NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » SVETA MATRONA MOSKOVSKA

SVETA MATRONA MOSKOVSKA

 
>
 
SVEDOČENJA LJUDI KOJI SU POZNAVALI BLAŽENU STARICU MATRONU
 
ANA DMITRIEVNA PROHOROVA
Matroni je bilo osam godina kada su uhapsili i odveli u zatvor našega dedicu, Iliju Gorškova (muž Matronine sestre). Njegova žena se uznemirila: „Oh, šta ću sada da radim?“ Imali su sedmoro ili osmoro dece. Matrona joj je rekla: „Strpi se, vratiće se tvoj Ilja.“ – „Ma prođi me se, ti slepice!“ odmahnula je sestra. A Matrona će njoj: „Nećeš da me saslušaš, no, kako hoćeš.“ Potom su požurili u mlin da samelju žito. Matrona ih je preduhitrila: „Uzalud žurite, neće vam uspeti da sameljete.“ Oni su se samo nasmejali: „Zar ti sve proričeš, slepice?“ – „No kako hoćete. Ali neće vam uspeti.“ I tek što su počeli da rade, kad odjednom neko trči k njima: „Ilja se vratio!“ Oni potrče natrag i sve ostave na guvnu. A do malo pre toga, niko nije verovao.
A jedan put, prikrao se neki seljak sa namerom da zapali kuću. Ali vidi: nekakav čovek stoji pored kuće i ne miče se. Jednom je došao, drugi put došao, a čovek uvek stoji tu, ne miče se i ne dozvoljava mu da zapali. Posle toga nam je taj seljak došao sa suzama pokajanja: „Verujem, vaša slepica je znala za sve ovo. I nije mi dozvolila da vam nanesem bilo kakvo zlo.
Matronuška je rođena tetka mojoj majci. Ja nisam znala kako da je zovem i zbunjivala sam se zbog toga. No ona mi je rekla: „Zašto me ti nikako ne oslovljavaš? Šta ti ja dođem? Baba. Mada se ja nisam udavala, svejedno, ja sam ti baba.“
Doputovala sam u Moskvu 1937. godine… Kada je počeo rat, htela sam da se vratim u Sebino. Kupila sam kartu i pred odlazak došla sam Matroni. „Idem kući.“ – „Ne, nemoj ići kući.“ – „Ali, ja sam već i kartu kupila.“ – „A ko ti je dozvolio?“ – „Bojim se, ovde će bombardovati.“ – „Tamo će biti još gore.“ Bila sam uporna, nisam je poslušala. A Matrona mi kaže: „Dobro, zažalićeš i vratićeš se nazad.“
Tako se i dogodilo kao što je Matrona rekla. Vratila sam se u Moskvu 1947. godine. A kroz pet godina uzela sam na poslu odmor i otputovala u Sebino i tamo sam se udala za Vasilija, mada sam želela za drugog. Došla sam u Moskvu Matroni (ona je tada živela na Shodnom, u ulici Kurganaja 23. kod ujaka Serjože Kuročkina) i rekla sam joj da dolazim iz Sebina. Tamo već pripremaju svadbu, postavljaju stolove. A ona kaže: „Jesi li se Bogu molila? Sačekaj, ne idi.“ Ja sam se usprotivila: „Ali i mladoženja je došao sa mnom, kako da ne pođem? Već su i karte kupljene.“ – „Ako sada pođeš odmah ćeš morati da se vratiš natrag. Bolje mi daj karte.“ Nisam je poslušala. Samo što smo stigli kući dobili smo telegram: Matronuška je umrla. I odmah smo se uputili nazad.
Pre Shodni, Matrona je živela u Zagorsku kod tetke Poli. Često sam odlazila k njima. Jednom je iz Caricina došla jedna bolesna žena čiji je muž bio pukovnik. Ona je četrnaest godina ležala. Kada su prvi put došli, uneli su je na nosilima. Drugog puta je već mogla da sedi, a treći put je već sama hodala. Njen muž nije znao kako da zablagodari Matroni: „Hoću da ti kupim automobil.“ A Matrona je odbila svaki poklon: „Tvoj auto mi nije potreban.“
Dolazila joj je i jedna žena koja se zvala Lena. Udala se još iz školske klupe. Sin joj je već imao 18. godina, kada ju je muž napustio i oženio se drugom. Ona je došla matuški: „Matronuška, šta da radim? On ne želi ni da me vidi.“ – „Pa dobro.“
Kroz pet godina on se razboleo i legao u bolnicu. Lena je došla: „Matuška, šta da radim? Da li da idem u bolnicu?“ – „Obavezno, idi.“ Ona je došla u bolnicu, ali on je već umro. Opet je došla Matroni: „Kako ja sada da plačem za njim?“ – „Kako hoćeš.“ Žena plače: „Mili moj, dobri moj!“ Zatim pita: „Gde da ga upišem, da ga pominju?“ – „Upiši ga u sve crkve.“ Ona ga je upisala i svakog neradnog dana dolazila je baki pitajući je: „Kako je on tamo?“ A Matrona joj kaže: „Vidim ga svakoga dana: u kostimu, u sivoj košulji i ćelav. Jednom je uleteo u prozor kao golub“. I kaže: „Kako je tamo divan raj! Kako li sam ja dospeo tamo?“ Ti mu još zakaži četrdesetodnevni pomen.“ Tako je i uradila.
Jednom dolazi, a Matrona sedi na postelji i smeši se: „Da si samo mogla videti kako sam s njim razgovarala.“ I poćutavši neko vreme dodaje: „Vidi, sada je tvoj Bogdan izašao iz okova. I za sve to blagodari tebi.“
Jednom na Shodnoj, kod tetka Gruše i teče Serjože, baba Matrona kaže: „Idite svi kući.“ I odjednom se stamnilo, počeo je da duva vetar, sve je letelo pored prozora: i polomljene grane, i cigle, i crep sa krovova; nestalo je struje, breze u okolini su polomljene. Bio je to uragan 1951. godine. Mi smo bili preplašeni, a Matrona nas je umirivala: „Ne bojte se!“ Naša kuća stoji kako je i stajala, a sve okolo je porušeno. Nekome je odnelo krov, nekome šupu, nekome sve po dvorištu isprevrtalo. Tamo gde je bunar, pa iza njega, sve breze je pokosilo kao kosom. A kod nas, ni crepljika nije razbijena. I odjednom su se oblaci razišli i zasjalo je sunce.
Ona je sve znala unapred. Za sebinsku crkvu je govorila: „Otvoriće se crkva, proćiće neko vreme pa će se otvoriti.“ Meni je govorila: „I kada umrem, svejedno, biću s tobom, kao živa. Nikada nemoj zaboraviti na mene.“ Još je govorila: „Otiđi na selo, hlebić, pa i meso ćeš jesti.“ Tako se i dogodilo, živim u izobilju. A tada joj nisam verovala: „Kakvo meso? Ne sećam se kad sam ga zadnji put okusila.
Matrona je sve vreme sedela na postelji. Ručice malene, nožice kratke. Uvek sam se bojala i mislila na nju. Mene je zvala Semka, tetku Dašu – Petka, tetka Tanju – Vanjka, tetka Grušu – Andreja, sve je zvala nadimcima. Za Matronu se starala Pelagija, koju smo zvali tetka Polja. Kada je tetka Polja umrla, matušku je negovala tetka Daša, pa zatim tetka Tanja.
Mnogi su dolazili Matroni. Svakojako su stizali, neki čak i autom…Matrona bi podvila nožice i sela na njih. Ljudi kleče pred njom, ona jednu ruku stavi na glavu a drugom zakrštava…
 
ZINAIDA VLADIMIROVNA ŽDANOVA
Matuška je predskazala neobičnu sudbinu mojoj majci Evdokiji. Njene reči su u selu ismejavali, jer je majka, po njihovom shvatanju, bila stara devojka (28 godina), neizgledna i nepismena; ženika za nju nije bilo. Moja baka, Teoktista jednom je otišla Matronuški: „Došao je ženik – udovac (umrla mu je žena i ostavila četvoro dece) da prosi Evdokiju. Šta da radimo?“ Matuška je viknula na babu: „Nikakvog ženika! Znaš li ti kakva je sudbina tvojoj Dunji? Evo kakav će biti njen ženik, – pokazala je isprsivši se, – plemić sa brkovima.“ Pogladila je brkove, kao da gleda u ogledalo, tata je imao takav običaj. „Lepotan, cela gubernija će se zadiviti! Ne smeš ni pomisliti da je udaš.“ Baba Teoktista je pošla kući nevesela, a u selu su joj ovako protumačili Matronine reči: „Teoktista, kada tvoja Dunja umre i ode Hristu, to će biti njen plemić.“
Posle nekog vremena Matronuška je rekla mami: „Otputuj u Moskvu i tamo se zaposli.“ (Na maminim plećima je bilo od brata dvanaest siročadi, kojima je bila potrebna pomoć.) Majka je doputovala u Moskvu i počela da traži posao. Dan je prolazio, išla je od vrata do vrata ali posao nije mogla naći… Palo je veče, gde da ide? Uputila se na adresu: Arbat, Starokonjušeni prolaz, svojoj budućoj svekrvi, mojoj babi po ocu, iz poznate porodice. Pre je kod nje, kao sobarica, služila sestra moje mame, Varvara, koju je baba puno volela. Baba je primila mamu da radi u kuhinji, kao pomoćna kuvarica. Moj otac Vladimir, bio je sin jedinac, lepotan, imao je verenicu – kneginju Kseniju Šuhovu.
Jedne noći, čuo je glas Spasitelja: „Vladimire, oženi se Evdokijom!“ Pitao je majku ima li u njihovom domu neka Evdokija. „Da, – odgovorila je majka, – u kuhinji, pomoćna kuvarica.“ Otac je pošao u kuhinju i videvši Evdokiju samo što nije pao u nesvest… Toliko se uplašio takve sudbine! Uskoro je otac krenuo na praksu (učio je na saobraćajnom institutu) u Perm svojim kolima sa kočijašem. Idu Mordovijom, oko njih gusta šuma, a iz šume izađe pogrbljen starac sa rancem na leđima, u beloj dugačkoj košulji, opasanoj kaišem i pođe im u susret. Otac kaže kočijašu: „Skreni sa puta da propustimo starca!“ Kočijaš skrene, a starac zastane i kaže: „Vladimire, oženi se Evdokijom!“ – i nastavi svojim putem. Kočijaš pogledavši okolo kaže: „Gospodine, ne vidim nikakvog starca.“
Kada se vratio u Moskvu, otac je počeo da odlazi u hramove i u jednome od njih video ikonu prepodobnog Serafima Sarovskog, upravo onakvu kako je izgledao starac koga je susreo na putu. Opet je trebalo da ide na praksu, ovoga puta na celu godinu dana. Baba kaže dedi: „Poslaću s njim i najružniju i najneizgledniju Dunju, da mu služi i tako ćemo biti spokojniji!“ Bilo je to dve godine pre revolucije…
Ja sam se rodila 1917. godine i mene i mamu je otac smestio u Sergijevom Posedu (naspram manastira, pred ulazom u lavru, bila je dvospratna kuća) i dolazio je k nama zato što nas njegovi roditelji nisu prihvatali. Ako se otac ne bi oženio sa mamom, streljali bi ga, kao i mnoge njegove saplemenike bliske imperatoru.
Moj otac je jedno vreme bio član teozofskog udruženja (predsednik udruženja je bio Beljusin koji je kasnije radio u „organima“ na Lubjanki). Otac je bio iskreno verujući čovek, ali je u mladosti nekako upao u tu lažnu duhovnost i zajedno sa svojim drugom Šmakovim, napisao je, među okultistima poznatu knjigu „Arkani Taro“. Mami se uopšte nije dopadalo to što on posećuje skupove tog udruženja, trudila se da ga spreči u tome, no uprkos njenom neslaganju on je odlazio, često i pod izgovorom da ide sa mnom u šetnju. Sastanci su se održavali u jednoj kući na Trubnom trgu i tu su izvodili opšte „materijalizacije prostora“. Imala sam oko deset godina i dobro se sećam kako su za vreme tih opita iz vazduha padale na sto prave ruže. Ali matuška je savetovala mamu da se ne svađa sa njim braneći mu: „Gospod će ga spasiti!“ – govorila je i molila se za njega. I zaista, krajem dvadesetih godina, otac je prekinuo sve veze sa tim udruženjem, mada je još dugo strahovao da mu se ne osvete zbog toga.
Prošlo je mnogo vremena, počeo je Drugi svetski rat, tata je bio zatvoren u jesen 1941. godine i mi dugo nismo imali nikakvih vesti o njemu.
O ocu je matuška govorila ovako: „Živ je, živ je i vratiće se. A pre toga, dobićete pismo od njega, napisaće vam gde je i zamoliće vas da sačuvate knjige.“ Kroz šest godina smo dobili takvo pismo. U njemu je bio i dopis lekara da je otac veoma iscrpljen, na ivici smrti. (Otac je pisao i ranije, no kako se pokazalo, naš sused, koji se naselio u naš stan i koga je otac prihvatio iz sažaljenja, bacao je ta pisma. Ovo pismo je naša poznanica slučajno ugledala u njegovoj kanti za smeće.). Pokušali smo da pošaljemo paket ali pošta ga nije htela primiti, jer je bilo zabranjeno. Otišli smo matuški, a ona kaže: „Pričekajte, naći će se čovek koji će se sam ponuditi da pošalje pošiljku.“ Tako se i dogodilo. U crkvi na Arbatu, u Filipovskom prolazu, mami je prišla nepoznata žena i rekla je: „Znam vaše nevolje, radim u odeljenju za pošiljke na vladinom peronu Kurske železničke stanice i mogu da vam pomognem.“ Osim toga, ona nam je pomogla i u namirnicama. Sama je nosila teške kutije sa pošiljkama i molila se da budu na korist i stignu do odredišta. Otac je preživeo i vratio se.
Za vreme rata, matuška je spasila Kaću od zatvora (Ekatarinu Žavoronkovu). Kaća je falsifikovala kupone za šećer. Otkrili su je i stvar su predali sudu. Dan suđenja se približavao. Kažnjavali su strogo. Matuška je umirivala roditelje: „Ja ću biti na sudu. Kaći se ništa neće dogoditi.“ I šta je bilo? Sudija je upitao ko je optuženi. Kaća je rekla: „Ja.“ Sudija: „Niste valjda vi!“ Kaća: „Ja.“ Sudija se zasmejao, jer je izgledala komično (nosila je šešir sa obodom), i zatvorio predmet. Prisutni narod se uskomešao: sve kažnjavaju, a zašto nju nisu kaznili?!
Matuška je često govorila Kaći: „Nije važno koliko ti dobijaš, već šta Gospod tebi daje za to.“ Posle zatvaranja (Kaća je bila zatvorena zajedno sa mnom 1950. godine) dobijala je veoma malu penziju. Od nje je ona svakog meseca odvajala deo za dve nišče, sirotice, blaženu Antoniju i Anušku, parohijanke hrama Petra i Pavla iz Soldatske ulice. Zadivila sam se kako ona živi sa tako malo novca, a ona mi je odgovorila: „Po blagodati Božjoj, dovoljno mi je, ne gladujem. I kada bih na hiljade dobijala, sve jedno bi se potrošilo.“
Počeo je rat. Sestru sa troje dece, svekrvom i majkom pozvali su da se evakuiše i ona je došla da pita matušku da li da ide? Matuška joj je rekla: „Nigde ne idi. Oni koji pođu više će se namučiti nego oni koji ostanu ovde.“ Sestra je poslušala i ostala u Moskvi. Druga žena, Vera Kučerova, takođe je u to vreme upitala matušku, da li da ode u Sebino sa sedmogodišnjim sinom. I njoj je matuška takođe rekla: „Ostani u Moskvi.“ Ona je imala muža pukovnika, koji je želeo da ona ipak ode u Sebino, jer je to zabačeno selo, četrdeset kilometara od železničke pruge, i mislio je da će tamo biti bezbedna, tako da je Vera otputovala ne poslušavši matušku.
Kasnije je pričala: u Sebino je došao kazneni odred Nemaca. Spalili su kuće, sakupili su svu decu u selu, među njima i njenog sina, zatvorili ih u podrum, a iznad su založili vatru… Doveli su sve majke da gledaju ovaj užas. Odjednom se dovezao jedan Nemac na motociklu, dao im neko pismo i Nemci su se uskomešali i pustili decu… Tako je po molitvama matuške bilo zaštićeno njeno rodno selo Sebino.
Moskva je 1942. godine gladovala. Utišala se. Zamrla. Na ulicama nema nikoga, sneg do kolena. Mračno. Teško nam je bilo s majkom. Načelnik kancelarije mi je predložio da otputujem zajedno sa ekonomom u komandu u Rjazan, s tim da tamo nešto razmenim za namirnice. Odbila sam: „Ne umem, ne smem, bojim se.“ Matuška je pak govorila: „Idi, idi, ne boj se, sve ćeš uraditi kako treba i na krilima Božjim doletećeš kući! Ja ću se za tebe moliti.“ Pošli smo. U Rjazanju nismo uspeli ništa da razmenimo. Otišli smo u grad Rjažsk, pa tako iz sela u selo, udaljili smo se od grada 25 kilometara. Uspeli smo da razmenimo naše stvari za namirnice. Natovarili smo na sanke, oko pet puda, bili smo dosta daleko od prohodnog puta. Rešili smo da idemo prečicom okolo brežuljaka, jaruga. Vreme hladno, martovsko. Ustali smo rano izjutra i po zamrznutom snegu pošli. Prešli smo tri kilometra. Sunce je počelo da greje sve jače, sneg kao šećer, počeo se provaljivati pod našim nogama. Utanjali smo, utanjali… Sanke su se popele na brežuljak, a ispod je bila jaruga i mi smo pali, zadihani i iznemogli. Da bismo došli sebi, počeli smo gutati sneg. U očajanju, ja sam zavapila: „Ugodniče Nikolaje, pomagaj, pogiboh!“ Nije prošao ni trenutak, kada je ekonom podigao glavu i povikao: „Gledajte, gledajte, crna tačka koja nam se približava.“ Nisam uspela ni da odgovorim, kad vidim preko jaruga i smetova ide konj sa sankama i to pravo prema nama. Čovek, veoma uljudnog izgleda, u crnom seljačkom gunju, sa crnom skufijom na glavi, kaže: „A ja sam, ni sam ne znam zašto, rešio da skrenem s puta, očigledno zbog vas.“ Seli smo na njegove sanke, natovarili i namirnice, nismo mogli doći sebi. Pita nas: „Gde ste pošli?“ Ja mu kažem: „Do Rjažska,“ a on meni: „U pravu ste, najpre treba u Rjazanj pa odatle u Moskvu.“ Ja sam bila kao odrvenela da se čak nisam ni začudila svemu ovome. „Ja ću vas dovesti do Rjazana.“ Išli smo, išli… Počelo je da se smrkava. On kaže: „Zaustavićemo se da prenoćimo.“ Nasred polja odjednom ugledam – iznikla usamljena drvena kuća. Starac koji nas vozi kaže mi: „Uđite u kolibu.“ Ušli smo, koliba je bila pusta, nenastanjena, naspram nas na zidu ikone, pod njima sto i klupa uza zid, više ništa nema… Pored stola stoji starac sa bledim izboranim licem, u tamnoj odeći, dugačkih vlasi, sakupljenih u rep. Ne kaže nam ni reč. Ugledali smo peć i odmah prišli k njoj. Peć je bila založena. Naslonili smo se na nju i umorni od svega što smo preživeli, seli smo na pod i zaspali.
Izjutra rano, nastavili smo put. Vozač nas ništa nije pitao, dovezao nas je do železničke stanice, uzeo moje sanke: „Brže, brže, voz za Moskvu već kreće.“ Prilazimo prvom vagonu sa prtljagom. Nemoguće je da se uđe, vagon je prepunjen. Na ulazu stoje muškarci, ne puštaju unutra. On je mahnuo rukom: „Razmaknite se, napravite mesta.“ I oni su se bespogovorno razmakli. Ljudi su podigli sanke i mi smo se našli u vozu. Ja sam bila tako zbunjena, da nisam čoveku rekla ni hvala, niti sam šta osećala. Došla sam kući, a matuška kaže: „No, šta je bilo, na čijim krilima si doletela?“
I evo, prošlo je trideset godina, dok nisam shvatila na čijim krilima. Kako je dugotrpeljiv i milostiv Gospod. Preselili su nas sa Arbata u Medvedkovo. Dolazim u hram Pokrova Presvete Bogorodice i palim sveću Nikolaju Ugodniku… Gospode, pa to je bio on, veliki čudotvorac, upravo njegov lik vidim pod mitrom. I sve se to dogodilo sa mnom po molitvama matuške!
Od tada je duša preispunjena blagodarnošću i toplom, bezgraničnom ljubavlju prema svetom Nikolaju, našem brzom pomoćniku. I tek sada ja postavljam sebi zadivljujuća pitanja. Kako su sanke mogle tako brzo doći do nas bez puta, kako je mogao konj da ide po dubokim smetovima sa rastresitim snegom? Kako to da nam je pomoć stigla u trenutku posle moga vapaja Nikolaju Čudotvorcu? I otkuda to da se našla usamljena koliba usred ravnice? Kako je vozač znao otkuda smo i kako to da nas je dovezao pred sam polazak voza?… Ko je bio onaj starac u kolibi pod ikonama i da li je ta koliba uopšte postojala?
Posle rata, kao i mnogi tada, bila sam u velikoj bedi, nismo imali šta da obučemo, kaput iznošen, a matuška me je uveravala: „Sve ćeš ti to imati“. I zaista, posle logora nisam više oskudevala ni u čemu. Često sam govorila: „Matuška, ja sam loša, grešna, ne mogu se sama popraviti (bila sam prgava, gorda, samouverena), šta da radim?“ A matuška mi kaže: „Ništa, ništa, skuvaćemo trave, korova, zatim popiti sa mlekom, i bićeš ti nama dobra!“
Matuška je mogla umoliti Boga da izmeni čoveku njegovu zemaljsku sudbinu. Kod matuške je došla devojčica od tri godine, Ninočka, anđeo u telu! Ako bi neko donosio neke slatkiše, ona sama ih nije htela jesti već ih je skrivala pod orman, a kada bi dolazili stradalnici, pitala bi ih: „Da li vi imate unučad?“ Sirotica, sve slatkiše bi slala toj deci. Devojčica je bila nešto posebno. I eto, nedelju dana pre nego što će napuniti sedam godina, ona je za dan i noć (za 24 časa) umrla od difterije. Mi smo svi veoma tugovali i plakali.
Matuška je rekla: „Ne plačite. Ona bi imala užasno težak život, bila bi velika grešnica i izgubila bi svoju dušu. Bilo mi je žao Ninočke i umolila sam Boga da Ninočki pošalje smrt…“ Jednom nam matuška kaže: „Videla sam Ninočku. Ona je u raju, u lepoti, i videla sam kako je bez straha prišla Spasitelju i smelo Ga upitala: „Gospode, a kada će ovamo doći moja mama?“ (Ona je mene zvala mama Zina, svoju majku nije priznavala jer se ona opijala, lumpovala i strašno mučila devojčicu, zatvarajući je da se mrzne u hladnoj kuhinji, ne dajući joj ni korice hleba, pa su je na kraju krajeva lišili materinstva.) Gospod je odgovorio Ninočki: „Detence moje, još se nije ispunilo vreme za njen dolazak.“
1959. godine sam sa mužem doputovala iz Magadona, gde smo izdržavali zatvorsku kaznu, u Moskvu, hteli smo da se venčamo, no sve vreme su nas sprečavale mnogobrojne prepreke. Ja sam već očajavala. Muž se sa severa vratio očajan, posle apopleksije. Dolazim u hram, a baćuška, otad Vasilije Serebrinkov, nastojatelj crkve Jerusalimskog podvorja na Arbatu je odbio da nas venča: uskoro počinje post, kaže, dođite posle posta… Odlazi i mama da ga zamoli, ali i njoj kaže isto.
Jedne noći sanjam: došla Ninočka u dugačkom belom platnu i strogo mi govori: „Došla sam da ti kažem da ću ti pomoći u vezi sa venčanjem!“ Gledam je i mislim: kako ona može pomoći kada je umrla? A ona odgovara na moje misli: „Ja sam za to izmolila blagoslov od Spasitelja…“ Ujutru ustajem i iznenada dolazi posle službe jedna poznanica i kaže: „Otac Vasilije me je zamolio da vam poručim da će vas venčati večeras u osam sati.“
Blaženi Mitrofan je bio Božji čovek, ceo njegov život je bio stranstvovanje. Dovezli su ga iz Petrograda u dane revolucije još kao dete od devet godina u ženski manastir pod Vjazmom gde je igumanija bila Sara. Živeo je kod igumanije pod njenim ličnim starateljstvom i pomagao sestrama da šiju odežde. No nije se tu mogao duže zadržati. Mati Sara mu je rekla: „Manastir će uskoro opusteti, sve će rasterati, mene će zatvoriti, a tebi dajem blagoslov da budeš stranik.“ Ceo život je proživeo bez doma, bez porodice, bez igde ičega, boraveći kod ljudi. U Vjazmi su ga svi znali, pogledaš u polje, u raž, crna glava sa dugačkim vlasima, to ide naš Mitrofan. On i matuška proživeli su kod nas ceo rat.
Godine 1948, blaženog Mitrofana su uhapsili u Vjazmi, osudili na dvadeset pet godina i poslali u Mordoviju. Bio je oslobođen sredinom pedesetih godina, a upokojio se u avgustu 1982. godine i sahranjen je takođe u Vjazmi. On je takođe bio veliki prozorljivac i sluga Božji. Matuška ga je veoma volela i govorila: „Mene neće biti, a on će ostati i pomagaće vam.“
O blaženom Mitrofanu možemo mnogo čudesnog napisati… Svog prvog muža Borisa sam ostavila, bio je ateista, a pošla sam za njega ne iz ljubavi, već zato što je spasao mog brata. Ja sam se zaklela da ću mu biti verna žena. Posle ranjavanja, muž je bio poslan u Gorki. U to vreme matuška je bila u gostima u Zagorsku i nisam je mogla pitati za savet. U Gorkom je moj muž počeo da radi u štabu. Počeo je da pije, da dolazi kasno, govorio je: „Posao, posao!“
Na leto sam došla u Moskvu i uputila se matuški, ona je živela u Sokoljnikama. Ulazim i kažem: „Ja sam se matuška udala.“ A ona će na to: „Kako si to mogla uraditi a da me ne pitaš! Ostavi ga!“ – „Zaklela sam se pred Bogom da ću mu biti verna žena.“ A ona će: „Ja ću taj greh uzeti na sebe, a ti požuri kući; tvoj muž se kod kuće razboleo. Kada dođeš odmah mu kaži: „Boro, daj mi da pročitam pismo od Tanje,“ – pročitaj i napusti muža! A to što je on spasao tvoga brata, on bi to i bez tebe učinio.“ Ceo put od Sokoljnikova ja sam preplakala – razoren mi je život, treba da izdržavam prestarelu majku, institut nisam završila! Dolazim, muž bolestan leži kod kuće; ulazim u sobu i odmah mu kažem: „Boro, daj mi pismo od Tanje.“ On je mehanički uzeo koverat iz džepa i tek tada u užasu vratio ga natrag: „Kako si saznala? Pa ja tek što sam dobio to pismo.“ Pismo je bilo od konobarice Tanje sa kojom je on provodio vreme. Tako sam ja ostavila muža.
Prošlo je mnogo vremena i kada je on umro, ja nisam otišla na njegovu sahranu. Zove me starac Mitrofan i kaže: „Zašto nisi otišla na Borisovu sahranu?“ Ja kažem: „On je neverujući.“ Posle dve godine starac me opet zove i kaže: „Zašto ga ti ne pominješ?“ Ja opet odgovorim isto, a on će: „A znaš li ti da je on u Carstvu Nebesnom.“ Ja kažem: „Kako je to moguće? On nije išao u crkvu, nije se pričešćivao?“ A on odgovara: „On je celoga života činio dobro ljudima, toliko ih je spasio, pomogao, bio je izuzetne dobrote, nije bio pohlepan, sve je davao bližnjima, za vreme života se ni na koga nije žalio, sa radošću je trošio svoju snagu na druge.“ I odjednom mi je pala koprena sa očiju. Ja sam zaista sve to gledala svojim očima a nisam primećivala. Njegov otac je bio sveštenik, postradao je, on je bio kršten, Boga nikada nije vređao.
Ni jedna reč matuške nije propala. Jednom prilikom, 1943. godine, matuška mi je rekla: „U kući treba imati jednu sobu prema istoku, u sobi sto – Presto Božji, za molitvu, na njemu ne treba jesti i piti.“ Te reči su prošle pored mojih ušiju, nisam se trudila da im pridajem pažnju, jer mi nismo imali ni sobu prema istoku, ni svoju kuću. I evo, prošlo je četrdeset i šest godina, i njene reči su se obistinile.
1988. godine, u požaru je izgorela naša kuća u selu. Brat i ja, a stari već 70. godina, nismo hteli da ponovo gradimo, ali, bratu se u snu javio pokojni blaženi Mitrofan u beloj odeždi, ušao je u sobu i strogo kazao: „Gradite, gradite i gradite!“ Sam Gospod nam je pomogao da sagradimo kuću, jer tada nije bilo građevinskog materijala i sve je bilo veoma teško. Gradnja je išla kao po loju, sve nam je išlo na ruku, i kuća od brvana je bila sagrađena. I tog leta je umrla jedna monahinja od 93 godine. Dali su nam njen sto, i brat ga je dovezao u novu kuću. I šta je bilo dalje? Uskoro, po dolasku u Moskvu, meni je jedan sveštenik, otac Aleksandar na ispovesti rekao: „Uzmite sto koji ste dobili i koji je pripadao mati Mariji, on je poseban. Umirući, ona me je lično molila da ga sačuvam. Taj sto je Presto Božji na kome su, u prvim godinama posle revolucije savršavali tajnu Evharistije, služili su episkopi i sam Svjatjejši Patrijarh Tihon, veliki ljudi naše Crkve, na njemu ne treba jesti i piti.“ A u našoj kući, jedna soba je bila okrenuta na istok!
Matušku je često posećivala neka Ana Georgijevna, bivša veleposednica. Ona mi je ispričala sledeće: uoči rata, matuška je blagoslovila nju i njenu sestru Nataliju da pođu peške u Sarov i Divjejevo, rekavši pri tom: „Idite, idite, baćuška Serafim vas očekuje!“
Dugo su putovale i već su bili nadomak cilja, no sumrak ih je zatekao u neprohodnoj stoletnoj borovoj šumi. Vetar je njihao krošnje borova, smrkavalo se, put jedva da su nazirale, postalo je strašno. Kako tu prenoćiti? I odjednom im u susret dolazi pogrbljen starac u beloj dugačkoj košulji i kaže im: „Nedaleko odavde je moja kolibica, idite tamo i tu prenoćite.“ Došle su, ušle, a u kolibi samo široka klupa od dasaka i ništa više. Legle su i istog časa zaspale. Ujutru, kad su se probudile, ptičice pevaju, sunce greje, svuda se oseća radost, a one leže na jednom brežuljku ispod ogromnog bora i nikakve kolibice nema. Tada su se setile matuškinih reči: „Baćuška Serafim vas očekuje.“
 
ANTONINA BORISOVNA MALAHOVA
Živela sam odnedavno u Moskvi, tek godinu dana kako smo došli sa sela i radila sam veoma težak posao u kotlarnici Prve gradske bolnice, koja je davala vruću vodu za porodilište. Na radnom mestu je bilo prljavo i vruće; bilo mi je veoma teško. Kada bih radila u noćnoj smeni i mama bi tamo sa mnom noćevala, zato što sam bila mlada i plašila sam se da tamo noćim sama. Noću smo se u toj kotlarnici molili. Tako je bilo pre nego što smo otišli kod Matrone. Kada sam se susrela sa njom, ona mi je počela govoriti: „Gde radiš? Oj, oj! Premestiće te otuda.“ A ja nisam nikoga poznavala u upravi bolnice i mislila sam: „Ko bi se mogao za mene zauzeti kad nikoga ne poznajem? Kome sam ja još potrebna?“
Kroz dve nedelje, zove me glavni lekar i kaže mi: „Ti si pametna devojka, pismena si, uzećemo te da radiš u magacinu.“ Ja kažem: „Bojim se, ne znam da li ću tamo moći da se snađem.“ „Snaći ćeš se. Ako te bilo ko bude maltretirao, doći ćeš meni i ja ću ti u svemu pomoći.“ I tako sam počela da radim u magacinu, a potom sam prešla u knjigovodstvo.
Još mi je matuška rekla: „A ti razmišljaš o tome da učiš školu? Idi, idi, danas je takvo vreme, treba učiti.“ Razmišljala sam da učim za medicinsku sestru. No, rat tek što se bio završio i u meni je još uvek bio strah da me mogu mobilisati, i zato sam se bojala da se upišem u školu. Ali, kada me je matuška blagoslovila, počela sam da učim. Zatim mi je još rekla: „Sudba je tvoja još daleko, ti ženici koji hode za tobom nisu tvoji, oteraj ih od sebe, tvoja je sudba daleko.“
Tada sam imala 22 godine, a udala sam se tek sa 29. Ispravno mi je rekla. Još je kazala: „Potom ćeš živeti dobro, dobro, nećeš znati ni koliko novca u novčaniku imaš.“ Evo, ja ni sada ne znam koliko novca ovde imam. Drugi broje, prebrojavaju, a ja nikada ne znam. Ako danas nemam novca, pretpostavljam, sutra će sigurno stići, bilo od kuda.
Na tri kilometra od Sebina, bio je zaseok, pet kuća u polju. Tu su živele dve sestre, teta Nataša i Šura. Još su primile ubogu Praskovju (svi su je zvali Panjka) i živeli su utroje. Imali su konje i kravu i njih su „raskulučili“ – oduzeli su im konje i kravu.
Tada je Šura otputovala u Moskvu da se žali i usput da svrati kod Matrone. Došavši kod rodbine, upitala ih je za Matroninu adresu. Ali, oni joj nisu hteli dati adresu: „Ti si lepa, toliko momaka poznaješ, ne treba tebi Matronina pomoć.“ Kada je legla da spava, usnila je ovakav san: dolazi k njoj Matrona, stavlja joj na glavu zlatan venac i govori joj: „Nisu te pustili k meni, a ja ti stavljam zlatan venac.“ Izjutra kada je ustala, rekla je rodbini: „Niste me pustili k Matroni, a ona mi se u snu javila.“
Tada je pošla da se žali kod Kalinina i stala u red. Bila su potrebna dokumenta, i ljudi videći da je sa sela, pitaju je da li ima pasoš. „A evo ga, – odgovara, – u nedrima, kada prozovu pokazaću.“ (Pasoš naravno nije imala, otkuda bi ga u to vreme imala jedna seljanka?) Neočekivano joj je prišla nepoznata žena i rekla: „Pođite sa mnom, uvešću vas na drugi ulaz.“ Provela ju je okolo, popeli su se na sedmi sprat i ušli u kabinet Kalinina. Kaže joj: „Sedite, šta vam se dogodilo?“ „Uzeli su nam konje, kravu i zemlju, – odgovara Šura, – šta da radimo, da pomremo od gladi?“ „Ne, to je nepravedno, sve će vam vratiti. Idite i budite bez brige.“
Sledećeg dana se vratila kući. Dočekala ju je teta Nataša: „Šurka, gde si to bila? Sve su nam vratili, kravu, konje.“ Tako su oni živeli kao posebno seosko domaćinstvo. Šura je umrla mlada, sa trideset tri godine. Jednom je Panjka usnila teta Natašu, neposredno posle njene smrti. „I ja živim dobro, – odgovara teta Nataša, – a Šurka još bolje od mene živi, u divnom vrtu, dobro je.“
Došle su kod moje bake dve žene i otišle Matroni radi isceljenja. Jedna je išla sa verom, a druga je lukavo podozrevala. Došle su kod Matrone. Jednu je primila i dala joj vodicu, a drugoj čak ni vodicu nije dala. „Kod mene, – kaže – vodice za vas nema.“ Vraćaju se one od Matrjuše, a moja baka mi kaže: „O mila moja ja ću vam dati vodicu, ja imam Matrjušinu vodicu!“ Nahranila je te starice, napojila čajem, i oni su počeli da se spremaju da pođu. A baka se setila i kaže: „Pričekaj, samo da ti nalijem vodice.“ Samo što je nalila vodicu, i stavila na stočić: „Evo uzmi“ – toga trena flašica se rasprsla na pola i voda se razlila. Tada je moja baka povikala: „Aj, šta sam to uradila, zašto sam ti dala vodicu!“ Otrčala je Matrjuši. Tek što je ušla, a Matrjuša kaže: „Odlazi, odlazi! Sada ću ja da ti pokažem kako se mojom vodicom raspolaže! Zar kod mene nema moje vodice? Napravila si se dobra pa si dala! Šta, dala si joj vodicu, je li?“ – „Ne matuška, nisam dala. Flašica se rasprsla…“ – „Znam da je prsla! Kod nje, u njenim rukama – ne treba da bude moja vodica.“
Doputovao je iz Moskve moj brat. I poveli smo s njim kravu u Moskvu da je prodamo. Prošli smo tridesetak kilometara, kada smo primetili da je brat negde izgubio dokumenta: i svoja i moja i zbog krave je potpuno izgubio glavu. Govorio je: „Ovoga časa ću se ubiti. Gde sada da idem?“ A ja sam svog starijeg brata nazvala glupanom. „Pa kuda bismo mi sada mogli poći?“ – „Poći ćemo Matroni i pitati je, ona će nam pomoći, hajdemo.“
Evo kakva je Matrjuša! Pokazivala nam je put i pokazivala nam je kuću gde da prenoćimo. Do Moskve smo išli deset dana. I evo kako smo noćevali: Matrona nam pokaže gde je kuća, mi pokucamo i oni nas prihvate. Misleno nam je pokazivala, naravno. Ja bih upitala brata: „Gde ćemo prenoćiti?“ On bi odgovorio: „Ima kuća sa ograđenim dvorištem i plavim krovom.“ Tu smo pošli, pokucali, domaćica nas je primila i dala nam prenoćište. A kada bi dolazila milicijska patrola, oni su odgovarali: „Kod nas nema stranaca, samo su brat i sestra došli.“ A mi nismo imali nikakvih dokumenata! A domaćini nas ništa nisu ispitivali, primali su nas kao rodbinu. I tako je bilo sve vreme puta.
I tako, posle deset dana smo stigli, doveli smo kravu, sve je bilo bez ikakvih problema. Brat je bio zadivljen: posle rata je bilo puno patrola, sve su kontrolisali, ali nas nigde nisu zaustavili. Kažem bratu: „Vidiš li kakva čudesa!“ On odgovara: „Vidim Njura.“ Zatim ga pitam: „Hoćeš li sada da pođeš do Matrjuše?“ „Poći ću.“ Došla sam sa bratom kod Matrone, još ni vrata nismo otvorili, a čujemo njen glas. Domaćica otvara, a ona se smeje: „Pusti ih, pusti ih, to su naši. Ja ovako slepa celim putem sam njenu kravu za rep vodila. Vodi njenu kravu, pa pronađi joj dom da prenoći kod dobrih ljudi! Bila sam tu za sve što ti ustreba. Sa jezika mi nisi silazila!“ A bratu kaže: „Kako to, sestra ti je mlađa od tebe, a nazvala te je budalom?“ Brat je kasnije govorio: „Meni se kosa na glavi podigla dok sam je slušao – nije išla sa nama a sve zna!“ Tada je brat upitao Matronu: „Šta ja sada da radim, sva dokumenta sam izgubio?“ „Idi i izvadi nova, koštaju samo deset rubalja. Ništa ti neće biti.“
Mnogo puta sam odlazila k njoj. Jednom sam otišla sa sestrom od tetke. Ja sam sa Matrjušom pričala, očitala mi je molitvu. A sestra samo ćuti, kao da joj je jezik prirastao za nepce. Matrjuša joj kaže: „Da nisi jezik sagubila! Kod kuće samo grdiš majku, a ovde ni glasa da izustiš!“ Sestra je progovorila i kaže: „Kao da nemam jezika, ne mogu da govorim.“ Pitala je samo za muža, ali joj je Matrona rekla: „Razmisli sama.“ Sestra se uplašila i ništa više nije pitala; ni za muža, ni za brata. Rat je već bio završen, a oni se nisu vratili. Matrona joj je ipak rekla: „Tvoj brat je živ, i muža tvoga sve vreme pominjem, i on je takođe živ“. Tako je i bilo. Brat je potom mnogo puta dolazio k meni.
Jedna žena iz Sebina, radila je u Moskvi kao sekretarica u sudu i načelnik joj je savetovao da ide i da radi u magacinu namirnica učeći je da krade: „Možda ćeš moći nekada nešto i da uzmeš.“ Odluči ona da pođe Matroni i da je pita, da li bi bilo dobro da promeni posao, a Matrona joj kaže: „Bolju službu nemoj tražiti, kako si dosad radila, tako radi i od sada, i povećaće ti se plata.“ Tada je načelnik predložio drugoj sekretarici da ide u magacin namirnica. Ta se saglasila a Valentina je zauzela njeno mesto sa većom platom. Došla Valentina Matroni i kaže: „Sada imam veću platu.“ – „Eto vidiš, a onaj posao i nije bio tvoj.“ A druga devojka je radila u magacinu samo tri meseca. Jednom je pala u iskušenje i ukrala dve konzervice. Za te konzervice je dobila tri godine. Valentina se zahvaljuje Matroni: „Bako, veliko ti hvala. A onu su osudili na tri godine.“ – „A ja sam znala da to nije bio tvoj posao, to je bilo mesto za nju.“
 
PRASKOVJA KUZMINIČNA IZ EPIFANI
Ana Ivanovna Menjajeva, crkvenjak crkve u Epifani, pričala je da je 1951. godine dobila posao računovođe u oblasnom komitetu. Međutim, ona nije bila oduševljena time. Tada je rešila da ode Matroni i da je pita za savet: „Matronuška, dobila sam posao u državnom knjigovodstvu.“ Matrona je tri puta zamahnula ručicom pred očima: „Aj – aj – aj!“ I devet puta je to ponovila. Ana Ivanovna je razumela da je to loš posao, da nije za verujućeg čoveka, i napustila ga je. Sedela je kod kuće i razmišljala: „Šta sada da radim?“ Po molitvama, naravno, Matronuške dolaze joj kući i zovu je da radi u crkvi kao pomoćnik crkvenjaka gde je za kratko vreme dobila posao crkvenjaka.
 
KLAUDIJA PAVLOVNA GORJAČKINA, ČIJA JE MAJKA ČESTO ODLAZILA MATRONI
Matrjuša je govorila za crkvu u Sebinu: „Oštetiće našu crkvu Uspenja, poskidaće ikone, razlupaće ceo hram Uspenja Božje Matere.“ Za vreme rata se tako i dogodilo. Imala sam ženika. Mama je pošla Matrjuši i priča joj kako mi dolaze momci. „Oh, šta se brineš – momci dolaze. A kod vas ima jedan Gorjačkin Dimitrije Korneič, kako on živi?“ – „Njega vređa sin Ivan.“ – „A oni imaju još jednog sina?“ – „On je nestao i o njemu niko ništa ne zna.“ – „Ništa, naći će ga. On nije loš mladić, nije loš,“ – rekla je Matrjuša. Za njega sam se i udala i proživeli smo zajedno 35 godina i petoro dece smo odgajili. A sva njegova braća su loše živela, svi su izginuli, jedan od njih se udavio.
 
VASILIJE MIHAJLOVIČ GUSKOV, ŽITELJ SELA SEBINO
Dok je Matrona ovde živela, mnogo naroda iz rjazanske i iz drugih oblasti je dolazilo k njoj. Ja nisam bio kod nje ali su bili moji roditelji, oni su u teškim trenucima odlazili k njoj. Jednom su nam nestali konji; tri dana smo ih tražili, ali bez rezultata. A u selu Tatinka bilo je puno povrtnjaka. Otac mi je rekao: „Idi, obiđi te povrtnjake, možda su tamo.“ A on je otišao Matrjuši. A ja pored šume, mimo puta, pravo kroz polje da tražim konje. Samo što sam došao na ivicu šume, čujem, zarzaše konji. Ja oslušnem još jednom i čujem ržu. Uđem u šumu, pa kroz dubodolinu, popenjem se na brežuljak, zatim uđem u jedan jasik kad tamo, konji. Ja ih prikupim i doteram kući. A uskoro dođe i otac od Matrjuše. Tek što joj je rekao da su nam nestali konji, ona mu kaže: „Idi, idi kući, oni su već kod kuće.“
Majkina sestra živi u Žuriškinu. Ponekad dolazi k nama u goste i zove nas u Žuriškino. Moj deda lovi ribu tokom cele godine tako da nikada nismo bez ribe. Put u Žuriškino prolazi pored crkve, pored Matrjuškine kuće. Sestra je upitala: „Da svratimo do Matrjuše?“ A majka joj odgovori: „Trebalo bi da joj damo ribe a onda će nama malo ostati.“ A u to vreme Matrona zove svoju mamu: „Daj mi ribice.“ „Šta ti je Matrjuša, gde da nađem ribu?“ „Imamo mi ribu“ – odgovara Matrjuša. Baš tog trenutka dolaze majka i sestra. Matrjuša je uzela samo nekoliko ribica i kaže: „Neću više, ostalo nosite kuda ste poneli, i to će im malo biti.“
Dve kuće od nas živeo je Semjen Aleksejevič; oni su imali sestrića koji je bio hrom. Jednom dolazim, vidim došao im je sestrić i razgovaraju o Matrjuši: „Pošao sam k njoj, ali šta ona zna?“ Uskoro se on vratio i priča kako ga je Matrjuša dočekala: „Ti dobro vidiš, pismen si, ja sam slepa, kome si ti došao? Idi, idi odavde.“
Zatim sam živeo u Moskvi, zaposlio sam se u fabrici, a ovde u Sebinu, započela je kolektivizacija i domaćinstvima su počeli oduzimati imovinu. Otac je pobegao kod mene, a majku su uhapsili i zatvorili u Venevski zatvor.
Matrona je živela kod inženjera Ždanova, u Starokonjušenom prolazu. On je kao inženjer radio na kesonima. Matrona je živela sama kod Evdokije (devojačko prezime Peskov) u velikoj sobi. U njoj je bilo puno ikona, starinskih kandila, na prozorima teške zavese. Kuća je bila od drveta, figure lavova na ulazu. Deo inženjerove kuće su konfiskovali i naselili. Došao sam Matroni i rekao joj da su zatvorili mamu. „Pustiće je, – kaže Matrona, – šta je ona kriva? Ona ništa nije kriva, pustiće je.“
Išli smo na mnogo mesta i došli i u CK (centralni komitet) u Mohovoj ulici. Ulaz je slobodan, straža je stajala, ali nije branila da se uđe. Mi smo sve pisali na ime Kalinjina, a sekretara je tamo bilo veoma mnogo. Kuda ići? Prišla nam je žena i kaže: „Idite u četiristo i neku sobu, na trećem ili četvrtom spratu bez lifta.“ Popeo sam se, vidim nema mnogo naroda, svi u samotkanim kaputima, u opancima od like. „Kulaci“ se okupili. U sobi daju predstavke, a sekretar prema karticama proziva. To je bio sekretar za seosko – domaćinska pitanja. Ispričao sam mu okolnosti, pokazao papir potpisan od suseda o tome kakvo je moje domaćinstvo. On je otvorio moj predmet a tamo je stajalo da smo imali četrdeset hektara bašte, ambare i najamne radnike. I on mi napiše rešenje da mi se sve vrati. Čak ih i grdi. Ja još kažem: „Moja majka je zatvorena.“ On odgovara: „Ja ću lično napisati zahtev da je puste.“
Došao sam u Epifan javnom tužiocu. Tužilac mi kaže: „Daj mi rešenje.“ Nisam dao (onaj sekretar mi je rekao: „Rešenje tužiocu nemoj davati. Neka napiše svoje, a ja ću s njim raspraviti“). Tužilac je rekao: „Nemam vremena,“ i otišao. A zatim je došao i dao svoje rešenje: „Domaćinstvo ne pripada državi, vratiti ga natrag.“ A sledećeg jutra je mama sama došla, te noći su je pustili…
 
ALEKSANDRA ANTONOVNA GUSKOVA, ŽENA VASILIJA MIHAJLOVIČA
Prvi put sam bila u Moskvi kod Matrone u stanu Ždanovih. I u Caricinu sam bila. Moj muž je dospeo u zarobljeništvo; izveštaj koji smo dobili o njemu glasio je: „Nestao bez traga.“ Otišla sam kod Matrone. Bila je u jednoj drvenoj kućici. Kucam. Izlazi domaćica: „Ko vam treba?“ „Došla sam kod Matrjonuške.“ – „Ne mogu vas pustiti, ne poznajem vas.“ Vrata su bila otvorena. Matrjuša je čula i kaže: „Pusti je, pusti je, zašto je ne puštaš?“ Ušla sam i poljubila Matrjušu. Upitala sam je za muža. Odgovorila je: „Doći će. Nalazi se pod strogim nadzorom.“ Zatim sam je pitala i za sestrinog muža. Ona je kroz zube jedva izgovorila: „Doći će.“ Razumela sam da nije htela da me ožalosti, on se nije vratio.
 
ZINAIDA ALEKSANDROVNA KARPINA, ŽITELJKA SELA SEBINO
Moja mama, kad god ide u Moskvu Matroni, nosi sa sobom i pisma koja joj pišu iz okolnih sela i Matrona na njih odgovara. Tada sam bila još mala. Moja mama je rano ostala udovica sa petoro dece. Počeo ju je prositi direktor Krivičnog zavoda i ona mu je rekla: „Za mesec dana ću vam odgovoriti,“ i pošla je Matroni da je pita za savet. Matrona joj je rekla: „Dunja, ti ne treba to da radiš, već da ideš Božjim putem.“ Mama ju je poslušala i odbila bračnu ponudu.
Moja mama je u Moskvi imala brata. Jednom kada je došla k njemu, upitala je Matronu: „Ostala bih ovde još jednu noć?“; a Matrona joj kaže: „Treba odmah da se vratiš, inače će te pokrasti“. Mama je nije poslušala, a kada se vratila, videla je da su nas pokrali.
Otišla sam u Moskvu sa šesnaest godina, da živim sa sestrom koja je bila starija od mene četrnaest godina. Kroz dve ipo godine, počeli su da me nagovaraju da se udam za čoveka koga nikada nisam videla. Mama mi je pisala: „Kćeri, čak i da poznaješ čoveka samo dva dana, ali ako Matronuška blagoslovi, udaj se. Moskva je mračna šuma, to nije kao ovde gde poznaješ sve, u nekoliko okolnih sela“.
Uputila sam se u Shodno. Našla sam kućicu u kojoj je Matrjuša živela, a dok sam išla prema njoj, razmišljala sam (ne namerno, to mi je samo ulazilo u glavu): „Ništa ona ne razume“. Na vratima me je susrela, – kasnije sam saznala – njena poslušnica. Nisam joj rekla odakle sam. Ona mi kaže da Matrona toga dana više neće primati. Ja sam tada pomislila, da je to zato što sam o njoj loše mislila dok sam dolazila, inače bi me primila.
Jedna soba je bila sasvim zatvorena, a na drugoj su vrata bila samo malo priškrinuta. I samo što sam se okrenula od ulaza, kad čujem njen glas iz sobe: „Tatjana Petrovna, pusti je, to je Dunjina devojčica iz Sebina“ i Tatjana Petrovna me je propustila. I pre nego što sam ja bilo šta uspela da kažem, matuška je rekla: „To nije tvoj ženik, on se bavi svakojakim sumnjivim poslovima; ti ćeš se uskoro udati, i to ćeš se udati pre svoje sestre“. I još mi je rekla da ću joj uskoro opet doći; i zaista, kroz dva meseca sam joj opet došla i ona mi je rekla: „To je tvoj muž, živećeš dobro sa njim, samo se venčaj, a do venčanja nemoj imati ništa sa njim“. Onda mi je očitala molitve nad glavom i tri puta rekla: „Budi časna hrišćanka i dobro ćeš živeti“. Tako sam i učinila. Venčali smo se u Bogojavljenskom hramu. Moja sestra je dolazila kod mene u goste i takođe se udala u istu kuću; ona na prvom spratu, a ja na drugom.
 
KSENIJA GAVRILOVNA POTAPOVA
U Moskvu sam došla sa sela, 1927. godine, kada mi je bilo devetnaest godina. Udala sam se sa šesnaest godina, ali posle godinu dana muž mi je umro. U početku sam radila kao kućna pomoćnica, a zatim sam se zaposlila i udala se za udovca sa dvoje dece.
Upoznala sam Matronu 1935. godine. Imala sam tada dvadeset sedam godina i razbolela sam se od tuberkuloze. Matrona me je iscelila i rekla mi, ne dugo pre svoje končine: „Nikada više nećeš biti bolesna.“
Matrona mi je pomagala celoga života. Živela je ona tada, 1935. godine, u Višnjakovskom prolazu, nedaleko od Nikolajevog hrama u Kuznecu, Tatarska ulica, dvospratna kuća, u suterenu kod sestričine. Došla sam kod nje bez krsta – bojala sam se da ga nosim. Ona je imala poslušnicu koja me je pitala: „Da li nosiš krst na sebi?“ Matrona joj je odgovorila: „Niko joj nije ni dao. Oni su sve krstove pobacali, samo traže od Boga da im da zdravlje“. Poslušnica mi kaže: „Stavi krst i onda dođi. Kako si to došla bez krsta?“
Molim matušku: „Matronuška, pomozi mi!“ A ona odgovara: „Šta, Matronuška ili Bog, ko li? Bog pomaže“. „Ali i ti matuška“, mislim.
Matrona me je uvek lepo primala. Ako nekoga neće da primi, sa njim govori u pričama, a sa mnom prostim jezikom.
Imala je tada dve poslušnice: jedna Tatjana, druga Daša. Najpre je bila Pelagija. Nju je udala za sveštenika. Imala je dvoje dece, dečaka i devojčicu. I još jednu siroticu koja je umrla od pet godina.
Lekari nisu primetili da imam tuberkulozu, mislili su da je u pitanju srce. Prepisali su mi lek za srce. A kada su ustanovili da je tuberkuloza, na plućima je već bila kaverna.
Dali su mi aparat za disanje, ali od toga nije bilo ništa bolje. Molila sam da me pošalju u sanatorijum ali je bilo teško dobiti uput. Došla sam matuški i pitam je: „Šta da radim? Da idem na selo ili da čekam uput?“ „Sačekaj, dobićeš uput“. I zaista, kroz dve nedelje sam dobila uput na Krim sa plaćenim putnim troškovima. Tri meseca sam provela na Krimu.
U toku rata nisam radila. Pred sam rat sam se porodila i živela sam tako što sam s torbama i vrećama punim stvari odlazila u Plavsk u Tulskoj oblasti i vraćala se sa namirnicama. Obično je posle Serpuhova sve proveravala milicija. Pred polazak sam odlazila Matronuški: „Matuška, blagoslovi!“ „Pođi, niko te neće dirati.“ I milicija, ne dolazeći do mene, završavala je proveru i vraćala se nazad. A vreće su bile teške pedeset – šezdeset kilograma, kada sam odlazila u sela.
Kada mi je ćerka napunila dvadeset godina, takođe je obolela od tuberkuloze. Ležala je u bolnici u Sokoljnikovoj, a Matrona je takođe živela u Sokoljnikovoj. Jednom je ćerka zamolila da je puste na kratko iz bolnice, jer je želela da pođe sa mnom blaženoj Matroni. Došle smo k njoj; ćerka je ostala pred vratima a ja sam ušla da razgovaram. Zatim sam skupila hrabrost i rekla: „I ćerka je sa mnom.“ Matrona se osmehnula: „Vi ne možete sami da dođete, uvek morate nekoga da dovedete.“ Odjednom kaže: „Da, da.“ Upitala sam je kome ona to priča, u sobi nije bilo nikoga osim nas. „To ti ne treba da znaš“, odgovara. Naravno, ona je sa angelima govorila.
Zatim su ćerku poslali u bolnicu u Zvenigorodu: kod nje se bolest pogoršala. Predložili su operaciju. Došla sam da je ohrabrim, a ona plače: „Bojim se, umreću“.
Pošla sam matuški, pričam joj da ćerki predlažu operaciju. „Kakvu?“ – „Pluća“. „A, ja ne odobravam! – udarila je pesnicom o pesnicu. – Neka je otpuste, ako se to pitanje postavi, a na operaciju neka ne pristaje“.
Ubrzo posle toga ćerki je bilo dosta bolje, toliko da je mogla da se uda. Došla je Matroni: „Matronuška, htela bih da se udam“. „Zašto to da radiš u vreme posta? Ja ću te posle udati za dobroga“. A ona se ipak udala u postu za svoga ženika i rodila devojčicu. Uskoro se mojoj kćeri povratila jaka tuberkuloza sa iskašljavanjem krvi i propadanjem pluća. To je bilo zimi. Predložili su joj operaciju. Lekari su rekli: „Ako pristaneš, živećeš još godinu dana, a ako odbiješ nizašta ne garantujemo“. I otpustili su je da se posavetuje sa roditeljima. Došla je na belu nedelju, plače: „I ovako i onako – smrt“. Ja kažem: „Mi imamo savetnicu, neka bude kako ona kaže“. „Idi, – zamolila je kći, – pitaj je“.
Matrona je tada živela na Shodnu ili na Arbatu, ne sećam se. Otišla sam za savet. „Šta da radimo? I ovako i onako – smrt“. Ona je opet udarila pesnicom o pesnicu: „A ja ne savetujem (da se operiše). A ako vi roditelji savetujete, ona će umreti pod nožem. A koliko je Bog rekao, toliko će i poživeti“. Ćerka je odbila operaciju, i proces u plućima je prestao, sve je prošlo. Ona je danas potpuno zdrava, čak su je izbrisali sa evidencije bolesnih.
Muževljevu decu iz prvog braka, dve devojčice, ja sam odgajala kao svoje, živeći za njih. Pred rat sam rodila sina i sedamnaest godina nisam radila, Matronuška mi je branila: „Ti radiš kod kuće, budi domaćica“. A kada je sin završio deseti razred, počela sam da radim. Pred zaposlenje sanjam san. Dolazim do drvene ogradice a tu izrezan šalterčić i kao matuška prima na tom šalterčiću. Razmišljam: „Sada ću je pitati za sina.“ Odjednom mi u susret dolazi njena poslušnica Tatjana. „Ksenj, pošla si daleko?“ – „Tatjana Petrovna, pošla sam matuški. I ti ideš k njoj?“ – „I ja ću k njoj, ali kasnije.“ Ja sam nešto zaboravila, vratila sam se, a kada sam ponovo došla, šalterčić se već zatvorio. Ja molim poslušnicu: „Recite da je Ksenija Gavrilovna došla, ona me je uvek lepo primala, obavezno će me primiti.“ A ona pređe prosforicom po papiru, kao da piše, i na papiriću se pojavljuje natpis: „P + V + + +.“ Četiri krsta mi je pokazala i ušla kod Matrone da je pita (to može biti, porodični život – krst, a sin Vladimir – drugi veliki krst).
Tako se zatim u životu i dogodilo. Izlazi poslušnica i kaže: „Rekla ti je da se zaposliš.“ Ja sam se namrštila (ranije mi je sve vreme branila). „Muž će zarađivati dovoljno novca.“
Šta da radim, razmišljam, već sedamnaest godina sam nezaposlena. Pošla sam na Matronin grob, klekla i molim je da mi pomogne da nađem posao.
Uskoro se, u redu, neočekivano susretnem sa upravnicom alatne radionice na „Krasnom proleteru“, i ona me je primila na posao. Nije bilo nikakvih prepreka, mada sam ja završila samo četiri razreda, a oni su primali samo sa desetoletkom.
I sada se uvek sećam kako sam pred Matroninu smrt, u Strasnoj nedelji, došla k njoj. Živela je na Shodne. Narod sedi na terasici. Izlazi Daša poslušnica i kaže: „Matronuška se veoma loše oseća.“ Matuška je rekla Daši: „Sve ih isprati a njoj kaži neka sačeka.“ Kucnula me je Matronuška po glavi: „Samo ti mene slušaj, slušaj!“
 
PRASKOVJA SERGEJEVNA ANOSOVA
U mladosti sam bila veoma bolesna. Kao da sam imala epilepsiju, mučili su me napadi. Matrona mi je dala svoju vodicu i rekla: „Sve će proći.“ I u šesnaestoj godini sam konačno stala na noge.
Kod jedne moje ćerkice, Natalije, bila je strašna pupčana kila veličine pesnice.
Matrona je takođe rekla da će sve proći. Dala je vodicu, čitala molitve nad njenom glavom i sve je prošlo.
Mnogo naroda je njoj dolazilo od onih koji se razvode ili im bilo šta drugo u porodici ne ide. Meni je rekla da ću imati puno dece i da će muž moj umreti, a da ću ja sama sa decom ostati. A on je u to vreme još uvek bio zdrav. Rodilo nam se šestoro dece. A onda su mužu pronašli rak želuca, i 28. marta 1961. godine, on je umro. Kada mi se rodio sedmi dečak Juročka, Matrona mi je rekla: „On ti neće dugo živeti. Bog će ga uzeti k sebi.“ A dečak je bio predivan ali ne i razuman prema uzrastu. Umro je sa trinaest meseci. Jednom je rekla Pašinom (svoje poslušnice) bratu: „Pođi da se oprostiš sa Nikituškom jer ga više nećeš videti.“ On se nasmejao: „Kako to neću ga videti?“ A već sledećeg dana toga su huligani ubili i bacili u bunar.
U Caricinu je bila crkva, ne velika ali lepa. Kada su crkvu rušili, hteli su da ponesu zvono sa sobom. Matrona je rekla: „Dobro, neka pokušaju, samo, svi će izginuti, a u hram neće ući.“ I došla su tri komsomolca. Ali tek što uđu u hram, a unutra voda, hoće da se udave. Niko ništa ne može da shvati. Iz sreskog izvršnog odbora su poslali još četvoricu. Oni su uzeli merdevine i počeli da se penju ka vrhu zvonika kako bi skinuli zvono. Ali, tada se iznenada odvalila ploča i sve ih pobila. Crkvu su zatvorili i posle nekog vremena iz izvršnog odbora su opet hteli da pogledaju kakva se to čudesa u toj crkvi događaju. Došli su, hteli su ući i za malo što se nisu udavili.
Posle hapšenja i zatvaranja Zinaide Ždanove i Ekaterine Žavoronkove vlasti su počele da proganjaju Matronu. Mnogo naroda je k njoj dolazilo. Ko može dođe sam, ko ne može dovezu ga, najčešće konjskom zapregom. Došle su Matroni dve žene iz Birjuleva, a jedna je bila opsednuta i počela je Matronu štipkati. Matuška joj kaže: „Zašto me štipkate? Ja nisam vaša, ja sam od Boga“. A zatim se obrati i nama i kaže: „Zašto su oni došli? Jedna strada od mokraćne bešike, a zašto? Ona hoće da otera muža od četvoro dece, čita za njega molitve da bi se upokojio“.
Jedna žena je nekoliko puta dolazila Matroni: imala je veliku želju da ode u manastir, a nije imala novca. I kada je opet došla Matroni, ova, pročitavši njene misli, kaže joj: „No, šta ja to vidim, ti želiš da odeš u manastir? Ništa ne brini, otići ćeš, a novca će se već naći.“ Kroz nekoliko dana došla je nepoznata žena i donela sto rubalja. Matuška daje novac i kaže: „Ti želiš da odeš u manastir, evo ti sto rubalja.“ Ta žena se veoma zadivila i obradovala: ona nije ni slutila da će se ta njena želja tako brzo ispuniti. Otišla je u manastir a u povratku je putovala bez karte. Imala je puno stvari, a kontrolori na svakom koraku. „Nemaš kartu? Izlazi!“ Vuku je za rukav, a pored nje sedi neki vojnik. I on neočekivano kaže: „Ja sam vojni novinar. Ako odmah ne ostavite ovu ženu, ja ću u Moskvi otići do viših instanci!“ I oni su otišli.
Kada je ta žena srećno došla kući pomislila je: „Trebalo bi otići Matroni i zahvaliti joj se“. Uzela je torbu sa lukom, krastavcima i još nekim poklonima i krenula. A Matronuški su u to vreme kuvali ručak i nisu imali luka. Matrona im kaže: „Uskoro, uskoro, kroz dvadeset minuta otići ću na pijacu i doneću vam luka“. A kroz dvadeset minuta je došla ona žena sa lukom. Matrona će zadovoljno: „Eto vidite, donela sam vam luka! Vidite kako brzo!“
Ceo život sam živela po njenim savetima. Dešavalo se da odem k njoj i pitam je: „Planirala sam da odem tamo, da li je to dobro? Neće li mi se nešto loše dogoditi?“ A ona će: „Idi, idi! Ništa ti se neće dogoditi“. Ona je spasla i moju majku. Kada su oca odveli na Kolimu, majka se veoma razbolela. A Matronuška mi je rekla: „Nemojte brinuti, otac će se vratiti, i vi ćete opet živeti zajedno. A mami daj da pije vode, – i dala je svoju vodicu. Mama će ozdraviti i sve će biti dobro“. Tako je sve i bilo.
 
ANA FILIPOVNA VIBOROVNA
Kada je Matrona umrla, moja mama, je još uvek bila živa. Kada smo dobili telegram, mama je bila zauzeta nekim poslom i nije otišla na sahranu. Posle toga se žalila: „Kćeri, zašto ne odoh? Zbog svoje lenjosti!“ I ubrzo potom je usnila san. Matrona joj kaže: „Zašto si se olenjila i nisi došla? No hajdemo, ja ću te provesti i sve ću ti pokazati.“ I ona joj je u snu pokazala zašto se umrli muče. Ko mnogo govori, smeje se, tome je jako loše – jezik mu se peče na usijanoj plotni. Mama joj kaže: „Bojim se!“ I na mnoga mesta ju je vodila. Seća se još i ovoga: postojao je jedan ograđeni prostor, a unutar njega ljudi u ognju gore, samo im se glave vide. Mama priča: „Tada sam vrisnula, okrenula se u stranu, nisam mogla to da gledam.“ Eto šta joj je sve pokazala. Mama dugo nije mogla da zaboravi taj san.
 
SERAFIMA GAVRILOVNA UKRAINCEVA
O Matuški Matroni sam saznala 1944. godine, kada sam u Moskvi studirala tehniku. Došla sam na stanicu Uzlovu kod rođaka na odmor i mamina prijateljica mi je dala adresu matuške i zamolila me da joj odnesem namirnice (u to vreme je ona bila u Caricinu, a stalno je živela u Starokonjušenom prolazu). Kada sam došla, domaćica me je pustila k matuški, koja se pomolila za mene i nazvala me po imenu. Posle te posete, ja sam često u svojim nevoljama odlazila matuški.
U Moskvi je tada vladala glad. Mada sam završila školu, zdravlje mi je bilo narušeno usled loše ishrane i jedino rešenje je bilo da otputujem u Uzlov kod rodbine. Lečenje mi nije pomoglo, i posle dva meseca majka i sestra su me odvele matuški. Ona je dobra, sve voli. Pomolila se, dala mi vodicu i po njenim molitvama, Gospod mi je vratio zdravlje. Sedamdesetih godina mi se razbolelo dete. Otišla sam sa njim na Matronuškin grob i po njenim molitvama, milošću Božjom, ono je ozdravilo.
Matuška mi i danas mnogo pomaže, a knjižicu o njoj uvek nosim sa sobom.
 
MARIJA ATANASJEVNA IGNJATJEVA
Moja majka, Ana Lebedeva, koja je živela nedaleko, petnaestak kilometara od sela Sebina, rodnog mesta Matrone, ispričala mi je sledeću priču. Mama je bila mlada i veoma bolešljiva. Lekari nisu mogli da otkriju šta je uzrok njene bolesti i tako je ona patila sedam godina. Moj otac je, tražeći leka, došao do Moskve, gde mu je jedan profesor rekao da tu nema nikakve bolesti i da se treba moliti Bogu. Mama je u snu čula glas: „Tebe može izlečiti samo sebinska Matrona.“ Odmah je se počela raspitivati za nju, i rekli su joj da se u Sebinu nalazi prozorljiva, slepa devojka. Otac nije odmah otišao. Isti san je sanjala tri puta i tek tada je otac otišao. Kada su došli u selo, nisu znali gde joj je kuća. Odjednom se na doksatu neke kuće pojavila žena, i pre nego što su je uspeli bilo šta pitati, rekla im je: „Vi ste iz Klekotkova? Idite brzo, Matrona vas očekuje.“ Ispred njih su išle dve devojke i govorile: „Zašto li smo samo pošle slepoj devojci. Šta li će nam nabrbljati?“ Kada su došle, Matrona im je rekla: „Šta da vam nabrbljam, ja slepa devojka?“ – i ne primivši ih dodala: „Potrebna mi je ova žena,“ – i pozvala je mamu. Mami je kazala: „Izlečiću te. Ti imaš dve devojčice, dovedi ih meni.“ No mama je ozdravila i zaboravila na devojčice. One su se uskoro razbolele od šarlaha. Jedna je umrla a druga je prezdravila, ali je potom celoga života patila od posledica bolesti. Nije mogla ni da uči, ni da radi.
Sve do svoje smrti mama se sećala Matrone i svima pričala o njoj. Mama je umrla 1943. g.
 
NINA SERGEJEVNA ČIŽIK, DEVOJAČKO VLASOVA
Rodila sam se u Moskvi 1942. godine. Kada sam imala sedam godina preležala sam upalu pluća. Međutim, bolest se povratila, sa teškim komplikacijama: oduzele su mi se i ruke i noge, i bila sam potpuno nepokretna. Ponekad su me roditelji prenosili s mesta na mesto, ali sam najveći deo vremena ležala. Kakvim se sve lekarima roditelji nisu obraćali, ali je medicina bila nemoćna. Za matušku Matronu roditelji su čuli od svoje poznanice koju su zvali teta Paša, prezimena se ne sećam. Ona mi je rekla da u Zagorsku živi žena koja pomaže mnogim bolesnicima. Roditelji su iznajmili auto i povezli me u Zagorsk. Otišli smo najpre crkvi (sada se već više ne sećam kako je izgledala), upitali smo bogomoljce kako da nađemo tu ženu i oni su nam objasnili. Ona je živela u obližnjem selu. Putovali smo od crkve autom oko pola časa. Došli smo prilično rano. Naroda ispred njene kuće je bilo puno, svi su stajali na ulici. Roditelji su takođe stali u red i počeli da čekaju. Odjednom se otvaraju vrata, izlazi žena koja se brinula o matuški, prolazi duž celog reda, prilazi ocu i kaže mu: „Ponesite devojčicu i hajdete za mnom.“ Ja sam ležala u autu. Otac me je uzeo u naručje i uneo u kuću. Matuška im je zapovedila da me ostave na tri dana. Rekla mu je: „Kroz tri dana ćeš doći po nju i ona će sama poći sa tobom do auta.“ Matuška je sedela na metalnom krevetu poduprta jastucima. Rekla je da me polože na krevet kako bi mogla dodirnuti moje ruke. Kao da je sada gledam: u beloj marami sa malenim plavim tufnicama, haljina tamno-plava takođe sa malenim tufnicama, na grudima dugmići. Ručice malene, punačke i meke, rukavi od haljine sa lastišom, očne duplje prazne. Soba je bila sva u ikonama. Kao da je neka svetlost izbijala iz ikona, i od matuške kao da je ishodila svetlost i toplota. Soba je bila ispunjena tom svetlošću. Ja sam ležala pored nje na postelji, a matuška je primala ostale posetioce. Osećala sam, kao da je matuška ušla u mene i predaje mi svoju toplotu, svoje bogoljublje, svoju ljubav.
Prvoga dana me je matuška neprekidno držala čas za jednu, čas za drugu ruku, neprestano me milujući, i ja sam osećala kako se moje ruke zagrevaju i kako im se vraća pokretljivost.
Drugoga dana je matuška pozvala ženu koja se starala o njoj i rekla joj: „Spusti je na pod, baš je se uležala“. A meni umilno kaže: „Uležala si se ti, uležala!“ Ja sam se veoma uplašila, jer sam ležala bez ustajanja celu godinu dana. Žena me je pridržala i ja sam stala na noge i stajala sam pored kreveta na kome je sedela matuška. Zatim je zapovedila da me položi na krevet, tako kako bi rukama mogla da dohvati do mojih nogu. Ceo dan je primala posetioce i milovala moje noge, a tokom noći sam ležala pored nje. Ona je malo dremala, sedeći naslonjena na jastuke, veoma mnogo se molila i milovala, milovala moje ruke i noge.
Trećega dana, matuška mi je rekla da malo hodam i zamolila ženu da mi pomogne i ona mi je pomogla da stanem na noge. Bila sam veoma uplašena. Matuška mi je govorila: „Podiži, podiži noge, one su sposobne da hodaju“.
Četvrtoga dana po mene je došao otac i ja sam već došla do auta svojim nogama. Naravno, išla sam sa strahom, jedva koračajući. Posle godinu dana potpune nepokretnosti, noge su me loše slušale. Bilo mi je potrebno još vremena da se priviknem na to da sam potpuno zdrava.
Matuška je čitala misli ljudi kao otvorenu knjigu. Dok sam prvoga dana ležala kod nje na postelji, pomislila sam da neću ustati, da neću hodati, a ona mi kaže: „Za tri dana ćeš poći sama, svojim nogama, a one, koji mi ne veruju, ja vraćam kući.“ Teško sam se uspavljivala a ona mi kaže: „Ti teško zaspiš. Sada ćeš brzo usniti, spavaćeš i lepe ćeš snove sanjati!“ Ona je mogla da čita misli i na daljinu. Predamnom je pozvala ženu koja se o njoj brinula i počela da prebraja na svojim prstićima – kao da ih sada gledam, oni su tako punački, maleni, – odbrojala je i rekla: „Pođi do reda i odbroj trinaestu u redu. Reci joj da ide i da traži drugu koja će joj pomoći.“ Novac nije uzimala, uzimala je namirnice, i to samo lične, domaće, i razdavala ih onim kućama u koje je slala uveče ljude koji se nisu mogli istog dana vratiti da prenoće. Nikoga na ulici preko noći nije ostavljala, o svima se brinula.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *