно чини дело Господње (Јер.48,10). Јер, такви људи не само да ће бити избачени из Царства, него ће и чути страшну и ужасну пресуду Господњу: Идите од мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим (Мт.25,41). Ако, дакле, онима који воде бригу и врше службу припада толика награда за марљивост и онолика осуда за немарљивост, колико ће им тек подвига бити потребно да би се показали достојни да се назову браћа Господња, по учењу Господа, који је рекао: Јер, ко изврши вољу Оца мога који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати (Мт.12,50).
Онај ко вољу Божију не поставља за циљ свог живота, док је здрав својом марљивошћу за дела Господња показујући труд љубави, и ако је у болести са радошћу пројављујући трпљење и великодушност – налази се у опасности. Највећа опасност се за њега налази у томе што се отуђује од Господа, неиспуњавањем воље Божије одвајајући се и од удела братије. Друга, пак, опасност се састоји у томе што се усуђује да се недостојно приопштава ономе што је припремљено за достојне. Стога је потребно да се опет сетимо апостола, Који каже: Молимо вас да не примите узалуд благодат Божцју (2.Кор.6,1). Они који су призвани да буду на месту браће Господње не треба да занемаре такву благодат Божију, нити да, немарношћу за вољу Божију, изневере такво достојанство, већ, напротив, да се повинују апостолу, који говори: Молим вас, дакле, ја сужањ у Господу, да се владате достојно звања на које сте позвани (Еф.4,1).
 
Питање 35. Да ли треба у једном месту оснивати више братстава?
Одговор: Пример телесних удова које многострано употребљавамо може са лакоћом објаснити питање. Јер, беседа је већ показала да је телу доброг устројства и спремном за сваку врсту дејства неопходно за има очи, језик и остале најглавније органе. Међутим, тешко је и неуобичајено наћи душу способну да буде око за многе. Строгост захтева да настојатељ буде прозорљив, вешт у говору, трезвоуман, милосрдан, који свим срцем тражи судове Божије. Може ли се, међутим, у једном месту наћи више таквих људи? Чак и ако се деси да се нађу двојица или тројица (што није лако, нити се да срести), много је боље да заједно узму на себе старање и једни другима олакшавају труд. Кад се деси да је један одсутан, или да је нечим другим спречен (будући да је настојатељ често дужан да се одвоји од братства), други може да допуни недостатак. Не буде ли тако, један може отићи у друго братство коме треба руководитељ.
И искуство оног што се дешава у свету може да нам помогне у решавању наведеног питања. Они који су искусни у општим вештинама завиде такмацима, што неприметно изазива супарништво. Слично се најчешће догађа и у подвижничком животу. Они који почињу да се утркују у прекрасном делу, те да једни друге старањем превазилазе у гостопримству, у броју саподвижника, или у нечем другом сличном, временом ће доћи и до свађе. Осим тога, братија који долазе из других обитељи ступају у недоумицу. Уместо да се успокоје, они се двоуме да ли да приступе једном или другом братству. Ако претпоставе једну страну, увредиће другу. Осим тога, није могуће у потпуности оценити и једне и друге, нарочито када се захтева брзина. И они који први пут ступају у општежиће доспевају у велико неспокојство, будући да се налазе пред избором руководитеља свог живота: изабрати једнога свакако значи одбацити остале. Тиме се они од самог почетка заражавају превазношењем, не припремајући се за ученике, већ постајући судије и оцењивачи братије.
У дељењу обитељи се, према томе, не може наћи никакво добро, већ много тога непожељног. Стога уопште није корисно одвајати једну обитељ од друге. Уколико је таква подела раније и извршена, по осведочењу штете треба пожурити са исправљањем. Јер, остајати при подели значи бити свадљив. Апостол, наиме, каже: Ако ли неко мисли да се свађа, ми такога обичаја немамо, нити Цркве Божије (1.Кор.11,16).
И шта би се могло навести као сметња присаједињењу? Да ли животне потрепштине? Међутим, оне се много лакше могу намирити у општежићу, будући да за све може бити довољан један светилник, једно огњиште, и остало. Јер, у овим стварима, више него у било чему другом, на сваки начин треба да стремимо ка вештини да потребне ствари сведемо на најмању могућу меру. Осим тога, за братију који живе раздељено, биће потребан већи број људи који споља набављају ствари. Уколико, пак, они живе у заједници, број ће бити преполовљен. Како је, међутим, тешко наћи човека, који путујући и састајући се са световњацима неће осрамотити име Христово, него остати достојан свога завета, знате и сами, и пре него што вам кажем.
Затим, како они који истрајавају у одвојености могу назидавати оне који су у општежићу, било да подстичу на мир, ако настане потреба, било да их опомињу на друге заповести, кад сами због свог одвајања дају повод за зла подозрења?
Осим тога, чујмо шта апостол пише Филипљанима: Употпуните моју радост, да исто мислите, једну исту љубав имате, јединодушни и јединомислени: ништа не чините из пркоса, нити за празну славу, него смирењем чините један другога већим од’себе. Не старајте се свако за своје, него свако и за оно што је других (Фил. 2,2-4). Има ли, пак, већег доказа смиреноумља од спремности настојатеља братства да се потчињавају једни другима? Јер, уколико су једнаки по духовним даровима, биће боље да се подвизавају заједно, с обзиром да је Господ слао ученике два и два (Мк.6,7). И сваки од њих ће, свакако, пожелети да се са радошћу потчини другом, сећајући се Господа који каже: Који себе понизује узвисиће се (Лк.18,14). А уколико се деси да је један ниже, а други више, свакако ће бити корисније да слабији буде примљен у заједницу снажнијега.
У супротном ће се показати очевидна непослушност апостолској заповести: Не старајте се свако за своје, него свако и за оно што је других (Фил.2,4). Чини ми се да се у томе не може успети при засебном живљењу. Јер, свако братство ће водити бригу само о својим члановима, удаљујући се од старања о другима. То се, пак, како рекох, очевидно противи апостолској заповести. Да међу светима није било никакве поделе може се видети у Делима апостолским, где се на једном месту сведочи: У народа који поверова беше једно срце и једна душа (Дап.4,32), а на другом: А сви који вероваше беху на окупу и имаху све заједнтко (Дап.2,44). Код њих нико није живео по својој вољи, већ се сви управљаху једним и истим старањем, без обзира на то што укупан број прелажаше пет хиљада и што је, са људског гледишта, мноштво обично сметња за јединство. Какав је, дакле, разлог за међусобно дељење код оних који у малом броју живе сваки на својим местима? О, кад би се остварило да и они који су у истом месту скупљени остану свагда заједно, и да братства, која се налазе на разним местима и која се налазе под једним старањем људи који су способни да беспристрасно и мудро доносе корист свима, узрастају у јединству Духа свезом мира (Еф.4,3).
 
Питање 36. О онима који напуштају братство.
Одговор: Не приличи да се без разлога раздвајају они који су се међусобно сагласили на заједнички живот. Могу, пак, постојати два разлога који наводе да се не остане при првобитној намери: или штета од општежића, или непостојаност мисли код онога ко мења своју намеру.
Онај ко намерава да се одвоји од братије услед неке штете, не треба да скрива разлог, већ да га изнесе, као што нам је предао Господ, рекавши: Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо (Мт.18,15). И уколико буде исправљено оно што буде тражио, он ће задобити братију и неће обешчастити општење са њима. Ако, пак, види да остају у злу и не саглашавају се да се поправе, нека ствар изнесе људима који су способни да расуде. И кад већ више њих посведоче исто, нека се одвоји. Јер, он неће оставити братију, него туђинце, будући да Господ онога ко је упоран у злу поистовећује са незнабошцима и цариницима: Нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт.18,17).
Онај, пак, ко се од заједнице растаје због своје лакомислености, нека залечи своју слабост. Ако ли неће да се сагласи на то, не треба да га прими ни једно братство. Онај, опет, ко на друго место иде по заповести Господњој (Јн.14,31), У ствари не оставља братство, него испуњава своју дужност.
Други разлог за раздвајање од братије се не може допустити. Јер, њиме се бешчасти име Господа нашега Исуса Христа, које је сабрало братство. Осим тога, њиме ни савест појединца не може остати чиста, будући да се јавља узајамно подозревање, чиме се противречи заповести Господњој, која каже: Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт.5,23-24).
 
Питање 37. Да ли под изговором молитвословља и појања треба занемаривати рад? Које време је погодно за молитве? И уопште, треба ли се бавити рукодељем?
Одговор: Господ наш каже да је посленик достојан хране своје (Мт.10,10), а не сваки човек и у сваком случају. И апостол наређује да се трудимо и властитим рукама чинимо што је добро, да бисмо могли дати и ономе коме је потребно (Еф.4,28). Из тога је очигледно да се треба вредно бавити рукодељем. Јер, циљ благочашћа не треба сматрати поводом за неделатност или избегавање труда, него побудом за подвижништво, за већи труд, за трпљење у невољи, како бисмо могли рећи: У труду и напору, често у неспавању, у гладовању и жеђи (2.Кор.11,27). Такав начин живота нам је користан не само због изнуравања тела, него и због љубави према ближњем. Преко нас, наиме, Бог и немоћној браћи даје колико им је потребно, по примеру који нам је дат у Делима апостолским: Све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима (Дап.20,35), и још: Да имате давати ономе коме је потребно (Еф.4,28). Тиме ћемо се и ми удостојити да чујемо: Ходите благословени Оца мога, примите Царство које вам је припремљено од постања света. Јер, огладнех и дадосте ми да једем; ожеднех и напојисте ме (Мт.25,34-35).
И треба ли уопште говорити о томе колико је лењост велико зло, када апостол јасно наређује да онај ко не ради и не једе (2.Сол.З,8)? Према томе, као што је свакоме потребна свакидашња храна, тако му је неопходан и рад према сили његовој. Није узалуд Соломон у похвали написао: Хлеба лењости не једе (Прич. 31,27). И апостол пише о самом себи: Нити смо забадава јели хлеб у некога, но с трудом и муком, радећи дан и ноћ (2.Сол.З,8), иако је имао власт да, објављујући Јеванђеље, од Јеванђеља и живи. Па, и Господ је лењост спојио са злоћом, рекавши: Зли и лењиви слуго (Мт.25,26). Мудри Соломон не само да, раније наведеним речима, хвали онога који ради, већ и изобличава лењивог, наводећи упоређење са најмањом од животиња: Иди к мраву, лењивче (Прич.6, 6). Стога и ми треба да се бојимо да нам се у Дан суда не пребаци иста ствар. Јер, Онај ко нам је дао силе да радимо, тражиће од нас и дело које јој одговара: А од свакога коме је много дано, много ће се тражити (Лк.12,48).
Понеки избегавају рад под изговором молитава и псалмопојања. За сваку ствари постоји нарочито погодно време, као што вели Проповедник: Свему има време (Проп.3,1). Треба, међутим, знати да је за молитву и појање, као и за многе друге ствари, свако време погодно. Стога кад руке покрећеш на рад, Бога слави или језиком (ако је могуће, ради назидавања вере), или срцем, у Псалмима и славопојима и песмама духовним (Кол.3,16). Молитву, дакле, можемо вршити и док радимо, благодарећи Ономе ко је нашим рукама дао силу да радимо и уму мудрост за стицање знања, ко је дао вештаство из кога су направљена оруђа и које се обрађује занатом којим се ми занимамо. Осим тога, ми се молимо да дела руку наших послуже циљу богоугађања. Ми ћемо достићи до душевне сабраности уколико, као што је речено, при свакој делатности будемо од Бога искали успех у делу, узносећи благодарност Ономе ко је дао силу за делање, и чувајући циљ богоугађања. Јер, не поступимо ли тако, ми нећемо бити у стању да сјединимо оно о чему апостол говори: Молите се без престанка (1.Сол.5,17), и: Радећи дан и ноћ (2.Сол.З,8).
Закон је, дакле, преписао благодарење у свако време. Осим тога, и природа и разум показују да је оно потребно за наш живот. Стога у братствима не треба занемаривати време које је установљено за молитве. Ми смо их изабрали по неопходности, будући да свако на нарочити начин напомиње о добру које нам је Бог учинио. Тако не треба пренебрегавати јутро, како би први покрети душе и ума били посвећени Богу, како се не бисмо ничега прихватили са марљивошћу пре него што се развеселимо мишљу о Богу, по написаном: Сетих се Бога и развеселих се (Пс. 76,4), и како се ни тело не би покренуло на рад пре него што испунимо речено: Теби ћу се помолити, Господе, Изјутра услиши глас мој. Изјутра ћу стати пред тебе и угледаћеш ме (Пс.5,4-5). Затим, и у трећи часу треба устајати на молитву и сакупљати братију (који су можда одвојени, будући заузети својим пословима), сећајући се дара Светога Духа, који је апостолима дат у трећи час. Сви ми треба да се заједнички поклонимо како бисмо и сами постали достојни да примимо освећење и да од Духа измолимо руководство и поуку у оном што је корисно, према реченом: Срце чисто сачини у мени, Боже, и дух прав обнови у утроби мојој. Не одбаци ме од лица свога и Духа Светога свога не одузми од мене. Дај ми радост спасења свога и владалачким духом учврсти ме (Пс.50, 12-13), и опет: Дух твој благи упутиће ме на земљу праву (Пс.142, 10). Након тога се опет можемо прихватити посла. Чак и они који се, по природи посла или места, затекну негде далеко, треба без оклевања да изврше оно што је заједнички установљено. Јер, где су два или три сабрана у име моје, вели Господ, онде сам и ја међу њима (Мт.18,20). У шести час сматрамо да треба да се молимо по угледу на свете, који кажу: Увече, ујутру и у подне казиваћу и објављиваћу и чуће глас мој (Пс.54,18). Осим тога, да бисмо се избавили од напада подневног демона, ми читамо и деведесети Псалам. Неопходност молитве у девети час предали су нам сами апостоли: Дела апостолска приповедају да су Петар и Јован ишли горе у храм у девети час молитве (Дап.3,1). И по проласку дана треба како да благодаримо за оно што нам је даровано или за оно што смо ваљано учинили, тако и да исповедимо оно што смо пропустили, што смо хотимице или нехотице или чак притајено згрешили речима, делима или самим срцем: за све треба да молитвом умилостивимо Бога. Јер, разматрање прошлога је веома корисно како бисмо избегли да опет не паднемо у сличне грехе. Стога је речено: Због оног што говорите у срцима својим покажите умиљење на постељама својим (Пс.4,5). И опет, при наступању ноћи, ми треба да иштемо да нам одмор буде без саплитања и слободан од маштања, ,те да и у тај час читамо деведесети Псалам. О потреби и поноћне молитве саопштавају нам Павле и Сила, као што износи повест Дела апостолских, наводећи: А око поноћи Павле и Сила слављаху Бога (Дап.16,25). И псалмопојац вели: У поноћ устајах да те исповедам због пресуда правде твоје (Пс.118, 62). Најзад, на молитву треба да устајемо предухитрујући јутра, како нас дан не би затицао у сну и на постељи, по реченоме: Предухитрише очи моје јутро да бих се поучавао речима твојим (Пс. 118,148).
Они који су одлучили да пажљиво живе у славу Бога и Христа Његовог, не треба да занемаре ни један од ових часова. Сматрам да је различитост и разноликост молитава и псалмопојања у установљене часове корисна због тога што се једноликошћу душа често доводи до равнодушности и расејаности. Напротив, са променом и разноликошћу псалмопојања и читања свакога часа, њена жеља се оснажује и трезвоумље обнавља.
 
Питање 38. Пошто смо довољно показали да молитву не треба пропуштати и да је неопходно радити, следи да сазнамо коjа врста послова одговара нашем звању.
Одговор: Није лако одредити појединачне послове [којима можемо да се бавимо], будући да се од једних траже једни, а од других други, у зависности од врсте појединих заната који су својствени одређеном крају. Међутим, може се у уопштеној речи навести какав треба да је њихов избор. Ти послови не треба да нарушавају мир и безмолвије нашега живота, не треба да задају много бриге око набавке вештаства које им је потребно, не треба да изазивају велико неспокојство при продаји рукотворина, нити да дају повода за неприличне и штетне сусрете са мушкарцима и женама. Напротив, ми увек треба да имамо у виду да имамо посебан циљ: простоту и јефтиноћу, будући да избегавамо прилику да служимо лудим и погубним жељама људским (1.Тим.6,9), и ономе чему они теже. Према томе, ткањем можемо да се бавимо уколико правимо ствари за свакодневни живот, а не оно што су похотљиви људи измислили ради ловљења и везивања у замке младих. Исто тако, обућарским занатом треба да послужимо онима који траже оно што је неопходно за употребу. Столарски, тесарски и земљораднички занат не треба да запостављамо, будући да су неопходни за живот и веома корисни, уколико не нарушавају безмолвије, нити доводе до нарушавања јединства братије. У супротном, њих треба оставити, претпостављајући занате који омогућавају да се сачува неузнемирен и Господу посвећен живот, у коме се они који су се посветили подвигу благочашћа не одвлаче од псалмопојања и молитава, нити од осталог доброг поретка. Када, пак, од њих, немамо никакве штете у животу који смо изабрали, треба да их претпостављамо осталима, нарочито земљорадњу, будући да њоме стичемо оно најнеопходније, чиме се избављамо од даљих скитања и лутања. Њоме, дакле, треба да се бавимо само уколико нас не доводи до метежа и до сукоба са суседима или са онима који живе са нама.
 
Питање 39. Како треба продавати рукодеље и како се понашати за време путовања?
Одговор: Треба да се постарамо да рукодеље не продајемо негде далеко, како бисмо избегли да се ради продаје показујемо пред људима. Нама више приличи боравак на једном месту. Он је уједно кориснији и за узајамно назидавање и за брижљиво одржавање свакидашњега живота. Боље је, дакле, да нешто смањимо цену, неголи да ради незнатнога добитка идемо далеко. Ако, пак, искуство покаже да је тако нешто немогуће, треба да изаберемо места и градове где живе благочастиви људи, како нам одвајање не би било бесплодно. Многа братија треба да се скупљају на одређеним трговима, где би сваки износио своје рукодеље. Они заједнички треба и да путују како би време проводили у псалмопојању, молитвама и у узајамном назидавању. Стигавши у [намеравано] одредиште, они треба да изаберу исто место боравка ради узајамне подршке, да не би пропуштали време дневне или ноћне молитве, и да би, ступајући у већем броју у општење са незгодним и користољубивим људима, пролазили без штете, будући да и најнеобузданији људи неће да имају многе сведоке своје неправде.
 
Питање 40. О трговини на сабрањима.
Одговор: Разум нам говори да трговина не приличи на местима где се слави спомен мученика. Хришћани на места мучеништва и око њих треба да долазе једино ради молитве и како би се, сећајући се непоколебивости светих који су се за благочашће подвизавали до смрти, и сами подстицали ка сличној ревности. Јер, ми треба да се сећамо страшнога гнева Господњег, који је, премда (као што је написано) свагда и свуда кротак и смирен срцем (Мт.11,29), замахнуо бичем на оне који око храма продавали и куповали (Јн.2,15), будући да је трговина дом молитве претварала у разбојничку пећину. Код светих је, као што је познато и као што се до нашег времена још држало, владао обичај да се моле једни за друге, да у већем броју падају пред Бога и проливају сузе пред Њим, умилостивљавајући га за грехе, и благодарећи му за доброчинства, назидавајући се речима утехе. И уколико су други пре нас нарушили тај обичај, место и време претварајући у трговину, славље и општу пијацу, нама никако не приличи да идемо за њима, те да својим учешћем утврђујемо ружну новотарију. Напротив, ми треба да подражавамо сабрања око Господа нашега Исуса Христа, која описују Јеванђеља, те да (као прилично) испуњавамо оно што препоручује апостол: Када се сабирате сваки од вас има Псалам, има поуку, има језик, има откривење, има тумачење; све нека буде за изграђивање (1.Кор. 14,26).
 
Питање 41. О власти и послушању.
Одговор: Међутим, не треба дозвољавати да се свако учи занату који би желео, чак и ако је дозвољен, већ само ономе за који се сматра способним, будући да онај ко се одрекао самог себе и који је одбацио своју вољу, не чини оно што хоће него оно чему га уче. Јер, разум не допушта да онај ко је једном старање о себи поверио другима сам бира оно што сматра корисним. Јер, они ће га одредити за оно за шта га, у име Господње, виде способним. Јер, онај ко бира делатност по својој жељи, сам себе осуђује због самоугађања: он је, наиме, томе прибегао или због светске славе, или због наде на добитак, или због тога што, услед лењости и размажености, претпоставља лакше занимање. Онај, пак, ко је крив у томе, показује да се још није ослободио од злих страсти. Онај ко хоће да остварује своје прохтеве, није се одрекао себе. Онај коме је стало до добитка и славе, још није раскрстио са световним стварима. Онај ко не подноси напор труда још није умртвио удове своје који су на земљи (Кол.3,5). Напротив, он показује надмену самоувереност, мислећи да је његов суд тачнији од мишљења многих других. Стога, онај ко познаје неку вештину, коју потврђује заједница, не треба да је запоставља. Јер, напуштање онога што је већ стечено показује несталност мисли и непостојаност произвољења. Уколико, пак, не зна, нека не тражи сам, него нека прихвати оно што одобрава већина, како би се у свему сачувао поредак. И као што, по показаноме, не приличи да човек себи дозвољава избор, тако је за осуду уколико не прима оно што други одобравају. Чак и ако познаје неку вештину, он треба да је напусти уколико не одговара братству, показујући да нема пристрасност ни према чему светском. Јер, вољу помисли (Еф.2,3), по речи апостола, чини онај који нема наде (1.Сол.4,1З), док је послушност у свему достојна одобрења. Сам апостол, наиме, хвали оне који су себе најпре предали Господу, а затим и нама, по вољи Божијој (2.Кор.8,5).
Уосталом, свако треба да је пажљив у свом послу, да се о њему стара са љубављу и неуморном марљивошћу, са пажљивом брижљивошћу, као да га гледа Бог, како би увек са смелошћу могао да каже: Наше очи су,уперене у Господа Бога, као очи слугу у руке господара њихових (Пс.122,2). Не треба прелазити са једног посла на други, будући да наша природа не може истовремено да успева у многим занимањима. Корисније је трудољубиво се латити једног посла, него олако се дотицати многих. Прихватање многих послова и прелажење са једног на други осим што не приводи до краја ни један посао, сведочи и о давнашњој несталности нарави, или је изазива, уколико је није било раније.
Ако се некад јави потреба, онај ко је способан треба да помогне и у другим вештинама. [Човек], пак, у то не треба да се упушта сам од себе, него када буде позван, будући да се не ради о основном занимању, него о послу који је изазван околностима. Слично је и код телесних удова: кад нога поклекне, ми се придржавамо руком. И као што не ваља да се човек сам прихвата нечег, тако је за осуду уколико одбија да узме на себе оно што се наређује. Ми треба да се постарамо да не дајемо храну страсти самовоље, нити да нарушавамо правило послушности и потчињавања.
Старање о оруђу припада углавном старешини сваког посла. Међутим, може се десити да он нешто не примети. Стога, као о стварима опште својине, о њима треба да се постарају сви који примете неки недостатак. Јер, премда се само појединци служе оруђем, корист од њих је општа. Стога, пренебрегавање дела других вештина, као нечег што нас се не тиче, показује отуђеност. Онима који се баве занатима није допуштено да оруђа сматрају својом својином. Наиме, они се не смеју усудити да настојатељу ометају употребу према нахођењу, нити да сматрају да имају право да их продају, или замењују, или [зло]употребљавају на неки други начин, или да онима која постоје додају друга. И зар би онај, ко је једном одлучио да не буде господар чак ни својих сопствених руку, поверивши другом да управља њиховим делањем, доследно поступао уколико самовољно употребљава оруђе заната, и користи га као своје власништво?
 
Питање 42. Са каквим циљем и расположењем треба да се труде они који се баве рукодељем?
Одговор: Треба знати да је онај ко се бави рукодељем дужан да ради како би испунио заповест Господа, који је рекао:
Огладнех, и дадосте ми да једем (Мт.25,35), а не да би задовољио своје потребе. Јер, Господ је потпуно забранио да се бринемо о самима себи, рекавши: Не брините се душом својом, шта ћете јести… ни телом својим, у шта ћете се оденути (Мт.6,25), и додавши: Јер све ово незнабошци ишту (Мт.6,32). Према томе, свако за циљ своје делатности треба да има помоћ потребитима, а не своју потребу. Јер, на тај начин ћемо избећи осуду за самољубивост, те примити благослов за братољубље од Господа, који каже: Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт.25, 40).
И нека нико не мисли да се моја реч противи апостолу, који вели: Мирно радећи нека свој хлеб једу (2.Сол.З,12). Јер, то је речено за неуредне и лење људе. За њих је боље да служе сами себи, него да живе лењим животом и да буду на терет другима. Јер, он говори: Чујемо да неки међу вама живе неуредно, не раде ништа… Заповедамо и молимо их… да мирно радећи свој хлеб једу (2.Сол.3,11-12). Ту мисао преносе и речи: Радећи дан и ноћ, да не бисмо били на терету никоме (2.Сол.З,8). Јер, апостол је из братољубља и ради успокојења неуредних сам себе подвргавао труду који се од њега није тражио.
Онај, пак, ко тежи савршенству треба да се рукодељем бави дању и ноћу како би имао шта да пружи ономе коме је потребно (Еф.4,28). Јер, онај ко се нада на себе самог или на онога ко је на себе узео бригу о потребама, ко сматра да је његово рукодеље, или посао оног који живи са њим, довољан извор за живот, полажући наду на човека, излаже себе опасности да падне под клетву, која гласи: Проклет човек који се нада у човека, који тело чини својом узданицом, и чије срце се удаљује од Господа (Јер.17,5). Речима: Који се нада у човека, Свето Писмо забрањује да се има нада у другога, а речима: Који тело чини својом узданицом, забрањује самопоуздање. И једно и друго, пак, оно назива одметништвом од Господа, те наводи и последице и једног и другог: И биће као дивљи врес у пустињи и неће видети кад дође добро (Јер.17,6). Оно даје да се схвати да уздање у себе или у другога представља одступање од Господа.
 
Питање 43. Довољно је речено о томе како се треба бавити рукодељем. И ономе што недостаје моћи ћемо да се научимо из самог дела. Али, желели бисмо да нам се објасни какви треба да буду настојатељи братства и како да управљају онима који живе с њима.
Одговор: О томе је већ речено оно главно. Међутим, пошто желите (и добро је што желите) да нешто више о томе објаснимо (с обзиром да је потчињени обично онакав какав је и настојатељ), потрудићемо се да се тога озбиљније дотакнемо. Сећајући се, дакле апостолове заповести: Буди образац вернима (1.Тим.4, 12), настојатељ треба својим животом да даје јасан пример [испуњавања] сваке заповести Господње, како онима који се од њега уче не би дао повод да мисле да је она немогућа или да се може пренебрегавати.
Пре свега (и важније од свега), он по љубави Христовој треба до те мере да узнапредује у смиреноумљу, да чак и кад ћути, пример његових дела буде поучнији од сваке речи. Јер, уколико је циљ Хришћанства – подражавање Христа по мери Његовог Оваплоћења с обзиром на призвање свакога, они којима је поверено руководство многих дужни су да својим посредовањем поведу слабије ка угледању на Христа, по речи блаженога Павла: Угледајте се на мене, као и ја на Христа (1.Кор.11,1). Пре свега, узрастајући у мери смиреноумља коју је показао Господ наш Исус Христос, они треба да постану тачан образац. Јер, Христос говори: Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем (Мт.11, 29). Стога кротост нарави и смирење срца треба да одликују настојатеља. Господ се није стидео да служи својим слугама, него је благоволео да буде служитељ земљи и блату, које је сам саздао и уобличио га у човека. Он, наиме, говори: Ја сам међу вама као слуга (Лк.22,27). Шта треба, пак, да чинимо ми равночасним себи, како бисмо могли да помислимо да му подражавамо? То је, дакле, једна од особина којом настојатељ треба нарочито да се одликује.
Осим тога, он треба да је милосрдан, да великодушно подноси оне који из неискуства не испуне неку од својих обавеза, да не прелази ћутке преко погрешака, али и да буде кротак са непослушнима и да им са свим милосрђем и умереношћу даје лекове, да је способан да пронађе начин лечења који одговара немоћи, да не прекорева са висине, него да са кротошћу, као што је написано (2.Тим.2,25), опомиње и васпитава, да буде будан у садашњим стварима, да предвиђа будуће, да је способан за подвиг са јакима и да носи немоћи слабих, да је у стању да све чини и говори на усавршавање оних који са њим живе. Настојатељ не треба сам да узима првенство, већ да буде изабран старешинама других братстава, пошто је својим ранијим животом показао искуство у добром владању. Јер, речено је: А и ови да се прво провере, па онда да служе, пошто су без мане (1.Тим.З,10). Ко је такав, и ко је тако изабран, нека прими настојатељство и нека заведе добар ред у братству, распоредивши посао према способности свакога.
 
Питање 44. Коме треба давати спољашња послушања, и како их треба испитати кад се врате?
Одговор: Спољашња послушања треба давати онима који могу да путују без штете по своју душу, и да буду на корист онима које сусрећу. Уколико нема погодне личности за тако нешто, боље је претрпети сваку оскудицу и тескобу, чак до смрти, неголи ради телесне утехе, изгубити из вида несумњиву штету. Апостол, наиме, говори: Јер би ми боље било умрети него да ко моју похвалу уништи (1.Кор.9,15). И то он говори о ономе што је у нашој вољи. Шта тек рећи за оно што се чини по заповести?
Међутим, закон љубави нас ни у таквој невољи не оставља без утехе. Јер, недостатак човека који је способан да са коришћу буде послат, надопуниће суседно братство. Приређујући опште и заједничке набавке, у општењу ће снажнији чувати немоћније душом и слабије телом. Настојатељ нека то удеси благовремено, како се не би десило да, по појављивању потребе, средство за заштиту буде недоступно због оскудице у времену.
По повратку, путника треба испитати, тј. сазнати шта је радио, какве је људе срео, шта је разговарао, какве је мисли имао у души, да ли је читав дан и ноћ проводио у страху Божијем, није ли погрешио у нечему, није ли нарушио неко правило, и ако јесте – да ли принуђен спољашњим околностима, или због сопствене немарности? И оно што је извршено правилно треба одобрити са похвалом, а допуштену грешку треба исправити марљивом и благоразумном поуком. На тај начин ће они који путују бити опрезнији, имајући на уму неопходност да дају одговор. Осим тога, они неће помислити да смо били равнодушни према њиховом животу за време одвојености. Да су свети имали такав обичај, предаје нам повест из Дела апостолских, која саопштава да је Петар, по повратку у Јерусалим, Хришћанима дао извештај о свом раду међу незнабошцима (Дап.11,2 и даље). Исто тако су Павле и Варнава, вративши се и сабравши Цркву, објавили шта је све Бог учинио с њима (Дап.15,4). Онда умуче све мноштво, и слушаху Варнаву и Павла, који казиваху шта учини Бог са њима (Дап.15,12; 4). При томе, треба знати да је братство на сваки начин дужно да избегава [дуготрајна] путовања и трговачку добит.
 
Питање 45. О томе да, осим настојатеља, треба да се одреди још неко ко ће, у његовом одсуству или заузетости, повести бригу о братији.
Одговор: Често се дешава да је настојатељ одсутан из братства, било због телесне слабости, било због путовања, било због неког другог разлога. Стога по одобрењу настојатеља, и других који су способни да дају такво одобрење, нека се изабере други, који би у време његовог одсуства, могао да на себе узме старање о братији. Тако ће они који живе у обитељи реч утехе добијати од једнога, те братство за време одсуства настојатеља неће, нарушавајући правило и предани поредак, попримити изглед демократског [уређења]. Напротив, у њему ће се, у славу Божију, очувати оно што је установљено по општем одобравању. Он ће и страним посетиоцима давати благоразуман одговор. На тај начин ће и они којима је потребна реч добити поуку која одговара њиховом питању, а и братска заједница избећи срамоту. Јер, ако се сви одједном буду мешали у реч, изазваће се галама која ће бити знак нереда. Апостол, пак, ни онима који су се удостојили дара учитељства не дозвољава да говоре истовремено: Ако ли се открије другоме, први нека ућути (1.Кор.14,30). Он изобличава неумесност таквог нереда, говорећи: Ако се, дакле, скупи сва Црква на једно место, па сви узговоре језике, а уђу неупућени или неверујући, неће ли рећи да лудујете (1.Кор.14,23). Чак и ако би посетилац из незнања неком другом поставио питање, ради доброг поретка запитани треба да оћути, премда би и могао ваљано одговорити, те нека укаже на онога коме је поверена та част, као што су чинили и апостоли поред Господа. Тако ћемо се говорењем служити на доличан и благообразан начин. Код телесног лечења болесника није свакоме допуштено да употребљава лек или неко оруђе, него само оном који је дугим временом, искуством, упражњавањем у лечењу и учењем код зналаца усвојио вештину. Како би се, тек, могло оправдати да се свако без разлике лаћа лечења речју. Јер, у том лечењу и најмањи пропуст доноси велику штету. У нашој заједници ни хлеб не може раздавати свако. Напротив, та служба припада једноме, који је изабран после испитивања. Није ли, утолико пре, неопходно да духовну храну онима који траже даје један, који је најспособнији, и то са расуђивањем и опрезношћу? Стога је знак велике дрскости кад се неко, запитан о Суду Божијем, усуди да без страха и тек тако одговара, уместо да укаже на онога коме је поверено управљање речју, и који је, као верни и мудри управитељ, изабран да на време раздаје духовну храну (Лк.12,42) и да, као што је написано, управља својом речју на суду (Пс.111,5). Дешава се понекад да онај ко је дужан да одговара превиди нешто што би требало да каже, и да се неко други досети о чему се ради. Међутим, он не треба да жури да га исправља, већ је дужан да му насамо саопшти своју мисао. Јер, такав случај потчињенима даје повод да се превазносе пред старешинама. Стога, онај ко да одговор (можда и исправан, али без надлежности), заслужује да буде кажњен за нарушавање поретка.
 
Питање 46. О томе да не треба прикривати ни властите, ни братовљеве грехе.
Одговор: Настојатељ треба да сазна за сваки грех било од самог починиоца, било од оних који су сазнали за њега, уколико сами, по заповести Господњој (Мт.18,15), не могу да га исцеле. Јер, грех које се прећути јесте гнојна рана у души. Доброчинитељем не називамо онога ко у телу задржава оно што је погубно, него, напротив, онога који га на болан начин или резањем или повраћањем износи и избацује напоље, или онога који обнаруживањем болести наговештава и начин лечења. Стога је очевидно да сакривати грех значи болеснику спремати смрт. Јер, речено је: Жалац је смрти грех (1.Кор.15,56). Бољи је отворен укор него прикривено пријатељство (Прич.27,5). Стога не треба да тајимо грехе једни других, да не бисмо од братољубаца постали братоубице. Ни своје грехе не треба са сакривамо. Јер, речено је: Ко се не лечи делима својим, братје оном који погубљује самог себе (Прич.18,9).
 
Питање 47. О онима који не примају оно што настојатељ одреди.
Одговор: Онај ко не прима оно што настојатељ наложи дужан је да му насамо отворено изнесе свој приговор, уколико има снажан разлог, који се слаже са духом Писма, или да ћутећи испуни што је наређено. Ако ли се сам стиди, нека се послужи другима као посредницима, како би (уколико је заповест у противности са Светим Писмом) себе и братију избавио од штете, и како би (уколико ипак има исправну основу) и себе избавио од таштог и опасног сумњичења (будући да је речено: Који сумња осуђен је ако једе, јер не чини по вери ( Рим. 14,23), и друге простодушније избавио од саплитања у непослушност (будући да Господ каже: Боље би му било да се обеси камен воденични о врат његов, и да потоне у дубину морску, него да саблазни једнога од ових малих – Мт. 18,6; Лк.17,2). Оне, пак, који остају упорни у непослушности, жалећи се потајно и не објављујући гласно своје огорчење, као учитеље непокорности и непослушања треба избацити из братства, будући да сеју сумњу и колебају увереност у заповести. Јер, речено је: Избаци дрскога и са њим ће изићи и расправљање (Прич.22, 10), и опет: Избаците злога између вас самих зато што мало квасца све тесто укисели (1.Кор.5,13; 5).
 
Питање 48. О томе да не треба улазити у радознала испитивања о делатности настојатеља, него своју пажњу обраћати на своја посла.
Одговор: Да се не би десило да неко падне у такву болест сумњичења, на штету и себи и другима, у братству треба држати следеће правило: уопште нико не треба да улази у радознала испитивања о делатности настојатеља. Нико не треба да је радознао за оно што се чини, осим оних који су и по степену, и по благоразумности блиски настојатељу, и које је он сам узима на саветовање и расуђивање, повинујући се поуци онога који је рекао: Све чини са саветовањем (Сир.32,24). Јер, ако смо настојатељу поверили управљање нашим душама, као човеку који ће дати одговор Богу, сасвим је бесмислено одрицати му поверење у безначајним стварима, те у себи гајити неумесне сумње против брата, и другима давати повод за њих. Да се тако нешто не би дешавало, нека свако остане у ономе у чему је призван (1.Кор.7,24), и нека се свецело преда бризи о својим обавезама, не занимајући се за туђа дела. Тиме ће подражавати светим ученицима Господњим, које је разговор са Самарјанком могао навести на подозрење. Међутим, ниједан од њих не рече: Шта тражиш, или што говориш са њом (Јн.4,27).
 
Питање 49. О недоумицама у братству.
Одговор: У случају недоумице у братству, при чему се јављају несугласице поводом нечега, не треба истрајавати у спорењу, већ решење треба препуштати способнијима. Да се, међутим, не би нарушавао ред и да се не би јављао повод за смех и празнословље због тога што би сви постављали питања, треба изабрати једнога који би имао право да сумње појединих или предлаже братству на опште расуђивање, или даје на знање настојатељу. На тај начин ће разматрање питања бити спроведено доследније и темељније. За сваку ствар је, наиме, потребно знање и искуство. Они су утолико пре неопходни за овакве ствари. Неискуснима нико не даје да се користе оруђима. Утолико пре руковођење речима треба уступити способнима, који ће бити у стању да распознају и место и време и начин питања, и који ће, одговарајући без препирања и са разборитошћу, те пажљиво слушајући, пронаћи решење које ће бити на назидање заједнице.
 
Питање 50. Како настојатељ треба да кажњава?
Одговор: Осим тога, настојатељ ни прекоре онима који су погрешили не треба да чини са страшћу. Јер, изобличавати брата са гневом и срџбом не значи ослобађати га од греха, него на самога себе навлачити кривицу. Стога је речено: Са кротошћу карај оне који се противе (2.Тим.2,25). Он не треба да буде строг кад види презир према себи, нити да покаже снисходљивост кад примети да другога презиру. У том случају нарочито треба да изрази своје негодовање због рђавог поступка. На тај ће начин избећи подозрење да је самољубив. Различитошћу у деловању ће показати да не мрзи онога ко је згрешио, него да ненавиди грех. Онај, пак, ко негодује на супротан начин, јасно показује да се не љути Бога ради или због бриге за онога ко је згрешио, него због сопственог славољубља или властољубља. Онај ко има ревност за славу Божију, која се нарушава кршењем заповести, и уједно снисходљивост према брату, која произилази из братољубља (бринући о спасењу брата, који се налази у опасности због греха, будући да ће душа која греши умрети – Јез.18,4), треба да устане против сваког греха, те да строгошћу казне покаже своје ватрено расположење.
 
Питање 51. На који начин треба исправљати преступе оног ко греши?
Одговор: Исправљање страсника настојатељ треба да врши на лечнички начин, не гневећи се на немоћне, већ се борећи против болести. Он треба да устане на болест и да, ако затреба, употреби и најстрожије мере, лечећи душевне немоћи. Тако, на пример, против таштине нека иште упражњавање у смиреноумљу, против празнословља – у ћутању, против неумерености у спавању – у молитвеним бдењима, против телесне лењости – у труду, против неприличног једења – у ускраћивању јела, против роптања – у одвајању од осталих (при чему се нико од братије са одлученим не би заједно бавио рукодељем, нити би се његово рукодеље мешало са делима других, све док искреним покајањем не покаже да се ослободио од страсти). И тада, опет, оно што је урадио за време роптања не треба да послужи потребама братије: нека оно буде одређено за какве друге потребе. О тој сам ствари напред довољно рекао (уп. Правило 29).
 
Питање 52. С каквим расположењем треба примати казне?
Одговор: Као што, према реченом, настојатељ треба беспристрасно да лечи немоћне, тако они који се лечи не треба казну да схватају као непријатељство, нити да бригу која им се указује из сажаљења и ради спасења душе сматрају тиранијом. Болесни телом имају велико поверење према лекарима и сматрају их добротворима чак и када их режу, сажижу или оптерећују горким лековима. Није ли, онда, срамота ако ми немамо исто расположење према лекарима душа наших, када својим оштрим обраћањем изграђују наше спасење? Јер, апостол каже: Ко је тај који мене весели, ако не онај кога ја жалостим (2.Кор.2,2), и још: Јер гле, баш то што се по Богу ожалостисте, какву брижљивост створи у вама (2.Кор.7,11). Стога, гледајући на свршетак, треба да сматрамо добротвором онога који нам чини жалост по Богу.
 
Питање 53. Како учитељи вештина треба да поправљају пропусте деце?
Одговор: Они који уче занатима треба сами да изобличе погрешке и исправе омашке које учине ученици, бавећи се послом. Међутим, уколико преступи ученика показују исквареност нарави, тј. непослушност, противречење, лењост у раду, празнословље, лаж, или нешто слично што је забрањено благочастивима, [бригу] треба препустити надзорнику општег поретка. Он ће пронаћи и меру и начин лечења од греха. Јер, кажњавање је лечење душе, и стога се не може препустити свакоме, као уосталом ни лечење. То може само онај коме, после дугог испитивања, дозволи настојатељ.
 
Питање 54. О томе да настојатељи братства треба да извештавају једни друге о својим делима.
Одговор: Добро је да настојатељи братстава у одређено времена и на одређеном месту држе сабор, како би једни друге извештавали о појавама које настају изван очекивања и о неизлечивим наравственим пороцима. Они треба да износе начин на који се поступило у одређеном случају како би се погрешка, која промакне, лакше открила на суду многих, и како би исправан поступак нашао потврду у сведочанству већег броја.
 
Питање 55. Да ли се лечничка нега слаже с циљем благочашћа?
Одговор: Бог је сваку вештину дао као помоћ немоћи наше природе. На пример, земљорадња нам је дата стога што оно што само ниче из земље није довољно да подмири наше потребе; ткачки занат, а такође и неимарски – стога што нам је неопходна употреба покривала ради пристојности и ради штетности ваздуха. Тако нам је потребна и лечничка вештина. Наше немоћно телу је изложено најразличитијим повредама које долазе споља и изнутра, од хране. Оно, наиме, страда и због сувишка и због недостатка. Стога нам је Бог, који управља читавим нашим животом, допустио употребу лечничке вештине, која, као образац душевног лечења, има за циљ да избави од сувишног, и да допуни недостатак. Да још увек живимо у рају сладости, ми не бисмо имали потребу ни за земљорадничким вештинама, ни за трудом. Исто тако, да смо истрајали у бестрашћу, тј. у дару који нам је пружен приликом стварања и који се одржавао до пада, ми не бисмо имали потребу за лечничком вештином, која нам иначе служи на олакшање. Међутим, после изгнанства на ово место, и пошто нам је речено: У зноју лица свога јешћеш хлеб свој (Пост.З, 19), ради олакшања горких последица проклетства, дугим искуством и многим трудом око земље, образовано је искуство земљорадње. Наиме, Бог нам је даровао схватање и способност да стекнемо ту вештину. Исто тако, пошто нам је заповеђено да се опет вратимо у земљу, од које смо узети, и пошто смо сједињени са паћеничким телом, због греха осуђеним на распадљивост, због чега и страда, пружена нам је бар делимична помоћ лечничке вештине. Јер, траве које су корисне за једну или другу болест нису никле саме од себе, него су очевидно, по вољи Саздатеља, створене са циљем да нам буду од користи. Својства која се садрже у корењу, цвећу, лишћу, плодовима и соковима, а такође и у металима и морима, служе на корист нашем телу, исто као и оно што се пронашло као корисно за јело и пиће. Међутим, оно што је измишљено ради избирљивости, што је сувишно и што захтева много старања, што готово читав наш живот обраћа у старање о телу, Хришћани треба да избегавају.
Међутим, ми треба да се постарамо да, у случају потребе, ту вештину не сматрамо узроком здравља или болесног стања, те да начине које она предлаже користимо у славу Божију и као образац старања о души. Не нађе ли, пак, лечничку помоћ, човек не треба сву своју наду на олакшање болова да полаже само на њу, него ваља да зна да Господ неће пустити да се искушамо већма него што можемо (1.Кор.10,13). Једном приликом је Он начинио блато, помазао човека и наредио му да се умије у Силоаму (Јн.9, 6-7), а једном се ограничио само на произвољење, рекавши: Хоћу, очисти се (Мт.8,3). Другима је, опет, попустио да се боре са тешким болестима, како би кроз испитивање постали искуснији. Тако се понекад и нас Он дотиче невидљиво и неприметно, уколико нађе да је посета корисна за наше душе, а понекад налази да је погодно да се у нашим страдањима послужимо вештаственом помоћу, дуготрајношћу лечења укорењујући у нама сећање на благодат, или, као што сам рекао, указујући на образац старања о души.
Телу је неопходно одстрањивање оног што му је страно, а додавање оног што му недостаје. Тако и од наше душе треба одстранити оно што јој је туђе, а пружити јој оно што одговара њеној природи. Јер, Бог је човека створио правим (Проп.7,30), и сачинио нас да ходимо у добрим делима (Еф.2,10). Као што ради лечења тела понекад прихватамо резање, спаљивање и узимање горких лекова, тако и ради лечења душе треба да прихватамо оштрину прекорне речи и горке лекове кажњавања. Онима, пак, који се ни тиме не уразуме, пророчка реч са прекором каже: Зар нема мелема у Галаду? Или, зар тамо нема лекара? Зашто није исцељена рана кћи народа мога (Јер.8,22). Код запуштених болести ми смо спремни да дуго време чекамо исцелење од мучних и разноврсних дејстава. То нам даје пример да грехе у души треба да изглађујемо трудољубивом молитвом, дуготрајним покајањем и строгим држањем, које је у стању, као што је наша реч довољно показала, да пружи исцелење.
Иако лечничку вештину не употребљавају сви како треба, ми је нећемо у потпуности избегавати. Измишљајући повод за раскош, неумерени у насладама злоупотребљавају и куварску, и пекарску или ткачку вештину. Њихово прекорачивање потреба не треба да нас наведе да потпуно одбацимо вештине. Напротив, њиховом правилном употребом ми треба да изобличимо оно што је изокренуто. Исто тако, лечничкој вештини не треба порицати дар Божији због тога што је неки злоупотребљавају. Међутим, било би скотски [неразумно] сву наду за своје здравље положити у руке лекара, што видимо код извесних окајаних људи, који се не устежу да их називају својим спаситељима. Избегавати, пак, сваку корист од лечења, значило би бити свадљив. Језекија није сматрао да је прегршт смокава главни узрок његовог здравља (4.Цар.20,7), нити је њему приписивао исцељење свога тела, него је прослављању Бога додао и благодарност за стварање смокви. Тако и ми, примајући ударце од Бога, који са благошћу и премудрошћу устројава наш живот, најпре иштимо да нам пружи познање узрока због којих нас кара, а затим да се избавимо од скорби и да учини крај са искушењем да бисмо могли поднети (1.Кор. 10,13). Благодат исцелења, која се даје било преко вина и јелеја (као код онога који је запао међу разбојнике – Лк. 10,34), било преко смокви (као код Језекије), ми треба да примимо са благодарношћу. Ми и не треба да правимо разлику у томе да ли се Божије старање на нама пројавило невидљиво или преко нечег телесног (што нас често заправо још снажније приводи познању милости Господње).
Често пута се дешава да смо, павши у болести (које у ствари представљају казну), осуђени да издржимо лечење користећи мучна средства. Прав разум нам налаже да не одбијамо ни резања, ни паљења, ни горчину од љутих и мучних лекова, ни оскудицу у јелу, ни строго придржавање свега прописаног, ни уздржање од свега што шкоди здрављу. Уосталом (опет кажем), не треба да губимо из вида ни циљ, тј. корист душе, будући да она у свему, као у примеру, учи да има бригу о самој себи.
Није, међутим, мала опасност да разум почне да машта да је свакој болести потребна лечничка помоћ. Јер, не долазе све болести од природе, нити од неправилне исхране, нити од каквих других телесних узрока, за које је, иначе, лечничка вештина понекад корисна. Болести су често и казне за грехе, које треба да нас преобрате. Речено је: Господ кара онога кога воли (Прич.3,12), и још: Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире. Јер, да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени. А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са светом (1.Кор.11,30-32). Такви људи треба у безмолвију и без лечничке неге да претрпе болест која је послана на њих, свесни својих погрешака, по примеру онога који је рекао: Понећу гнев Господњи, јер сам му згрешио (Мих.7,9). Они треба да покажу поправљање, да донесу плодове достојне покајања, и да се сећају Господа који је рекао: Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди (Јн.5, 14).
Понекад се дешава да, на настојање лукавог, човекољубиви Владика неког великог подвижника пушта у борбу [са непријатељем], како би његово велико хвалисање оборио крајњом трпељивошћу својих слугу. То знамо из онога што је било с Јовом (Јов 2,6). Осим тога, као пример нетрпељивима Бог [понекад] изводи људе који подносе невоље све до смрти. Такав је био Лазар, који је био покривен многим ранама. О њему није написано да је било шта тражио од богаташа, нити да је био незадовољан својим положајем: стога је и удостојио упокојења у Аврамовом наручју, примивши зла у животу своме (Лк. 16,22-25). Можемо видети да се болести код светитеља јављају и из других разлога. Имамо случај апостола: да се не би помислило да превазилази границе људске природе, да се не би закључило да у свом природном саставу има нешто нарочито (што се десило Ликаонцима, који су донели венце и јунце – Дап.14,13), те да би се нагласило да има човечију природу, њега је стално пратила болест. Какву би, дакле, ти људи имали корист од лечничке вештине? Зар они пре неће бити у опасности да се уклоне од правог разума, скренувши ка бризи за тело?
Они, пак, који су погрешном исхраном навукли болест треба да се служе телесним лечењем, као што сам напред рекао, имајући уједно и образац за бригу о души. Јер, и нама је корисно уздржање од штетних ствари, претпостављање онога што је благотворно и држање прописаног. И сама промена болести у здраво стање тела треба да нам послужи као утеха како не бисмо очајавали, помишљајући да се душа из греховног стања кроз покајање не може вратити у својствену јој целовитост.
Према томе, као што не треба сасвим избегавати лечничку вештину, тако не приличи ни да сву своју наду полажемо на њу. Ми се користимо земљорадњом, али од Господа иштемо плодове, и кормило препуштамо кормилару, али Бога молимо да нас сачува од бродолома. Исто тако, доводећи лечника, кад се појави разлог, ми не одустајемо од уздања у Бога.
Осим тога, мени се чини ова вештина прилично помаже уздржање. Јер, ја видим да она одсеца сластољубље, да не одобрава ситост и да, као нешто некорисно, одбацује раскошну храну и излишно старање око укусности. Уопште, она оскудицу назива мајком здравља. И због тога нам њен савет може бити користан.
Према томе, било да се користимо прописима лечничке вештине, или да их одбијамо из неког од наведених разлога, увек чувајмо свој циљ, тј. угађање Богу, пазимо на душевну корист и испуњавајмо заповест апостола, који је рекао: Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините(1.Кор.10,31).
 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *