НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Екуменизам » Тајна екуменизма

Тајна екуменизма

Протојереј-ставрофор БОБАН Миленковић

Објављено у зборнику Византијско-словенска чтенија I, Центар за црквене студије, Ниш 2018, стр. 61-78.

 

ПОКУШАЈ ДЕФИНИЦИЈЕ

Некако се намеће питање, ко је кога створио – савремени човек тај круг екуменизма или је екуменизам кругом и у кругу створио савременог човека, мада нам се сугерише да овај круг и човек сапостоје, што је опет само привид тог истог круга? Некако би било најнормалније да је круг сав осмишљен својим центром, али код овог круга, о коме причамо нема видљивог центра, тј. нема ни Бога ни човека у свом центру, иако би некако да и Бога и човека прекрије својом празнином. Чини се оправданим што смо овај круг условно назвали магијским, јер у магији (још) увек постоји некакав препознатљив центар под маском човека. Такав магијски круг је још увек последица човековог напора, поремећеног грехом, да некако без Бога осмисли и уреди свет око себе. У том правцу говорећи, круг екуменизма је много опаснији од било ког магијског круга, баш онолико колико је и медведица опаснија од својих младунаца по човека.

У кругу екуменизма нема ничега осим бездана који ништа не ствара нити уређује, већ жели све да поништи (и Бога и човека). Када се крене од једног еклектичког бесмисла, којим се пројављује на својим ивицама (пракси), ка центру избија се у још већи бесмисао који је опет само ивица још већег бесмисла. Чега год се екуменизам дотакне или уђе у нешто, он у свом кругу, својим безданом одмах омаловажи, релативизује и претвори у нови круг и бездан у њему. Најгоре од свега је то што екуменизам својим кругом истовремено делује и споља и унутар човека: труди се да прожме човека, хранећи се њиме и тиме порађа себе у свету око човека. Будући да представља закривљеност и промашеност, овај круг екуменизма смртоносно спутава човека, јер он, екуменизам је клевета од демона створена ради фалсификовања обожења човека кроз обоготворење бездана на рачун Творца који је ради нас постао један од нас.

Екуменизам се може дефинисати и као човекова саблазан, као црна рупа створена у очима човека-егоисте, од стране оца егоизма и човекоубице, а та рупа се нигде и ни са киме не уклапа али све прождире. Црна рупа екуменизма друге једе и бива једена, а кроз то, увек расте. За покретача екуменизма, потпуно је небитно где је човек у свему томе, јер он тежи својој демонској самодовољности – којој сметају и Бог и човек као његова творевина. Отуда не чуди да такав један обезбожени и обесчовечени круг (бездан, црна рупа) најпре и свим својим мртвим силама напада Цркву, тј. Тело Богочовека Христа од које је екуменизам препознат и одбачен у свој пуноћи његовог ништавила. Ништавило екуменизма којим се храни механизам његове цикличности јесте еклектичко идолопоклонство[1] засновано на маски човекопоклонства – преваре коју човекоубица од искони нуди човеку, не би ли га преварио и усмртио као душу живу (душа жива – ψυχή ζώσα) – у коме је Сатана једини бог.

Да би демон екуменизма могао да делује неопходно му је да покуша да усмрти човека и Бога – човека је усмртио грехом, док Бога покушава убити човекопоклонством које је у суштини сатанопоклонство. У времену се, пак, као отровни – за човека и за Бога – извор екуменизма показао латински сведогмат о првенству и непогрешивости папe[2].

Својим настојањем да у себи обејдини све могуће религиозне идеје о Богу, екуменизам у ствари хоће да собом замени Бога. Екуменизму не треба Библијски Бог, јер Он је искључив и нетолерантан према философским схавтањима бога. Екуменистичкој причи о богу, Библијско Откровење потребује као једна нижа, прелазна степеница у човековом саморазвићу и обогосвешћивању човекомиша[3]. Тако посматрано, видимо на делу стварање једног новог „откровења“ које није Црквено, а тиме ни богонадахнуто, тј. спасоносно обожујуће, али јесте богоборно и човекоубиствено. Прецизније речено, стварање и наметање „новог откровења“ за Цркву јесте покушај римојелинизације Цркве о чему ће бити речи касније. Могло би се још на безброј начина дефинисати и описати тај многолико-безлични лик екуменизма, јер је он скуп свих легиона којим Сатана ратује против Цркве.

 

ЗАМКА ЕКУМЕНИЗМА

Главна опсена екуменизма је у томе што жели да спасе заједницу (колектив), а не сваког посебног човека. Господ је дошао да спасе човека, а не људе. Господ је постао човек, оваплотио се ради човека, а не ради неке организације у којој се утапа човек појединац. Истинска Заједница спасења (Црква) јесте заједница коју ствара Бог ради обожења човека – то није никаква надзаједница која образује Бога и човека[4]. Екуменистичка, на Христу Богочовеку неутемељена заједница не говори Духом Отаца, већ језиком компромисних, несаборских (неблагодатних) конференција. На тај начин се Свето Откровење замењује науком, Сабор Цркве научним скупом кроз који се учесници у њему „жртвују“ баш ради те нове над-науке,[5] не би ли некако без Христа Богочовека победили смрт и тако опет симулирали васкрсење. Морамо напоменути да је за екуменизам смрт врло битна, јер он њоме покушава да сакрије грех, њен извор, и тако ако може симулира (произведе) васкрсење, тј. обожење човека без Бога. За такву науку Свети Апостол Јаков каже ово није она мудрост што силази одозго него земаљска, чулна, демонска (Јак 3,15), истовремено нас Свети Апостол Павле, такође, упозорава на демонско фалсификовање Светог Еванђеља и предања Цркве и поручује нам, али ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље другачије него што вам проповедасмо, анатема да буде. Као што смо већ рекли, и сада опет велим: ако вам неко проповеда јеванђеље другачије него што примисте, анатема да буде!(Гал 1, 8-9)[6].

У том контексту ваља напоменути да демон зна за ужас греха и живот у смрти, те зато Цркви „човекољубиво“ нуди компромисе екуменистичких конференција. Самодовољним конференцијским декларацијама демон покушава да саблазни Цркву кроз њене Пастире. Наиме, Црквени Пастири који прихватају, оправдавају или, пак, директно учествују у стварању споменутих декларација – уместо да се труде да свим људима објављују Христа Богочовека – постају вуци у овчијој кожи[7]. Екуменистичке конференције су снажно демонско искушење којим се Јерарси Цркве добровољно варају и прихватају грех да са нецрквама, кроз компромисни „дијалог“, раде на успостављању уједињене светске цркве – тј. Цркве и света без Богочовека Христа. Кријући се иза човекољубља без Бога и богољубља без човека, екуменистичке конференције нам нуде нешто што није по мери Богочовека Христа – што само потврђује да се ђаво није одрекао своје лукавости, иако је она одавно препозната од Отаца[8]. Гласом својих конференција екуменизам покушава да се наметне као „нови“ глас Духа Светог у Цркви којим Црква превазилази своје теолошке недоумице и историјске промашаје, јер јој се открива нешто ново што је „ослобађа“ од претходног. Ваља рећи да су верни (Пастири и Народ), сабрани у Цркви, позвани да сведоче Христа сваком човеку на овом свету, не презајући ни од какве жртве ради ближњег да би га привели Њему. Међутим, то нам никако не даје „слободу“ да се одричемо Христа онаквог какав нам се оваплоћењем открио и каквог нам Дух Свети преко Сабора Светих Отаца светотајински непрекидно сведочи. Једино следујући Светим Оцима у Духу Светом можемо разумети Отачко упозорење на ђаволску лукавост сакривену у екуменизму и његовом покличу за сусретом у љубави. Сусрет у љубави није сусрет у демократско-социјалистичкој равноправности“ екуменизма, већ је, по искуству Светих Отаца, сабрање свих у Христу Богочовеку. Љубав у себи не подразумева клонирану истоветност људи, а још мање негирање Истине зарад лажи. Напротив, љубављу су људи, који следујући Светим Оцима Духом Светим, сабрани у Христу Богочовеку, облагодаћени да сваком сведоче Љубав (Христа) без понижења и компромисних договора који би је собом свели на оно што није[9]. Једном речју, екуменистички поклич за сусрет у љубави јесте позив на сусрет свих у ништавилу демонске преваре – а свака демонска превара по себи јесте пакао. Поклич екуменизма је глас узурпаторског духа у времену и простору, а борба Цркве против њега је од увек карактеристика живота Цркве у времену и простору[10]. Сатана то добро зна, па зато и учи своје присталице да: „Свемоћ у суштини не значи власт над земљама, па ни над регионима. То је власт над цивилизацијом чији је стожер религија. То је власт над душом човечанства, виша форма власти, која треба да припадне Богу“ – тако да у суштини „њихове претензије на ту власт нису ништа друго него изазов Њему [Богу], сведочанство тога да у њима живи и дејствује онај који је у чудовишној гордости устао против Њега и продужава да необуздано у својој претераној страсти овлада духовном влашћу над светом, претворивши све у духовне робове“[11]. Отуда свака сличност савремених сабрања на „међуцрквеним“ конфенцијама са Св. Васељенским Саборима је спољашња, јер суштина им је темељно различита. До Сабора је долазило и долази у Цркви ради утврђивања Истине – коју је нека јерес негирала – на тај начин се Црква изражавала, отварала према онима који су ван Цркве. Данашње екуменистичке конференције и у том погледу негирају Свете Васељенске Саборе, будући да оне по себи покушавају да сакрију и оправдају сваку јерес као исправну и неопходну да би се Истина Цркве уопште изразила. На њима се без Истине (Богочовека Христа и Духа Светог) говори о некој новој, надоткровењској и безблагодатној истини.

Екуменистичке конференције су без благодати Духа Светога, која је неопходна да би оне имале значај и карактеристике Сабора. Истина је, за екуменисте је истина постала философско-компромисна и у свему подређена овосветским потребама. Уместо старања о спасењу од греха, пропадљивости и смрти кроз преумљење и светотајинско преображење човека у Христу Богочовеку – конференције наглашавају потребу решавања савремених социјално-политичких проблема у оквиру колектива обезбићених и обезличених људи без Христа. Тачно је да се на тим конференцијама говори о опасности посветовњачења, али се на његов изазов одговара методама посветовњачења којима се показује теолошка утемељеност и усмереност екуменизма.

 

„ТЕОЛОГИЈА“ ЕКУМЕНИЗМА

Својим односом према богословљу, поборници екуменистичких конференцијских састанака се показују као доследни настављачи старогрчке философије за чију је теологију Свети Григорије Палама јасно сведочио да је то „теологија“, доказивање могућег (πιθανολογία), јер свако богословско мишљење које они прихватају јесте дијалектичко, могуће од могућих, односно вероватно од вероватних. Наиме, они ништа извесно и поуздано не знају ο Богу, „него залудеше у својим умовањима“. Ми, међутим, у свом богословствовању не полазимо од начела заснованих на основу претпоставке, већ им бивамо непоколебиво привржени јер смо тако поучени од стране Бога“[12]. Оваквим ставом се Свети Григорије пројављује као настављач светоотачког предања које му је претходило, као нпр. Светог Василија Великог, који нам говори следеће: „Заиста, превелика световна мудрост једном ће их до страшнога суда довести, јер посматрајући толико пажљиво све оно што је залудно, заслепљени су за поимање истине…они само једном од свих метода нису изнашли: метод којим би схватили да је Бог Творац свега и праведни Судија, Који достојном платом награђује свакога за његова дела;…“[13] – јер – „…постоји нешто од онога што нам је даровало богонадахнуто Писмо, што је несравњиво више од знања о стварима и због чега су боготворачке речи несравњиво узвишеније од оне философије, јер њене науке саме од себе не приводе нити узводе ка оној узвишености знања“[14]. Једном речју, екуменистичке, (псевдо) саборне, екуменистичке конференције немају истог Духа са Сабором Апостола и Отаца Цркве, а тиме немају ни исправно богословље[15]. Наиме, у екуменизму се све сконцентрисало на догађај изван човека, на стварање атмосфере погодне за постизање компромиса, која се намеће као „нови кључ“ коме је подређен Богочовек Христос, а тиме и Црква. Такав „кључ“ је неопходан да би се екуменизмом изградио агностицизм као темељ потврде неопходности да се појави нови, за сада непознати, бог[16].

Ударна песница екуменизма у пропагирњу „новог кључа“ којим се превазилазе[17] сва „ограничења“ Цркве, јесте клерикализам. То је и разумљиво, да једна обезбићена, екуменистичка, заједница тежи да се отемељи на нечему и да кроз то себе припреми за возглављење главом ка којој тежи и коју призива, а која није Христос Богочовек, већ некакав надепископ који би био изнад Саборне Цркве. На овај начин би Црква престала да буде Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. Губитком саборности губи се једно живо, Свето Тело Богочовека Христа које су Апостоли Духом Светим предали свету не знајући за таквог надепископа – или надапостола – кога би сада да сакрију под именом Светог Апостола Петра. На тај начин се савремена, такозвана неопатристичка теологија претвара у двосеклу секиру којом би истовремено да се убије човек као боголико биће, али и да се Бог одсече и протера од човека у неки неодређени и само одабранима познати есхатон.

Непрестано наглашавање есхатона у савременој академској теологији, макар она саму себе називала и евхаристијском, само споља личи на светоотачко (апостолско) жарко ишчекивање Другог доласка. Код Апостола и Апостолских Ученика то је Есхатон, који се од Бога дарује човеку ради коначне потврде Хрстовог спасења рода људског, док је сада Есхатон нешто што се логиком, философским домишљањем намеће и Богу и човеку. Такође, у апостолско-светоотачком Есхатону сви постају једно у Христу Богочовеку и ту своју равноправност – сада и овде – деле међусобно будући да им је све заједничко у вери, нади и љубави Христовој.

Код савремених, академских, теолога есхатолога ништа није заједничко већ је све раздељено између „обичног“ Народа и јерархије која је посвећенија (у гностичком смислу) у Тајну спасења. Другим речима, Есхатон се злоупотребљава као маска за прикривање чињенице да се квари истина Крајеугаоном камену Цркве – њеном возглављењу на Њему и у Њему ради Њега – и уводи нека нова, клерикална, пара- еклисиологија. На пример, код Светог Климента Римског водећи мотив у еклисиологији је став да „ Велики не могу бити без малих, нити мали без великих; у свему постоји нека спојеност (повезаност), и у томе је корисност.“[18] Став Светог Климента, будући да наглашава равноправан однос између клира и Народа без порицања благодатне функције сваког од њих, у директној је супротности са клерикализмом, а тиме и у супротности са екуменизмом, без обзира на лажну дреку екумениста да се боре за достојанство и наслеђе Ап. Петра. Јерархија и Народ су исти организам, као тело и душа су. Ако се тај однос међусобне равноправне прожетости поремети, онда се појављују два облика једне исте опасности по Цркву и спасење човека. Превласт клира доводи до клерикализма који није ништа друго до метафизичка фантасмагорија којом демон жели да обестелеси Цркву, наглашавајући хиперблагодатност клира у односу на Народ. Са друге стране, ако Народ пориче благодатну неопходност јерархије, као од Бога установљеног извора преко кога долази живот и покрет Народу, тада се појављује крајност супротна клерикализму, али подједнако смртоносна, а то је месалијанизам и хаос магијског агностицизма у коме је све могуће. У том стању, Народ је препуштен демонској обмани магије садржане у првом искушењу које до дана данашњег учи људе да без Бога могу постати бог – било као појединац или као колектив; и једно и друго одступање су само предворје пакла званог екуменизам.

Клерикализмом се и оно што нам је од Светих Апостола предато да спречи самовољу човековог егоизма која уништава Саборност Цркве – „Епископа нека постављају два или три епископа“[19] – претворило временом у средство тираније имагинарне заједнице над човеком као слободним, боголиким, бићем[20]. Саборност Цркве је, у устима екумениста клерикализмом постала изговор за обезглављење Цркве. Наиме, тиме се тежи да Црква постане организам људи са епископским титулама и Народа који им је у покорности, јер само тако тај „организам“ може да се креће према неком само њему знаном нагону самоодржања који невероватно подсећа на коктел Дарвина и Ничеа у безпоштедној борби за самоодржање егоизма. Да, баш егоизма, и то колективног, обезбићено-обезличеног егоизма који се крије иза парола о ипостаси, ипостасности, есхатологији (у коју су упућени само посвећени неогностици) итд. На основу свега тога се, суштински, злоупотребљава Јерархија Цркве, негира покајање, док се смирење и послушање трансформише кроз алхемију филозофско-метафизичких спекулација у чисту покорност која постаје начин постојања човека као зомбија.

Филозофско-метафизичке спекулације екуменизма говоре о Богу и речник им је религиозан, али не и Светооткровењски, библијски, јер није благодатно светоотачко- светотајински искуствен[21]. Са стране њихових промотера преплављени смо новим теолошким идејама и новим тумачењима светоотачких, како они рекоше, идеја – рекло би се, у светлу најчистије традиције Варлаама, Акиндина и Григораса, тј. старогрчке философије и чеда њеног схоластике. Резултат не чуди јер се све то завршава чистим агностицизмом. У пракси се показује да безблагодатна катафатика води у идолопоклонство, док безблагодатна апофатика производи сам пакао самозатворености човека. Међутим носиоцима таквог, филозофско-метафизичког, „препорода“ Цркве то не смета, јер су им широм отворена врата за самозадовољно егоистично наклапање и расправљање без обавезе послушности Богу и Цркви, тј. Светим Оцима[22].

Потврда да је благодат Духа Светог стварно делатни кључ којим светотајинском синергијом са Богом напредујемо ка спасењу и обожењу по дару Христовом, јесте богослужење Цркве.

 

БОГОСЛУЖЕЊЕ ЦРКВЕ – НЕГАЦИЈА ЕКУМЕНИЗМА

Црква је својим светотајинским пројавама у времену и простору потпуна негација екуменистичких измаглица, јер у екуменизму нема богослужбеног, светотајинског искуства заједничарења Бога и човека у Богочовеку Христу. Самим тим у екуменизму не само да нема истините теологије, него не постоји ни могућност за постојање истините антропологије која у Цркви бива преображена благодаћу Господњом тако да постаје теантропологија.

Пример за то јесте искуство богослужења где човек саслужује Бог(очовек)у и у томе учествује други човек. За такво учешће човек бива облагодаћен кроз оно што му је већ дато, иако му је предпостојеће, будући да је нестворено (благодатно)[23]. Нестворена благодат чисти човека садејствујући му и чини га спремним за заједничарење[24] – на тај начин се пројављује заједница Бога и човека као синергија кроз коју се остварује обожење човека[25]. Може се слободно прхиватити тврдња А. И. Сидорова, да се по Светим Оцима „хармонично устројство Тела Христовог пројављујуе пре свега у богослужењу, које се врши у одређено време и часове; благодарећи црквеном богослужењу нама се откривају ‘дубине божанског познања’.“[26] Карактеристика тако утемељене заједнице је да је она нова твар[27] у којој учествују зајдно њени творци (Бог и човек), а не метафизички производ који се намеће човеку и Богу, као (предпостојећи) незаобилазни императив који собом све сада постојеће поништава или у најмању руку деградира на степен пролазног и оптерећујућег.

Екуменизам на богослужење Цркве, такође, најопасније удара клерикализмом, који се у њему кроз његове скупове возглављује у свом безглављу[28]. Тајност којом себе заодева клерикализам не би ли се оправдао јесте припрема за сивило екуменизма у коме се, пак, клерикализам пројављује кроз самопозивање и самоучествовање одабраних клирика у њему. Они су Народу Цркве непознати и недоступни – иако им се намећу – као Пастири. Народу Цркве и Пастирима су непознате и њихове екуменистичке теме (проблеми, саопштења, мољења и сл.), које се бирају по кључу чији механизам знају појединци међу епископима независно од Сабора и Народа. Маска клерикализма, којом се припрема терен за сваку антицрквеност, јесте чист папизам који нам говори да се верни на литургији сабирају (само) око епископа, који је уместо Христа или на месту Христа, а не Духом Светим око и у Христу који себе иконизује, а не замењује, кроз епископа. Клерикализмом се потискује чињеница да је верни Народ у Цркви не само да испуњава обавезе, већ и остварује право на спасење и да у његовом остварењу активно учествује. Међутим, екуменизам кроз декларације својих конференција, и својим заједничким молитвама са инославнима спроводи римојелинизацију богословља, а то јесте плод секуларизма сакривеног у њему, те тако умртвљује Народ Цркве и релативизира Истину Цркве[29].

Евхаристијско искуство Цркве, пак, негира овакво екуменистичко богословље и социјализацију Цркве, будући да се кроз Св. Литургију непрекидно сведочи да је Црква једино у Христу Богочовеку Једна, Света, Саборна и Апостолска, Православна Црква[30], а не европска и свесветска скупштина људи. Отуда је свака Света Литургија саборна осуда сваке јереси, па и екуменизма у суштини и форми његовој. То је отуда, јер се светим сабрањем (Литургијом), возглављује наше облагодаћење и спасење обожујућом благодаћу Господњом. На тај начин преображени у Христу и у Њему, Њиме усиновљени Богу и Оцу, Духом Светим, постајемо кадри да сведочимо Оног ко је Светим Духом основао Цркву као своје Тело, Богочовека Христа који нам објави Бога Оца и дарова Духа Светог који од Оца исходи; Њега проповедамо и сведочимо, њиме постојимо и живимо као деца Божија по дару Његовом у Цркви. Богочовек Христос говори кроз своје Тело и у Телу свом – Цркви – Духом Светим. У Цркви Он не говори по мери палог човека, иако говори ради палог човека, по вољи Бога Оца јер Бог толико заволе свет да је Сина својега Јединородног дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни ( Јн 3,16).

 

ЧОВЕК У БОГОСЛУЖЕЊУ ЦРКВЕ

У богослужењу човек благодатно доосмишљава оно што је већ примио од тренутка стварања, то бива јер се богослужењем прихвата оваплоћени Господ и кроз крштењску синергију са Њиме, обновљење и ослобође сваког од нас обучених у Њега[31] од греха, трулежности и смрти. У богослужењу се не дешава никакво магијско или метафизичко превазилажење човекове природе, већ њено преображавање у Тело Богочовека Христа, а то значи по благодати учествовање целог човека у целом Христу[32]. На тај начин се избегава свођење заједничарења човека са Богом на присуство Бога у човеку и човека у Богу на својеврсни идололатријско-магијски однос преко Светог Причешћа[33]. Иако је Свето Причешће врхунац заједничарења са Христом Богочовеком, то не значи да не постоје и други благодатни дарови – призиви – на које треба одговорити саучествовањем у њима како би се стигло до Светог Причешћа. Ако је Свето Причешће суштина, онда је хришћански живот (покајање, врлина, подвиг, очишћење од греха и смрти и сл.) оно што око те суштине приводи и призива ка њој, разоткривајући је не као коначност, већ као бесконачност обожујућег богопознања.

Човек је позван да преобрази своју палу природу, а не да је одбаци. Позван је да преобрази и своју ипостас, а не да је обезбићи тако што је оставља без суштине. Када Светитељи говоре о спасењу човека, говоре о томе као о чину преображења човека, али без укидања човекове природе или ипостаси. Напротив, преображење подразумева очување посебности сваког од нас у Христу Богочовеку, посебност чини основ за препознавање другог човека као исто тако посебног, али без обоготворавајућег егоизма или некаквог нирванског сливања. Преображење Господње је очувало посебност Апостола Петра, Јакова и Јована и пројавило очуваност посебности Мојсија и Илије, без обзира на различитост њиховог тренутног начина постојања и све то у Слави Господњој кроз коју се пројавила Света Тројица несливено и нераздељиво.

Такође, од стране екумениста, у причи о евхаристијској теологији као потврди да је Бог ипак сада и овде и да је човек слободан од греха и смрти, мења се редослед, па се последица (смрт) представља за узрок, а грех (узрок) за последицу, да би на тај начин добили оправдање за тврдњу да је живот наметнут човеку и да је сам по себи мука и проклетство, јер је наметнута неизбежност. Смрт се смешта у темељ постојања и постаје покретач деловања, јер само на тај начи постоји живот – то је Хераклит, а не хришћанство. Бог није тиранин и смрт није казна од које ће нас тек Есхатон ослободити, али тако што ће човек постати интелектуална утвара без библијског тела, већ са платоновско-оригенистичким интелектом. Све се пасивизира и напреже да се боголикост као активан дар који поседује човек угуши и претвори живот у проклетство. Ту теорију о животу као присили проповедају „евхариситијски теолози“, што само доказује да они сами немају искуство богослужења и макар простог знања о садржају литургијских молитви и славословља.

Трулежност и смрт не припадају природи човековој по аутоматизму стварања, јер човек није створен као трулежан и смртан, иако је могућност умирања имао у себи. Трулежност и смрт су особине које само у философији заснованој на човеку без благодати могу бити темељи човековог природног постојања. Са природом пропадљивом и смртном, по аутоматизму, човек би могао постојати само ако би био самопостојеће и од себе постојеће биће, међутим он није то. Управо због тога је могуће да његова природа, иако створена, није по аутоматизму смртна и пропадљива, а тиме није ни зла по душу (интелект, ипостас и итд.) човека. Немогуће је себе остварити као уипостазираног у Христу без целокупне своје природе преображене у Христу, а то значи и преображено и обожено тело, а не само обожена душа или само обожени ум.

Бог је у светотајинском животу Цркве присутан пуноћом своје благодати непрекидно и без присиле, без чекања, али од нас зависи степен учешћа у њему, сагласно са могућностима творевине[34]. Заједница је плод начина постојања, али је циљ спасење човека као конкретне и непоништиве, неутопљиве, непоистоветљиве, несливене, али и неразлучне природно-ипостасне другости и створености у обожењу творевине, а не спасење заједнице обезприодњених или обезличених људи утопљених у бескрај трајања обезсуштаственог или неипостазираног човека[35].

Да је тако нешто за нас једино могуће и спасавајуће у Цркви сведочи нам Апостолско-саборно искуство Светих Отаца које се потврђује као истинито на сваком литургијском сабрању у коме се као у жижи, у Христу Богочовеку, све сабира и преображава. Истовремено, литургијско сабрање се показује као извор свега онога што нам је од Отаца предано као животно схватање и остварење хришћанског подвига. Почетак (Α) је Богочовек Христос – Крај (Ω) је Богочовек Христос! Недељива је Тајна Бога од Тајне човека у овом свету. „Ово је тако стога што се предање гради не само континуитетом идеја, већ такође и искуством. Оно подразумева не само интелектуалну повезаност, већ и заједничарење …заједницу Бога и човека. …оци никада нису одвајали богословље од антропологије“[36]. Другим речима, свака истинита антропологија у цркви јесте теантропологија заснована на тајни богооваплоћења, тј. на Богочовеку Христу. У том контексту је неопходно да се понови још једном да: свака заједница која је ван Апостолско-саборног: „Јер угодно би Светоме Духу и нама…“(Дап 15, 28) – Васељенско саборног: „следећи предање Католичанске (Саборне) Цркве…И следујући Светих шест Васељенских Сабора“[37] – као и свевремено богогослужбеног „… Пророци како видеше, апостоли како научише, Црква како је примила, учитељи како су одогматили, васељена како се сагласила, Благодат како је засијала, Истина како се доказала, лаж како је протерана, Премудрост како се смело исказала, Христос како је наградом потврдио – тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо…“[38] – лажна заједница и не-црква без благодати (бого)познања у себи. Наиме, богопознање које су нам Свети Оци искуствено предали се „назива ‘мудрошћу одозго’ и ‘Божијом мудрошћу’… “– јер оно –„је потчињено мудрости Духа, прима и препознаје благодатне дарове Духа. А оно знање које није такво, оно је ниже, душевно и демонско, како вели Брат Господњи, те зато и не прихвата ништа што је од Духа, као што је писано: ‘Телесни човек не прима што је од Духа“[39]. Све друго ван искуства Отаца јесте лажцрква[40] којој није глава Богочовек Христос, већ човекомиш[41]. Ово ће нам бити јасније ако направимо разлику између израза превазићи и преобразити, који су, нажалост, прећутно поистовећени, иако немају исто значење.

 

ПРЕВАЗИЋИ ИЛИ ПРЕОБРАЗИТИ?

Разлика о којој је овде реч је истоветна са разликом између метафизике и теологије. Неретко се дешава да се метафизика и теологија посматрају као синоними, међутим, поставља се питање да ли је то баш тако. Благодатна теологија Цркве је по свом исходишту неметафизичка, јер не потиче ни од физике ни од над/после физике (μετά τα φυσικά), иако је сва усмерена ка физици преображујући је у нефизичку без укидања, не западајући у метафизику. Благодатна теологија потиче од Бога који се открива и она иако се користи језиком човекове философије, не исцрпљује се њоме, не своди се на њено знање чији је почетак у борби против незнања, али јој је врхунац и крај круга потврда агностицизма. У Благодатној теологији нема круга самознања, већ преображеност природе кроз познање које ослобађа од знања, али не укида нити спутава ни једну од моћи човека и благодатних дарова[42].

Но, вратимо се изразу превазићи, будући да је то израз којим се указује да је нешто ниже и као такво превазиђено – тј. остало иза онога што напредује даље. Превазилази се оно што је спутава напредак ка бољем, иако је у одређеном периоду косристило истом. Оно што се превазилази се доживљава попут катализатора у хемијском процесу, који се трпи док користи процесу, који се развија независно од катализатора, да би на крају катализатор био одбачен као непотребан и оптерећујући. У екуменистичким филозофско-метафизичким спекулацијама о Богу термин превазићи је омиљен, јер омогућава екуменизму да оправда своје несагласје са свим стварима које му противурече, те их зато треба превазићи. Екуменизмом је термин превазићи у свом пуном метафизичком (философском) смислу пребачен на терен теологије и омогући стварање врло опасног плагијата теологије Цркве под именом академска теологија[43]. У таквој теологији душа треба да превазиђе тело, а ипостас природу као и Црква догматске разлике са јеретицима и итд., али превазићи све то значи одбацити све то. Једноставније речено, академска теологија јесте језик Новог Вавилона који је формиран на темељу Академије – на палоприродном, неблагодатном – у настојању да се напором (само)разума створи „нови свет“ и човек без Бога. Овим академским, псевдо теолошким, језиком се све подређује методима и циљевима унапред задатим по мерилима флуидног, обезблагодаћеног и самодопадног разума, који сведемонским наговором све собом раствара, бивајући у свему растворен до хаоса непрепознатљивости и безбројних могућности легеона. Битно је да нема Духа Светога, јер тада је у њему „све могуће“, јер тај други дух – који се овим језиком изражава не би ли преварио човека – нуди „коначно слободу“ превазилажења Еванђеља, а тиме и Цркве којој је Глава Богочовек Христос. Та „коначна слобода“ јесте „еванђеље“ антихриста. Наравно, да би језик Новог Ваилона био прихватљивији за човека, демон не говори без маске којом скрива сав демонизам екуменизма. Љубав (без Христа Богочовека) је маска за сатански егоизам, који њоме све поништава, али себе обоготворава. Кроз екуменизам, маска језиком свог богоборног господара поставља академију испред Амвона, академске симпосионе на место Сабора Цркве, школу на место Цркве, властољубље и силу власти насупрот благодати и синергије, разум уместо Бога – све скупа то је на делу демонизовање уместо обожења човека. Свети Григорије Палама – полемишући са Григорасом (и Варлаамом) – разоткрива зашто, могло би се рећи, високоучени људи упадају у замку демонске маске и језика, па каже да то бива „због тога што су они, колико од њих зависи, имали само једну бригу, а то је да, претварајући се да су простодушни и да тобоже богословствују узвишеније од некадашњих и садашњих отаца, заправо изазову пометњу против Бога и свих који су Њему привржени“[44]. Једноставно то је плагијат и супротност свега онога што у Благодатној теологији означава израз преобразити или преображење.

 

ЗАКЉУЧАК

Можемо слободно закључити да, ако немамо доброг темеља, онда је и наше усмерење погрешно и никако не доводи до прокламованог циља (тј. спасења). Зато се и дух екуменизма врло брзо показује, кроз смутњу и немир који собом изазива у Цркви, само као још једна странпутица која одводи човека од Богочовека Христа, а самим тиме и ван Цркве Тела Његовог. Негирајући собом Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву на делу се, екуменизмом, намеће римојелинизација као образац постојања и деловања Цркве у овом свету. Тиме се негира да само у Цркви и кроз њу, без компромиса са грехом, пропадљивошћу и смрћу – који су стање демонизоване природе палих анђела – Христос Богочовек остварује спасење човека – јер римојелинизацијом се плагира све од Богочовека нам подарено ради обожења, тј. спасења човека.

Једини прави одговор на изазове које живот у палом свету собом носи, ми можемо да дамо једино кроз Цркву и у Цркви Духом Светим. Одговор ван Духа Светога јесте инославан одговор, без обзира што га даје човек који по обредној спољашњости подсећа на човека који припада Цркви. Обредна сличност није мерило црквености, већ је то благодат Духа Светога и следовање боговидцима, Светим Пророцима, Апостолима и Светим Оцима до данас, који нас руководе и показују како да препознамо Богочовека Христа Јединог Спаситеља нашег од греха и смрти и тако живимо подарени нам од Њега живот по мери Њега самог.

 

Библиографија

Свето Писмо, Старог и Новога Завјета, Библија, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, Београд, 2012.

Свети Василије Велики 2001, Шестоднев, Нови Сад.

Свети Григорије Палама, а. 2012, Прва Посланица Акиндину, Дела Светог Григорије, Паламα 1, Беседа, Нови Сад.

Свети Григорије Палама, б. 2012, Прва посланица Варлааму, Дела Светог Григорије, Паламα 1, Беседа, Нови Сад..

Свети Григорије Палама, в. 2012, Слова у одбрану светих исихаста, Дела Светог Григорије, Паламα 1, Беседа, Нови Сад.

Свети Григорије Палама, г. 2015, Друго слово о писаној лажи и непобожности (Никифора) Григораса, Дела Светог Григорија Паламе 7, Беседа, Нови Сад.

Свети Григорије Палама, д. 2005, 36. Беседа, Господе просвети таму моју, сабране беседе, Образ светачки, Београд.

Свети Григорије, Палама, ђ. 2005, 60. Беседа, Господе просвети таму моју, сабране беседе, Образ светачки, Београд.

Дионисије Ареопагит, свети 2015, О небеској јерархији, Међународни центар за православне студије, Центар за византијско-словенске студије Универзитета у Нишу, Ниш.

Свети Кирило Јерусалимски, 2001, Катихезе, Београд – Ваљево – Србиње.

Свети Климент Римски, 2002, свети, Климентова Коринћанима Прва

[Посланица], Дела Апостолских Ученика, друго издање, Врњачка Бања-Требиње.

Орос вере Седмог Васељенског Сабора у Никеји (787.г), 1990, Зборник радова Духовност Православља, Београд.

Свети Јустин Поповић, а. 1974, Правослвана Црква и екуменизам, Солун. Свети Јустин Поповић, б. 1978, Догматика 3, Београд.

Свети Јустин Поповић, в. 1999, Философија и религија Ф.М. Достојевског (Ђаводицеја, од човекомиша до човекобога), Београд.

Правила Светих Апостола, 1895, Правила Православне Цркве са тумачењима, књига 1, Нови Сад.

Синодик у Недељу Православља (из 843. године),199., Зборник радова Духовност Православља, Београд.

Βλάχος, Ι., μητροπολίτης, 2012, Μεταπατερική θεολογία και ἐκκλησιαστική πατερική ἐμπειρία, ἹεράΜονήΓενεθλίουτῆςΘεοτόκου (Πελαγίας).

Καλατζάκης, Σ. Ε. 2016, Επίτομη Εισαγωγή στην Παλαιά Διαθήκη μετά στοιχείων Θεολογίας, εκδ. Γράφημα, Θεσσαλονίκη.

Ματσούκας, Ν. Α., 1996, Οικουμενική κίνηση, Θεσσαλονίκη, 1996. Παπαρνάκης, Α. Γ., 2012, Προφήτες και λατρεία, εκδ. Γράφημα, Θεσσαλονίκη.

Ρωμανίδης, Ι., 1991, Αντί προλόγου–πρόλογος, Ρωμαίοι η Ρωμήοι Πατέρες της Εκκλησίας, τόμος πρώτος, ἐκδόσειςΠ. Πουρναρά, Θεσσαλονίκη.

Τσελεγγίδης, Δ. Ι., 2002, Χάρη και ελευθερία κατά την Πατερική παράδοση του ΙΑ΄ αιώνα, έκδ. Π. Πουρναρά, Θεσσαλονίκη.

Битен, А. М., 2010, Стара Грчка, CLIO, Београд.

Влахос, Ј., 2003, митрополит, Православна духовност, Цетиње. Грачова, Т., 2009., Света Русија против Хазарије, Београд.

Зизиулас, Ј. а. 2001, митрополит, Догматске теме, Нови Сад.

Зизјулас, Ј. б. 2014., митрополит Екуменске димензије православног теолошког образовања, Екуменизам, Огледи из екуменског богословља, Одбор за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, Пожаревац.

Куган, М. Д., 2006, Оксфордска историја Библијског света, CLIO, Београд.

Ларше, Ж. К., 2015, Личност и природа, Православна критика персоналистичких теорија Христа Јанараса и Јована Зизијуласа, Међународни центар за православне студије, Ниш.

Мајендорф, Ј., 1994, Христос у Источно-хришћанској мисли, Хиландар. Попов, И. В. 2009, Религиозна идеја Светог Атанасија, Београд.

Сидоров, А. И., 2008, Курс Патрологије, Пролог, Врњачка Бања. Bodrijar, Ž., 1991, Simulakrumi i simulacija, IP Svetovi, NoviSad, 1991.

Mimica, A., (1982),Sociologija religije Emila Dirkema, предговор у E. Dirkem,

Elementarni oblici religijskog života, totemistički system u Australiji, Prosveta, Beograd.

 

 

НАПОМЕНЕ:


 

[1] Могло би се рећи да је класичан пример еклектичке идололатрије описан у 2Цар 16, 10-16. Да није реч о усамљеној појави у животу Цркве сведоче нам и књигe Светих Пророка (нпр. Исаије, Јеремије, Језекиља, Амоса, Осије и др.). О томе видети Καλατζάκης 2016, стр. 686. и даље, такође видети Παπαρνάκης 2012, стр. 118-165. Отуда је и Господње упозорење да не можемо истовремено служити Богу и мамону (Мат 6, 24), нажалост многи међу људима и данас се понашају као они који кад познаше Бога, не прославише га као Бога нити му захвалише, него залудјеше у својијем мислима, и потамње неразумно срце њихово (Рим, 1, 21). Додатног материјала о библијским сведочанствима која говоре о овом искушењу у животу Старозаветне Цркве видети и у Куган 2006, стр. 368. и др.

[2] О томе Свети отац Јустин Поповић пише следеће : „догмат о непогрешивости папе је не само јерес већ свејерес… Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанства, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес. … Православни догмат, уствари сведогмат о Цркви је одбачен и замењен латинским јеретичким сведогматом о првенству и непогрешивости папе, човека. А из те свејереси изројиле су се, и непрестано се роје друге јереси…“ – Поповић, а. 1974, стр.187-189.

[3] Поповић, в. 1999.

[4] То је био чест случај код старих народа, па и код Старих Грка, где је скупина људи стварала свог бога и себе са њиме по следећем принципу „ … од самог почетка присутан је друштвени аспект религије.Појединац, кога не занима „спас душе“, кад искуси thambos, објављује искуство заједници у којој живи. Заједница придаје тај догађај одређеном божанском ентитету, понекад оном који се слави у тој групи, и оснива култ божанства, које може бити благонаклоно или злокобно. Оно ће одговарати на захтеве чланова групе, који се углавном своде на њихове материјалне потребе. …“ – на тај начин – „Религијске радње постају један од начина окупљања теднице. Свака политичка активност почиње молитвом, а често и жртвовањем. Свака свечаност је истовремено и грађанска и религијска. Поштовање богова је патриотски чин.“ – овакви – „Обреди су веома важни и добро показују слогу унутар полиса. Пропуштање обреда изазива срџбу богова и сматра се чином против друштва.“ – јер „Полис је оквир религиозног живота. Обреди су утврђени светим законима чији је текст уклесан у камену и изложен на улазима у храмове и јавна места. … Жртвовање се практикује у државним култовима. То је најважнији чин сваког култа. … Ако неко жели да неверје има право на то, под условом да се не супротставља обредима.“ – Битен 2010, стр. 116, 117, 118, 119, 120, 139. Напред, цитирано у потпуности је препознатљиво и у структури екуменизма који је сав религиозан и у непрекидном напору да створи и пројави себе и као смислени култ. Екуменизам религијом, а не Богочовеком Христом и Духом Светим тежи активном учешћу у друштвеним (социјалним) проблемима, оправдавајући то императивним ускликом да само он може да превазиђе све ћорсокаке човека, али и Бога у овом свету чине га душом колективног, лаичког, божанства коме ће антихрист бити првосвештеник. Као да се у дело спроводи, оно о чему је писао Аљоша Мимица у раду Sociologija religije Emila Dirkema, да „Umesto hrišćanskom Bogu, koji u doba sve odlučnijeg odbijanja od stare vere više ne može stajati kao središte okupljanja i žarište društvene saglasnosti, ljudi će se – naukovao bi Dirkem – najzad pokloniti onom naivišem izvoru svekolike moralnosti koji su, u likovima svih starih bogova i svetih bića, oduvek u stvari obožavali: sopstvenom društvu. »Doći će dan … kada će naša društva ponovo upoznati trenutke stvaralačke uzavrelosti; iskrsnuće novi ideali i ocrtati se novi obrasci kojii će neko vreme čovečanstvu služiti kao vodiči; a kad ove časove jednom dožive, ljudi će spontano osetiti potrebu da ih s vremena na vreme oživljavaju u mislima, to jest da uispomenu na njih održe pomoću svečanosti koje njihove plodove redovno vraćaju u život« (387—388). Ispođ najrazličitijih simbola pod kojima se krio, iskrsnuće napokon pravi predmet ljudske vere: označavalac će – mogli bismo kazati modernijem jezikom – konačno pronaći svoje označeno, Bog će se razobličiti i ukazati kao Društvo, a versko osećanje prometnuće se u osećanje društvenosti.“ – Mimica 1982, стр. 8-9.

[5] Једина жртва на екуменистичким конференцијама јесте Бог и Његово Откровење (и оваплоћење ради човека). Једноставно речено нема никакве жртве од стране научника сабраних на екуменистичким конференцијама, јер и код њих (као и у свако другој науци по себи) „Nije tu reć o nekoj žrtvi (nauka se nikad ne žrtvuje, ona je uvek ubistvena), nego o simuliranom žrtvovanju njenog objekta da bi se sačuvao njen princip stvarnosti“ – Bodrijar 1991, стр. 11.

[6] У потпуној супротности са овим Апостолским (Црквеним) искуственим (благодатним) ставом јесте тврдња Високопреосвећеног Митрополита пергамског г. Јована (Зизјуласа), да „UnaSancta, која je предата у предању и кроз њега, није власништво православних.“ – Зизјулас б. 2014, стр. 89- 90.

[7] „Много је вукова који ходе у овчијим крзнима. Они имају овчију кожу, али немају овчије зубе и папке. Будући покривени крзном кротке животиње и својим изгледом варајући просте људе, они из својих чељусти пуштају погубни отров смрти. Дакле потребна нам је благодат …. да не бисмо, најзад постали храна злотворног ђавола, прихвативши га као благодатног анђела. По речима писма он ходи као лав који риче и тражи кога ће да прождере.“- Свети Кирило Јерусалимски, 2001, стр. 43.

[8] О томе Оци сведоче следеће :„… ђаво се преображава у светлог анђела не ради тога да би се вратио у своје пређашње стање, него да би преварио људе (пошто му је срце тврдо као наковањ, сама воља је непоколебива и не жели да се покаје), да би, живећи слично анђелима, ширио мрак заслепљености и смртоносно неверје“ – Свети Кирило, 2001, стр. 43.

[9] Пример такве љубави је сам Богочовек Христос, као и Апостоли касније, који нису правили компромисе са, у то време, популарном лажистином, напротив управо су се свим средствима борили за слободу човека од греха и смрти. Њихов пример је кроз векове пројављивао Цркву као Богочовечански Организам коме је глава сам Христос. Постоје мишљења по којима су историјске околности имале готово пресудан утицај на живот и развој Цркве у времену и простору. По тим ставовима политичке околности, економска ситуација и сл. имале су пресудан утицај на Цркву (види Ματσούκας 1996, стр. 11-17). Мора се признати да је то само донекле тачно, јер Црква својим животом у времену и простору сведочи да се никада није мирила и пресудно руководила тим околностима.

[10] У савременом времену примери за то да се Црква увек борила за спасење човека, а не (само)миран овосветски живот су нам Оци Св. Козма Етолски, Св. Нектарије Егински, Св. Владика Николај, Св. Јустин Ћелијски, старац Пајсије Светогорац. О сталности сукоба Цркве и демона И. В. Попов тачно пише да је од почетка Цркве за хришћане најбитнији задатак био (и остао) „ борба са незнабоштвом у свим његовим видовима – незнабоштвом које очарава лепотом форми, снагом науке, чарима говорништва, заносом уметности, сложеношћу живота и префињеношћу напретка, … са усиљеним држењем маса … неверјем владара, за које је на првом месту било чување и заштита чврсто утвђених форми живота, принудношћу обичаја, … префињеном злобом подругивања, немилосрдношћу законодавства и крвавим приказом мучења и погубљења. У суштини, борба са незнабоштвом је за хришћане била борба са демонима.“ -Попов 2009, стр. 10. Исто сведочанство налазимо кроз историју Светих Васељенских Сабора, животу Св. Кападокијаца, Св. Максима Исповедника, Св. Симеона Новог Богослова, Св. Григорија Паламе, у времену Св. Марка Ефеског понајвише с обзиром да је политичка ситуација налагала једно, а вера и спасење човека друго.

[11] Грачова 2009, стр. 116.

[12] Свети Григорије Палама, а. 2012, стр. 263.

[13] Свети Василије Велики, 2001, стр. 61.

[14] Свети Григорије Палама, в. 2012., стр. 217.

[15] Теологија Цркве и екуменистичка теологија су темељно различите и неспојиве, баш као Вавилон и Јерусалим или Академија и Сион. Шта нам на то указује? На то указује њихова међусобна потпуна различитост у позадинским им структурама – једноставно оне су морфолошки апсолутно недодриљиве и немогуће их је спојити или међусобно прожети без поништавања. Наравно да се ради о различитости духова којима су створене и који их користе да би човеку дали или наметнули своје откровење. Речена разлика између Духа Светог и палог, демонског, духа је видљива и у практичном говору Цркве и екуменизма. Код Цркве све је сконцентрисано и дешава се у човеку и ради човека – човек је сав ради Бога и за Бога будући да је сав свет антропоцентричан, док је сам човек теоцентричан (христоцентричан). Да је то тако сведочи Свето Писмо које је све ради човека и у човеку, а сам човек је у Христу Богочовеку који не само да је људима Месија, Спаситељ од греха, пропадљивости и смрти, већ им је неусловљени Прототип, циљ, разлог и пуноћа човека, како пре тако и после Адамовог греха. Насупрот томе, у екуменизму, све је измештено у догађај који је ван човека и у коме човек може да учествује само пасивно, ма колико екуменизам симулирао покрет и стварање. Својим мешањем свега и свачега, екуменизмом одузима од човека биће тако што га утемељава на пролазности и смрти због којих је неопходно да се све преформулише и редефинише. У том замешетељству све се доживљава само као напор човека и као проста академска истина која је подложна промени, те отуда нема другог темеља осим промене у њој. Проблем је у томе што је та промена само лепше име за непрекидну разградњу и деструкцију свега. Ново поништава старо и тако у недоглед. Ако тако поставимо ствари, онда је ужасна разлика између теологије Цркве и екуменизма, јер теологија се темељи на Животу Који нас је створио и који нас воли и љуби као своје и приводи нас себи, док је структура екуменизма сва утемељена на смрти и деструкцији свега. Теологија Цркве је од Живог, Првог, Теолога Богочовека Христа у Духу Светом у заједници са свим Светима, сведоцима тога вечног живота човека у Животу. Екуменистичка теологија је сва у смрти јер је од мртвог сатане, који траје у пропадању заједно са свим његовим демонима, а то је пакао смрти која траје у урушавању.

[16] Таквим ставовима, и тежњама у свом времену и за сва времена Свети Григорије Палама Духом Светим пише: „ако бисмо се, ради објашњавања свештених учења, користили неким елементима који потичу из философских учења, врло лако бисмо одступили од правога пута уколико не бисмо имали једини кључ за разумевање свештених Списа, а то је благодат Духа, и уколико не бисмо били руковођени тим истим богонадахнутим учењима“ – Свети Григорије Палама, в. 2012, стр 212.

[17] О превазилажењу видети даље у тексту.

[18] Св. Климент Римски, 2002, стр. 193.

[19] Правила Светих Апостола 1895, стр. 45.

[20] Слободна воља човека се темељи на његовој иконичности, тј. боголикости-христоликости. Иконичност човекова јесте основна, темељна, претпоставка за обожење човека. Обожење је увек плод сарадње, синергије, благодати Господње са слободом човековом (слободним човеком). По Светом Григорију Палами Бог о човеку увек промишља као о својој икони – „Стварајући човека као самовласног (биће са слободном вољом), Бог га је удостојио и великог промишљања да ту самовласност (слободу воље) добро употреби и да не буде наклоњен злу него добру. Он га је истовремено створио по Свом сопственом образу и подобију како човек, мотрећи на благи Праобраз, не би отпао од добра. Бог би, како и доликује, према њему као према Свом образу показао богатство Свог милосрђа више него према било ком другом Свом створењу и Он би га услед тога, путем подражавања, привукао ка добру какво је сразмерно и одговара човеку. Човеку је, дакле, могуће да кроз ово подражавање буде добар, јер је створен по образу Творца, али је немогуће да човек буде толико и неизменљиво добар као Бог – Палама, д. 2005, 258. – тј. као икони Христовој јер ради Христа „ је на почетку у биће призван човек саздан по образу Божијем, како би касније собом обухватио Праобраз;“ – Палама, ђ. 2005, стр. 456. Другим речима Христос Богочовек је за Светог Григорија Паламу Алфа и Омега за правилну теантропологију. Ово је врло битно нагласити јер ако се инсистрира на одвајању теологије и антропологије онда се остаје на стању пре оваплоћења, међутим од Оваплоћења Господњег имамо на делу теантропологију на делу. Управо у том контексту теантрополошком можемо најлакше разумети значај сведочанства Светог Григроја Паламе (тј. Цркве) о Нествореној енергији Господњој којом се обожујемо. Ако останемо на одвојеним пољима (а то је могуће само на терену философије и науке у стилу Варлаама, а никако у Цркви) онда стварно Нестворене енергије представљају проблем који указује на технички парадокс, али не решава сотириолошки проблем, по коме је Бог онај који користи енергију да заједничари са човеком, али нема оне богочовечанске блискости коју нама дарује Оваплоћење. Наиме ако посматрамо Нестворене енергије, као што то чини Свети Григорије Палама следујући Светим Оцима пре њега, кроз и у Оваплоћењу Господњем онда видимо да те енергије не указују на присуство одсутног веће јесу потврда и пројава Оваплоћеног Који је ту по вољи Бога Оца у сили и слави Духа Светога, да би се за нас та Слава показала као пројава и заједничарење са Светом Тројицом до максимума могућности творевине. Овде наглашавам да израз „Оваплоћеног Који је ту по вољи Бога Оца у сили и слави Духа Светога“ не подразумева никакво умањење Бога Сина и Духа Светога у односу на Оца по божанству, недао Бог то да изјавим, већ је један опис икономијског, сотириолошког деловања Свете Тројице у творевини.

[21] О томе видети Βλάχος 2012, стр. 170-189. Ρωμανίδης 1991, стр. 5 – 47.

[22] О разлозима послушности и следовању Светим Оцима Цркве, Свети Григорија Палама сведочи следеће: „Они (тј. свети Оци, прим. прев.) јесу поуздани заштитници „јеванђелске лудости“, али и богословског учења, пошто се Дух истинске мудрости улива у њихове духове, и „ученицима Божијим“ чини оне у којима пребива;“ – Свети Григорије Палама, б. 2012, стр. 306.

[23] Теологија Отаца о нествореној благодати (енергији) Божијој је библијски утемељена, али не само на Новозаветним већ и на Старозаветним темељима – „ Τήν όλη θεολογία της χάρης θεμελιώνουν οί πατέρες του ΙΔ’ αίώνα βιβλικώς και μάλιστα όχι μόνο στην Καινή άλλά και στην Παλαιά Διαθήκη“ – Τσελεγγίδης 2002, стр.

[24] Могло би се рећи да је парадокс благодатног деловања у томе што, благодат када је очекујеш не долази, када си одсутан присутна је. Док гледаш не видиш, када ослепиш прогледаш. Када одричеш потврђује, када градиш разара, када растураш ствара. Када причаш нестаје, када ћутиш појављује се. Када описујеш затрпава се, када престајеш да описујеш разоткрива се, када се уздижеш покопава те, када се укопаваш узвисује те. Док тражиш живот замире, када умиреш оживотворава те. Када тражиш мудрост постаје лудост, када полудиш омудри те. Док имаш знање пребива у незнању, када не знаш даје ти познање. Док идеш широким путем није ти сапутник, када одлуташ од ширине, висине, дубине приводи те Христу Богочовеку од Кога јесте и којом нам Он открива Оца, дајући нам Духа Светога да би познали Њега Богочовека Који нам Пресвету Тројицу објави поставши један од нас спасења нашега ради.

[25] «ἡ σωτηρία εἷναι ἔργο καί δωρεά τῆς χάρης τοῦ θεοῦ, πού προϋποθέτει ὅμως καί την ἐλεύθερη συνεργία τοῦ ἀνθρώπου.» – Τσελεγγίδης, стр. 13. Једном речју Спасење је немогуће без синергије човека са Богом, јер спасење јесте дар који подразумева не само слободу Дародавца да да дар већ и примаоца дара да га слободно прими. Такође ваља напоменути да Свети Григорија Палама одређује Божанску благодат као енергију којојм се се остварује обожење, спасење човека у Христу Богочовеку – види Τσελεγγίδης, стр. 30. За разлику од Цркве, код римокатолика је ствар спасења пребачена на терен правног задовољења. Постоји директна веза између папске борбе за власт и развоју става на Западу према човековој слободи и благодати. Све је сведено у оквире права –

«Συστηματικῶς ὅμως μέ τό πρόβλημα τῆς σχέσεως χάρης καί ἐλευθερίας ἀσχολήθηκε ἰδιαίτερα ἥ Δυτική Χριστιανοσύνη,ἡ ὁποία ἀντιμετώπισε τή σχέση αυτή μέ δικανικό τρόπο. …Ἡ Ρωμαιοκαθολική Ἐκκλησία, ὅπως εἶναι γνωστό, προβλήθηκε ὡς ἐξωτερική αὐθεντία πάνω στόν ἄνθρωπο τῆς Δύσεως. Ἔτσι ἡ αὐτονόμηση τῆς ἐλευθερίας τοῦ ἀνθρώπου στή Δύση συνδέεται στενά μέ τήν ἀποδέσμευση ἀπό τήν ἐκκλησιαστική αὐθεντία. Βλ. σχετικώς ‘Αλ. Σμέμαν, Ή άποστολή της ‘Εκκλησίας στο σύγχρονο κόσμο, μετάφρ. Ί . Ροηλίδη, ‘Αθήνα 1983, σ. 219-232» – Τσελεγγίδης, стр. 13-15.

[26] Сидоров 2008, стр. 98. О томе видети још Свети Климент Римски, 2002, стр. 195.

[27] Види Отк 21, 5.

[28] Примери за то су конференције које су одржане у Балманду (17-24. јун 1993), Равени (13.октобар 2007) и др.

[29] Класичан пример налазимо код Митрополита пергамског г. Јована (Зизјуласа) – „… Православље никад није заузело став какав је заузео Запад, односно да каже да Исток представља целокупну васељену. Због тога Православна Црква и нема епископа Рима, док је Рим устоличио латинске епископе и у Константинопољу и у свим православним областима. …Православна Црква никада није себи допустила да каже: Од раскола па надаље, ја сам Црква у целоме свету. Она и даље задржава мишљење да и римокатолици представљају неизбежан елеменат васељенства Цркве“ – Зизиулас, а. 2001, стр. 241. Став Високопреосвећеног Митрополита је у потпуној супротности са благодатним искуством Светих Отаца, које нам у наше време сведочи Преподобни отац Јустин Поповић, који следујући Светим Оцима каже следеће: „Попут светих Апостола, свети Оци и Учитељи Цркве херувимски богомудро и серафимски ревносно исповедају јединство и јединственост Цркве Православне. Стога је појмљива пламена ревност светих Отаца Цркве при сваком одвајању и отпадању од Цркве, и њихов строги однос према јересима и расколима. У томе погледу од изузетне су богочовечанске важности свети Васељенски и свети Помесни Сабори. При њиховом христомудром духу и ставу, Црква је не само једна него и једина. Као што у Господа Христа не може бити неколико тела, тако у Њега не може бити ни неколико Цркава. По Богочовечанском бићу своме, Црква је једна и једина, као што је Богочовек Христос – један и једини. Отуда је раздељење, деоба Цркве ствар онтолошки, суштински немогућа. Раздељења Цркве никада није било, нити га може бити, а бивала су и биваће отпадања од Цркве, као што добровољно бесплодне лозе отпадају сасушене са вечноживог Богочовечанског Чокота — Господа Исуса Христа. Од једне једине нераздељиве Цркве Христове у разна времена одвајали су се и отпадали јеретици и расколници, и тиме престајали бити чланови Цркве и сутелесници Богочовечанског тела њеног. Тако су најпре отпали гностици, па аријанци, па духоборци, па монофизити, па иконоборци, па римокатолици, па протестанти, па унијати, па… редом сви остали припадници јеретичкорасколничког легиона“ – Поповић, б. 1978, стр. 211-212. Овде би ваљо указати на још једну карактеристику у теолошкој мисли Високопреосвећеног Митрополита пергамског Јована (Зизјуласа), коју срећемо не само у Догматским темама, а то је: у његовим делима се провлачи својеврсна, апологија старојелинске мисли као оне која је најпресудније утицала на теологију Цркве. Стиче се утисак, да је семе теологије било подједнако посејано у Светом Писму и у старогрчкој философији…

[30] Никео-цариградски символ вере је неодвојиви део Св. Литургије којим се Црква изражава као целосно спремна невеста Христова и којим се потврђује вера народа да предстојеће причешћивање јесте причешћивање Телом и Крвљу Христа Богочовека Оног истог и Њега истог како о Њему сведочи тај Символ вере.

[31] Видети богослужбену химну Јелици во Христа.

[32] О томе је сведочанство Отаца је јединствено, види Τσελεγγίδης, стр. 16. и даље .

[33] Тако се бежи у есхатон док се садашњост пасивизира, јер се, парадоксално али тачно, укида човеково ипостазирање у Христу као делатно и обожујуће.

[34] Немогуће је човеку да се спаси без благодати Господње са којом је једино могуће онтолошко ослобођење човека [од греха и смрти]. Види Τσελεγγίδης, стр. 49.

[35] До оваквих контрадикторности се долази када се у „богословљу“ супротстављају природа и ипостас код човека, али нажалост и код Свете Тројице, тј. нашем Богу у Тројици и Тројици у Јединици. О томе видети још и Ларше 2015.

[36] Мајендорф 1994, стр.15.

[37] Орос вере Седмог Васељенског Сабора у Никеји (787.г), 1990., стр. 58-59.

[38] Синодик у Недељу Православља (из 843. године),1990, стр. 63.

[39] Свети Григорије Палама, в. 2012, стр. 77.

[40] О томе видети Влахос 2003, стр. 96-97.

[41] Види: Поповић, в. 1999.

[42] Из ког разлога је дошло до тога да се Црква користи језиком који по много чему није адекватан за исказивање богооткривених тајни, а ту спада и језик философије, Свети Дионисије Ареопагит каже следеће: „Стога, да би подстакли те, што у својим поимањима, према својој мудрости, не иду даље од видљивих лепота, свети богослови што узвишавају наш ум, очигледно су прибегли таквим неодговарајућим представама са тим светим циљем, да не допусте нашој чулној природи да се успостави на нижим израдама, већ да би са самим неодговарајућим израдама побудили и узвисили наш ум, тако што би и уз сву повезаност неких са материјалним, могла да им се покаже неприлична и несаобразна са истином, да виша и божанска бића заправо не сличе тако ниским израдама“ – Дионисије Ареопагит 2015, стр. 8-9.

[43] Пример за то је сукоб (у суштини) философског теологизирања Варлаама и теолошког сведочења Цркве кроз Светог Григорију Паламу. Истовремено то је изванредан пример где се показује темељна разлика између свештенослужитеља оденутог у одору философа–Светог Григорија Паламе, и безблагодатног философа сакривеног иза свештеничких одежди–Варлаама. Свештенослужитељ и када користи језик философа богослужи, јер јесте Пророк који пророкује на изграђивање Цркве. Сакривени, безблагодатни, философ и када је у спољашњој форми свештенослужења само философира руковођен својим жељама и вољом духа туђег Цркви. Свештенослужитељ потврђујући (следујући Духу Светом и Светим Оцима) објављује откривено да би сваком било приступачно и познато. Неблагодатни философ у одећи свештеника (хришћанина) све негира, јасно откривено мути својим поробљеним его духом. Свештеник сакупља да би принео и изградио створено. Неблагодатни философ, у овчијој кожи, сабрано разбија да би произвео лажстворено и нестално, не би ли, некако све удаљио од Љубећег нас Бога и Творца нашег, и принео себи. Сва истинита теологија излази из Олтара и јесте Откровење Бога (Αποκάλυψη του Θεού) човеку и никада није човеков проналазак (ανακάλυψη). Сва неблагодатна философија Варлаама и његових настављача негира Олтар, стављајући академију изнад њега. Олтар теологије (живота) Цркве јесте боговиђење и човекопознање обожења – охристовљења човека. Једноставније речено, пример варлаамовске (у нашем времену очувана у екуменистичком теологизирању) „теологија“ јесте идололатрија која се руководи и проповеда фантазију обоготвореног ништавила. Управо нам Свети Григорије Палама ( као и сви Свети Апостоли и Свети Оци Цркве до данас) сведочи да је живот без Христа Богочовека, ван Цркве и Духа Светога, противно вољи Бога Оца, демонско ништавило мртвило којим нас вара демон и преводи кроз грех у смрт.

[44] Свети Григорије Палама, г. 2015, стр. 224-225.

 

 

2 коментар(а)

  1. Himna ljubavi (1.Kor 13, 1-13)

    1. Ako jezike čovječije i anđeoske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje ječi, ili kimval koji zveči.

    2. I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam.

    3. I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam tijelo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi.

    (Zač. 154).

    4. Ljubav dugo trpi, blagotvorna je, ljubav ne zavidi, ljubav se ne gordi, ne nadima se,

    5. Ne čini što ne pristoji, ne traži svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu,

    6. Ne raduje se nepravdi, a raduje se istini,

    7. Sve snosi, sve vjeruje, svemu se nada, sve trpi.

    8. Ljubav nikad ne prestaje, dok će proroštva nestati, jezici će zamuknuti, znanje će prestati.

    9. Jer djelimično znamo, i djelimično prorokujemo;

    10. A kada dođe savršeno, onda će prestati što je djelimično.

    11. Kad bijah dijete, kao dijete govorah, kao dijete mišljah, kao dijete razmišljah; a kada sam postao čovjek, odbacio sam što je djetinjsko.

    12. Jer sad vidimo kao u ogledalu, u zagonetki, a onda ćemo licem u lice; sad znam djelimično, a onda ću poznati kao što bih poznat.

    13. A sad ostaje vjera, nada, ljubav, ovo troje; ali od njih najveća je ljubav.

    Eh kad bismo tražili Boga tom žestinom, upornošću i predanošću kojom tražimo vraga, braćo naša Pravoslavna, svijet bi bio rajsko mjesto!

  2. Jeste tačno da ne objavljujete često tekstove na sajtu ali zato kada se objavi novi tekst to je tako kvalitetno za pročitati da zaslužujete svaku pohvalu. Hvala vam što postojite!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *