TAJNA POKAJANJA U SAVREMENOJ PSIHOLOGIJI I PASTIRSTVU

 

TAJNA POKAJANJA U SAVREMENOJ PSIHOLOGIJI I PASTIRSTVU
 
Jerom. Dr Amfilohije Radović

POKAJANJE KAO PUT LIČNOG I SVENARODNOG PREPORODA
 
Svoje izlaganje o pokajanju kao putu i sredstvu ličnog i svenarodnog preporoda počeću, a to je i jedini prirodni početak, rečima kojim je sam Gospod Hristos započeo otkrivanje svoje blage vesti ljudima: „Pokajte se jer se približi Carstvo nebesko“ (Mat. 4, 17). Šta znači reč „pokajte se“ najbolje će nam pokazati grčki izvornik. U grčkom originalu „pokajanje“ se kaže „μετάνοια“ što doslovno prevedeno znači – „preumljenje“, tj. promena uma. Otuda glagol μετανοείτε – pokajte se, znači: preumite se, promenite um. Na biblijskom pak novozavetnom jeziku „um“ ne označava samo jedno od svojstava čovekove duše. On je ovde shvaćen kao sabirno sočivo svih sila čovekovog bića, bolje rečeno pod njim se podrazumeva ceo čovek. Tako priziv na pokajanje označava priziv na promenu celog čovekovog unutrašnjeg stanja, promenu celog njegovog bića. Otuda priziv na pokajanje jeste priziv na potpuno novi način života, na novo i obnovljeno doživljavanje sebe i svega oko sebe, na promenu i preobražaj čovekove duše, srca, osećanja, misli i uma. Taj novi život nije nešto spoljašnje nego duboka unutrašnja stvarnost kroz koju se rađa novi čovek. Pokajanjem čovek doživljava svet onakvim kakvim ga je Bog stvorio, vidi ga onakvim kakvim ga vidi Bog.
Prepodobni Jovan Lestvičnik kaže za pokajanje da je ono „zavet s Bogom za vođenje novog života“.[1] Ono što daje meru tom novom životu, kroz koga čovek postaje – novi čovek, nije stepen znanja koje čovek postiže svojom delatnošću, nije ni usavršavanje koje čovek postiže samoostvarenjem. Mera tog novog života je bezmerna i neizmerna jer je on usmeren na Carstvo nebesko, koje se „približilo“. Što znači: njegova mera je sam Hristos kao darodavac novog života i novog večnog ljudskog Lika, silom Duha Svetoga.
Kada o. Justin Popović naziva pokajanje „svestranim zemljotresom bića čovekovog“ ili „preobraženjem“, tj. nebeskom, bogočovečanskom, očistilačkom, preobražajnom silom i oproštenjem grehova (sr. Lk. 24, 47), on tim rečima samo sažima vekovno iskustvo Crkve Božje, bezbroj puta posvedočeno rečima i delima proroka, apostola i svetitelja.[2]
Priziv na takvo pokajanje nije ništa drugo do priziv na Tajnu krštenja kao Tajnu pogruženja y novu bogočovečansku stvarnost života, kroz preporod i očišćenje duše i tela. To je ustvari „svlačenje“ starog čoveka, koji živi po pohotama prelesti i njegovo oblačenje y novog, oblikovanog po Liku Onoga koji je čoveka stvorio. Ono je priziv na saraspinjanje sa Hristom i savaskrsavanje sa Njim. Kao takvo, pokajanje prethodi Tajni krštenja, preduslov je za njega, a istovremeno ce njime potvrđuje i posvedočuje. Ono ne samo što prethodi Tajni krštenja nego joj i sledi. Zato ce ono s pravom naziva i „obnovom krštenja“.[3] Pokajanjem ce čisti uprljana haljina Tajne krštenja i ponovo obnavlja Krštenjem zadobijena blagodat i čistota. Stoga ga prepodobni Isak Sirjanin naziva „blagodaću posle blagodati“, tj. blagodaću koja ce daje ljudima posle Krštenja, kao dar i mogućnost neprestanog obnavljanja i usavršavanja uma i srca i celog čovekovog bića.4[4] Uvodeći, po Sv. Simeonu Novom Bogoslovu, y početak svih vrlina – blaženo smirenje, ono pokajnim plačem, krotošću, glađu i žeđu za pravdom, milošću i samilošću, pomaže duši da pronađe „carsku riznicu čistote“ i da y njoj vidi Cara slave, sjedinivši ce ca Njim na neizreciv način.[5]
Pokajanje kao dubinsko preumljenje, tj. promena uma, istovetno je ca verom y Gospoda Hrista i bez nje je nezamislivo (Dela Ap. 2, 27-38; sr. Dela Ap. 3, 19). Vera pretpostavlja poznanje svoga nesavršenstva i nemoći, ona je izlaženje iz samosti i samozatvorenosti i ulaženje y večne prostore svetog zajedništva sa Bogom, bližnjima i celokupnom tvorevinom Božjom. To poznanje svog nesavršenstva nemoguće je bez pokajanja. Njime čovek na najbolji mogući način poznaje samog sebe, zadobija „srce skrušeno i smireno“, koje Bog neće poništiti (Ps. 50, 19). Istinske vere nema bez pokajanja, ali ni pravog pokajanja bez vere. Udruženi zajedno vera i pokajanje rađaju istinski zdravoumnog čoveka, obasjanog i prosvećenog večnom božanskom svetlošću.
Šta to ima y pokajanju onakvom kakvog ga nalazimo y Novom Zavetu i y iskonskom opitu Crkve, što ga čini tako svemoćnim i efikasnim i po čemu ce ono razlikuje od drugih puteva spasenja koji su nuđeni i koji ce nude čoveku? Pokajanje je tuga ali tuga po Bogu i kao takvo ono daje ono što starozavetni prorok naziva „radost spasenja“ (Ps. 50, 14). Čovek živi y začaranom krugu „neisceljene tuge“. Istina o tuzi i patnji zaista je jedna od osnovnih „plemenitih istina“, kako je naziva Buda, svakog ljudskog bića koje postane svesno svoje smrtnosti i neminovne prolaznosti. „Rođenje je patnja, bolest je patnja, smrt je patnja, i svaka želja koja ce ne zadovolji – patnja je“. Ova Budina tvrdnja nije li istovetna sa Jovovom jadikovkom: „Prije jela mojega dolazi uzdah moj i kao voda razliva ce jauk moj“? I sa potresnim rečima psalmopevca Davida:
„Baš je ništa svaki čovek živ“? (Jov, 3, 24; Ps. 31, 5). Kao i u helenskoj filosofskoj i religioznoj neisceljenoj tuzi tako se i ovde radi o večno istoj ljudskoj tuzi i strahu, koja se, tu je u pravu savremena dubinska psihologija, nalazi u srži čovekovog istorijskog bitovanja. Pokajanje, kao tuga po Bogu, upravo je lek od te i takve ubistvene i neisceljene tuge koja umrtvljuje i ubija čoveka. Dok tuga ovoga sveta donosi smrt, pokajanje kao tuga po Bogu donosi spasenje (2 Kor. 7, 10). Pokajničko tugovanje za Bogom tugovanje je ne za nekim dalekim i nedostupnim Bogom nego za Bogom koji se približio kao Carstvo nebesko, kao „mir i radost u Duhu Svetom“. Zato je ono s pravom nazvano „kćer nade“, „odricanje beznadežnosti“, „očišćenje savesti“.[6] Njime vaskrsava ne samo um nego ceo čovek: tuga postaje radosna tuga, patnja i stradanje i smrt, najbesmislenije stvarnosti ljudskog života, dobijaju svoj duboki smisao i osmišljene preobražavaju se u polazišta i izvor novog rođenja i večnog života. Pokajanje približuje Bogu a Bog ispunjuje dušu radošću, mirom i svetlošću. Osećajući blizinu Božju čovek nije više sam, niti je prepušten sam sebi i svojoj izgubljenosti.
U svetlosti ovog „pokajanja za spasenje“ (2 Kor. 7, 10) i „radosti spasenja“, rođenih iz tuge po Bogu, strah i krivica, ta dva jeziva čudovišta sa kojima se susreće moderni terapeut u čovekovoj podsvesti, nisu ništa drugo do porod čovekovog otuđenja od toplih Očevih nedara, tj. posledica čovekovog pada, otpada i greha. To otuđenje porađa i tugu koja donosi smrt još pre fizičke smrti. Vidovitom pokajniku Simeonu Novom Bogoslovu ljudi otuđeni od Boga, porobljeni stihijama ovoga sveta, vezani na lancu nezajažljivih želja i tuge za svetom, liče na pse bez gospodara koji lutaju po sokacima, glođući kosti i pijući ljudsku i životinjsku krv, bežeći od lanaca bola, gladi i smrti u uživanje i proždrljivost i pri tom se sve više predajući u naručje „sveproždrljive smrti“.[7]
Otkuda strah u čoveku? Od samoće: on je skrivena svest o metafizičkoj samoći, znak osećanja, svesnog ili nesvesnog, usamljenosti. Osećanje pak krivice je nesvesno, često bolesno i unakaženo, osaznanje greha i grešnosti pred Nekim ili nečim. I strah i krivica su znaci bolesti i to ne samo na psihološkom, emotivnom i neurotičnom planu, nego prvenstveno na dubljem duhovnom planu. Čovek se otuđio od Duha Svetog i time izgubio dah (duh) života, postavši duhovno poremećen i nestabilan na svim putevima svojim. Otuda, dok su psihijatrija i dubinska psihologija u stanju da svojim sredstvima dopru do psihotičkog i neurotičnog sloja u čoveku i da ga, bar delimično i privremeno zaleče, ipak one pored svih svojih dostignuća, niti su u stanju niti će, same za sebe, biti ikada u stanju, da dadu čoveku istinsko duhovno zdravlje i smisao, kao ni radost spasenja, koja je svojstvena tom zdravlju. One samo mogu biti od pomoći na tom putu čovekovog punog ozdravljenja. Samo izvorno pokajanje kao svestrani lični i slobodni podvig, zasnovan na unutrašnjoj veri i slobodi, a ne nikako na mehaničkim, spoljašnjim, prinudnim sredstvima, podvig koji zahvata i obuhvata svu dušu, svu ličnost i sve oblasti čovekovog života – samo je on y stanju da upravi dušu na pravi put ozdravljenja i spasenja. Samo ce njime obnavlja „Duh pravi“ y čoveku i izgrađuje čisto srce, uz sadejstvo Duha Svetog životvornog (sr. Ps. 50, 12). Samo ako ce ca detinjom prostotom i verom bacimo pokajnički y naručje Ocu, On će nam ce približiti i dotaći ce naših srdaca svojim prečistim prstom i zapaliti svetiljke duša naših i više neće dozvoliti da ce one ugase do skončanja veka i vavek veka.[8]
Bogu ništa nije milije od srca skrušenog i smernog. Sam On y njemu obitava; pred takvim srcem svaka đavolska veština postaje nemoćna i sve truležne strasti greha potpuno iščezavaju. A kad one iščeznu onda y njemu rastu i bujaju plodovi Duha Svetoga: ljubav, radost, mir, dobrota, blagost, vera smernost, smirenoumlje i sveobuhvatno uzdržanje. Njima potom sledi božansko znanje, mudrost Logosa i bezdan skrivenih misli i tajni Hristovih.[9] Po duhonoscu Makariju Egipatskom ova promena hrišćana ne sastoji ce, kao što mnogi misle, y spoljašnjim formama i izgledu; nije y tome razlika i drugačijost hrišćana od ljudi ovog sveta. Ta razlika ce sastoji upravo y toj obnovi uma i spokojstvu pomisli. Gospodnja ljubav i nebeska čežnja je ono po čemu ce razlikuje hrišćanin od svih ljudi i čime on postaje nova tvar. Radi toga je i sam Gospod došao y svet i postao čovek.[10]
Zašto neki ljudi uživaju y grehu? Po Sv. Simeonu Novom Bogoslovu, kao i po drugim Svetim ocima, blagodatnim terapeutima, ljudi uživaju y grehu zato što nisu poznali radost čistote. Takvi čak smatraju da je nemoguće očistiti čoveka potpuno od strasti i da on nije y stanju da y sebe smesti celosno Duha Svetog. Onima, međutim, koji sa verom, y strahu i trepetu tvore zapovesti Božje i koji pokazuju pravo pokajanje, blagodat ce jasno otkriva i oni je vide, dok nevernima i onima koji su porobljeni strastima ostaje nepristupna i nevidljiva.[11]
Šta je još pokajanje? Ono je bunt protiv sebe samoga, protiv lažnog sebe i svojih samoobmana. Ono je, no Vladici Nikolaju, i stid čovekov pred čistijim od sebe. Kao takvo ono nije dovoljno za spasenje, ali ce bez njega spasenje ne može započeti. Pravi smisao pokajanja otkriva i Sv. Grigorije Palama sledećim rečima: „Pokajanje znači mrzeti greh i voleti vrlinu, udaljiti ce od zla i tvoriti dobro“.[12] Ljudski je pasti a satansko y grehu ostati. Čovek koji se kaje, oslobađa se satanske upornosti u grehu i dobrim raspoloženjem duše i tim oslobođenjem od greha, stiže do Boga.[13] Samo onda kada se čovek približi Bogu i kada blagodat Božja obasja njegovo srce i dušu, pokazujući se kao Božji sud, čovek je u stanju da vidi sebe samog i svoja dela, bilo čulna bilo psihička, onakva kakva jesu u stvarnosti. I ne samo to. Darovani mu oganj Božji čisti ga i postaje sud za njega, tako da on, poliven vodom pokajničkih suza, postaje celim bićem čist i okupan i krštava se lagano božanskim ognjem i Duhom. Na taj način postaje sav čist, sav neporočan, sin svetlosti i dana a ne više sin smrtnog čoveka![14]
Sv. Simeon Novi Bogoslov kaže o pokajanju, na osnovu sopstvenog iskustva, još i ovo: Čovekoljubivi Bog, želeći naše spasenje, mudro postavi izmeću sebe i nas ispovest i pokajanje i dade svakome onome koji želi vlast da se povrati iz pada, i njime da zadobije raniju prisnost i slavu i smelost pred Bogom, kao i sva obećana dobra, samo ako pokaže toplo pokajanje. Analogno pokajanju zadobija svaki smelost prema Bogu i prisnost, i to jasno i spoznatljivo, kao prijatelj prema prijatelju, i razgovara sa njim licem k licu, gledajući ga čisto očima uma svoga.[15] Otkuda to, pita isti sveti bogovidac, da neki nemaju posle krštenja puno saznanje i osećanje ove prisnosti i smelosti i zajedništva sa Bogom i božanskim dobrima, i ne osećaju da su u Hrista obučeni, niti vide u svetlosti Duha – svetlost Njegovog božanstva? Takvi, odgovara on, ako se udube u svoju savest, naći će da su pogazili obećanje krštenja, bilo delimično bilo potpuno. Ako nije u pitanju baš to, onda su zakopali podareni im talanat osvećenja i usinovljenja i nisu ga umnožili.[16]
Iz svega dosad rečenoga očevidno je da je lični preporod i istinsko vaspitanje svakog pojedinca nezamislivo bez pokajanja. Nužno je međutim, istaći da pokajanje nije samo lični podvig. Ono jeste priziv na promenu i preobražaj svakog pojedinca, ali je istovremeno i priziv na promenu i stalno preobražavanje celokupnog ljudskog života i ljudske zajednice uopšte. Što znači: pokajanje je u isto vreme i saborni podvig, tj. poziv na promenu „uma“ i delanja upućen svakoj manjoj ili većoj ljudskoj zajednici. O tome kao potrebi svedoči kako Stari i Novi Zavet ali i svo ljudsko iskustvo. Pojedinac je organski vezan za zajednicu i zajednica za svaku pojedinačnu ličnost, kako u zlu tako i u dobru, u nazadovanju i u napredovanju. Kao što se ogrehovljenost prenosi sa otaca na sinove, to isto biva i sa vrlinom: vrlinski primeri otaca nadahnjuju sinove, vrlina i pokajanje pojedinaca deluju blagotvorno na ceo narod i obratno, svenarodno pokajanje na pojedince. Tako je, naprimer, Bog pomilovao Solomona zbog Davidovog pokajanja, a pojava proroka Jone bila povod svenarodnog pokajanja Ninevljana. Proroci pozivaju na
pokajanje ceo izabrani narod, ne samo pojedince, i svojim svetim i ognjenim primerom bude ga iz duhovne učmalosti, podstičući ga na revnost i povratak Bogu i njegovom zakonu.
Karakteristično je da sam Gospod Hristos, utemeljujući svoje Evanđelje na pokajanju, ne kaže: Pokaj se! nego: „Pokajte se!“, u množini, prizivajući ceo narod i sve narode zemaljske na „preumljenje“ i novi život, kao pripremu za susret sa dolazećim Carstvom nebeskim. Takva je bila i propoved Apostola, takva i celokupna istorijska praksa i propoved Crkve. Crkva, njena propoved i njen život, njeno bogosluženje, svi istinski nosioci njenog duha kroz vekove, sve je to bio samo produžetak tog Hristovog priziva – „pokajte se“! upućenog svima i svakome. Pokajanje kao saborni i sveopšti put spasenja i priziv na spasenje, nezavisno od svih istorijskih promena, ostao je nepromenljiv i nezamenljiv. Zato ako je Crkva bila i ostala radionica spasenja, ona je to zato što je – zajednica pokajanja. Jer pokajanje u Crkvi i kad je lično, ima uvek eklisialni karakter. Njime se ne stiče neka „svoja“ individualna pravda i opravdanje, već se preko njega svaki pokajnik, kao što se kaže u molitvi Ispovesti „primiruje i prisajedinjuje svetoj Božijoj Crkvi, u Hristu Isusu Gospodu našem“. Greh umrtvljuje i otuđuje od Boga i zajednice Božje; pokajanje kao očišćenje od greha i duhovni preporod znači povratak u svetu Božju zajednicu, Crkvu, kao saborni bogočovečanski organizam i živo Telo Hrista Bogočoveka.
Pravoslavna Crkva je oduvek merila ne samo pojedince nego i cele narode merom njihovog pokajničkog duha, kako ličnog tako i sabornog. Vremena koja su bivala bez pokajnika i bez pokajničkog duha, bila su vremena duhovne okamenjenosti i mrtvila, vremena velikih nemira i erupcija otrovne mržnje. Vremena bez pokajnika i pokajničkog duha su vremena bez svetitelja i svetosti. To su bila vremena koja nisu rađala niti su mogla rađati – plodove dostojne pokajanja: zrele i svete ljude i svete zajednice ljudi. Prisajedinjujući sebi kao svetom Narodu Božjem pojedine narode zemaljske Crkva se prvenstveno trudila da probudi u njima svest o grehu, ličnom i kolektivnom, i da ih vaspitava u duhu pokajanja.
Kao i drugi pravoslavni narodi, tako je i naš Srpski narod, od vremena kada je zasađen „kao drvo maslinovo u duhovni raj“ Saborne Crkve Božje, stekao i posedovao taj sveti dar pokajanja. To se najbolje može videti kod tvoraca Srpske nacije i njenog istorijskog bića: Prepodobnog Simeona Mirotočivog i Svetog Save, Velikomučenika Kosovskog Lazara i Sv. despota Stefana Visokog. Svi su oni svojim primerom pokazivali i učili da je za njih put spasenja bio put pokajanja. Taj njihov duh je prelazio na narod i iz njega se u njemu rađala svest da velika stradanja, lična i narodna, dolaze zbog velikih sagrešenja. To samosaznanje i kolektivna pokajnička svest istorijski je jasno posvedočeno u narodu posle smrti cara Dušana. Pogibiju na Marici (1371) i druga stradanja Srpskog naroda toga vremena, narod je objašnjavao samovoljom cara Dušana u odnosu na majku Crkvu Carigradsku i njegove nepravedne pretenzije nad drugim narodima. Zato je sa velikim olakšanjem dočekao skidanje anateme sa njega i Dušanovog groba. Ta svest o Božjoj kazni zbog greha careva i narodnih došla je do izraza na najbolji mogući način, prvo u narodnim pesmama a potom i kod Njegoša u njegovim rečima:
 
„Bog se dragi na Srbe razljuti
Za njihova smrtna sagrešenja …“
 
Da je taj novozavetni pokajnički duh bio prisutan u našem narodu i u novije vreme svedoči jedinstvena u svetu crkva „Pokajnica“ podignuta u srcu Srbije na mestu ubistva vožda Karađorđa. No s druge strane, to isto Karađorđevo ubistvo rukom brata i kuma, kobni je znak naše novije istorije. Na samom njenom početku kum ubija kuma, brat – brata! Kao da je od tada neki novi duh počeo da se useljuje u dušu Srpskog naroda! Taj novi duh je organski vezan sa činjenicom da na tom početku naše novije istorije i kulture stoji tkz. „zdravi“ nepogrešivi razum Dositeja Obradovića i ovo strašno bratoubistvo izvršeno nad Karađorđem. „Zdravi razum“ evropske prosvećenosti prihvaćen Dositejem kao načelo, i na njemu zasnovana naša novija prosveta i kultura, ima za osnovno svojstvo odricanje „preumljenja“ odnosno pokajanja, kao gnoseološkog i etičkog načela. Čovek se smatra dovoljan sam sebi i sposoban po prirodi da upravlja svojom sudbinom. Njegov razum postaje merilo svega. Obogotvorenje čoveka kao pojedinca i njegovog „zdravog razuma“ vodi postepenom obogotvorenju njegovog biološko-istorijskog kolektiva, tj. obogotvorenju nacije i njenih interesa. Čovek nadmenog „zdravog“ razuma i svojom krvlju i jezikom samodovoljni narod, nemaju razloga za pokajanje. Zašto se onda čuditi što su u našoj novijoj istoriji pokajanje i ispovest počeli da iščezavaju, prvo među „zdravomislećim“ obrazovanim ljudima pa onda pod njihovim uticajem i u širim slojevima društva! U očima mnogih, na takvim načelima vaspitanih Srba, pokajanje i ispovest su postepeno postajali maltene nešto ponižavajuće i nezdravo. Kad bi se pojavljivala i budila žeđ za ličnim i svenarodnim pokajanjem, to se događalo prvenstveno u prostom narodu, još uvek neotuđenom od svog istorijskog predanja i od duha Crkve. Jedan od takvih pokajničkih pokreta u našem narodu, koji se pojavio krajem prošlog i u prvoj polovini ovog veka, bio je tkzv. Bogomoljački pokret. Ovaj pokret, iako u izvesnom zastoju, i danas donosi i rađa duhovnim plodovima.
Zanimljivo je da su se prema Bogomoljačkom pokretu i njemu sličnim spontanim pokretima novijeg vremena odnosili sa nipodaštavanjem ne samo posvetovnjačeni i plitkom evropsko-dositejevskom prosvećenošću zatrovani slojevi našeg društva, nego povremeno i jedan deo našeg sveštenstva Duh samodovoljnosti i površnog racionalističko-religioznog moralizma, uspeo je vremenom da uhvati dubokog korena pa i tamo gde bi se to najmanje očekivalo:u crkvenim krugovima. Partije i partijski duh prošlog i ovog veka, religiozno-nacionalistički romantizam, razarali su polako ali sigurno neka dublja duhovna tkanja izatkivana vekovima u narodnoj duši kao i njegovo eklisialno jedinstvo. Partijska svest i njen duh uvlačila se, naročito od vremena Obrenovićke Srbije, i u ljude Crkve, dajući njihovoj crkvenoj svesti i samosvesti novi sadržaj, bolje rečeno – lišavajući je sabornog jedinstva i bogočovečanske dubine. Braća, pripadnici istog naroda i iste Crkve, kao da su počeli da zaboravljaju da su braća i jedno živo i svesveto saborno telo u Hristu Isusu, koje, po samoj prirodi, i u svojoj pomesnosti nikad ne gubi vaseljenski karakter i prizvanje.
Kakve posledice je imao taj zaborav i gubljenje sabornog pamćenja? Narod se počeo deliti na partije i udruživati (u tome nije zaostajalo ni njegovo sveštenstvo) u udruženja za „odbranu“ svojih samoživih interesa i za zadobijanje „staleških“ prava. Svojim svetovnim kultom i usmerenošću, partija i njoj slične zajednice, potiskuju bogosluženje i na njemu zasnovanu živu liturgijsku zajednicu. Bogosluženje koje je kroz vekove bilo srž duhovnog života naroda počelo je da zamire a parohija da se pretvara u „servis“ za zadovoljenje religioznih potreba. Liturgija sa svojim pokajnim i vaskrsnim duhom, koja je oduvek bila centar parohije kao bogočovečanske zajednice, istiskuje se i zatamnjuje trebama, slavama i vodicama. Zato nije nikakvo čudo što smo došli u situaciju da danas postoje brojni parohijski hramovi u Srpskoj Crkvi u kojima se i ne služi nedeljama i što je u mnogim slučajevima znak pripadnosti Crkvi primanje sveštenika u kuću i svećenje vodice a ne učestvovanje u Sv. Evharistiji i Ispovesti, kao duboko preobražajnoj sili svakidašnjeg života pojedinca i zajednice.
U jednoj takvoj duhovno osiromašenoj i razbijenoj parohiji, koja prestaje da bude živa liturgijska saborna zajednica, teško se dade razbuditi duh pokajanja, ličnog i sabornog, a bez pokajanja ne može biti ni istinskog preporoda. Takva parohija se pretvara u neku vrstu posvetovnjačene zajednice, bez duhovne dubine i saborne naravi. Kao takva ona ne može biti ni ono našta je prizvana da bude: kvasac i svetlost sveta. Ona može postojati kao mesna organizacija religioznog tipa, kao pribežište za psihološko zadovoljenje religioznog instinkta, ili mesto za obavljanje religioznih običaja, ponekad i na magijski način, ali da pri tom prestane da bude ono što treba da bude: pokajna škola samožrtvene ljubavi u kojoj se ljudi i ljudske interesne i egoističke zajednice pretvaraju u Crkvu, živi saborni organizam živoga Boga, kupina neopalima iz koje svetu pogruženom u tamu sija svetlost bogopoznanja, Gora Tavor na kojoj se ljudi preobražavaju i prosvetljuju nestvorenom božanskom svetlošću, postajući jedno srce i jedna duša, sabrani jednim Duhom Božjim u jedno Telo Bogočoveka Hrista.
Možda još nismo dovoljno ni svesni toga kakva je duboka duhovna kriza i pseudomorfoza zahvatila poslednjih 150 godina ne
samo našu noviju kulturu nego i našu crkvenu samosvest. Preispitati sebe pred Bogom i svakodnevno preispitivati, ali i preispitivati stalno sve ono što se zbivalo i zbiva sa sopstvenim narodom, i to u svetlosti evanđelske Istine i iskonskog predanja Crkve, – to je osnovni imperativ i dinamička suština Hristovog priziva na pokajanje. Samo tako se može dopreti do onoga što je večno i bogočovečno u nama samima i u istoriji naroda kome pripadamo; samo tako je moguće oslobađati se od pseudomorfoza svake vrste i obnavljati se u svakom vremenu životvornim dahom Svetoga Duha, i kao ličnost i kao zajednica.
Posmatran u svetlosti tog i takvog pokajničkog samopoznanja ateizam naših dana, toliko raširen oko nas, nije li se začeo u nama samima? Ne treba nikad zaboraviti da se još od Hristovih vremena najotrovniji ateizam začinjao i začinje u oltaru i oko oltara u okamenjenim srcima večitih književnika i fariseja, iz njihove lažne prakse i lažnog služenja, tj. iz njihovog praktičnog bezbožništva. Nije samo Juda prodao Hrista za srebrenike i nisu samo sveštenici njegovog vremena bili verni slovu koje ubija, razapinjući Njega i Njegov Duh koji oživotvorava i prodajući svoje prvenaštvo za činiju sočiva. Uvek me mučilo pitanje: Zašto su baš oko manastira ljudi tako otvrdli za veru, zašto iz usko crkvenih i svešteničkih krugova niču nosioci militantnog bezbožništva i mržnje prema Crkvi? Naša novija istorija i stvarnost daje brojne primere za to. I nešto što je još čudnije: Ponekad se taj ateizam pokazuje kao bekstvo od lažnih pojmova o Bogu i lažnih predstava o Njemu i o životu po Njemu, i kao duboka čežnja za pravim Bogom i njegovom sastradalnom ljubavlju i dobrotom; kao neiskazano uzdisanje za Njim i Duhom Njegovim poniženih i uvređenih, žednih i gladnih pravde Božje i pravih bogonosaca. A lažne predstave o Bogu i lažno življenje pojavljuju se samo onde gde vera prestaje da tvori dela, tj. gde se reč ne pretvara u delo i gde delo gubi svoje značenje, prestajući da bude slovesno (Sv. Grigorije Palama). A i jedno i drugo se događa upravo tamo gde nema istinskog i dubinskog pokajanja.
U jednom skorašnjem razgovoru o ovom drugom evropskom i svetskom poklanju i o našem bratoubilačkom ratu, zadivio me svojom jednostavnošću ali i istinitošću stav po tom pitanju jednog pesnika. Na pitanje: otkud toliko mržnje i krvožednosti u našem narodu koja je došla do izraza u ovom poslednjem ratu, neočekivano za sve prisutne ovaj pesnik je odgovorio: „Naš narod je prestao da se ispoveda i da traži oproštaj“! I zaista, oprostiti, znači ponašati se kao Bog, zatražiti oproštaj, to je najsigurniji put kojim čovek dolazi do Boga i do brata, svojim svetim smirenjem rušeći pregrade i bedeme otuđenosti i mržnje. Nikada čovek nije tako lep i uzvišen nego kad traži oproštaj od Boga i bližnjeg, obliven suzama pokajanja. Ne treba izgubiti iz vida da je od svih živih bića pokajanje svojstveno samo čoveku! Ono je njemu, kao zenici vasione, sveti dar Neba, prsten na ruci bludnog sina koji se vraća iz zemlje nedođije svome nebeskom Ocu, vraćajući mu u naručje i svu otuđenu tvorevinu.
Kao takvo, pokajanje nije nešto što je čoveku nametnuto ili što mu se nameće spolja. To je unutarnji melem za njegovu dušu, nešto čime ona progledava i čime zadobija svoje pravo radovanje. Bez njega nema umu zdravoumlja ni srcu mira i spokojstva. Zato je u pravu Dr Vladeta Jerotić kad kaže da je potreba za ispovešću najdublja i najskrivenija potreba svakog ljudskog bića. Kao takva ona je neophodna i jednom narodu kao celini. Jer, po rečima A. Solženjicina, velikog propovednika svenarodnog pokajanja našeg vremena, veličina jedne ličnosti i jednog naroda zavisi od visine njegovog unutrašnjeg moralnog i duhovnog razvoja i napretka. A taj duhovni i moralni razvoj i napredak su nezamislivi i neostvarivi bez duha pokajanja i samoograničenja.[17]
Sve ovo svedoči da pitanje pokajanja i ispovesti nije pitanje neke formalne okamenjene crkvene discipline, nego pitanje čovekovog i sveljudskog biti ili ne biti i kao takvo – nezaobilazna tema svakog vremena pa prema tome i ovog našeg.
 


 
NAPOMENE:

  1. Prep. Jovan Lestvičnik, Lestvica, Slovo 5, prevod D. Bogdanovića, str. 58.
  2. Arhim. Justin Popović, Na Bogočovečanskom putu, Beograd 1980, 160.
  3. Prep. Jovan Lestvičnik, Lestvica, slovo 5, str. 58.
  4. Prep. Isak Sirjanin, Asketski spisi, grčko izdanje, str. 281-282.
  5. Sv. Simeon Novi Bogoslov, Traites Theologiques et Ethiques II, izd. S. Chretiennes, No 129, 11, str. 334-336. Cp. Arhim. Justin Popović, Na Bogočovečanskom putu, str. 160.
  6. Lestvica, slovo 5, str. 58.
  7. Sv. Simeon Novi Bogoslov, navedeno delo, II, 30, str. 312.
  8. Sv. Simeon Novi Bogoslov, Etička slova II, 7, navedeno izdanje, str. 605-610.
  9. Isto, 8, str. 216, 195-220.
  10. Makarije Egipatski, Pnevmatike omilije, 5,5 izd. Dorries Klostermann Kroeger, str. 49-50.
  11. Sv. Simeon Novi Bogoslov, navedeno delo, II, 9, 244, 345-355; 10, 266, 105.
  12. Sv. Grigorije Palama, Omilie, 59, izd. Ikonomu, str. 241.
  13. Isti, Omilie, 3, PG tom 151, 44V.
  14. Sv. Simeon Novi Bogoslov, navedeno delo, II, 10, 266, 105-115.
  15. Isto, 13, 416, 235.
  16. Isto, 13, 416-418, 235-250.
  17. Sr. A. Soženicin, Ispod glib, Pariz, 1974, str. 128-129.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *