ТРАГОМ ЈЕВАНЂЕЛСКОГ ПОДВИГА

 

ТРАГОМ ЈЕВАНЂЕЛСКОГ ПОДВИГА
 

ПОДВИЖНИЧКИ УСТАВИ
за оне који се подвизавају
у општежићу и усамљеништву
 

УВОД
Узевши на себе Христово мудрољубље, прихвативши мишљење који је изнад житејских жеља, уживања и брига, и постаравши се на сваки начин да помисао уклониш и одвојиш од телесних страсти, често си са мном водио дуге разговоре, постављајући питања: На који начин треба довршити започети подвиг, ни мало се не потчињавајући телесној похоти, која кроз тело прелази и у душу; чега се најпре и највише, а чега потом треба чувати; за које добро треба ревновати, како бисмо опрезношћу избегли недолично деловање, и како бисмо ревношћу научили да чинимо добро. Потом си пожелео да ти начиним и писмено излагање свога мишљења о томе. Баш из тога разлога и сам одлучих да не занемарим твоју племениту ревност, него да је, колико је могуће, својим саветима ојачам и учврстим. Наравно, не мислим да ће говор који ти нудим задовољити предмет, већ настојим да иза ћутања, као иза неке бране, не сакријем оно што могу рећи, те да избегнем осуду која је изречена ономе који је сакрио талант у земљу. Код људи је брачни живот најчешћи изговор за жудњу, за световна уживања и бриге. Јер, и не може се пронаћи друга снажнија и упорнија жеља, урођена телесној природи, од жудње мушкараца према женском полу или жене према мушком. А тако и треба да буде, с обзиром да је она природно усмерена на рађање деце. Брак сачињава једну од најважнијих делатности природе. Због тога он и изазива најјачу тежњу. И људи, не наилазе на веће бриге од оних које их одједном сналазе у брачном животу, као што каже Павле: А ко је ожењен брине се за овосветско (1.Кор. 7,33). Он је обремењен бригама. Усамљени, пак, брине само о себи и о сопственим телесним потребама. Он чак и њих може да презре, будући да себе лако да може убеди у тако нешто. Ожењени, међутим, има на себи бригу о деци и више није господар своје воље. Он је принуђен да угађа жени, те да, заузет бригом око деце, понесе безброј старања. И само њихово набрајање би захтевало више времена него што га сада имамо.
Стога онај ко жели да буде слободан од ланаца света избегава брачни живот као окове. Клонећи се њега, он свој живот посвећује Богу и даје завет чистоте. Тако он више и нема права да се врати браку, већ се свим сидама бори против природе и њених најјачих тежњи, подвизавајући се у чувању чистоте. Препустивши се љубави Божијој, он жели да, макар у најмањој мери, постигне бестрасност Божију, жудећи да окуси духовну светост, тишину, безметежност, питомост, те весеље и радост које се у њима рађа. Он настоји да своје помисли држи што је могуће даље од сваке вештаствене и телесне страсти, која узбуђује душу, те да чистим и непомућеним оком душе сагледава Божанствено, бескрајно се наслађујући тамошњом светлошћу. А доводећи душу у такво расположење и стање, он се, колико је могуће, орођује и уподобљава Богу и постаје Његов љубљени и жељени. Јер, извршивши велики и тешко испуњиви подвиг, он доспева до могућности да са Богом општи разумом очишћеним од вештаственог талога и примеса телесних страсти. Стога је прилично и сагласно да се онај ко је, кроз поменуто подвижништво, постигао такву навику не препушта поново надражајима тела кроз додир са његовим страстима, како се око душе, осетивши на себи дах страсти, не би замрачило као од густе магле и ослепело за Божанствено и духовно сагледавање. Јер, дим страсти опасно оштећује поглед помисли.
 
Поглавље 1. О томе да свему треба претпостављати молитву.
Свако дело, љубљени, и свака реч Спаситеља нашега Исуса Христа јесте правило побожности и врлине. Он се стога и очовечио да би, као на икони, изобразио и побожност и врлину и да би се свако (и свака), гледајући на Њега, колико је могуће, угледао на Првообраз. Он, наиме, носи наше тело да би се ми, колико је могуће, угледали на Његов живот. Због тога, када чујеш о Његовој речи или делу, потруди се да не слушаш само узгредно, или било како, него да проникнеш у дубину сагледавања, постајући судеоник у ономе што се тајанствено предаје. Тако, Марта прима Господа у свој дом, а уз Његове ноге седи Марија (Лк.10,38). Код обе сестре се види дивна ревност, али ти разликуј дела. Марта је служила, припремајући ради угошћења оно што је неопходно за Његове телесне потребе, а Марија је, седећи уз Његове ноге, слушала Његове речи. Стога је једна збрињавала видљиво, а друга служила невидљивом. Јер, Онај ко је боравио код њих заиста беше и човек и Бог. Сам Владика је похвалио приврженост обе жене. Међутим, уморивши се, Марта је позвала Господа за посредника у намери да јој и сестра пружи помоћ у служењу, Реци јој, каже она, да устане и да ми помогне. А Господ јој рече: Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно. Али је Марија добри дио изабрала који јој се неће одузети (Лк.10, 38-42). Ја нисам овде да бих лежао на лежају и хранио утробу, него ради тога да бих вас нахранио речју истине и сагледавањем тајни. И као што. прву није одвојио од онога чиме се бавила, тако је и другу похвалио због њене пажљивости. Разуми, дакле, шта значе ова два „дела“, која су приказана у лику две жене, једне ниже, која је себи изабрала телесну службу (која је такође веома корисна), и друге узвишеније и духовније, која се узнела до сагледавања тајни. То, слушаоче, схвати духовно и изабери шта желиш. Ако желиш да служиш, служи у име Христово. Јер, Он сам је рекао: Кад учшисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт.25,40). [Свако твоје дело], било да примаш туђинце, било да успокојаваш јадне, да саосећаш са болесним, да пружаш руку помоћи онима који су у беди и несрећи, да чиниш услуге немоћнима – Христос прихвата као да је Њему учињено. Међутим, ако желиш да се угледаш на Марију, која је напустила служење телу, и уздигла се до сагледавања духовних виђења, искрено приступи ствари. Остави тело, напусти земљорадњу, припремање хране и старања. Седи крај ногу Господњих и слушај реч Његову, да би постао заједничар тајни Божанства. Јер, сагледавање учења Исусових је изнад служења телу.
Дакле, вољени, добио си примере и упутство. Угледај се на шта желиш: буди или слуга несрећнима или љубитељ Христових догмата. Уколико, пак, можеш да ревнујеш и у једном и у другом, и кроз једно и кроз друго ћеш задобити плод спасења. Уосталом, духовно учење је прво, а све остало – после њега. Јер, речено је: Марија је добри део изабрала (Лк.10,42). Стога, ако желиш да будеш тајник Христов, да седиш уз Његове ноге, да прихватиш Његову благовест, треба да напустиш сав световни живот и да живиш безбрижно, да заборавиш и своје сопствено тело. На тај начин ћеш узмоћи да путем сагледавања разговараш са Христом, да се угледаш на Марију и задобијеш вишњу славу. Молећи се, пак, пази да не тражиш једно уместо другога и да не расрдиш Господа. Не тражи ни иметак, ни људску славу, ни власт, ни било што пролазно, већ тражи Царство Божије. Све остало што служи за потребе тела Он ће ти дати, као што сам каже: Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати (Мт.6,33). А молитва, вољени, има два облика: први је славословље са смиреноумљем, а други, потоњи – искање. Због тога, молећи се, немој одмах прелазити на молбу. У супротном ћеш сам показати своје произвољење, тј. да се молиш Богу принуђен потребом. Започињући, дакле, молитву остави самога себе, жену, децу, растани се са земљом, прођи и небо, напусти сваку видљиву и невидљиву твар и почни славословљем Онога који је све створио. И када га будеш славословио, немој тумарати умом тамоамо, немој баснословити попут незнабожаца, него бирај речи из Светих Списа и кажи: „Благосиљам те Господе, јер си дуготрпељив и незлобив, јер свакодневно показујеш своје стрпљење према мени грешном. Ти нам свима дајеш прилику да се покајемо. Јер, ти Господе ћутиш и подносиш нас, да бисмо те славословили. Ти устројаваш спасење рода нашег, ти нас походиш или страхом, или поукама, или пророцима, или коначно доласком Христа. Јер, ти си нас створио, а не ми [сами себе]. Ти си Бог наш“ (Пс.99,3)
Када завршиш славословље [засновано] на Писму, према твојим моћима, и упутиш хвалу Богу, започни са смиреноумљем и реци: „Недостојан сам, Господе, да говорим пред тобом, јер сам веома грешан“. Тако треба да говориш, макар и не био свестан нечег лошег код себе. Јер, нико није безгрешан, осим јединога Бога. Ми, наиме, грешећи у многоме, већи део грехова не примећујемо. Стога апостол каже: Не осећам ништа на својој савести, али стога нисам оправдан (1.Кор.4,4), тј. грешим много и не примећујем. Стога и пророк каже: Ко ће разумети погрешке (Пс.18, 13). На тај начин ти не лажеш, називајући се грешником. А ако знаш своја сагрешења, учинићеш грех уколико кажеш: „Нисам грешан“. Напротив, боље реци: „Грешнији сам од свих грешника, пошто кршим Божију заповест, која наређује: Када извршите све, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити“ (Лк.17,10). Увек треба да мислиш: „Ја сам непотребан“, и још: Смирењем сматрајте један другога већим од себе (Фил.2,3). Дакле, моли се Богу са страхом и смиреноумљем. И пошто упутиш реч смиреноумља и кажеш: „Хвала ти, Господе, што си стрпљиво подносио моје грехове и до сада ме остављао некажњеним. Јер, ја сам давно заслужио да поднесем хиљаду беда и да од мене окренеш лице своје. Међутим, твоје незлобиво човекољубље је према мени било веома стрпљиво. Благодарим ти, иако су слабе моје снаге да ти захвалим за твоју незлобивост“, дакле, пошто испуниш оба дела, тј. славословље и смиреноумље, ишти оно што треба да иштеш, тј. као што сам горе рекао – изостављајући богатство, славу земну и здравље телесно (будући да те је Он сам створио и стара се о твом спасењу, и зна шта је корисно за свакога – да буде здрав или болестан), него, као што ти је заповеђено – једино Царство Божије. Јер, о потребама твога тела, као што сам претходно рекао, Он се сам брине. Наш Цар се налази у великој слави и негодује уколико неко од Њега тражи неку ситницу, тј. ако од Њега тражи нешто недостојно. Стога својом молитвом немој окретати на себе гнев, него за себе тражи оно што је достојно Цара Бога. Иштући, пак, оно што је достојно Бога, немој одустајати све док не добијеш. Јер, Господ је на то мислио кад је у Јеванђељу рекао: Који од вас има пријатеља и отиде му у поноћ и рече му: Пријатељу, дај ми три хлеба у зајам, јер ми дође пријатељ с пута и немам чиме да га послужим. А овај изнутра одговори: Немој ме узнемиравати; већ су врата затворена, и деца су моја са мном у постељи; не могу устати да ти дам. Кажем вам: Ако и не устане да му даде зато што му је пријатељ, али за његову безочност устаће и даће колико му треба (Лк.11,5-8).
Господ нам, дакле, наводи пример да би нас поучио да будемо постојани и ревносни у вери. Он узима пример односа човека према човеку да би ти научио да никад не губиш наду, те да, када и поред молитве не будеш добијао, не одустајеш све док не добијеш, наравно уколико, као што сам раније рекао, молиш за оно што је Богу угодно. Ти не треба да говориш: „Грешник сам и стога ме не услишује“. Да ти не би очајавао, Он каже: Ако и не устане да му даде зато што му је пријатељ, али за његову безочност устаће и даће колико му треба. Најзад, чак и да прође месец дана, година, три или четири године и већи број година и не добијеш, немој одустајати, него тражи са вером, непрекидно чинећи добро. Често се догађа да се неко од нас од младих дана бринуо о целомудрености. Међутим, потом се поткрало уживање, пробудиле се природне жеље, ослабила молитва и најзад је младости придодато вино: тако је и целомудреност пропала, и човек је од једнога постао други. Тако се дешавају промене, с обзиром да се човек страстима не супротставља са одважном помишљу. Због тога он треба и да са своје стране учини све, и да вапије ка Богу да му буде помоћник. Јер, ономе ко се због непостојаности препустио жељама и сам себе предао непријатељима, Бог не помаже и не слуша га, будући да је себе кроз грех учинио туђим Богу. Онај ко жели да има помоћ од Бога, не крши дужност. Ономе, пак, ко не крши дужност, никада не недостаје Божија помоћ. Стога не треба да доводимо себе дотле да нас због било чега осуђује савест: тек у таквом стању треба призивати Божију помоћ. Њу не треба призивати немарно, лутајући умом тамоамо. Јер, онај ко тако чини не само да неће добити оно што иште, него ће још више наљутити Владику. Онај ко говори пред кнезом, стоји са великим страхом, не допуштајући да му лута ни спољашње око, ни унутарње душевно око, како се не би изложио опасности. Не треба ли, тим пре, са страхом и трепетом стојати пред Богом, и читав ум упућивати само на Њега, а не на нешто друго? Јер, Он не само да, попут људи, види спољашњег човека, него прониче и у унутарњег. Због тога, уколико будеш стајао пред Богом како приличи и желели да ћутимо, изобличиће нас наша савест. Јер, ми,му не верујемо не стога што не може да нам да покој, него стога што одбијамо да узмемо на себе Његов „благ и лак“ јарам (ст. 30) и да кроз уска врата уђемо у Царство небеско. Напротив, ми више волимо да носимо бреме грехова, да идемо широким путем страсти уживања и да кроз широка врата ходимо у пропаст (Мт.7,13). Међутим, можда ћеш рећи: „Много пута сам молио и нисам добијао“. Да, то је свакако стога што си се рђаво молио, тј. или без вере, или расејано, или за нешто што ти не користи. А уколико си се и често молио за нешто корисно, свакако ниси био постојан. Јер, написано је: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк.21,19), и: Који претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт.10,22).
Бог познаје срце оних који се моле. Рећи ћеш: „Због чега је Богу потребна наша молитва? Зар Он не зна шта нам је потребно? Стога, чему искање“. Бог зна шта нам је потребно и све телесно нам даје изобилно на употребу (1.Тим.6,17). Будући благ, Он даје кишу праведнима и неправеднима, и својим сунцем обасјава и зле и добре (Мт.5,45) још пре нашег тражења (Мт.6,8). Међутим, веру, дела врлине и Царство небеско нећеш добити уколико не будеш тражио са напором и много стрпљења. Јер, најпре треба да пожелиш, и пожелевши, да тражиш искрено у вери и стрпљењу, употребивши са своје стране све неопходно, тако да те ни због чега не осуђује савест – ни због немарности, ни због лењости. И тада ћеш добити, ако је Богу угодно. Јер, Он боље од тебе зна шта ти је корисно. И можда Он не жури да подари (тражено), поучавајући те ревности према Њему, те да би сазнао шта је дар Божији и са страхом чувао даровано. Јер, оно што стиче уз много муке, човек и настоји да сачува да не би, изгубивши га, поништио и много муке своје. Он ће тада пазити да не одбаци благодат Божију, како не би постао недостојан вечног живота. Шта је користило Соломону што је брзо добио дар мудрости и потом га изгубио?
Не буди, дакле, малодушан уколико не добијаш брзо оно што иштеш. Јер, кад би видео да нећеш изгубити дар који брзо добијеш, благи Владика би био спреман да ти га да и пре него што га затражиш. Међутим, сада из бриге за тебе чини [другачије]. Јер, онај ко је добио талант и сачувао га у потпуности беше осуђен због тога што га није умножио. Како ће тек бити осуђен онај ко га је упропастио? Знајући то, ми дакле, без обзира да ли [тражено] добијамо брже или спорије, треба да будемо захвални Господу, будући да све шта год чини, Владика уетројава ради нашега спасења. Ми само не треба да из малодушности прекидамо искање. Јер, Господ је испричао причу о удовици, која је својом непоколебивошћу победила неправедног судију, да бисмо и ми, ради своје упорности, добијали по својим искањима. Јер, наша вера и љубав према Богу се показују у томе што му остајемо захвални премда не добијамо брзо [оно што тражимо]. Будимо му, дакле, свагда захвални да бисмо се удостојили да стекнемо Његова вечна добра, јер Њему приличи слава у векове векова. Амин.
 
Поглавље 2. О надзору над помислима и о томе да тело није зло, као што неки сматрају.
Пре свега, ми треба на сваки начин да обуздавамо помисао, успоставивши над њом безмолвни надзор разума, како души не бисмо допустили да се препушта непромишљеним стремљењима по заносу тела. Телесно виђење се налази у оку, док је око душе у уму који јој је урођен. Међутим, они нису једно у другоме, него су једно исто. Ум је некаква природна сила, а не нешто придодато у словесни део душе. Јер, кад покреће своју умну снагу (која је природно унета у њу Светом Тројицом, која ју је створила) и хоће оно потребно и одговарајуће, душа избегава захтеве тела, предвиђајући и обуздавајући његове неуредне покрете. Тада она у себи чува тишину која јој пристоји и у безметежном спокојству обавља сагледавања која су јој природна. То она чини према својим могућностима, узносећи продорни поглед ка Светој Тројици, којој се клањамо. Она закључује о недоступности славе Божије по преобиљу њеног сјаја, по светлости блаженства, по безграничној премудрости, по постојаности и непомутивости спокојства, по бестрасној и нелокретној природи. Јер, у ономе коме не може да се догоди ништа неочекивано, у коме је, као у ризници, сакупљено знање свега постојећег и будућег, који обухвата све и садржи све у својој руци и коме се уопште ништа не може успротивити и супротставити – мора владати тишина и непрестана безметежност. Јер, изненадна навала неочекиваних догађања у људском разуму обично рађа немир… Због тога онај кога не узнемирава ни један порок, и кога прати свака врлина и све што је добро, оправдано може да се весели постојаним и бескрајним весељем, будући да је радост пратилац врлине и благости, као што каже пророк: Развеселиће се Господ за дела своја (Пс.103,31).
Због тога ће се душа која своју умну силу држи у трезвоумљу и доличним делима учврстити у описаним сагледавањима. Она ће упражњавати своју нарав у ономе што је исправно, праведно, пристојно и мирно. Међутим, чим прекине да размишља и да се удубљује у дужна сагледавања, пробуђене телесне страсти ће, као бестидни и дрски пси без чувара, почети да лају на њу: свака страст ће се трудити да је свакојако измучи, узимајући за себе део њене животне снаге. Јер, мени се чини да душа, иако је једна, има две силе: једна је животна сила тела, а друга – сила која сагледава оно што постоји, коју такође називамо – словесном. Као срасла с телом, душа му природно (услед саме сраслости, а не по произвољењу) преноси животну силу. Засијавши, сунце не може да не обасја онога на кога су пали његови зраци. Тако исто није могуће да душа не оживи тело у коме пребива. Сагледатељна, пак, сила се покреће по произвољењу. Уколико, дакле, своју сагледатељну и словесну силу држи увек будном, као што каже пророк: Неће задремати чувар твој (Пс.120,3), душа ће двоструко успавати телесне страсти, тј. и заузетошћу сагледавањем бољега и сроднога, и старањем за безметежност тела, приводећи га у целомудреност и тишину. А ако, пак, заволевши лењост, душа сагледатељну силу остави неделатном, телесне страсти ће је, пронашавши животну силу беспосленом и разделивши је између себе (с обзиром да њима нико не управља и да их нико не зауставља) одвлачити ка својим тежњама и деловањима. Стога су телесне страсти код нас јаке када је словесност неделатна, док су, напротив, покорне када она управља и влада телом. Због тога тело не заслужује прекор у очима оних који хоће да о њему исправно суде. Приликом излагања овога мишљења треба побити лажна мнења оних који рђаво мисле о телу. Вољени, коњ је прекрасна ствар. И што је по природи живахнији и ватренији, он је бољи. Међутим, он захтева јахача и управитеља, будући да није обдарен словесношћу. Кад је, пак, јахач на њему, он ће покушати да искористи природне особине.
Због тога, ако долично руководи тежњама потчињене животиње, јахач ће је употребити на своју корист и постићи ће циљ који је себи поставио. Тако ће и сам остати неповређен и животиња ће се показати као веома погодна. Уколико, пак, коњаник лоше управља, млади коњ ће често скретати са широког пута, залазити на непроходне стазе, а понекад се и обрушавати низ стрмину, повукавши са собом и самога јахача. Немарност, дакле, коњаника обоје излаже опасности. Тако размишљај и о души и о телу. Тело је добило природне тежње, које нису дате без циља, него су, без сумње, за нешто добре и корисне. Међутим, оно је лишено словесности, како би душа, због преимућства смислености, била успоштована. Уколико долично управља тежњама тела, душа ће учинити и да се тело спасе, а и сама ће остати изван опасности. А ако занемари управљање и, обузета сном лењости, престане да тело држи на узди, душа ће бити [крива] што ће оно, лишено словесности, скренути са правога пута. Тада ће оно и душу изложити истоврсним падовима, и то не због своје злоће, него због њене немарности. Јер, кад би телесне страсти биле такве да их душа не може укротити, тело би оправдано било одговорно. Међутим, пошто су оне постале покорне многима који су се потрудили да их надвладају, тело не треба да буде окривљено. [Стога нису у
праву] они који настоје да га оцрне, називајући га првим узрочником порока. Достојна, пак, прекора јесте душа која је због немарности ослабила .своју власт над телом. Међутим, ни она није зла по природи, него је приведена злу кроз недостатак добра. Јер, порок није ништа друго до недостатак врлине.
 
Поглавље 3. О томе да се не треба без опрезности сусретати са женама.
O надзирању помисли и обуздавању телесних страсти, о ширини и тишини унутарњег човека, о сагледавању и старању о својим дужностима, ми смо већ довољно рекли раније. Међутим, ми не треба само да надзиремо помисли, него и да, колико је могуће, избегавамо близину онога што нас више од свега, приближавајући нам се, подсећа на страсти, што узнемирава и збуњује помисли, те у душу уноси немир и борбу. Јер, борбу која невољно наилази на нас ми морамо прихватати. Међутим, веома је непромишљено да сами против себе вољно изазивамо борбу. У првом случају ће и пораз (што нека не буде са Христовим подвижницима), можда, бити опроштен. Међутим, у другом случају побеђени се, осим што бива исмејан, лишава и опроштаја. Стога, изнад свега треба да избегавамо разговоре и сусрете са женама, осим ако нас на сусрет не приморава нека неизбежна неопходност. Међутим, и приликом нужног сусрета треба да се чувамо жена као ватре, те да се што је могуће брже и журније растајемо од њих. Схвати шта о томе каже премудрост: Хоће ли ко ставити огањ у недра а хаљине да му се не упале? Хоће ли ко ходити по ужареном угљевљу а ноге да не ожеже (Прич.6,27-28).
Онај, пак, ко каже да од сусрета и дугог заједничког живота са женама не трпи штету, или у себи нема мушку природу (будући неко необично створење, које је налази између једнога и другог пола: што важи за ушкопљенике од рођења, уколико и код њих можемо говорити о бестрасности и неосетљивости према женском полу, по речима премудрог: Хоће ли жеља ушкопљеника девојку раздевственити – Сир.20,4), или је, имајући је, погружен у страсти до [те мере да уопште] не осећа [шта му се дешава], слично пијаници или лудаку, који у најтежим патњама уопште не мисле да пате. Ипак, допустимо условно нешто што превазилази оквире разума, тј. да некога не изједа мушка страст. Чак и да сам остаје бестрасан, он друге не може лако да убеди да је бестрасан. Саблажњавати, пак, многе, немајући при том у виду никакво добро дело, врло је опасно. При томе се мора узети у обзир и нешто друго. Чак и да не трпи штету од помисли, мушкарац се већ неће спорити са нама у погледу жене, тј. да и њу муче телесне страсти. Напротив, имајући слабије помисли и будући ватренија у страсти, она често подноси штету од онога ко је неопрезно
имао сусрет са њом. Тако онај ко се сам не рањава, често, и без свога знања, рањава [другог]. И долазећи често подвижнику под изговором наводне духовне љубави, жена почиње да у себе упија грех преко очију, похотним погледима прождирући спољашњост ближњега и нечистим помислима кварећи унутарњу девицу, коју Женик воли више од свега. Да се, дакле, не би догодило нешто од реченога, ми треба да се чувамо од сваког сусрета са женама. Ако, пак, то није могуће, треба да се барем чувамо честих и дугачких разговора са њима. И ми то не чинимо из мржње према њиховом полу и из одрицања сродности са њима, него да бисмо их заштитили и помогли им, као судионицима у људској природи, а посебно онима које су ступиле у подвиг чистоте. Јер, оне се подвизавају исто као и ми. Од сусрета треба да се чувамо да се не бисмо подсетили на страст од које смо се удаљили и које смо се одрекли.
 
Поглавље 4. О томе да уздржање треба примерити телесној снази и о томе да је телесни напор добро и законито дело.
Осим тога, треба да савлађујемо и стомак. Јер, васпитавање стомака је обуздавање страсти, а обуздавање страсти – безметежност и тишина душе. Душевни, пак, мир јесте најделотворнији извор врлина. Најбоље уздржање стомака је оно које се усклађује са телесном снагом. Јер, некима је и силно злопаћење изгледало недовољно болно услед чврстине и постојаности њихове телесне грађе и снаге: оно им се више чинило као одмор, неголи као напор. Међутим, оно што је подношљиво за такве људе, за друге је узрок опасности. Јер, између тела постоји исто тако велика разлика као и између бакра и гвожђа и крхког дрвећа. Стога треба бирати уздржање које одговара свачијој снази. Према томе, врлине које врши само душа, подједнако се прописују свима. Такве су: кротост, скромност, смиреноумље, благост, братољубље, простосрдачност, истинољубивост, саосећање, питомост, човекољубље. Ове врлине првенствено називамо душевним стога што тело ниуколико не доприноси њиховом стицању и извршавању. Тело за душу једино представља место у коме се саветује, у коме размишља о њима. Уздржање, пак, свако треба да одреди према својој телесној снази: оно не треба да се заустави на ономе што је испод моћи коју човек поседује, нити да се пружа ка ономе што је преко његове моћи. На то, мислим, треба обратити пажњу, да прекомерношћу уздржања не би ослабила телесна снага, те се тело учинило лењим и неделатним за важније послове. Стварајући човека, Бог, наравно, није желео да га остави беспосленим и непокретним, него [је намерио] да буде делатан у складу са својим дужностима. Он је и у рају заповедио Адаму да га ради и да га чува (Пост.2,15). Те речи, додуше, имају и сагледатељно значење,
премда су и у њиховом дословном смислу достојне ревности и старања. После, пак, изгона из раја, Он му је одредио да једе хлеб у зноју лица (Пост.3,19). И то што је речено Адаму, речено је свима који су од њега рођени. То се види из следећег: Бог је за Адама одредио смрт, рекавши: Јер си прах, и у прах ћеш се вратити (ст. 19). Међутим, и сви који су од њега постали учествују у истом страдању. Стога нико не треба да уводи новине насупрот природи и правилима Доброчинитеља природе. Напротив, држећи се њих, ми треба тело да држимо делатним, никада га не слабећи неумереношћу. Јер, мислим да је знак најбољег устројства – др-жати се постављених правила.
Речено могу потврдити и многа сведочанства из Божан-ственог Писма. Јер, Божанствено Писмо заповеда да се ради, да се тело покреће и да више помажемо другима у немоћи, неголи да сами тражимо туђу руку. Међутим, оно ни најмање не наређу-је да се оно исцрпљује или ослабљује неумереним напорима. И навешћу ти најверодостојнијег сведока, светога Павла, који негде каже: Јер чујемо да неки живе неуредно и не раде ништа (2.Сол.З, 11). Неуредношћу он назива беспосленост, будући да каже: Јер нисмо живели неуредно међу вама, нити смо забадава јели хлеб у некога, но с трудом и муком, радећи дан и ноћ (ст. 7-8). И, што је још важније: Потребама мојим и оних који су са мном били послужише ове руке моје (Дап.20,34). И на другом месту он каже: Нека радећи свој хлеб једу (2.Сол.З,12), и опет: Да живите мирно, и да гледате своја посла, и да радите својим сопственим рукама (1.Сол. 4,11). Подвижник треба да буде слободан од сваке надмености. Идући истински средњим и царским путем, он нимало не треба да скреће ни на једну, ни на другу страну. Он не треба да воли лагодност, али ни тело не треба да слаби претераним уздржањем. Јер, да је добро да имамо исцрпљено тело и да будемо као мртвац који дише, Бог би нас од почетка начинио таквима. Међутим, Он нас није начинио таквима: свакако је учинио оно што је сматрао добрим. Ако нас је, пак, начинио онаквима каквим нас је било добро начинити, свакако греше они који не чувају колико могу оно што је начињено добро.
Стога подвижник благочашћа треба једно да има у виду: да се како није прикрао у душу порок немарности, да није ослабило трезвоумље и снажна чежња разума ка Богу, да се није како помрачило освећење Духа и просвећење душе, до кога оно доводи. Уколико набројани добри дарови остају у својој пуној снази, телесне страсти неће имати времена да се подигну. Душа се, дакле, бави вишњим тако да не преостаје време да се у телу узбуне страсти. У животу се често догађа да вид и слух остају неделатни када о нечему размишљамо потпуно усредсређено: читава душа бива обузета предметом размишљања, оставивши осећања по страни. Уколико се, пак, Божанствена љубав појача у нашој души, ми нећемо ни имати времена да мислимо о страстима. А ако се некада помало и пробуде, брзо ће бити примирене узвишеношћу душе. И реци ми шта је боље: угледати се на плодоносно дрвеће, које је и само богато плодом и друге весели својом плодношћу, или бити попут повртног биља, које вене од јаре и суше, које је „као цвекла недокувана“, по речи пророка, (Ис.51,12), тј. бити неспособан за служење својим сопственим потребама (премда по природи имамо савршену снагу за задовољавање својих потреба), и упражњавати се у мудрољубљу само половично, тј. само душом, а не и телом? Кад бисмо се ми налазили изван тела, би било нужно да ка најсавршенијем тежимо само душом. Међутим, пошто је човек двострук, и упражњавање у врлини мора бити двоструко: оно треба да се састоји и од телесних напора и од душевних подвига. Телесним напорима, пак, називамо рад, а не лењост.
Уосталом, треба да пазимо да, под изговором задовољавања телесних потреба, не скренемо у служење уживању. Свакако, било би најбоље када бисмо телесне послове могли извршавати уз непрестано уздржавање од хране. Међутим, само малобројна тела су у стању да не губе снагу приликом таквог уздржања. Стога треба и постити умерено и телу пружати најнеопходније подмирење. Избором јела не треба да управља уживање, него помисао о потребном са тачном одређеношћу, попут искусног лекара који беспристрасно лечи болест чиме треба. Онај ко при таквом расположењу душе узима храну по мудрољубљу се показује потпуно равноправан ономе ко је не узима, и по свом циљу не само да поштује непрестани пост, него и уздржање од хране, док старањем о телу заслужује похвалу као најбољи домостројитељ. Јер, умерено храњење тела и уздржање не распламсавају похоту и не чине страсти необузданима. То је обично последица ненаситости и изобиља. Наша расправа је као потврду навела оно што проистиче из природних закона и сведочанстава Божанственог Писма. Међутим, речено не треба поткрепити само изговореним поукама, него и примерима из живота. Стога ћемо прећи на сам живот Спаситеља. Проживевши, наиме у телу, Он је оставио узор и образац врлине свима који желе да живе благочастиво. На тај начин и остали, гледајући на те црте, у свом животу могу да одсликавају сличан лик, ни у чему не изневеравајући Првообраз путем одступања од подражавању. И сам Спаситељ јасно поучава да живот свој поставља као узор најсавршенијег живљења за све који желе да му се повинују: Ко мени служи, за мном нека иде (Јн. 12,26). Он ту не подразумева телесно праћење (које би било неизводљиво за све, с обзиром да Господ, као што је познато, сада телесно пребива на небесима), него што тачније, тј. саобразно са могућностима, подражавање Његовог живота.
Како је, пак, живео и како је поступао наш Спаситељ? Он греха не учини (1.Пт.2,22). Јер, како би могао грех победити правду? Како би лаж могла да савлада истину? Како би слабост могла да надвлада моћ? Или, како би небиће било јаче од бића? Бог увек јесте. Његово постојање нема граница и не трпи никакво ограничење. Грех, пак, не постоји нити се замишља као самостално постојање [тј. ипостас]. Грех добија постојање кроз недостатак добра и то пре у онима који га чине, него ли у ономе што је лоше учињено. Он се у делима неправде уобличава као духовна тама, коју уосталом разгони светлост правде (будући да светлост светли у тами – Јн.1,5), и наставља са постојањем само док трају неприлична дела. Јер, са прекраћивањем злих дела истовремено престаје и постојање греха. Јер, речено је: Тражиће се грех његов, и неће се наћџ (Пс.9,36), иако казна због грехова остаје за грешнике и мучење за неправде неће имати краја. Дакле, Он греха не учини, нити се нађе превара у устима Његовим (1.Пт.2,22). Он је показао многе примере дуготрпљења, незлобивости, милостивости, кротости, човекољубља, питомости, смиреноумља, разборитости, тј. сваке врлине. То је јасно описано у Јеванђељима. Примери дуготрпљења и незлобивости се виде у подношењу злобе Јудејаца, који су непрестано новим безакоњима превазилазили раније пакости. И премда их је карао благо, да би зауставио зло, Он се није светио и уопште их није кажњавао. Он је настојао да доброчинствима победи њихову нељудскост, и даривањем добара -узрастање злобе. На крају је примио крст због оних који су га распели. Примери кротости и питомости се огледају у томе што је, по својственој му милостивости, свима допуштао да му приђу и да смело са Њим разговарају. То су чинили не само значајни [и врлински] људи, него и они којима је било угодно и којима је већ прешло у навику да се препуштају најсрамнијим делима. Тако су му долазили блудници и цариници. При томе се код њих није увећавала слабост похоте или среброљубља, већ су се чистили од душевне болести. И они се нису толико стидели савешћу због свог лукавства, колико су задобијали одважност кроз наду у исцелење. Јер, они су налазили оно што је превазилазило њихово очекивање. Какви су, пак, примери Његовог човекољубља и самилости? Он у пустињи брзо приправља богату трпезу онима који су занемоћали због недостатка хране, двоструко их гостећи: и изобиљем онога што је потребно и чудесношћу опскрбљивања (Мт. 15,32-38). Он се сажаљева на мноштво [народа], јер бејаху сметени и напуштени као овце без пастира (Мт.9,36). И као што лечи телесне слабости и исцељује повреде и узетост удова, тако ослобађа од душевних болести и неразрешивих ланаца грехова и окова принудних уговора које смо закључили са ђаволом, тј. оцем греха. Какви су, опет, примери смиреноумља? Он не само да је благоизволео да се обуче у тело, него и да буде и да га сматрају сином по изгледу незнатних родитеља, да буде син мајке, и да га сматрају сином назовиоца (Мт.1; Лк.З). Ту су и примери разборитости. Он изобличава садукеје који су покушали да исмеју васкрсење измишљеном причом о седморо умрле браће који су имали исту жену (Мт.22,25-32). Он, такође, постиђује ученике фарисејске са иродовцима и њихово двосмислено питање: Треба ли дати порез кесару или не (ст. 17). Они су добили двоструко разоран одговор, који у двоструком смислу показује њихову глупост: Он не заповеда да се да, него да се врати. Јер, Он каже: Вратите кесарево кесару (ст. 21), будући да је новац био кесарев, и да на себи има лик и натпис кесарев.
То су подвизи које сам навео. А постоји и небројено мноштво других. А какви су и колики Његови телесни напори, ради којих посебно и наводимо пример? У најмлађем узрасту, Он је, слушајући родитеље, кротко и послушно подносио сваки телесни напор. Јер, премда праведни и побожни, они беху сиромашни, оскудевајући у ономе што је неопходно за живот (о чему сведоче јасле, које су послужиле часном рођењу). Стога су се, разумљиво, бавили непрестаним телесним пословима, стичући оно најнеопходније. А Исус је, „будући послушан“, као што каже Писмо (Лк.2, 51), свакако показивао и велику покорност у подношењу напора заједно са њима. Пошто је, пак, прошло време и пошто је започео да показује доброчинства као Владика и Бог, бирајући ученике и намеравајући да проповеда Царство небеско, Он не тражи да му други служе, лежећи удобно и негујући тело своје, него ради нашега спасења или путује (и то увек пешке), или служи ученицима, као што је сам говорио: А ја сам међу вама као слуга (Лк.22,27) и: Као што ни Син Човечији није дошао да му служе, него да служи (Мт.20,28), или им пере ноге, те потом, дуго времена учећи, неуморно прелази из места у место. Он само једном, и то на кратко време, користи товарну животињу, уосталом не ради поштеде тела, него да би својим делима испунио пророчанство (Мт.21,5; Зах.9,9). А апостоли? Зар се нису угледали на Владику? Зар се нису непрестано напрезали? Погледај Павла који непрекидно ради, неуморно путује, плови, бива у опасности, подноси непогоду, прогонство, нападе, ударце камења, који се душевном усрдношћу и телесном снагом супротставља свим искушењима. Међутим, да је телесну снагу исцрпео неумереношћу, он не би био награђен. Због тога је добро да се душевним врлинама и телесним подвизима угледамо на живот Владике и Његових ученика и апостола, употребљавајући тело за служење најбољим делима. Јер, души припада да бира међу добрим делима и таква која се извршавају уз помоћ тела, а телу да остварује оно што је душа изабрала. Уколико је, пак, тело без снаге да дела, добро дело се зауставља на пола пута, будући да је скривено у произвољењу, попут клице која увене у утроби земље, не пристигавши на употребу ономе за кога је зачета.
Међутим, неко ће рећи: „И Господ је издржавао дуготрајно неузимање хране, а исто тако и Мојсије и пророк Илија“. Запази, ипак, да је Господ наш само једном извршио тако нешто, а исто тако и Мојсије и Илија. Све остало време они су на доличан начин користили тело и одржавали га у снази, увек се бавећи радом и напорима. На тај начин, они су просијали душевним врлинама, уз помоћ тела свој делатни живот учинивши печатом и довршењем духовног живота. Тако је поступао Мојсије, и Илија, и сам Јован, који је по неизрецивом домостроју дуго живео у пустињи. По навршетку, пак, домостроја он је дошао у насељену земљу да проповеда и крштава (што спада у делатни живот), где је и довршио свој подвиг одважношћу пред Иродом. Тако је поступао и читав скуп светитеља и сам Исус, који је време проводио у делању. Стога се са свих страна (и из закона природе, и из учења Божанственог Писма, и из онога што су чинили сви светитељи, и из живота нашег Спаситеља, и из правила живота побожних) види да је много боље и корисније да нам је тело снажно и да га употребљавамо за добра дела, неголи да је исцрпљено и да га својевољно држимо у бездејствености.
 
Поглавље 5. О томе да подвижник треба да се бави пословима који му приличе.
Подвижник, пак, треба да се бави пословима који му приличе, који су далеко од сваке трговине, дуготрајне заузетости и недозвољене добити, који се већим делом могу обављати под сопственим кровом. Тако ће се и посао обавити и безмолвије сачувати. Ако, пак, неодложна потреба захтева да се посао обави и на отвореном, мудрољубље неће бити нарушено. Јер, онај ко је у правом смислу мудрољубац, од сопственог тела чини уточиште и безбедно пристаниште својој души. Стога, без обзира да ли се налази на пијаци, или на свечаном сабору, или на планини, или у пољу, или у мноштву народа, он је увек затворен у свом природном манастиру, усредсређујући у себе свој ум и мудрујући о ономе што приличи. Јер, и док седи код куће [човек] може помислима да лута напоље, као што и док се налази на тргу може да остане трезвоуман, [осећајући се] као у пустињи, окрећући се само себи и Богу и не примајући чулима немир који у души изазивају чулни предмети.
 
Поглавље 6. О томе да подвижник не треба без опрезности да време проводи са свакаквим људима.
Ми не треба да се без опрезности поверавамо сваком човеку, нити да се сваком откривамо и отварамо. Јер, онај ко живи по Богу има много посматрача: често и они који су му најближи уходе његов живот. Због тога без претходне провере не треба имати сусрете са незнанцима. Ни наш Спаситељ се, како каже Јеванђеље, није свакоме поверавао. Јер, речено је: А сам Исус не повераваше себе њима (Јн.2,24). Иако чист, непорочан, беспрекоран и праведан, иако сав – врлина, Он је био опрезан. Зар утолико пре ми грешни, лакоповодљиви, који не идемо увек тачно према циљу, било због природне слабости, било због лукавости онога ко се пакосно и непрекидно са нама бори, предајући се радозналим људима, нећемо на себе навући злу клевету и изазвати саблазни? Јер, порочни људи често и најбоља дела настоје да оклеветају. Они ни најбезначајније грешке неће оставити без подсмеха.
Због тога треба опрезно ступати у разговоре са незнанцима. Код њих постоји и друга страст која настаје од неискусних помисли о онима који су напустили [светски] живот. Они мисле да се код оних који су изменили начин живота променило не само расположење, него и сама људска природа. Они не схватају да су подвижници изложени истим страстима и да их превладавају душевном снагом и уклањањем од уживања. Напротив, они сматрају да су страсти потпуно одстрањене од њихове телесне природе. Уколико, дакле, духовни човек макар мало одступи од добра, истог момента сви, чак и они који су били његови најватренији хвалитељи и поштоваоци, постају сурови тужитељи и сами себе изобличавају у томе да су и раније расипали неискрене хвале. Ако се на бојишту неки борац оклизне, противник га одмах напада, наноси му ударце и потпуно докрајчује. Слично раде и они: чим спазе да онај ко живи у подвигу врлине понешто одступи од добра, они нападају на њега, као стрелама га погађајући прекорима и клеветама, уопште не мислећи да њих саме страсти свакодневно рањавају хиљадама стрела. Подвижници благочашћа, међутим, чак и кад устану против њих страсти, које нападају и све остале, трпе незнатну или често никакву штету, премда је њихов противник јачи. Пошто су подвижници покренули борбу са противником, за злога је веома важно да задобије победу над њима. Напротив, уколико буде побеђен, он ће задобити смртну рану, као онај који претрпи потпуни пораз у свим деловима врлине. Борбу, пак, са онима који су се предали [светском] животу ђаво презире, делимично стога што врло много њих својевољно иде у пораз, будући ухваћени у грех различитим уживањима и пожудама и омогућавајући противнику лаку победу над собом, а делом због тога што се и они који се помало супротстављају греху различитим разонодама удаљују од борбе, окрећу леђа и, непрестано побеђивани, на себи,носе срамна обележја победе над собом.
Међутим, чак и ако су понекад, превладавши надрив животне запослености, успели да се одваже на борбу против лукавог, они нису поднели противљење које се може поредити са подвижничким, него неупоредиво и бескрајно мање. Јер, они настоје да одрже оно што им по праву припада и упорно се боре за садашња добра, док [подвижник] и оно што му по праву припада уступа онима са којима се бори, испуњавајући речено: И који твоје узме, не ишти (Лк.6,30). Примивши ударац, они одговарају ударцем и, подневши увреду, узвраћају увредом, мислећи да тиме одржавају једнакост, а [подвижник] трпи све док се не насити онај који му наноси увреду или ударце. Они проводе живот, испуњен преобиљем уживања, а [подвижник] настоји да буде изнад свих уживања. Како ће се, дакле, [световни] човек сматрати борцем ако се упореди са подвижником? Постоји и нешто друго, од чега обично пате они који су везани за овдашњи живот када почну да суде о подвижницима. Ако подвижник, после дуготрајног неузимања хране, закључи да је неопходно да окрепи тело, они би хтели да он, као бестелесан и невештаствен, или уопште не узима храну или да је узима у најмањој мери.
И уколико угледају подвижника који не исцрпљује у потпуности тело, већ у понечему подмирује своју стварну потребу, они га оговарају и клевећу и називају прождрљивцем и изелицом, често проширујући вређање и изругавање и на све [остале]. И они не помишљају на то да сами два пута, а неки и три пута дневно једу најтежа и најмаснија јела, да у себе трпају неизмерну гомилу меса и наливају се огромном количином вина, те да са прождрљивошћу кидишу на сто, као пси који су после дуготрајног гладовања пуштени са ланца. Истински, пак, подвижници употребљавају суву храну, која је лагана и која у себи има мало храњивости, те сваког дана обедују једном. Научивши да живот проводе у строгом поретку, и узимајући храну умерено и разборито, они имају право да при обедовању чисте савести дају телу најпотребније. Осим тога, не приличи да нашу слободу суди савест другога (1.Кор.10,29). Ми, дакле, узимамо храну са захвалношћу. И зашто да нас хуле због онога због чега ми благодаримо? Ми оскудну и умерену храну примамо са радошћу са каквом они не прихватају ни раскошну и скупоцену храну на трпези препуној јела? Међутим, онога ко је међу поменутим људима познат по својој разборитости и побожности, те са поштовањем гледа на наш живот, ми са разлогом можемо пустити за трпезу, нарочито ако сам буде тражио.
 
Поглавље 7. О томе да не треба правити честе и неопрезне изласке.
Не треба често да се удаљавамо под изговором посете братије и сусрета са њима. Јер, то је једна од ђавољих замисли. Непријатељ, наиме, и на тај начин покушава да разори нашу постојаност и устаљеност у животу, те да нас баци у сластољубље и различите неуредне помисли. Напротив, треба у безмолвију беседити са самим собом, размишљати и поправљати душевна сагрешења. Јер, онај ко је недавно напустио свет према сопственом расположењу, заслужује похвалу због склоности ка доброме, али још није задобио савршенство врлина. Често се, заправо, догађа да он још није ни размислио о томе на који начин да испуни оно што се од њега захтева. Насупрот томе он треба да у безмолвију, проничући у самог себе, запажа хаотичне тежње и покрете душе, те да им се одважно супротставља и неред исправља добрим помислима. Јер, поредак у души јесте знак врлине. Према томе, да ли ће онај ко је непрестано у покрету и пролазу, ко стално нарушава и расејава усредсређеност и сабраност душе, постепено се навикавајући да поглед окреће ка телесним уживањима, бити у стању да види самог себе, да сазна шта у души није добро? Да ли ће он то успети да доведе у ред у складу са дужношћу, будући да душу још надражује страсним расположењима?
Стога треба више пребивати у безмолвију. Свако треба да стрпљиво остаје у свом прибежишту, сведочећи о својој постојаности. Не треба, додуше, живети у потпуном затвору, већ са смелошћу обављати неопходне изласке, од којих савест ни мало не зазире. Треба посећивати најбоље међу браћом и најузорније по строгости живота, те приликом корисног сусрета за себе позајмљивати примере врлине. Осим тога, у својим изласцима се треба, као што смо рекли, држати одмерености и беспрекорности. Излазак, опет, често развејава униније, које се родило у души. Њиме се пружа могућност да унеколико одахнемо и очврснемо, те да поново ревносно приступимо подвизима благочашћа. Онај, пак, ко има високо мишљење о томе што не излази из своје собе, треба да зна да се узалуд охоли. Јер, не излазити из куће још није само по себи добра ствар. Исто тако, повремени изласци неће учинити човека добрим или лошим. Напротив, човека чини добрим поуздано и непоколебиво суђење о добром, док га рђавим чини – непостојаност у судовима. Онај, пак, ко је у души утемељио оно што је добро, ко је дуготрајним подвижништвом задобио искуство у руковођењу страстима, ко је у себи укротио телесну неуздржљивост и обуздао душевну, ко се ослања на узду разума може да намерава да чини чешће изласке ради поучавања и посећивања браће. Њега и Писмо подстиче на излазак како би, поставивши светиљку на свећњак, свима пружао светлост доброг руководства. Он само треба да поседује уверење да ће онима који се са њим срећу и у речи и на делу послужити као училиште врлине. Осим тога, он и сам треба да се огради, као што је рекао апостол: Да проповедајући другима не будем сам одбачен (1.Кор.9, 27).
 
Поглавље 8. О томе да не треба да допуштамо одважност и смелост код непостојаних подвижника, већ да се и од њих чувамо.
Треба да се чувамо и оних који су нестални и прелазе из једног братства у друго, који стално, са неуморним и неослабним стремљењем, обилазе манастире, те под изговором духовне љубави испуњавају вољу плоти. Код њих у души нема ничега постоја ног, чврстог, пристојног, украшеног разборитошћу, већ се може наћи само радозналост, злоћудност, хировитост и глупост, подмуклост и лицемерје, лаж и претворно додворавање. Код њих је језик необуздан, утроба неумерена, душа увек спремна да лута и да се баца без циља, помисли (слично лету слепог миша) никада не прате праву линију, него се заносе у страну и првом приликом се окрећу назад. Они једно показују на почетку, да би се затим, изван сваког очекивања, окренули у другом правцу, држећи се промењивости мишљења. Они много пузе и нимало не напредују.
Они исто тако личе на теглеће животиње које гоне око жрвњева: оне много ходе, премда увек остају на истом месту и муче тело, премда никада не излазе изван малог простора. Увек пузећи у телесним страстима, ови људи се никако не узносе на духовну висину. Они се окрећу у бескрајном кругу, непрестано гоњени телесним уживањима и пожудама, увек поново привучени једним истим. Они не напуштају робовање лукавству услед свог злог произвољења. Онима који их посматрају они (као неку удицу) показују изглед овце, иако унутра скривају прождрљиву, злоћудну и подмуклу лисицу. При томе, они настоје да у подједнаку злоћу увуку и многе друге, тј. оне који не знају да управљају помислима, те се лако препуштају вољи било доброг било лошег вође, који прихватају као добро оно што други покаже, без обзира да ли се заиста ради о исправном или само оном што личи [на истинито]. И баш такве људе они настоје да увуку у своју провалију, мислећи да ће поквареност оних који су преварени послужити за њихово оправдање и да ће саучесници у пороку умањити њихову кривицу. Стога од таквих треба на сваки начин да се чувамо, како и другима не би направили штету, преносећи им душевну заразу, те да би се и сами, пошто им се свуда онемогући приступ, најзад окренули према добру, прихвативши за руководитеља стид и у томе што их частити људи избегавају налазећи поуку за уклањање од порока. Томе је поучио и Павле, говорећи о ономе који ништа не ради, али се у све меша: Тога обележите, и не дружите се с њим, да би се посрамио (2.Сол.З,14).
 
Поглавље 9. О томе да подвижник никако не треба да захтева да постане клирик или старешина над братијом.
Подвижник уопште не треба да тражи да постане клирик или старешина над братијом. Јер, то је ђавоља болест и пројављивање властољубља, тј. знака највећег ђаволског лукавства. И ђавола је ова страст повукла у пад гордости. И онај кога обузме ова страст, болује исто као и он. Осим тога, ова страст оне који су њоме обузети чини завидљивима, победољубивима, опадачима, бесрамницима, клеветницима, ласкавцима, пакосницима, покорнима преко мере, улизицама, надменима и изазивачима небројених узнемирења. Јер, такав човек завиди достојнима и клевеће их, а често им и смрт жели, јер би због недостатка способних за дело и он почео да се пита. Он ће се додворавати онима у чијој је власти да дају предлог за клирика, и због тога ће постати улизица. Међутим, према подређенима он ће бити дрзак уколико се буду супротстављали. Он ће се бавити сплеткарењем, обузет са хиљаду немира и подозрења, разарајући своју душевну тишину. И Бог мира ће га напустити, не налазећи места где би се успокојио. Знајући, дакле, за ту штету, избегавајмо неприличне жеље. А ако некога и одабере, Бог ће, као веома умешан, знати и како да га учини достојним. Ми, пак, не треба да свесно иштемо нешто слично, нити да у души имамо такву жељу. Јер, то је најтежа болест душе и отпадање од добра.
 
Поглавље 10. О томе да не треба да се ради таштине старамо о добрим делима.
Највише треба да се чувамо таштине, и то не оне која одвлачи од напора још пре напора (што би било мање зло), него оне која лишава награде за напоре, тј. неумољивог злобника нашег спасења, који и у самим небеским висинама спрема своју заседу и тежи да обори врлине, које су се разгранале чак до неба. Видевши да је „трговац“ благочашћа већ напунио брод свог разума свакојаким теретима врлина, он, подигавши своју буру, настоји да преврне и потопи лађу. Јер, убедивши разум морепловца који жури ка вишњем Царству да окрене поглед на оно доње и на људску славу, он изненада распршује све душевно богатство. Сравнивши темеље врлина са земљом, он разара напоре који су досезали до небеса, чинећи да за оно што смо учинили иштемо награду од људи. Требало је, међутим, да од Бога очекујемо за себе достојну награду, усмеривши поглед ка Њему једином и Њему посветивши своје успехе. Ми смо, пак, старању о добру Бога ради, претпоставили труд ради славе људске. Очекујући за себе награду таштине – похвале, ми се заслужено и праведно лишавамо дарова Божијих. Трудећи се не Бога ради, него за људе, ми од њих уместо награда добијамо губитак свих награда. И зар можемо за себе тражити нешто од Бога, кад за Њега нисмо ништа пожелели да учинимо? У истинитост реченог увериће те свето Јеванђеље које о онима који чине добро ради људи говори: Заиста вам кажем: Примили су плату своју (Мт.5,6).
Стога треба да се чувамо таштине, умиљатог отимача духовних богатстава, угодног непријатеља наших душа, црва који нагриза врлине, који са уживањем разноси наше добро, који медом премазује отров своје преваре и људском разуму пружа кобни пехар да се ненасито опије страшћу. Јер, људска слава је за неискусне велика сласт. Они које она обузме већ лако греше и у просуђивању. Јер, онај ко иште славу одустаје од сопственог расуђивања и значајним сматра оно чему се диве они које среће. За онога ко жели похвале нема значаја да ли су они лукави или неразумни и да ли се диве ономе што је лоше: он ће учинити оно што, по његовом мишљењу, сматрају добрим судије његових подухвата. На тај начин таштина није само истребитељ добрих дела, него и путовођа према злим делима. Имајући, дакле, у виду здрав разум и Бога, учитеља здравога разума, треба да идемо путем на који Он упућује. [И наћи ће се људи који] ће хвалити тај пут. Међутим, њихову похвалу не треба сматрати нечим значајним. Окрећући поглед ка вишњем Хвалитељу, ми треба само да се радујемо због њих, будући да имају правилан суд о добру. Оних, пак, који буду порицали тај пут, не треба се стидети. Напротив, њих треба жалити, будући да немају исправно мишљење и да пребивају у страшном помрачењу разума.
 
Поглавље 11. О правовременој употреби речи.
То су, дакле, најважнији подвизи, које додуше нисмо описали у складу са узвишеношћу врлине, него по мери својих снага. Врлине које следе обично красе нарав. Њих ће свако, мислим, лако сам уочити. Таква је, на пример, правовремена употреба речи и њено изрицање на корист. А корисно ће бити или разговарати о врлини у право време или разговарати у прекој или неизбежној потреби или уопште ради поучавања слушалаца. Остале, пак, разговоре, као сувишне и бескорисне, треба избегавати.
 
Поглавље 12. О томе да подвижник не треба да се упушта у шале.
[Подвижник] треба да се уздржава од сваке шаљивости. Јер, многи од оних који се тиме баве отпадају од здравог разума. Наиме, забављајући се смехом, душа губи сабраност и поузданост ума. Често се то зло, постепено нарастајући, завршава срамним говором и крајњом непристојношћу. Због тога су међусобно неспојиви трезвоумље душе и изливи шаљивости. Међутим, понекад себи треба да дамо мало одушка, тј. да потиштеност одагнамо разговором. Тада наш говор треба да буде испуњен духовном благодаћу и зачињен јеванђелском сољу, како би из себе изливао миомирис унутарњег мудрог домостроја и двоструко радовао слушаоца: и успокојењем и даром разборитости.
 
Поглавље 13. О кротости и о начину пројављивања љубави.
Подвижник треба да је у највећој могућој мери испуњен кротошћу. Јер, он учествује или жели да учествује у Духу кротости. Онај ко у себе прима тог Духа треба да се уподоби Ономе кога прима. А ако је некада и неопходно негодовање, на пример због лењости подређенога, нека буде ублажено разложношћу. Јер, нож користе убице, а користе га и лекари. Једни дејствују ножем из гнева и суровости, чинећи најбезумнија дела, тј. убијајући себи сличне, а други дејствујући промишљено, пружају велику корист, будући да спасавају живот оних који се налазе у опасности. Онај ко уме да разумно негодује чини велику корист ономе против кога негодује, поправљајући његову лењост или лукавост. Онај, пак, кога обузима страст гнева не чини ништа исправно. И онима који се старају о кротости приличи правовремено негодовање. То се види из следећега. За Мојсија је посведочено да је био кроткији од свих људи (Број.12,3). Међутим, када су захтевале околности, и он је показао негодовање, и то до те мере да је у налету узрујаности дошао до убиства сународника, једанпут када су начинили теле (Изл.32,27), а други пут када су се обешчастили Велфегором. Према томе, могуће је да се и кротки разумно узруја, не реметећи у себи доброту кротости. Онај, пак, ко остаје непокретан или не показује потребну меру негодовања, пројављује укоченост природе, а не кротост. За кротошћу, пак, обично следи незлобивост: наиме, кротост је мајка незлобивости. Код људи који су истински кротки, који немају тешку нарав, може се наћи и милостивост. Јер, милостивост је грађа кротости. Све то, пак, спојено и окупљено, даје највећу од врлина – љубав.
 
Поглавље 14. O разборитости.
Свим поступцима треба да претходи разборитост. Јер, без разборитости и све оно што је, како се чини, добро, постаје зло с обзиром да је неблаговремено и без мере. Када, пак, разум и разборитост одреде време и меру добра, и они који га пружају и они који га примају стичу задивљујућу добит.
 
Поглавље 15. О вери и нади.
Свим, пак, подухватима треба да претходи вера у Бога, коју треба да прати добра нада. Јер, вером учвршћујемо душевну снагу, а добром надом стичемо приврженост према добру. Јер, људски подухват који се тиче добра не може да се оствари без помоћи одозго, али ни вишња благодат се не спушта на онога ко не показује старање. Дакле, у остваривању врлине треба да се сједини и једно и друго – и људско старање и помоћ која кроз веру долази одозго.
Глава 16. О смиреноумљу.
Узрок сваког успеха који смо учинили, душа треба да да приписује Господу. Она уопште не треба да мисли да је било какав успех постигла сопственом снагом. Јер, таквим расположењем се, обично, у нама рађа смиреноумље. Смиреноумље, пак, јесте скривница врлина. Ето ти од мене, како би неко рекао, семена учења о врлини. Примивши их, ти донеси обилан плод и испуни реч премудрости која налаже да се мудрима да повод [тј. поука], како би били још мудрији (Прич.9,9).
 
Поглавље 17. На колико начина у души настају лукаве помисли?
Ми смо раније већ расправљали о помислима. Међутим, ми нисмо објаснили на колико се начина у здравом разуму зачињу лукаве мисли. Стога сада сматрамо оправданим да учинимо ту допуну, како би испитивање тог предмета било потпуно. Дакле, непристојне мисли на два начина узнемиравају здрав разум: или душа због сопствене немарности блуди по ономе што јој не приличи и са једних маштања бесмислено прелази на друга, или злонамерни ђаво настоји да разуму прикаже недоличне предмете како би га одвукао од сагледавања и размишљања о предметима достојних похвале. Према томе, ослабивши усредсређеност и сабраност разума, душа се сећа предмета које случајно сусреће. Тада помисао, неуко и незналачки се заносећи сећањима на те предмете, и дуго се задржавајући на њима, из једне заблуде иде у другу, све док на крају не утоне у одвратне и потпуно неумесне мисли. Међутим, такву немарност и такву растројеност душе треба поправљати и одагнавати од себе сабранијим и строжим надзором разума. Душу, наиме, стално треба запошљавати размишљањем о доброме.
Када ђаво покуша да постави своје замке и са великом снагом настоји да у душу, која пребива у безмолвију и тишини, убаци своје помисли, као огњене стреле, како би је изненадно распалио и у њој изазвао дуготрајна и неизбрисива сећања на оно што је једном у њу урезано, ми трезвоумљем и појачаном пажњом треба да одбијамо све нападе, попут борца који са највећом обазривошћу и телесном окретношћу избегава ударце противника. При томе све, тј. и прекидање напада и одбијање стрела, треба да приписујемо молитви и позивању помоћи одозго. Јер, томе нас поучава Павле, говорећи: А изнад свега узмите штит вере, о који ћете моћи погасити све огњене стреле нечастивога (Еф.6,16). Чак ако би у време молитава он почео да убацује своја лукава маштања, душа не треба да престане да се моли. Она, такође, те лукаве клице непријатеља и маштања неисцрпног „чудотворца“ не треба да сматра својим плодом. Схвативши да до појаве недостојних мисли код нас долази због насртљивости изумитеља зла, она утолико пре треба да припадне Богу и да га моли да разори лукаву препреку недоличних помисли које обузимају сећање. На тај начин ћемо се, чежњом свога разума, несметано, без икаквог одуговлачења и тренутно узносити ка Богу, будући да нас налети лукавих сећања неће прекидати. Међутим, чак и ако се, због насртљивости онога који ратује против нас, настави такав напад помисли, ми не треба да уступамо, нити да напуштамо борбу на половини, него да трпимо све док нас Бог, видећи нашу постојаност, не обасја благодаћу Духа. Јер, она ће клеветника нагнати у бекство, разум наш очистити и испунити Божанственом светлошћу и учинити да наша помисао у непомутљивој тишини са радошћу служи Богу.
 
Поглавље 18. Онима који подвижничко правило испуњавају у општежићу.
У ономе што је до сад речено ми смо расправљали, колико су нам снаге допуштале, о подвижнику узетом засебно, који је заволео усамљенички живот, тј. о томе како он, упражњавајући душу у добру и управљајући тело према доличноме, може собом за нас да оцрта правог мудрољупца. Међутим, будући да већи део подвижника живи у општежићу, међусобно изоштравајући расуђивање о врлини и у узајамном поређење онога што свако чини налазећи подстицај за напредовање у добру, ми смо сматрали оправданим да и њих поучимо беседом. Схвативши, пре свега, величину и значај добра које добијају, они ову поуку треба да прихвате као подстицај на усрдност и марљивост достојну врлине којој стреме. Према томе, заволевши, као прво, општење и заједнички живот, они се враћају ономе што је добро по самој природи. Јер, ја називам најсавршенијим општење живота из кога је одстрањено власништво над имовином; из кога је протерана супротност мишљења; у коме је у корену сасечен сваки немир, расправе и свађе; у коме је све заједничко – и душе, и мишљења, и телесне [снаге], и оно што је неопходно за исхрану и одржавање тела; у коме је заједнички Бог, заједничко задобијање побожности, заједничко спасење, заједнички подвизи, заједнички напори, заједнички венци; у коме многи чине једног и где нико није сам, већ се налази међу многима.
Шта се може упоредити са таквим животом? Или, шта је блаженије од њега? Шта је савршеније од такве блискости и таквог јединства? Шта је радосније од тог стапања нарави и душа? Људи из разних родова и области су доспели до потпуне истоветности, тако де се у многим телима види једна душа, док се мноштво тела показује као оруђе једне воље. Онај ко је телесно слаб има крај себе много оних који према њему показују расположење сажаљења, а болесни и малодушни крај себе има много оних који га лече и који га поправљају. Они су у истој мери и слуге и господари једни другима и са непоколебивом слободом прегорно служе једни другима. То служење се не успоставља принудно, по нужности околности (што иначе оне који су допали у ропство баца у велику потиштеност), него се слободом воље обавља радосно. Јер, љубав слободне потчињава једне другима, својевољношћу чувајући слободу. Богу је било угодно да ми од почетка будемо такви: ради тог циља нас је и створио. Изглађујући у себи грех праоца Адама, они заправо васпостављају првобитну доброту. Јер, међу људима не би било ни подела, ни раздора, ни рата да грех није расцепио природу. Управо се они заиста угледају на Спаситеља и Његов живот у телу. Спаситељ је, окупивши скуп ученика, све учинио заједничким за апостоле, чак и себе самог. Тако се и они, потчињавајући се свом игуману и добро се придржавајући правила живота, тачно угледају на живот апостола и Господа. Они, дакле, теже и животу анђела, попут њих у свој строгости поштујући заједничко општење. Код анђела нема ни свађе, ни победољубивости, ни неразумевања, те сваки користи власништво свих и сви у себи садрже потпуно добро: јер, анђелско богатство није некакво описиво вештаство, које се мора расецати када се јави потреба да буде подељено многима, већ – невештаствени посед и обиље разума.
У сваком, дакле, пребивајући у потпуности, добра све чине подједнако богатима: она сачињавају њихов непобитан и неоспоран иметак. Јер, сагледавање највишег добра и најјасније стицање врлине јесте анђелско благо. Њега сви могу да посматрају, и сваки задобија његово потпуно знање и целокупно поседовање. Такви су и истински подвижници, који не присвајају оно земаљско, него ишту небеско и у недељивој раздеоби сви и сваки засебно у целини чувају једно исто: јер, стицање врлине и богаћење подвизима јесте користољубље достојно хвале, отимање које не изазива сузе, незаситост која заслужује венце. Заправо, крив је онај ко не чини такво насиље. Сви грабе и нема никога увређеног: стога мир награђује богатство. Управо они унапред стичу добра обећаног Царства, својим врлинским животом и општењем представљајући тачно подражавање тамошњег држања и стања. Они су заиста стекли потпуно нестицање, немајући код себе ништа своје: све је заправо заједничко. Они људском животу јасно показују колико нам је добара донело Спаситељево Очовечење. Јер, они растргнуту и на хиљаду комада расцепкану људску природу, у складу са својим моћима, поново сједињују и са самом собом и са Богом. Јер, то беше возглављење Спаситељевог домостроја у телу – довести људску природу у јединство са собом и са Спаситељем, те, поништивши лукави расцеп, обновити првобитно јединство, слично најбољем лекару који леком спасења поново повезује тело које је било раскинуто на много делова.
Ово, међутим, нисам изнео да бих се сам похвалио или да бих својим говором прославио подвиге оних који су у општежићу (јер моћ мога говора није таква да би могла украсити оно што је велико, него га, насупрот томе, пре може помрачити слабошћу приказивања), него ради тога да бих, колико се може, описао и показао узвишеност и значај тог постигнућа. Јер, шта се са тим добром може равноправно поредити? Ту је један отац, који се угледа на небеског Оца. Деце је, пак, много и сви се труде да један другога превазиђу у добром односу према старешини. Сви су истомишљеници, и угађају оцу врлинским поступцима, не прихватајући природне везе за узрок блискости. Напротив, начелником и чуварем јединства они су начинили Слово, које је јаче од природе, повезавши се свезом Духа Светог. Да ли је могуће у нечему земаљском наћи икакву сличност ради приказивања врлине постигнућа? Не, у земаљском нема ничег сличног. Остаје само вишња сличност. Вишњи Отац је бестрасан: без страсти је и овај отац, који све сједињује речју. Непропадљива су деца вишњег Оца: и ове је зближило чување непропадљивости. Љубав повезује оне који су горе: љубав је и ове довела у међусобни склад. Заиста, и сам ђаво уступа пред овом скупином, будући немоћан против таквог броја бораца који срчано и скупа устају против њега. Они један другог покривају љубављу и ограђују се Духом, тако да нема ни најмањег места откривеног за његове ударце. Обрати пажњу на сложни подвиг седам Макавејаца, па ћеш наћи да су у слози показали срчаност. Управо је о њима пророк Давид у песмама клицао, говорећи: Како је добро и мило, кад сва браћа живе заједно (Пс.132,1), речју „добро“ представљајући велики опит живота, а речју „мило“ – радост, која настаје због јединства и слоге. Онај ко са свом тачношћу проводи такав живот, по мом мишљењу, јесте ревнитељ најузвишеније врлине.
 
Поглавље 19. О томе да подвижник треба да приступа подвигу са чврстом одлучношћу, и о послушности.
За проницљиве умове наш говор је кроз претходно излагање особина ове врсте живота већ одредио правило за живот. Међутим, ми ћемо се вратити на исто, будући да је за простодушнију братију потребно још јасније у детаљима изложити правило тог живота. Дакле, онај ко приступи таквом начину живота најпре треба да има чврсто, непоколебиво и непромењиво мишљење и одлучност, коју не могу да надвладају нити промене нечисти духови. Он душевном чврстином треба до смрти да показује постојаност мученика, држећи заповести Божије и показујући послушност према игуману. Јер, то је најглавније у овом животу. Бог је Отац свима. Он, који је благоизволео да се тако назива, захтева од својих слугу најтачније потчињавање. Тако и духовни отац код људи, који усклађује своје налоге са законима Божијим, захтева беспоговорну послушност. Онај ко се посвети некаквој занатској вештини, једној од оних које нам користе у овоме животу, у свему показује покорност мајстору и ни у чему се не супротставља његовим наређењима. Он се не одваја од њега ни најкраће време, већ је непрестано учитељу на оку. Он узима храну и пиће које он пропише, те и у свему осталом живи онако како он одреди. Утолико пре, они који приступају изучавању благочашћа и једнакости, уверивши се једном да такво познање могу стећи од игумана, треба да узврате сваким потчињавањем и тачном послушношћу у свему. Они се чак неће распитивати због чега им је нешто наређено, него ће одмах прионути на извршавање задатог посла. Они ће, наиме, пожелети да знају само оно што се односи на спасење, о чему је допуштено пристојно и са доличном поштовањем питати ради поуке. Човек, пак, све напоре треба да уложи како душевна узвишеност не би била понижена буђењем уживања. Јер, како би душа, која је прикована за земљу телесним уживањем, могла да упери слободни поглед ка њој сродној мисленој светлости? Због тога најпре треба упражњавати уздржање, које је поуздани чувар целомудрености. Оно ни вођи – уму не допушта да тумара тамоамо. Затворена у цевима и немајући могућности да се разлива у страну, вода под притиском стреми право увис. Тако се и људски ум, уколико га уздржање попут уске цеви притиска са свих страна, по особинама своје покретљивости узноси до жеље за узвишеним предметима, немајући прилике за расипање. Он, наиме, не може да се заустави, будући да је од Творца добио природу којој је назначено непрестано кретање. Уколико се, дакле, спречи његово усмеравање према нечему испразном, он неће моћи да не иде право према истини. Уздржање, пак, не мислимо да одредимо само као удаљавање од јела (што су остваривали и многи од јелинских философа), него првенствено као избегавање блуђења погледа. Јер, каква је корист ако се уздржаваш од обеда, а прождиреш погледом ненасите прељубе, или ушима радо слушаш испразне и ђаволске говоре? Јер, нећемо имати користи од уздржавања од јела, уколико се не уздржавамо и од надмености високоумља, од таштине и сваке страсти. Јер, каква је корист уздржавати се у јелу, а не уздржавати се од лукавих и испразних помисли? Стога је и апостол рекао: Али се бојим… да се тако и мисли ваше не одврате [од простодушности] (2.Кор.11,3). Стога треба да се уздржимо од свега тога, да и на нас не би оправдано пао прекор Господњи: Оцеђујете комарца, а камилу прождирете (Мт.23,24).
 
Поглавље 20. О томе да не треба да тражимо разговоре са сродницима, нити да се бринемо о њиховим стварима.
Од рођака, пријатеља и родитеља треба да се по своме расположењу удаљујемо онолико колико су међусобно удаљени мртви од живих. Јер, онај ко се заиста припремио за подвиге врлине, одрекао се од читавог света и од свега што је у свету. Потпуније речено, он се распео свету, тј. умро за свет и за све што је у свету, било да се ради о родитељима, или браћи, или рођацима трећег, четвртог или даљег колена. Међутим, уколико напусте свет и ступе у исти начин живота који води син, родитељи ће постати истински сродници: они више неће заузимати ред родитеља, него братије. Јер, први и најистинскији отац јесте Отац свих. И други, после Њега, јесте онај који упућује у духовни живот. Ако, пак, настављају са приврженошћу ранијем животу, сродници већ чине део света који смо ми напустили. Они стога нису ни у каквом сродству са оним ко је одбацио телесног човека и одвратио се од њихових особина. Онај, пак, ко сасвим воли пријатељство са [световним] људима и жели непрестано да са њима беседи, услед честих разговора у своју душу усељава њихова расположења. И опет, онај коме је разум испуњен светским расуђивањем, одустаје од доброг подухвата, напушта духовно расуђивање, и поново у души сакупља оно што је раније одбацио. Њега је, дакле, ранио ђаво, који телесним сродством помрачује духовни живот.
Ми ћемо, дакле, сродницима желети најбоље, тј. правду и благочастивост и оно што сами сматрамо достојним поштовања, Јер, и нама приличи да им то желимо и њима је корисно да од нас такав плод добију. Ми, пак, своје помисли треба да ослободимо од бриге и старања о њима. Јер, чим види да смо се одрекли сваке житејске бриге и да са лакоћом хитамо ка небу, ђаво нам подмеће мисао о рођацима, подстичући нас да се бринемо о њиховим пословима. Он чини да наш разум узнемиравају житејске бриге о томе да ли је иметак код оних који су нам блиски довољан или оскудан, о томе да ли су имали добит од послова које су започели и да ли се од њих повећало њихово богатство, о томе да ли су поднели губитке услед неповољних околности у које су упали и да ли се умањила њихова стварна имовина. Он исто тако чини да се веселимо њиховим успесима и да смо потиштени због њихових неуспеха, да мрзимо њихове непријатеље (иако нам је заповеђено да никога не сматрамо непријатељем – Мт.5,44) и да се радујемо са њиховим пријатељима, који су често недостојни духовне блискости, те да се веселимо због њихових неправедних и непромишљених добитака. Ђаво, дакле, поново у наше помисли уводи сва лукава расположења према житејским предметима, којих смо се били ослободили како бисмо у себи створили духовне појмове. Поново уносећи у душу вештаствени и световни начин мишљења, он од нас прави некакав кип, који на себи носи спољашњост подвижника, премда уопште није одушевљен [тј. оживљен] врлинама. Често се, пак, догађало да се због снажне наклоности према рођацима и из жеље да их избави из невоље, подвижник усуђивао и на крађу светиње. Јер, оно што се прикупља за свете, који су се посветили Богу, јесте свештено: оно се сматра и узима за истински принос. Због тога се онај ко присваја нешто од тога убраја међу оне који се усуђују на крађу светиње.
Познавши, дакле, неиздрживу штету од расположења према својима, ми бриге о њима треба да избегавамо као ђаволско оруђе. Јер, и сам Господ је забранио такву везаност и навику: једноме од ученика није дозволио чак ни да се опрости са укућанима, а другоме ни да преда земљи тело умрлог оца. Ономе ко жели да се опрости са укућанима, Господ каже: Ниједан ко је метнуо руку своју на плуг, па се обазире назад, није приправан за Царство небеско (Лк.9,62). А ономе ко моли да сахрани оца, Он одговара: Хајде за мном, и: Остави нека мртви сахрањују своје мртваце (Лк. 9,59-60). Иако, како се чини, и један и други износе веома разложне и оправдане молбе, Спаситељ се ипак није сагласио. Он ученицима Царства небеског није дозволио да се ни на кратко одвоје од Њега, како не би, увучени у земаљска и плотска расположења, учинили или помислили нешто што је недостојно узвишеног и небеског начина мишљења. Стога онима који помишљају на небеско није допуштено да имају било какво мишљење о земаљском, будући да су се већ одселили одавде и да су се разумом уздигли изнад света. Шта ако неко каже: „Како, међутим, закон заповеда да се бринемо о својима, говорећи: Немој занемарити оне који су семена твога (Ис.68,7), а слично и сам апостол: Ако ли ко о својима а особито о домаћима не промишља, одрекао се вере и Гори је од неверника (1.Тим.5,8)“. Ми ћемо му кратко одговорити да божанствени апостол говори [световним] људима, који поседују вештаствено богатство и могућност да олакшају немаштину рођака. Осим тога, и закон говори живима, а не мртвима. Јер, мртви немају никакву обавезу.
Ти си, пак, умро и распео се читавом свету. Јер, одрекавши се вештаственог богатства, ти си заволео нестицање, и посветивши се Богу, постао си драгоценост Божија. Као онај ко је умро, ти си слободан од сваког доприноса у корист сродника, а као сиромаштвољубив, ти не поседујеш ништа што би могао да им даш. Ти, пак, ни плодове тела [тј. руку својих] не можеш да дајеш на употребу људима, будући да си се заветовао Богу и будући да више немаш власти ни над самим телом, давши га у принос Богу. Ти треба да имаш посла само са онима који су се, једнако као и ти, потпуно посветили Богу. Према томе, како се на тебе могу применити поменуте изреке из Светог Писма? Или, зар нећеш погрешити ако нарушиш свој подвижнички завет?
 
Поглавље 21. О томе да се не треба одвајати од духовног братства.
Треба, најзад, да се јасно уверимо и у то да онај ко једном ступи у савез и јединство духовног братства, више нема право да се одваја и растаје од оних са којима се сјединио. Ни они који ступају у заједницу у вештаственом животу често не могу да се разиђу услед уговорених услова: онај који тако поступа бива кажњен одређеном казном. Утолико пре, онај ко прихвати услове духовног саживота, чија је веза нераскидива и вечна, нема право да се одваја и бежи од оних са којима се сјединио. У супротном ће бити изложен најтежим казнама одозго. Жена која је ступила у заједницу са мушкарцем и има са њим телесну везу, бива осуђена на смрт уколико буде ухваћена у неверству. Колико ли је, пак, пута кривљи због свога отпадања онај ко је, уз сведочење и посредништво самог Духа, примљен у духовну заједницу?
Телесни удови су међусобно повезани природним спонама и не могу да се отргну од тела. Уд, пак, који се отргне, постаје мртав. Тако и подвижник, који је примљен у братство и који се у њему одржава повезаношћу Духа (која је јача од природних спона), нема право да се одваја од оних са којима се сјединио. Уколико, пак, поступи тако, он постаје душевно мртав и лишава се благодати Духа, као онај ко је нарушио услове који су успостављени самим Духом. Онај ко, на пример каже да су неки од братије рђави (наравно, неће сви бити оптужени, будући да он није ступио у заједницу ради нечега лошег, тј. да би сви једнодушно били лоши), да безобзирно крше оно што је добро, да су немарни према пристојности, да не воде бригу о строгости која приличи подвижницима и КОЈИ стога намерава да се ОДВОЈИ од њих, није смислио довољно оправдавање свога одвајања. Јер, ни Петар, ни Андреј, ни Јован се нису одвојили од преостале скупине апостола због лукавства Јудиног. И нико други од апостола није то претворио у изговор за отпадништво: злоћудност Јудина им, наиме, није ни мало сметала да буду послушни Христу. Напротив, живећи у покорности Господњим поукама, они су се старали о благочашћу и врлини, не обазирући се на Јудино лукавство. Према томе, онај ко каже: „Због лоше браће сам приморан да раскинем духовни савез“, није пронашао достојан изговор за своју непостојаност. Напротив, он сам представља земљу са много камена у којој, због непостојаности воље, не може да изникне реч истине. Он услед малог притиска искушења или необузданости страсти не подноси живот у целомудрености: тек изникла младица учења у њему се убрзо суши на жези страсти. Он, дакле, смишља (и према сопственом уверењу) празне и недовољне изговоре за оправдање на суду Христовом, сам себе лако обмањујући, будући да је најлакше себе обманути: свако је, наиме, према себи милосрдан судија, мислећи да је оно што је пријатно истовремено и корисно.
Због тога, нека такав буде осуђен на суду саме истине као онај који многима пружа повод за саблазан или рђав пример, који увек подстиче на угледање на исте недостојне поступке. Тако он постаје наследник онога коме је објављено: Тешко човеку, и: Боље би му било да се обеси камен воденички о врат његов, и да потоне у дубину морску (Мт.18,6-7). Јер, душа која се навикне на отпадништво, постаје необуздана, грамжљива, незасита, лажљива и злоћудна. Најзад, тонући у највеће лукавство, она се сурвава у бездан зла. Стога, онај ко је постао предводник у таквим делима, нека погледа за пропаст колико душа је одговоран, премда није у стању да издржи одговорност ни за своју. Зашто се, напротив, он не би пре угледао на великог Петра и зашто другима не би послужио као пример чврсте вере и постојаности у добру. Тако би обасјањем светлости његових постигнућа и они који живе у мраку лукавства свој пут усмеравали према бољем. Осим тога, ни праведни Ноје није рекао Богу: „Морам да напустим свет, будући да су сви лукави“, него је подвижнички и одважно трпео, у бездану зла чувајући ненарушиво благочашће. Он се никада није узбуњивао против Владике, него је стрпљењем и постојаношћу и у бурама безбожништва спасао лађу побожности. И Лот је, живећи у Содому усред безбожништва, безакоња и недоличности, сачувао ненарушену врлину, ни мало окаљану било каквим нечастивим подмуклостима. Напротив, живећи међу становницима који су убијали путнике, те са великом суровошћу и похотом кршили правила природе, он је сачувао неукаљану светост те је и друге, колико је било могуће, њој приводио, поучавајући добру више делима, неголи речима. Ти, пак, као изговор наводиш немарност братије, било стварну, било измишљену, те сам смишљаш отпадништво, покушавајући да повредиш Светог Духа и да клевету на братију претвориш у параван свога сопственог лукавства и нехата за трудове око врлине.
Према томе, опаметивши се таквим примерима, нека он заволи склад Духа, у који је ступио од првих пелена небеске бременитости. Ако се једноме од прстију на руци догоди да поднесе неки бол, други прст се неће трудити да и њега одсеку, него ће се најпре потрудити да избегне болове одсецања. Затим, он ће показати крепост како би сам задовољио потребу тела за прстом који је изложен опасности и како не би дозволио да рука, која је лишена својих природних продужетака, потпуно изгуби свој особени и урођени украс. Овај пример примени на подвижника и погледај колико туге и ружноће он својим одвајањем наноси осетљивим душама: он самога себе чини мртвим и туђим животу. Игуман, пак, сам неће пожелети да ученика уводи у порок, будући да би лоше руковођење учитеља ученику послужило као изговор за напуштање и отпадништво. Да је тако уверићемо се, ако желимо, из следећег [примера]. Шта је отац? Шта је учитељ? И један и други су васпитачи. Један се труди да сину (а други ученику) жели и саветује најбоље. Јер, за очеве је природно да желе да њихова деца постану најбоља, најразборитија, најпристојнија и најскромнија. Наиме, тако ће и деца добро напредовати, и очеви стећи добро име, будући да ће им се приписивати добро њихове деце. И они који обучавају [телесним] вежбањима настоје да своје васпитанике учине најснажнијима и најокретнијима, како би, снагом и вештином извршивши подвиг за поштовање, постали славни победници над противницима и како би се борба, коју изврше по свим правилима, претворила у очигледну похвалу наставницима. И свако од оних ко је намеран да поучава, по природи жели да ученици потпуно схвате оно чему их учи. Према томе, очеви се природно држе тог закона. Како, онда, учитељ преподобног живота неће пожелети да онај кога поучава буде најнезлобивији и најразборитији у духовној мудрости? Та он јасно зна да ће, уколико његов ученик постане такав, и сам од људи бити хваљен, и од Христа добити светли венац, будући да је слуге или, боље речено, браћу Његову (јер Он користи и тај назив, Мт.12,49) својим старањем учинио достојнима сједињења са Њим?
Погледајмо и са друге стране. Ако ученик, због његовог руковођења постане лош, игумана ће обузети неутешна срамота на васељенском скупу у време Суда. На свеопштем небеском сабору он не само да ће бити посрамљен, него и кажњен. Према томе, како је могуће да игуман не пожели свом слушаоцу да постане благородан и скроман? Осим тога, порочност ученика и у другом смислу не користи учитељу. Наиме, они намеравају да живе заједно: стога ће се плодови порока који ученик прима у себе најпре принети учитељу, као што отровни гмизавци најпре свој отров изливају на оне који су их загрејали. Према томе, и из природе ствари, и из онога што је му корисно очигледно је да васпитач жели и да се свим силама труди да свога васпитаника учини скромним и благородним. Јер, кад би био учитељ зла и лукавства, он би се, свакако, потрудио да васпитанике доведе до истог резултата. А ако је, пак, учитељ врлине и праведности, он ће пожелети, како ми се чини, да и васпитаник оствари оно што није супротно његовим властитим напорима. Тиме је ономе ко жели да напусти духовну заједницу одузет сваки оправдан изговор. Показало се, међутим, да је узрок његовог става необузданост страсти, занемаривање напора и неоснованост и непоузданост суђења. Он није чуо оно што је рекао пророк Давид: Благо онима који чувају суд (Пс.105,3), који чувају, а не који разарају. Ти људи су слични „безумнима“, који су темеље духовног здања положили „на песку“, тј. на непоузданој вољи: ту грађевину слаба киша искушења и мали поток најезде нечастивог, поткопавши јој основу, разара и расипа (Мт.7,26).
 
Поглавље 22. О послушности – потпуније.
Колико смо могли, ми смо показали да онај ко једном ступи у јединство са духовном заједницом треба да га очува нераскидивим. Сада ћемо се, пак, поново бавити говором о послушности, о којој је раније укратко саопштено. Сада ћемо [ствар] изложити потпуније. Показаћемо, наиме, колико велико потчињавање настојатељу од подвижника захтева строго учење. Меру, пак, тог потчињавања покушаћу да одредим из самог Светог Писма. Апостол Павле у Посланици Римљанима свима заповеда да се покоравају властима које владају (Рим.13,1), тј. да се покоравају световним, а не духовним властима. На то он и упућује касније, кад говори о порезу и царини (ст. 7), објашњавајући да се Богу противи онај ко се чак и у најмањем опире власти (ст, 2). Према томе, кад закон Божији од побожних захтева такво потчињавање управитељима овога света, који су управу добили према људском закону и који су тада живели као безбожници, шта тек да се каже о величини потчињавања коју подвижник дугује старешини кога је поставио Бог и који је власт примио по Његовим законима? Како се, према томе, онај ко се противи игуману неће противити заповести Божијој? Осим тога, апостол јасно налаже да се у свему повињавамо духовним вођама, говорећи: Слушајте старешине своје и повинујте им се, јер они бдију над душама вашим, пошто ће одговарати за њих, да би то с радошћу чинили а не са уздисањем, јер вам ово не би било од користи (Јев.13,17). Према томе, повиновање које није потпуно „није од користи“. Ми, пак, треба да тежимо ономе што је корисно. Јер, речи „није корисно“, како ми се чини, дају да се наслути велика штета, која повлачи раскајавање и поправљање.
Уколико намеравамо да, користећи пример који одговара нашим циљевима, пројавимо добро послушности, ми више од свега треба да се угледамо на потчињавање светитеља, указивано Богу. И нека нико не мисли да ја, желећи да подстакнем на повињавање игуманима, наводим сувише узвишене примере, те да се охоло усуђујем да покорност људима уподобљујем послушности коју дугујемо Богу. То поређење, наиме, нисам учинио сам од себе, него ослањајући се на Божанствена Писма. Погледај, заправо, шта Господ каже у Јеванђељима, прописујући послушност према својим слугама: Који вас прима, мене прима (Мт.10,40), те на другом месту: Ко вас слуша мене слуша, и ко се вас одриче, мене се одриче (Лк.10,16). Да је, пак, оно што је рекао апостолима, прописао и за све који управљају после њих, може се потврдити многобројним и непобитним сведочанствима Божанственог Писма и најочигледнијим закључцима. Стога смо се ми изразили у складу са Божанственим прописима кад смо рекли да послушност светитеља према Богу треба да узмемо као узор повињавања настојатељима. Како су, пак, светитељи исказивали послушност Владици? Погледај Авраама, коме је наложено да напусти кућу, отаџбину, иметак, поседе, рођаке, пријатеље и да иште оно што је супротно, тј. туђину, непознато, лутање, сиромаштво, страховање, опасности и све неугодности које прате путнике. Међутим, он се без роптања покорава, напуштајући домаће благостање и спокојство, и бирајући сиромаштво и странствовање у туђој земљи.
Видиш ли како је он најстрожи подвижник и како Бога ради презире свако световно благостање. Али, погледајмо шта је било касније. Он је стигао у Палестину, на место које му је Бог одредио за настањивање. Међутим, пошто је ту земљу походила глад, он прелази у Египат. И пошто му је тамо била одузета жена, он није малодушан и не жали се на домострој Божији, тј. да је [неправедно] што је за толику послушност добио такву награду. Напротив, он кротко подноси ту најтежу увреду, и то не једном, него и други пут, од цара герарског. Једном се решивши на послушност према Богу, он више не гледа на то како Бог промишља о њему, него на то како да сачува најпотпуније и беспрекорно повиновање. Стога он коначно и добија сина Исаака, тј. награду и дар за дуготрајну молитву и веру. И када је већ видео да Исаак досеже зрелост и да родитељима пружа племените наде на потомство и продужење рода, он од Бога добија заповест да га изведе на високу гору и жртвује Ономе који га је даровао. Тај запањујући захтев и ту страшну службу, ту заповест коју људска природа није у стању ни чути, а камоли извршити, он кротко прихвата: он није изашао изван себе и душа му није клонула. Напротив, он са спокојством и непоколебивошћу у мислима прима јарам послушности и иде са сином да изврши заповест, као да има намеру да жртвује јагње. Он ни мало не расуђује о Божијем суду, нити се жали, него води рачуна о свом циљу, тј. да ни у чему не наруши послушност. Стога је и стекао блистави венац: он је читавој васељени постављен као стуб вере и послушности. Могло би се ради поуке подвижницима о беспоговорној послушности надугачко причати и о повињавању осталих светитеља, који су просијали у старозаветној историји. Али, да не би испао дугачак говор, ми ћемо, упутивши свакога ко жели да се поучи на слушање Светих Списа, прећи на Спаситељеве ученике и показати како су били послушни и покорни. Они су на почетку поучавања очекивали да ће се Господ убрзо зацарити, те да сами неће ништа поднети, да неће бити изложени опасностима, да неће имати тешкоћа, него да ће царевати са Христом и постати саучесници у Његовој царској слави, утеси и части. То се види по Петру и његовом противречењу Исусу, који је говорио о своме страдању. Јер, речено је: И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај, Господе; то неће бити од тебе (Мт.16,22). Он тиме показује да није очекивао ништа скорбно. Исто се може видети и по синовима Зеведејевим који су довели мајку да Господа моли за њих, тј. да буду почаствовани седењем са десне и са леве Његове стране. Они се, наиме, не би усудили да га моле да нису претпостављали да ће се брзо зацарити. [Они, наиме, нису] промишљали на седење Спаситеља десно од Оца на небесима.
Шта им је, међутим, говорио Исус, [распршавајући] њихово очекивање и надање? Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове (Мт. 10,16). Чувши, дакле, реч која је толико супротна њиховом надању, они нису рекли: „Ми смо дошли са другачијим надама. Ти, пак, заповедаш супротно ономе што очекујемо. Ми смо очекивали покој, а ти нас шаљеш у опасности. Ми смо се надали почастима, а ти нам нудиш бешчашће. Ми смо очекивали Царство, а ти нам заповедаш да будемо прогоњени и слуге свима“. Они нису рекли ништа слично, премда су, осим наведенога, чули и још много тога страшнијег. На пример: Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви ће вас народи омрзнути због имена мога (Мт.24,9), и: И пред старешине и цареве изводиће вас мене ради (Мт.10,18). Напротив, чувши оно чему се нису надали, они су преклонили врат разума, узели на себе јарам и радо кренули у опасности, на тргове, у сусрет погрдама, каменовањима, ударцима, бешчашћу, на крстове, у различите смрти. И они су [све то] подносили са усрдношћу, радујући се и светло празнујући што су постали достојни да саучествују у Христовим страдањима. Јер, речено је: Они се радоваху што се удостојише да поднесу срамоту за име Његово (Дап.5,41). Од подвижника по Богу се, дакле, захтева исто повињавање игуману. Јер, Христос је изабрао ученике, дајући, као што смо раније рекли, људима узор за ову врсту живота. Стога игуман није ништа друго до човек који представља личност Спаситеља, посредник између Бога и људи, који Богу свештенодејствује спасење оних који му се повинују.
Томе се учимо од самога Христа. Јер, Он Петра одређује за пастира своје Цркве после себе. Он, наиме, каже: Петре, љубиш ли ме више него ови? Напасај овце моје (Јн.21,15-16). Исту власт Он даје и свим каснијим пастирима и учитељима. Доказ тога јесте свима подједнако дато право да, попут Петра, све свезују и разрешују. Овце се покоравају пастиру и крећу онамо куда их он води. Тако и подвижници по Богу треба да се повинују игуманима, не улазећи у испитивање њихових наређења (када су чиста од греха), него извршавајући наређено са свом ревношћу и марљивошћу. Дрводеља, као уосталом и неимар, свако од оруђа своје вештине користи по својој вољи. Оруђе, пак, не одбија да послужи потреби због које га употребљава мајстор, него се потчињава руци онога ко њиме ради. Тако и подвижник, као оруђе уметника, треба да доприноси довршењу духовног здања, у свему се покоравајући служењу које учитељ сматра добрим, како избегавањем да уложи свој рад не би ометао довршење духовног дела. И као што оруђе не бира само шта треба да чини, како би упражњавало вештину, тако ни подвижник не треба да сам себи бира посао, него да се стави на располагање разборитости и домостроју уметника. Јер, онај ко мудро управља зна да тачно испита нарав, страсти и душевне тежње свакога и да са тиме усклади своје налоге. Стога никако не треба да се супротстављамо његовим наредбама, већ да будемо уверени да је најтеже познавати и лечити самога себе. Јер, људима је урођено самољубље. Према томе, свако, због пристрасности према самом себи, искривљује истински суд. Нас, наиме, лакше може познавати и лечити други, будући да онога ко суди о другима страст самољубља не омета у истинском препознавању. Уколико се у подвижничкој заједници успостави такав склад, мир ће лако завладати и спасење ће бити остваривано свима заједничком љубављу и јединством.
 
Поглавље 23. О томе да подвижник и ништавне послове треба да прихвата са великом ревношћу.
Подвижник треба и безначајне послове да прихвата са великом марљивошћу и ревношћу, знајући да ништа што се чини Бога ради није безначајно, него – велико, духовно, достојно неба и да нам доноси тамошње награде. Макар требало да иде иза животиња у јарму, које на себи носе бреме ради заједничких потреба, он не треба да се противи, замишљајући са каквом су се ревношћу апостоли повиновали Господу који је заповедио да се доведе магаре. Он треба да има у виду да они ради којих смо преузели бригу о товарној животињи јесу браћа Спаситељу, те да се благонаклоност према њима и старање о њима преноси на самог Господа, који је рекао: Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт.25,40). И ако Он урачунава себи оно што се чини за „најмање“, утолико пре ће прихватити оно што се чини за одабране. При томе, он своје служење не треба да сматра поводом за безбрижност, него да се заштити сваким трезвоумљем: тако ће и сам, и они који су са њим имати користи. И уколико треба да обави неки ништаван посао, он треба да зна да је и Спаситељ служио ученике и да се није гнушао да обавља безначајне ствари. За човека је, пак, велика ствар да се угледа на Бога и да се преко тих безначајних послова узнесе на висину тога подражавања. Осим тога, ко ће назвати недостојним оно чега се Бог дотицао својом делатношћу?
 
Поглавље 24. О томе да подвижник не треба да иште почасти и чинове.
Подвижник никако не треба да тражи почасти. Јер, јадан је он ако за напоре и постигнућа тражи плату овде, будући да због пролазног награђивања губи вечно. А уколико је намерио да се подвизава овде, а да награде добије на небу, он не само да не треба да иште почасти, него и да их се клони и да их одбија када му их указују, како овдашња почаст не би допринела умањивању тамошње славе. Јер, садашњи живот је сав испуњен напорима и подвизима, а будући – венцима и наградама. Приближавајући се крају овостраног живота и одласку у онострани, и велики Павле каже: Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах. Сад ме чека венац правде, који ће ми у онај Дан (а не овде) дати Господ, праведни Судија (2.Тим.4,7-8). И Спаситељ каже: Уовом свету ћете имати жалост (Јн.16,33), а исти апостол поново каже: Кроз многе нам невоље ваља ући у Царство небеско (Дап.14,22). Према томе, уколико желиш да царујеш у будућем веку, немој овде тражити покоја, нити почасти. Напротив, ако у садашње време поднесеш жалост због речи, тј. због истине, знај да ћеш касније царевати. Јер, та награда је одређена за овдашњу тугу, која се подноси ради добра. Уколико, пак, не подносиш жалости, немој ни тамошње венце очекивати, будући да овде ниси прошао кроз подвиге и напоре који су одређени за њихово добијање.
Стога се подвижник уопште не стара да стекне почасти и првенство над другима. Јер, сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (Лк.14,11). Уколико се подвижник буде узвисивао, стећи ће суровог и силног смиритеља, који га може свести до ада. А уколико се буде смиравао, биће блиставо и узвишено узнесен, будући да Бог сопственом снагом узвисује смиренога. Према томе, подвижниче, чекај Онога који добро узвисује, и нимало немој бити малодушан због овдашњег. Јер, ти си борац и посленик Христов који се погодио да читав дан проведе у борби и издржи жегу целога дана (Мт.20). Због чега онда, не испунивши оно што следује дану, захтеваш покој? Сачекај вече, тј. свршетак овдашњег живота: тада ће Домаћин доћи и обрачунати ти плату. И кад би увече, рече господар винограда приставу своме: Дозови посленике и подај им плату (Мт.20,8). Не, дакле, у подне, нити на почетку посла. Стога чекај свршетак живота и тада ћеш добити достојну награду. Сада, пак, заузми најнезнатније место, да би тада добио прво.
 
Поглавље 25. О скромности и једноставности у јелу.
Подвижник никако не треба да иште разноврсност у јелима. Он чак ни под изговором уздржања не треба да тражи промену понуђене хране. Јер, то представља ремећење заједничког поретка и повод за саблазни. Онај који у подвижничкој заједници пружа такве поводе за неред, постаје наследник онога [коме је објављено]: Тешко њему (Мт.18,7). Напротив, чак и ако се за јело нуди слана риба, коју су свети оци наменили да се као неки додатак, уместо нечег другог, додаје јелима и меша са осталом течном храном, или поврћем, подвижник не треба, под изговором таште, самовољне побожности, да показује одбојност (као да се ради о месу), нити да захтева скупља и укуснија јела. Без посебног освртања на то, он треба да, умачући комадић хлеба у умак [слане рибе], једе са сваком захвалношћу. Јер, тај комадић, стављен у велику количину воде или, ако се деси, у вариво од махуна, није знак прождрљивости, него најстрожијег и злопатничког подвижничког уздржања. Стога подвижник преподобности не треба да обраћа пажњу на било шта слично: ми се, наиме, не уздржавамо од таквих јела као Јудејци, [тј. фарисеји], него због уклањања од лакомог пресићавања.
 
Поглавље 26. О томе да излазак из манастира ономе који тежи савршенству неће нанети никакву штету.
Подвижник који каже да му штете изласци и путовања која се предузимају ради нужних заједничких потреба и који стога одустаје од излазака, још није тачно схватио послушност. Он не зна да се то постигнуће не усавршава таквом глупошћу. Стога, нека он погледа примере светитеља који су постизали савршенство у послушности, ни мало не противречећи и не супротстављајући се ни једној, чак ни тешко остваривој наредби. Нека се тако он поучи савршеној послушности. А ако неко заиста трпи штету, нека иште од братства да се за њега моли Богу и нека сам са поузданом надом од Бога измоли да постане прикладан и користан сасуд за свако духовно постигнуће и телесно служење добрим делима. И, наравно, Онај који одобрава ревност оних који траже добро, даће му снагу. Јер, Он сам је заповедио да се иште и рекао: Иштите, и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер, сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се (Мт.7,7-8), и још, на другом месту: Ако ли коме од вас недостаје мудрости, нека иште од Бога који свима даје једноставно и без карања, и даће му се. Али нека иште с вером, не сумњајући ништа (Јк.1,5-6). И уопште, у свим случајевима у којима ум одступа од савршене послушности или сатана поставља препреке, слабећи и пресецајући приљежност, ми треба да се, користећи ову подршку, молимо Богу и тражимо да нам буде дато обиље постигнућа, да се тело наше прикује уз страх Божији, да разум наш постане нерасејан и да га нимало не обузму телесне жеље и уживања. Јер, световне жеље, које у души настају од маштања разума, производе најразноврснији неред у помислима и чине нас лењима за добра дела.
Стога нико од нас не треба одбија да својим суделовањем послужи заједничким и нужним телесним потребама, него нека моли Бога да му да снагу суделовања. Јер, ако сви буду одустали, угледајући се на оне који су већ одустали, ко ће извршити оно што захтева потреба? Осим тога, вреди да се томе поучимо и примером. Војник, који је недавно ступио у неку јединицу, не настоји да оне који служе у јединици приучи својим [навикама], него се сам прилагођава реду и обичајима који постоје у јединици. Због тога и онај ко се прикључи духовној заједници не треба да жели да чланове заједнице привуче свом начину [живота], него да свој начин доведе у склад са обичајима и правилима заједнице.
 
Поглавље 27. О томе да подвижник не треба да има посебно занимање.
Подвижник ни на кратко време не треба да има власт да располаже собом, тј. да се препушта сопственим занимањима. Оруђе не може да се покреће без мајстора. Ни уд не може ни на кратко време да се одвоји од читавог тела или да се покрене без воље унутарњег мајстора и надзорника читавог тела. Тако ни подвижник нема право да нешто чини или извршава без дозволе настојатеља. Уколико, пак, каже да услед телесне слабости није способан да изврши оно што му је наређено, нека препусти свом игуману да испита његову слабост. Уосталом, када промисли о ономе што је речено у Писму, и сам ће себе приморавати на извршавање наређења. Јер, [он може] чути Писма како говори: Још се не супротстависте до крви борећи се против греха (Јев.12,4), и још, на другом месту: Стога исправите клонуле руке и ослабљена колена (ст. 12).
 
Поглавље 28. О томе да настојатељ треба са очинском благонаклоношћу да уређује оно што се тиче оних који пребивају у послушности.
И сам игуман, као отац који се стара о својој правој деци, треба да испитује потребе свакога и, према могућности, да користи одговарајуће лечење и збрињавање. Сваки уд који је заиста душевно или телесно занемоћао он треба да подржава са љубављу и благонаклоношћу својственом оцу.
 
Поглавље 29. О томе да у заједници подвижника не треба да постоје посебна пријатељства између два или три брата.
Братија међу собом треба да имају љубав. Међутим, не треба да двојица или тројица, сложивши се, успостављају посебне пријатељске везе. Јер, то није љубав, него неред и подвајање, и показатељ порочности оних који су се удружили. Кад би волели општи поредак, они би имали општу и једнаку љубав према свима. Међутим, делећи се и одвајајући се, они постају заједница у заједници. Стога је такав савез пријатељства рђав: њих повезује нешто што се разликује од заједничке ствари, некаква новина против владајућег поретка. Стога не треба дозвољавати ни такве пријатељске везе, нити да неко из љубави ступа у савез са братом који жели да делује лукаво и да крши правила општег поретка. Свако треба да буде у заједници и јединству са свима, све док се сви придржавају онога што је добро. Онога, пак, ко пожели да се супротстави владајућем устројству и да привуче брата, здрави брат треба најдре насамо да посаветује, указујући му на нездраве помисли. Уколико он не жели да насамо прихвати лечење, треба позвати и другу, разборитију братију да би се излечио, као што је речено у свештеном Јеванђељу: Ако ли те не послуша узми са собом још једнога или двојицу (Мт.18,16). А ако ни њих не послуша, треба о његовој душевној болести обавестити настојатеља. А ако, најзад, не прихвати ни савете настојатеља, треба га сматрати незнабошцем и цариником, те га, као овцу која је заражена, протерати из стада, како и остале не би заразио својом болешћу. Међутим, уколико нико не може имати штете од лошег примера (и једино у том случају), пошто се претходно искористе поменута средства, треба оставити места за дуготрпљење, у нади на исправљање. То дуготрпљење ће се састојати у неодстрањивању, а не у остављању без савета и уразумљивања праведним казнама.
 
Поглавље 30. О томе да подвижник не треба да иште да бира одећу или обућу.
Ми не треба да за себе желимо бољу одећу или обућу. Напротив, треба да бирамо најпростију, како бисмо и у томе показали смиреноумље, те како не бисмо испољили наклоност према раскоши, самољубљу и небратољубљу. Јер, онај ко захтева првенство отпада од љубави и смиреноумља.
 
Поглавље 31. О томе да настојатељ треба своје наредбе да усклађује са телесним снагама подређених, и о онима који прикривају своје снаге.
Настојатељ треба да води рачуна да не даје наређења која премашују снагу тела, да немоћнога не би довео до супротстављања. Као отац који је подједнако благонаклон и близак свима, он треба да узме у обзир телесне снаге свакога и у складу са њима да одмерава и распоређује своје наредбе. Међутим, највећој осуди се излажу они који, имајући телесну снагу од Бога, одбијају [наредбе], бесрамно обмањујући настојатеље. Настојатељ навлачи на себе велику и неподношљиву невољу уколико затаји талант говора и уколико свакоме унапред не објави о мачу који ће судити греху. Неупоредиво, пак, већу невољу навлачи на себе онај ко крије телесну снагу коју је добио од Бога ради опште користи, и не користи је.
 
Поглавље 32. О томе да братија не треба да се жалосте када се немоћнима даје поштеда.
Братија не треба да се жалосте и љуте уколико настојатељ нејакима одређује службу која одговара њиховим моћима, дајући им поштеду по потреби. Напротив, оне којима је потребна поштеда снажнији треба да штеде као слабе удове, показујући на тај начин духовну љубав. Нога у телу се не буни против руке, и не приморава је на своје послове, као што ни читава рука не преваљује на мали прст терет свога посла. Напротив, сваки уд делује снагом кају му је дала природа, подупирући слабе удове. Уколико се такав ред буде поштовао у духовној заједници, показаће се да смо заиста тело Христово и удови понаособ (1.Кор.12,27), који увек чувају склад сједињења и спокојно међусобно јединство.
 
Поглавље 33. О томе да настојатељи не треба да охрабрују подвижнике који напуштају своје сабрање, нити да их примају у заједницу живота.
Игумани духовних заједница треба да делују у духу узајамне благонаклоности. Бринући се један о другоме, они не треба да разарају оно што су други одлучили, нити да једноставно и непромишљено примају оне који напуштају друга братства. Иначе ће настати потпуна пометња, растројство и разарање духовног дела. Најразумнији међу братијом поуздано пребивају у добру, обуздавајући се страхом Божијим, док лење и лакомислене ка добру води и усмерава људски стид и принуда коју им људи намећу. Ако види да некажњено може да избегне напоре који су му одређени у заједници коју је једном изабрао, лакомислени ће прећи у другу и живети без надзора и уздржања. Он ће стога лако раскинути савез, али ће онај који га брзоплето прихвати бити одговоран за његову пропаст. И уколико се такво зло умножи, и они који добро ходе правим и праведним путем почеће да скрећу, те ће пропаст свих да падне на [терет] онога ко даје повод за такве преступе. Дакле, да се то не би догодило, оне који напуштају своју братију треба да поучимо и враћамо онамо одакле су дошли. Уколико нас, пак, не послушају, ми ћемо их се чувати и уклањати од њих, избегавајући сусрете са њима. Исто ћемо саветовати и свој браћи. Тим одбацивањем ће се или сами опаметити и вратити у своје стадо и под заштиту пастира кога су оставили, или ће се, уколико остану упорни у одбацивању духовнога општења, у најмању руку остали поучити њиховим примером. Видећи, наиме, како их се гнушају и чувајући се срамоте, остали ће се побојати да их подражавају.
Да бих вам, пак, показао да то нису моје речи, него делатна слова Духа, навешћу вам Павлове речи. У њима он прекорева оне који не живе уздржано, и подвргава казнама пијанице и опадаче: А ако ко блудник, или опадач, или пијаница – са таквим заједно и да не једете (1.Кор.5,11). И на другом месту, упозоравајући на оне који не раде шшта, а у све се мешају (2.Сол.З,11), он каже: Тога обележите, и не дружите се с њим (ст. 14). Свакоме је, пак очигледно да онај ко крши завете дате Духу чини горе од опадача, пијаница и оних који проводе живот у нераду. Према томе, сама Реч [Божија] нас уверава да онима који разарају духовни поредак забранимо и онемогућимо сваку везу са онима који га чувају. Одвајање брата је оправдано само по одлуци настојатеља, ради уређења [манастирских] ствари.
 
Поглавље 34. О томе да подвижник који живи у заједници не треба да стиче било шта вештаствено као својину.
Подвижник који ступа у заједницу коју смо описали треба да буде слободан од сваког поседовања вештаствених ствари. Јер, уколико то не испуни, тј. уколико стиче својину, он ће, најпре, нарушити правило општежића, а онда ће против себе изнети најјачи доказ неверовања, будући да не верује да ће Бог нахранити оне који су се окупили у Његово име. Он не слуша ни пророка Давида, који каже: Бејах млад и остарех, и не видех праведника остављена, ни деце његове да просе хлеба (Пс.36,25), било мисленог хлеба разумевања, било чулног хлеба, који храни тело. Христос је тамо где су два или три сабрана у име Његово (Мт.18,20). Он је утолико пре тамо где је сабор многобројнији и многољуднији. Према томе, ми нећемо имати недостатка у ономе што нам је неопходно, будући да је Христос са нама (као што ни Израиљци у пустињи нису оскудевали у ономе што им је било потребно), или ћемо, ако се недостатак и догоди ради нашег испитивања, радије подносити оскудицу и бити са Христом, неголи изван заједнице са Њим имати за живот свега у изобиљу. Штета, пак, од стицања својине се не завршава на томе, него иде и даље. Јер, онај ко настоји да има било шта своје не мисли ни на шта друго него на одвајање и отпадништво. Ако, пак, то нема у виду, зашто би му била потребна својина: он треба, наиме, да зна да слуге Христове, по благодати Његовој, увек у изобиљу имају свега што им је потребно. Стога је јасно да такав човек помишља о отпадању и убијању своје сопствене душе: због неколико новчића он издаје своје сопствено спасење и постаје (дозволите да се изразим мало смелије) други Јуда, почевши са крађом (будући да је лична својина крађа) и завршивши са издајом. Јер, и он издаје реч истине, као Јуда – Господа. Правило нашег живота је да се не одвајамо од заједнице са којом смо се сјединили, да не стичемо ништа као својину и уопште да не чинимо ништа тајно што, на штету братије, служи као лош пример за оне који се спасавају. Како, дакле, да не изневери реч истине и да не постане други Јуда (на свој начин издајући истину) онај ко презре страх Божији и поставке Светог Духа, смишљајући најпре отимачину (будући да стицати у власништво било шта и било са које стране јесте отимачина), а затим и отпадништво и одлучење? Стога на сваки начин треба да избегавамо стицање било чега у своје власништво, тј. преко онога што се добија за све заједно. Треба, дакле, да пазимо да разум не оскрнавимо тиме. Осим тога, ми треба да чистимо унутарњег човека и од сваке порочности, тј. најпре од нечистих и лукавих помисли, којима се помрачује унутарње пребивалиште Духа, а затим и подлости, лицемерја, зависти и свадљивости, којима се у корену чупа љубав и Бог удаљује из душе. Јер, ако је Бог љубав (1Јн.4,8), онај ко у себи нема љубави уједно остаје без Божанствене благодати.
Чувајући, дакле, своју душу у сваком смиреноумљу, у освећењу и у спремности на добра дела, свако треба да у садашњости усредсреди помисли, водећи рачуна да у нечему не одступи од воље Божије и да не прекине започети начин живота. Јер, такво душевно стање нас спасава од сваког маштања и чини да благочастиво и са чврстим разбором долазимо у склад са свим што је добро. Ми најпре у души треба да утврдимо [мисао] да је Бог добар и узрочник свакога добра, и ни једнога зла, премда нас, ради поправке, и сустижу горки лекови. Као лекар људских душа, Бог према особинама болести одмерава и јачину лечења, како би, по потреби, очистио зло које је дубоко продрло. Знајући то јасно, увек ћемо бити захвални, па макар искусили и јако лечење, које чисти од немарности. Међутим, трпељиво подношење искушења и испитивања својствено је само малом броју људи, тј. само онима што су налик на Авраама. Ето, дакле, шта је Божија благодат упутила смирењу нашег разума ради поуке вама, који сте заволели заједнички живот. Као што је беседа показала, и као што је мој разум уверен, људи неће пронаћи ни једну врсту живота која би била тако светла, пријатна и узвишена. Ја сам, колико сам могао, понудио поуку и онима који живе усамљеничким животом. Додуше, и једни и други имају исти циљ, тј. да угоде Христу. Стога су им и правила међусобно сродна. Стога обратимо пажњу и на беседу која је њима упућена. Јер, можда ће се и одатле стећи нешто корисно, што ће допринети да овај начин живота постане још блиставији и украшенији.
 
Са руског Небојша Ковачевић
 
Свети Василије Велики, „Трагом јеванђелског подвига“, Хиландар 1999.
 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *