СТИЦАЊЕ ДУХА СВЕТОГА – ЦИЉ ХРИШЋАНСКОГ ЖИВОТА
(Разговор Преп. Серафима Саровског са сибирским велепоседником Николајем А. Мотовиловим)
УВОД
Велики старац Серафим исцели ме од тешких и невероватних, грдних реуматичних и других болова и болести. Цело ми тело беше узето, ноге згрчене и у коленима отечене, на леђима и слабинама ране! Од свега тога патио сам три пуне године.
А моје исцелење догодило се на следећи начин:
Петог септембра 1831. г. довезоше ме у Саровску пустињу, а седмог и осмог септембра, на дан Рођења Пресвете Богомајке, бих удостојен двају разговора са баћушком, оцем Серафимом, у његовој манастирској келији, но исцељење тада још не добих. Деветог септембра, пак, одвезоше ме к њему у оближњу пустињицу Старчеву, у близини његовог извора. Четири човека који ме на рукама ношаху и пети који ми главу придржаваше, принесоше ме к старцу, који беше окружен мноштвом посетилаца…
Моји носиоци сместише ме затим на Старчевој ливадици, поред једног огромног дебелог бора, на обали реке Саровке. Када замолих баћушку да ми помогне и исцели ме, он каза: “Па, ја нисам лекар! Лекарима треба ићи када ко хоће да се лечи од каквих било болести!”
Ја му онда подробно испричах своје патње и како сам на све могуће начине покушао да се излечим, али да исцелење нисам добио. Рекох, усто, да мени већ ни у чему нема спаса и да немам слободе пред Господом, да просим његове свете молитве, да би ме Господ исцелио. Старац ме онда упита: “А верујете ли ви у Господа Исуса Христа – да је Он Богочовек, и у Његову Пречисту Богомајку, да је она свагда Дјева?” Ја одговорих: “Верујем!” “А верујеш ли” – настави старац – “да Господ Који је раније све болештине на људима исцељивао тренутно, једном речју Својом, или само додиром Својим, може и сада исто тако лако и тренутно да исцели једном речју Својом оне који потребују Његову помоћ? И верујеш ли да је заузимање за нас Пресвете Богомајке пред Њим свемоћно, и да нас на њено заузимање Господ може и сада, исто тако тренутно и једном речју, потпуно исцелити?”
Ја одговорим да у све то истински, од све душе и срца верујем и да, када не бих веровао, не бих ни наредио да ме довезу овамо к њему. “Ако, дакле, верујете” – заврши старац – “онда сте ви – већ здрави!” – “Како здрав?”, упитах ја, “када ме моји људи и ви држите на рукама?” “Не!” – рече ми он – “Ви сте сада целим телом својим већ потпуно здрави, најзад”. И он нареди људима који ме држаху да одступе од мене, а он ме узе за рамена, подиже ме са земље и, усправивши ме на ноге, рече ми: “Сигурније стојте, чвршће се држите ногама на земљи! Ето, тако! Не плашите се, ви сте сада потпуно здрави”. И затим додаде, радосно ме посматрајући: “Ето, видите ли како сада добро стојите!” Ја одговорих: “Хтео – не хтео, ја добро стојим зато што ме Ви добро и чврсто држите”. Тада он, одвојивши своје руке од мене, рече: “Е, па ето, сада вас већ ни ја не држим, а ви без мене чврсто стојите. Ходајте смело, баћушка мој! Господ вас је исцелио! Хајте, крените се с места!”
И, узевши ме за руку једном својом руком, а другом ме помало гуркајући с леђа, поведе ме по трави и неравној земљи око бора, говорећи: “Ето, ваше богољубље, како сте добро кренули!” Ја одговорих: “Да, зато што ме ви изволите добро водити”. “Не” – рече он, одвојивши поново од мене своју руку – “Сам Господ је изволео да вас потпуно исцели, и сама Божија Мајка умолила Га је за то. Ви ћете сада и без мене кренути, и свагда ћете добро ходити! Хајте, крените се…” И стаде ме гуркати да бих кренуо. “Та, тако ћу пасти и повредити се!…”, рекох. “Не”, противречаше ми он, “нећете се повредити него ћете чврсто закорачити…”
Тада ја осетих у себи некакву силу која ме осени, мало се охрабрих и пођох сигурним кораком. Он ме онда одједном заустави и рече ми: “Доста је!” Онда ме упита: “Шта, дакле? Јесте ли се сада уверили да вас је Господ исцелио у свему, и то потпуно? Стога без имало сумње верујте свагда у Њега – Христа Спаситеља нашег, и чврсто се уздајте у Њега – Христа Спаситеља нашег, и чврсто се уздајте у Његово милосрђе према вама! Заволите Га свим срцем, приљубите се уз Њега свом душом својом и вазда се непоколебиво надајте у Њега, и благодарите Царици Небеској за њену велику милост према вама. Но, пошто вас је ваше трогодишње страдање силно изнурило, то ви сада немојте нагло да ходате по много, него постепено. Мало помало навикавајте се на ходање и чувајте своје здравље као драгоцени дар Божији!” И, још доста поразговаравши са мном, Старац ме отпусти у гостопримницу потпуно здрава. А пошто многи богомољци беху са мном при исцељењу моме, и беху се пре мене вратили у манастир, они већ беху разгласили свима о великом чуду овоме. Отада постах чест посетилац Сарова…
Амин +