NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » Stav svetog Grigorija Palame o jelinskoj filosofiji i svetovnom znanju
Stav svetog Grigorija Palame o jelinskoj filosofiji i svetovnom znanju

Stav svetog Grigorija Palame o jelinskoj filosofiji i svetovnom znanju

Boban Milenković, Kalimnos, Grčka
imejl: [email protected]

 

Apstrakt: Neizbežna tema u bilo kakvom govoru o bogoslovskom svedočenju Crkve jeste i stav Crkve prema filosofiji i njenom odnosu prema iskustvenoj teologiji spasenja koju Crkva propoveda. Da bi razumeli stav Crkve o ovom problemu pokušaćemo da kroz stav Svetog Grigorija Palame prema filosofiji razjasnimo značenje pojma filosofija, kako za Svetitelja (Crkvu) tako i za njegove protivnike (zastupnike sholastike) sa kojima je Svetitelj bio u polemici. To je neophodno uraditi i zbog činjenice da je nama savremeno razumevanje filosofije različito od onoga što nalazimo kod Svetih Otaca, što dodatno komplikuje razumevanje crkvenog stava prema filosofiji.

Ključne reči: Bog, čovek, blagodatnobiblijsko Otkrovenje, teologija, istinita filosofija, filosofija, biće, grad, svetovno znanje.

 

U svojoj polemici sa Varlaamom, Sveti Grigorije Palama dosta prostora posvećuje kritici starogrčke misli na kojoj se osnivala Varlaamova kritika isihasta. Polemišući protiv Varalaama Svetitelj je branio blagodatnoiskustvenu teologiju Crkve od pogrešnih (filosofskih) neotkrovenjskih učenja o Bogu[1]. Sa druge strane, sigurno je da nam je grčka filozofska misao podarila i sam izraz teologija koji je bio određenog sadržaja i funkcije[2]. Za stare Grke teologija je pre svega bila reč o bogu (bogovima), a ne reč Boga ljudima[3]. Kao takva teologija je kod starogrčkih filosofa vodila ka čistoj meta-fizici. Jasno možemo da kažemo da teologija filosofije starih Grka bila misao o prirodi (suštini), koji je praosnov svega[4], ali to nije priroda i suština koju znamo iz blagodatnobiblijskog Otkrovenja. Temeljnu razliku između filosofskog učenja i biblijskog Otkrovenja o poreklu sveta i čoveka jasno opisuje A. Bičkov svojim stavom da „Za razliku od stoičke, Ciceronove, Ermogenove i njima sličnih teorija, kod hrišćanskih mislilaca akt stvaranja nije samo akt preobražavanja bezoblične materije u uređeni kosmos, već se po-kazuje kao misterija stvaranja samog bića iz ne bića“[5].

Svetitelj je, sledujući Svetim Ocima, jasno odbacio filosofsko učenje/učenja o načinju sticanja i o sadržaju prve filosofije (filosofsku teologiju[6]). Za razliku od filosofa Svetitelj koristi izraz istinska filosofija, takođe u svojim delima naglašava da se bori protiv lažnih bogoslovskih učenja Varlaama filozofa i njegove filozofsko-teologizirajuće argumentacije, a ne protiv svakog učenja (nauke)[7]. Drugim rečima, Sveti Grigorije Palama odbacujući teologizirajuću filosofiju iznosi spasonosna teološka iskustva Crkve. U svojoj polemici Svetitelj ne odbacuje nauku, ali odbacuje filozofsku metafiziku (ontološku i personalnu) zasnovanu na temeljima (samo)ljudskog palog uma koja suštinski odbacuje Sveto Otkrovenje[8].

Mora se naglasiti da nerazumevanje stava Sv. Otaca prema filosofiji dovodi do dva dijametralno različita gledišta o tome: po jednom, Sveti Oci su bili neprijateljski raspoloženi prema filosofiji; po drugom – Sveti Oci su bili ne samo naklonjeni filosofiji već su i direktni nastavljači iste, pa ispada na kraju da je i njihovo bogoslovlje plod razvoja antičke filosofije kroz hrišćanstvo[9]. Dodatni problem u svemu tome je i to da se danas pod filozofijom najčešće se misli na svojevrsnu primenjenu nauku[10] koja je tu da osmisli i međusobno poveže činjenice do kojih dolazi nauka na svom putu istraživanja, tj. κοσμοθεώρησης[11]. U tako shvatanoj filosofiji metafizika je samo viša fizika, te zato ne čudi što se teži da teologija „u harmoničnom skladu sa filosofijom i naukom obrazuje slobodnu teosofiju ili celovito znanje. Slobodna teozofija je organska sinteza teologije, filosofije i empirijske nauke.”[12]. Iako se spominje teologija, u ovakvim okvirima i u tako postavljenom cilju suštinski ne postoji mesto za teologiju onako kako je nju shvatao i svedočio Svetitelj. Naravno da je ovakvo primenjeno shvatanje pojmova teologija i filosofija samo još više otežalo razumevanje Svetog Grigorija Palame, odnosno jezika i svedočanstva Crkve i dovelo do suštinske odrođenosti u razumevanju tih pojmova između nas i Svetitelja.

U svojoj klasifikaciji filosofija Sveti Grigorija Palama, za razliku od Svetog Maksima Ispovednika koji razlikuje biblijsku i jelinsku filosofiju[13], (jasnije) uvodi i prirodnu filosofiju. Očigledno je da prirodna filosofija služi Svetom Grigoriju Palami da bi mogao da napravi jasnu razliku između prirodnih i natprirodnih darova mogućnosti bogopoznanja, sa jedne strane, i neprirodnog traganja za znanjem kod Jelina. Na osnovu dela Svetog Grigorija Palame vidimo da on razlikuje tri vrste filosofije i to: a) prirodna filosofija – koja je plod prirodnog dara ka saznanju koji je čovek dobio od Boga, kao pomoć u bogopoznanju; b) filosofija koja «predstavlja jelinsku jeres»; v) istinska filosofija. Svetitelj je u svakom pogledu nastavljač svetootačkog, pa i Maksimovog, svedočanstva o tajni spasenja (oboženja) čoveka.

 

I

a) Prirodna filosofija – koja je plod prirodnog dara ka saznanju koji je čovek dobio od Boga, kao pomoć u bogopoznanju[14]. Dar prirodnog saznanja je čoveku omugućavao da prepozna i razume znake bogoprisutnosti u prirodi koji su mu govorili da postoji Tvorac svega, i da ništa od vidljivog ili nevidljivog nije Bog. Tim darom Adam je bio obdaren više od bilo kog drugog čoveka jer je Adamu, više no ikome drugome posle njega, bila svojstvena prirodna mudrost, iako on, pre svih drugih, nije sačuvao obraz Božiji.»[15]. Međutim «Čovek se ogrehovio upravo tamo gde je trebalo da ostvari svoje naznačenje – u domenu volje. Ovde je početak zla….», ali i pored toga «prirodno seme dobra nije potpuno uništeno prestupom, što svedoče sile dobra [u čoveku], po kojima [priroda] će ponovo uzrasti i kroz vaskrsenje vratiti joj se prvobitna prirodna veličina i krasota.»[16] Međutim, sam po sebi taj dar nije bio dovoljan za punoću bogopoznanja i oboženje čoveka. Desio se Adamov pad u greh.

Sveti Grigorije Palama nije bio protiv ove filozofije koju smatra korisnom, jer sa njom, kroz proučavanje sveta, čovek može da organizuje svoj svakodnevni život na najbolji način usmeravajući ga ka Bogu. „a duša zadivljena tvorevinom i udubljena u njeno razumevanje, neprekidno proslavlja Tvorca i kroz tο čudo biva vođena ka onome što je od same tvorevine veće.“[17] Ovde je dobro naglasiti da Crkva, a time i Sveti Grigorije Palama, nikada nije mešala prirodnu filosofiju (nauku) sa blagodatnom teologijom Crkve[18].

 

II

b) filosofija koja «predstavlja jelinsku jeres». [19]

Polazišna tačka u kritici starogrčke filozofske misli kod Svetog Grigorija Palame je istina da je zloupotreba dara prirodne filosofije imala za posledicu nemogućnost dostizanja blagodatne (istinske) filosofije. De-monska zlopupotreba ovog dara navela je čoveka da kroz greh isti preusmeri na stranputicu na kojoj Tvorac postaje tvorevina i obrnuto – tvorevina (čovek) je postao tvorac boga. Paradoks čoveka je u činjenici da je od puta ka Bogočoveku okrenuo ka čovekomišu koji umišlja da je čovekobog[20].

Okvir ili mesto na kome se ova zloupotreba razvila nije bio Raj, već grad – novoosnovano mesto kao zamena za Raj koja ima tedenenciju da u svemu postane negacija Raja[21]. Možemo slobodno reći da je filosofija dete, i duša grada, koje se trudi da ga uredi i osmisli. Međutim duša grada se porodila iz nagomilanih društevno-socijalnih problema života mnoštva ljudi na jednom mestu[22]. U tom svetlu, filosofija je socijalni fenomen koji nudi rešenja za socijalne probleme bez obzira da li govori jezikom fizike ili metafizike[23]. Otuda Svetitelj tvrdi da prave (blagodatne) mudrosti kod filosofa nema i nije je bilo, jer je njihova mudrost « počivala u tvorevini koju su oni ispiti-vali; čitav život izučavajući zakonitosti tvorevine, dospeli su do nejasne predstave o Bogu jer nam priroda i tvorevina pružaju mnogo povoda za to,110 a demoni ih svojim demonskim lukavstvima nisu sprečavali u tome. Jer, kako bi oni sami bili smatrani bogovima ako u čovekov um ne bi prodrla nikakva predstava o Bogu? Shodno tome, istražujući prirodu svega što je čulno opazivo, došli su do predstave o Bogu, ali ne takve koja je dostojna blažene prirode i koja joj priliči; jer, „potamne nerazumno srce njihovo”111 od zlokobnih nagovora lukavih demona.»[24]. Kada Svetitelj tvrdi da filosofija «predstavlja jelinsku jeres», govori konkretno o stoicima, međutim imajući u vidu kontekst u kome govori i o drugim filosofima (filosofskim školama), jasno je da je za Svetitelja starogrčka filosofija bila jeretička i nespojiva sa hrišćanstvom.

Po Svetitelju starogrčka filosofija je pojava u kojoj «Svaki pojam (tj. logos, reč) suprotstavljen je nekom drugom pojmu»,5 što znači da je i njemu samom protivan neki drugi pojam; i ne može se naći pojam koji odnosi konačnu pobedu i ne zna za poraz. Pokazali su to Jelini i njihovi mudraci, koji neprekidno opovrgavaju jedni druge, a i sami bivaju opovrgnuti naizgled jačim dokazima.»[25]. Kao takva starogrčka filosofija je prirodni dar saznanja[26] preu-smerila i pretvorila u demonski nagon saznanja[27] kome cilj nije bogopoznanje već mnogociljna bezciljnost, i zato «mi, zajedno sa Bratom Gospodnjim, jelinsku mudrost nazivamo đavolskom124 zato što je ona prepuna protivurečnosti i zato što u sebi sadrži bezmalo svako zabludno učenje, a naročito zato što je odstupila od svog cilja – a to je bogopoznanje.» [28]. Jasno je da je u procesu odrođavanja čoveka od Boga za Svetog Grigorija Palamu presudna činjenica prvorodnog greha koji je pomutio čovekovu prirodu usmerivši čoveka na put suprotan Bogu.[29]

Filosofija postoji u gradu zajedno sa religijom trudeći se preuzme potpuno čoveka grada. Paradoks filosofije je u tome da ona, težeći ka svom ostvarenju, istovremeno sama sebe urušava kritikujući postignuto, jer ljudski razum, njen tvorac, nestabilan je osnov[30]. Zbog toga se desilo da je filosofija postala religiozna ideologija koja u praksi (kao i religija) od svojih pristalica zahteva znanje njenog učenja, ali i veru da je ono apsolutno ispravno i konačno. Tako se u gradu javlja sintetička antiteza religije i filosofije koje obe imaju isti cilj – čoveka. Primer za to je i neoplatonizam, koji je takođe pokušao da izmiri religiju i filosofiju ali u okvirima filosofije[31].

Ovakva filosofija je tvorevina (samo)čovekovog (palog)razuma. Čovekov razum se koristi prirodnim darom saznanja, ali na pogrešan način, i pretvara ga u demonsko umovanje[32]. Spolja posmatrano, takva filosofija traži Boga, ali ga u stvari sama proizvodi na osnovu posmatranja prirode i logičkih silogizama. Za Aristotela filosofija obuhvata «ὥστε τρεῖς ἂν εἶεν φιλοσοφίαι θεωρητικοί, μαθηματική, φυσική, θεολογική»[33] – najuzvišenija filosofija je teologija, jer je govorila o prvom i najvišem biću[34] – međutim to najviše biće je čovek otkrio, proizveo, sam svojim umom i ono kao takvo nije prelazilo granice (palog) čoveka a time ni kosmosa[35]. Slobodno možemo reći da je kod Starih Grka filozofija rađala teologiju preko koje stupa u sintezu sa religijom[36]. Na taj način utemeljena filosofija i teologija proizvdena od iste su apsolutno neprihvatljive za Crkvu jer sobom, suštinski, negiraju Biblijskog Boga, ali i čoveka kao slobodnu tvorevinu Slobodnog Boga. Sveti Grigorije Palama tu težnju da se izjednači blagodatno – iskustvenootkrivena Istina sa čisto ljudskim (paloprirodnim) umovanjem prepoznaje kod Varlaama i protiv nje se bori. Svetitelj upozorava svakog ko traži istinsku filosofiju sledećim rečima « svim silama se čuvaj isprazne zablude svetovne filosofije. Ili, još bolje, pohitaj da, uz pomoć usrdnih molitava i ozdravljujućih reči koje krope i očišćuju, i ti očistiš sebe, jer je očito da si, time što se svojim rečima nisi suprotstavio obesvećenom znanju i nisi iskazao negodovanje zbog njega, i ti sam prigrlio takvo znanje, kao što je očito i da se diviš onome koji Velijarovu energiju pogrešno shvata kao energiju i blagodat blagoga Duha.»[37] .

 

Mala digresija

Fenomen Filona Aleksandrijskog[38]

Ovde je neophodno da se kaže par stvari o Filon, ne samo zato što se Svetitelj u svojim propovedima doticao Filonove filosofije. Naime, Svetitelj se osvrće na Filona i Josifa Flavija analizirajući njihov stav o broju 7. opovrgavajući njihov simvolizam koji koriste da bi opravdali svoj monizam, istovremeno pokazujući da Istina koju Crkva svedoči nije nasleđe Filona Aleksandrijskog. Filon je u vreme Svetitelja bio veoma cenjen, a i danas se ističe kao neko ko je bio učitelj (prave)teologije od koga su Sveti Oci nastavili da slede. Kako kaže Teodor Metohit (saglasno sa stavom Svetog Grigorija Palame) Filon «Είναι λόγιος και πλατωνίζει, αλλά δεν είναι ο Πλάτων“[39], tj. Filon ne bogoslovstvuje već platonizuje starozavetno Otkrovenje.

Filon Aleksandrijski je samo u kontekstu, fizičke, tj. prirodne filo-sofije u antičkom smislu, mogao da nazove Proroka Mojsija najvećim filo-sofom[40]. Posmatrano sa tačke tadašnje filosofije Mojsije se bavio čistom filosofijom kada je „definisao“ postanak sveta i na osnovu toga dolazio do Najvišeg Dobra kao uzroka tog sveta, ali to je samo spoljašnja sličnost koja nema nikakve veze sa filosofijom.

Nepremostiva je razlika između te dve fizike-filosofije, tj. između biblijske i filozofske istine o svetu i čoveku. Jedna je utemeljena na Otkrovenju Tvorca svega viljivog i nevidljivog, Koji voli i brine o čoveku i svetu, jer sve što je Tvorac stvorio je dobro veoma. Druga je utemeljena na posmatranju koje govori da je materija nešto što smeta čoveku i da je kosmos jedini i neizbežni način postojanja, kao što je i život u takvom svetu nametnut i muka. Paradoks filozofa teologa Filona je u tome što je prorok Mojsije njegova najveća negacija bez obzira na napor koji ulaže da Proroka Mojsija objasni u okvirima svog usaglašavanja jelinizma sa Otkrovenjem. Filonova teologija jeste filozofska tvorevina sva u okvirima tvorevine (i to dobre veoma tvorevine, a ne večne i zle materije i ideja) ostajući tako daleko od blagodatno-proročkog svedočanstva starozavetnih Proroka. Filon je dobar primer činjenice da filosofski izrazi ne mogu nikada u potpunosti da izraze ono što u Svetom Otkrovenju dobijamo od Boga, jer Sveto Otkrovenje nije plod filosofskih razmatranja. Za razliku od Otaca Crkve, Filon stvara jednu sintetičko-kompromisnu istinu pokušavajući tako da Sveto Pismo približi svojim savremenicima, po čemu jeste prethodnik Origena[41].

Izvore «jelinske jeresi» (svetovne mudrosti) možemo prepoznati i u sadašnjosti kao veoma aktivno-prisutne u životu čoveka.

 

Generatori svetovne mudrosti danas

Svetovna nauka (znanje bez Boga) je suprotnost crkvenom sabranju, jer njime se stvara parasinagoga koja poriče Crkvu. Svetovno znanje sa crkvenim poznanjem nema iste izvore, a ni cilj ili plodove[42]. Dva su izvora iz kojih se napaja svetovno znanje:

a) priroda u svom paloprirodnom stanju koje nauka prihvata za pravo i jedino ispravno stanje prirode, ali ne prihvata time činjenicu greha. Naime, dimenzija greha ne postoji u svetovnoj nauci (znanju) kao što postoji u otkrovenjskoj, bogočovečanskoj, istini o čoveku i svetu[43]. Da bi začarani krug bezizlaza iz greha ostao potpun, pitanje greha postalo «je univerzalno jer se ono danas razumno uklapa u najširi okvir etike, koja je manje teološka, a više filosofska disciplina.»[44]. Pomiriti se sa ovakvim stavom je jedino moguće ukoliko se u teologiji Hristos Bogočovek zameni knjigom po sebi pa makar to bilo i Evanđelje kao samo istorijsko-filosofska (svetovna) bezblagodatna knjiga.

Imajući u vidu napred rečeno možemo reći da sabranje koje utemeljuje svetovno znanje jeste sabranje satnog mehanizma koji kroz čoveka dolazi do svesti da jeste satni mehanizam i tako u krug[45]. Taj satni mehanizam jeste građansko društvo ili grad kao pokušaj ostvarenja Raja mimo Boga[46], i tako dolazimo do drugog izvora svetovne nauke.

b) Građansko društvo, pored posmatranja (pale)prirode, takođe je izvor svetovne nauke jer «se pokazalo da se u osnovi naučnog znanja nalazi doživljaj sveta i građanskog društva.»[47] Građansko društvo je društvo grada, koji uslovljava i obavezuje čoveka da sve svoje podredi njegovom opstanku, a ako to ne uradi, tada čovek nije koristan građanin[48], jer dovodi u opasnost živote drugih građana.[49] Opasnost koju u sebi skriva, i kojom postoji građanski život, i kojom određuje i samu svetovnu nauku, jeste demonski instinkt vlasti[50], tj. ona ista demonska strast kojom se demon pokretao kada je prevario Adama i Evu. Pokretano time građansko društvo kao da se neprekidno vrti u krugu iz koga nema izlaza; u tom kontekstu je i moguće bilo doći do zaključka da je život kazna, a ne privilegija za čoveka, kao i do teorije evolucije u kojoj vlada zakon jačeg u prirodnoj borbi za opstanak. Međutim tu u samom imenu «borba za opstanak» se pokazuje na još jednu paklenu provaliju koja sobom guta sve i zbog koje niko od ljudi ne može da opstane, a to je smrt. To je jedini merodavani zakon za palu prirodu i čoveka bez Hrista. Zagledani u taj paloprirodni bezizlaz ljudi su došli do budizma koji propoveda potpunu negaciju života, jer život je sam po sebi muka, opsena za čoveka.

Sa druge pak strane u Starom Zavetu u događaju pozivanja Avraama (ali i kod drugih proroka) imamo primer da je Bog svoje ljude izvodio iz Grada ili iz građanskog društva u pustinju. Odlazak Avrama iz Ura Haldejskog jeste jasni raskid sa Gradom kao centrom i mestom čovekovog ostvarenja, ali je istovremeno i raskid sa bogovima koje je čovek stvorio kao stvarno opravdanje postojanja grada[51]. Izlazak iz grada je posledica poziva Boga koji nije iz tog grada i koji ga šalje u zemlju u kojoj postoje drugi bogovi u kojoj je Bog Koji poziva nepoznat, pa prema logici tog vremena i nemoćan. Ovo je posle porodilo mišljenje da je Jahve bog ratnik i Bog pustinje koji osvaja[52]. Ima logike u tome, jer Jahve jeste Bog Pustinje, ali pustinje u kojoj živi od njega prizvani Avraam, tj. Čovek koji je rekao NE gradskoj robovskoj „sigurnosti“ i spremno pošao u Pustinju. Ovde kao da susrećemo obrnutu istoriju Adama, jer Adam je bi stvoren i prizvan za postojanje u Raju koji je bio mesto na kome čovek obitava sa Bogom. U odnosu na grad, Raj je apsolutna negacija grada po utemeljenju, drugim rečima Raj jeste pustinja za grad. Pustinja u koju izlazi Avram jeste pre svega stanje slobode stvaranja kroz saradnju sa Bogom. Avraam je prizvan da otpočne stvaranje, izgradnju, objavu Raja u ovom svetu, a koji ipak nije po zakonu kosmosa (određenog, predodređenog i savršeno zadato-uslovljenog), sveta kako ga je čovek grada doživljavao.

Ukoliko bi se prihvatilo da je svetovno znanje siguran put ka bogopoznanju, ne samo da bi se izjednačili starogrčki i svi ostali filosofi[53] sa starozavetnim prorocima, već bi bilo kakvo otkrovenje bilo izlišno i nepotrebno jer bi tada Bog bio samo amorfna naučna materija koju osmišljava kroz otkrivanje u svom promišljanju čovek. Na kraju se dolazi veoma lako do stava da je svaki čovek bog po sebi. Naime, želja i istrajavanje na sticanju samo svetovnog znanja jeste ponavljanje prvorodnog greha od strane čoveka, jer i đavo se tom obmanom (samodovoljnošću) prirodnog znanja prevario i vara čoveka do danas. Svetitelj jasno pokazuje da težnja ka znanju nije greh i da znanje nema kvalitet dobra i zla već taj kvalitet znanje stiče preko proizvoljenja onih koji ga koriste i za šta ga koriste oni koji ga stiču[54]. Jednostavno rečeno, filosofsko nastojanje za sticanje znanja radi znanja jeste nastavak prvorodnog greha.

 

III

v) istinska filosofija.

«Načelo ovog vaspitanja je strah Božiji,37 iz kojeg se rađa neprekidna usrdna molitva Bogu i držanje jevanđelskih zapovesti.»[55] Za Svetitelja je početak mudrosti strah Gospodnji koji porađa sinovsku, a ne ropsku, poslu-šnost prema Ocu kroz neprekidnu umnosrdačnu molitvu i držanje jevanđe-lskih zapovesti. Ovo su bitne pretpostavke za postizanje oboženja kao konačno beskonačnog razloga i cilja čoveka, pa opet taj beskonačno konačni cilj nije bezimeni princip ili nedostupna monada ili put kao u taoizmu, već jeste Bogočovek Hristos Koji jeste Α i Ω svega u spasenju čoveka i zbog toga su spasenje, oboženje ili ohristovljenje sinonimi. Sinovska poslušnost samo ukazuje da strah jeste sredstvo kojim se poziva i očišćuje ljubav prema Ocu, a ne prema Gospodaru, dok umnosrdačna molitva postaje i jeste, sada i ovde, predukus punoće sladosti oboženja u Hristu Bogočoveku.

Svetitelj na ovaj način ostaje veran stavu Crkve o samotelesnoj mudrosti koji nalazimo u Poslanicama Apostola Pavla[56]. Taj stav je bez revidiranja ostao merodavan do danas u Crkvi kao odredica odnosa prema samoljudskoj (bezblagodatnoj) mudrosti[57]. Blagodatnoj mudrosti, istinskoj filosofiji «ne može pribeći onaj ko je obuzet ljubavlju prema ispraznoj filosofiji, jer je sputan i zarobljen njenim obrtima i teorijama.»[58]

Ljubav samo prema svetskoj filosofiji je smetnja za zadobijanje straha Gospodnjeg. Bogatstvo u ispraznoj filosofiji jeste siromaštvo u bogopoznanju jer ograničava čoveka u krugu znanja koje počinje sumnjom/posmatranjem i završava se u očaju sumnje koji opet pokreće posmatranje i tako u nedogled. U svemu tome nema slobode jer onaj koji posmatra u ovom krugu je uslovljen onim što posmatra i traga samo za tim što može i želi da vidi jer i oči su mu od istog posmatranog, tako da je čovek tu posmatrani posmatrač bez slobode iskoraka ka nečemu što nije u tom začaranom krugu posmatranog posmatrača. Najbliži nekakvom bezizlaznom izlazu iz toga su bili i ostali budisti pre svih, kao i stoici svojim apatičnim mirenjem sa nirvanom ili pokornošću prirodnom mehanizmu. To je u stvari čovek samosavijen u sebe, glava i noge su u kružnom zagrljaju i tu nema čoveka već samo krug u pokušaju i pokret u promašaju jer niti hoda niti se kotrlja, ali i jedno i drugo bole ako se pokušaju, a boli i nekretanje ili pokušaj uspravljanja koji se uvek završi samo kao još jedno dodatno savijanje i ukrugljavanje.

Pomoću telesne mudrosti je nemoguće ostvariti bogoobraznost. Prirodni darovi sami po sebi ne mogu dušu učiniti plemenitom, te otuda telesna mudrost ne može razum učiniti mudrim, a sve to je zbog činjenice da se ti darovi ne koriste na pravi način zbog čovekove podjarmljenosti grehu i smrti. Prava mudrost dolazi od Boga, privodi ljude Bogu i čini ih saobraznim Bogu. Međutim mesto na kome se stiče ta mudrost za Svetitelja jeste manastir jer: «Treba, međutim da imaš na umu da smo mi, koji smo odavno žudeli za najuzvišenijom filosofijom, bolje reći koji smo želju za njom stekli kroz najuzvišenije čovekoljublje, napustili bilo kakve reči i njihovo izučavanje, i da smo se njoj (tj. najuzvišenijoj filosofiji, prim. prev.) posvetili životom, te da postoje oni koji to znaju kao i mi, što će i potvrditi mnogi od onih koji su sa nama.»[59], ali i živa crkvena zajednica kojom je rukovodio u Solunu kao mitropolit. Jednostavno rečeno, Crkva kao bogočovečanski organizam jeste tajna istinske filosofije jer bogopoznanje je natprirodni dar duha Svetoga čoveku i ono jeste znanje odozgo, nije svetovno niti samo prirodno.

U tajni istinske filosofije čovek učestvuje sa obe svoje prirode (dušom i telom) što je dodatna razlika u odnosu na jelinstvujuću teologiju gde je telo ozloglašeno i nepoželjno[60]. Kod Svetih Otaca, a time i kod Svetog Grigorija Palame, filosofki izrazi, koje srećemo da ih koriste, nisu plod logičkog stvaranja istine od strane čoveka, već njima Sveti Oci, kao sredstvom pomagalom, izražavaju, opisuju Istinu koja se sama otkriva čoveku nesputana zakonima logike koje je čovek uspostavio svojim umom za sebe i za boga. Korišćenje filozofskog rečnika možemo uporediti sa prevodom nekog dela na strani jezik da bi ga ljudi koji se služe tim jezikom razumeli i eventualno prihvatili. Njihov rečnik jeste sredstvo da izrazi biblijske istine, te otuda izrazi pozajmljeni iz rečnika fiolosofije gube svoj puni filosofski smisao budući da im se sada i funkcija menja. Pa opet, biblijska (crkvena) teologija nije otkrivanje „ istina o svetu i čoveku“ već jeste Otkrivenje Samoistine sveta i čoveka tj. Bogočoveka Hrista. Istina filosofije, bezoblična i nestalna jeste bezimena muka samoljudskog razmišljanja, dok je Biblijska Istina Istina sa Imenom, a to je Bogočovek Hristos.

 

ZAKLJUČAK

Odgovor Svetog Grigorija na izazov koji je Crkvi došao kroz Varlaama i njegove pristalice jeste otkrivanje treće prave filosofije utemeljene na Svetom Otkrovenju i sledovanju Svetim Ocima u njihovom podvigu svedočenja oboženja (spasenja) čoveka u Bogočoveku Hristu. Istinska– biblijska teologija nije govor o predmetu, već je to razgovor sa slobodnim, a ne opredmetljenim Bogom. Bog Koji se otkriva nije predmet naučno-eksperimentalnog (makar ga nazvali i teološkim), posmatranja niti je moguć kao predmet ispitivanja. Bog se sam otkriva kao Sveta Trojica uvek svedočeći o sebi da je On nadsuštastven svemu i Onaj Koji je stvorio čoveka iz ljubavi, bez prinude, da bi se razvijao kroz zajednicu (saradnju) sa Bogom do blagodatnog oboženja u Bogočoveku Hristu.

Za čoveka sve se dešava, traje i jeste radi Bogočoveka Hrista, sa Bogočovekom Hristom i u Bogočoveku Hristu, a to je ogromna razlika u odnosu na filozofiju. Crkva polazi od Istine i jeste na Istini koju otkriva svetu gradeći tako Carstvo Hristovo kao bogočovečanski organizam što Crkva i jeste sadejstvom Duha Svetog po volji Boga Oca. Filozofija u svakom pogledu ne poznaje istinu, traga za njom i proizvodi je od čovekove misli i moći čulnih opažanja i funkcija, a to je jedna stalna destrukcija koja vodi ka bezizlazu pilatovskog agnosticizma u pitanju kojim je takva filosofija na kraju žigosana i zaključana, a to je: „Šta je istina“? Na to pitanje filosofija nema odgovora i to jeste smrt (pakao) koji traje. Jednostavno rečeno „jelinska mudrost je ipak izgubila značaj pošto nije od Boga – a sve što nije od Boga, to nema svoga postojanja.».[61]

 

 

LITERATURA

IZVORI

Sveto Pismo, Staroga i Novoga Zavjeta, Biblija, 2012, Beograd, Sveti Arhijerski Sinod Srpske Pravoslavne Crkve.

Platon (2002), Država, peto izdanje, Beograd, BIGZ.

Tukidid (1957), POVIJEST PELOPONESKOG RATA, preveo Stjepan Telar, Zagreb, Matica Hrvatska.

Αριστοτέλους, ΤΩΝ ΜΕΤΑ ΤΑ ΦΥΣΙΚΑ, (ARISTOTLE, THE METAPHYSICS, BOOKSI – IX, WITH AN ENGLISH TRANSLATION BY HUGH TREDENNICK, M.A. LECTURER IN CLASSICS IN THE UNIVERSITY OF SHEFFIELD, LONDON: WILLIAM HEI NEMAN N LTD, NEW YORK: G. P. PUTNAM’S SONS, MCMXXXIII).

ΓΡΗΓΟΡΙΟΥ ΤΟΥ ΠΑΛΑΜΑ (1985), ΟΜΙΛΙΑ ΙΖ , Θεσσαλονίκη, ΕΠΕ 75.

ΠΑΛΑΤΩΝΟΣ (1895), ΠΟΛΙΤΕΙΑΣ, (PLATONIS OPERA OMNIA RECOGNOVERUNT IO. GEORGIUS BAITERUS IO. CASPAR ORELLIUS AUG. GUIL. WINCKELMANNUS, VOL. XIII. EDITIO SEPTIMA. LONDINI IMPENSIS DAVIDIS NUTT. STUTTGARDIAE MEYERI & ZELLERI.

ΩΡΙΓΕΝΟΥΣ, ΚΑΤΑ ΚΕΛΣΟΥ, Migne. Patrologia Graeca 11.

Damaskin, Jovan (1993), Filosofska poglavlja, Nikšić Luča godina H, br.2.

Damaskin, Jovan (1994), Tačno izloženje Pravoslavne vere, Nikšić Luča godina H, br.2.

Maksim, Ispovednik (2006), sveti, Odgovori Talasiju l-Vll VIIIy XIVy XLVIILIX, LX, Nikšić, LUČA XXI-XXII.

Palama, Grigorije (2012a), sveti, Prva poslnica Akindinu. Novi Sad, Beseda.

Palama, Grigorije (2012b), sveti, Druga poslnica Akindinu, Novi Sad, Beseda.

Palama, Grigorije (2012c), sveti, Slova u odbranu svetih isihasta, Novi Sad, Beseda.

Popović, Justin (1999),sveti, Filosofija i religija F.M. Dostojevskog (Đavodiceja, od čovekomiša do čovekoboga), Beograd, Naslednici Oca Justina i Manastir Ćelije.

 

LITERATURA NA GRČKOM

ΖΕΜΒ, J.-M. (1979), ΑΡΙΣΤΟΤΕΛΗΣ Η ΠΡΟΣΩΠΙΚΟΤΗΤΑ ΚΑΙ Η ΦΙΛΟΣΟΦΙΑ ΤΟΥ ΜΕΣΑ ΆΠΟ ΤΟ ΕΡΓΟ ΤΟΥ, ΑΘΗΝΑ, εκδόεις Α. ΛΙΒΑΝΗΣ & Σία Ε.Ε. «ΝΕΑ ΣΥΝΟΡΑ“ ΣΟΛΩΝΟΣ 94.

Ζηζιούλα, Ιωάννης Δ. (1977), «Ἀπὸ τὸ προσωπεῖον εἰς τὸ πρόσωπον. Ἡ συμβολὴ τῆς πατερικῆς θεολογίας εἰς τὴν ἔννοιαν τοῦ προσώπου», Θεσσαλονίκη, Χαριστήρια εἰς τιμὴν τοῦ μητροπολίτου Γέροντος Χαλκηδόνος Μελίτωνος.

Κύρκος, Βασίλης (1995a), Κόσμος, ΑΘΗΝΑ, ΦΙΛΟΣΟΦΙΚΟ ΚΟΙΝΩΝΙΟΛΟΓΙΚΟ ΛΕΞΙΚΟ ΤΟΜΟΣ Γ΄, ΕΚΔΟΣΕΙΣ: Κ. ΚΑΠΟΠΟΥΛΟΣ.

Κύρκος, Βασίλης (1995b), Φιλοσοφία, ΑΘΗΝΑ, ΦΙΛΟΣΟΦΙΚΟ ΚΟΙΝΩΝΙΟΛΟΓΙΚΟ ΛΕΞΙΚΟ ΤΟΜΟΣ Ε’, εκδόσεις Κ. ΑΠΟΠΟΥΛΟΣ.

Κωσταρα, Γρηγ. Φιλ. (1994), Φιλοσοφική προπαιδεία, τέταρτη έκδοση, Αθήνα.

Μαρτζέλος, Γεώργιος (2009), Ο ΑΠΟΦΑΤΙΚΟΣ ΧΑΡΑΚΤΗΡΑΣ ΤΟΥ ΤΡΟΠΟΥ ΥΠΑΡΞΕΩΣ ΤΩΝ ΠΡΟΣΩΠΩΝ ΤΗΣ ΑΓΙΑΣ ΤΡΙΑΔΟΣ ΚΑΤΑ ΤΟ Μ. ΒΑΣΙΛΕΙΟ, Θεσσαλονίκη, εκδόσεις Π. Πουρναρά.

ΜΑΤΣΟΥΚΑ, Ν. (1986) Η ΔΙΠΛΗ ΘΕΟΛΟΓΙΚΗ ΜΕΘΟΔΟΛΟΓΙΑ ΓΡΗΓΟΡΙΟΥ ΤΟΥ ΠΑΛΑΜΑ, Θεσσαλονίκη, ΠΡΑΚΤΙΚΑ ΘΕΟΛΟΓΙΚΟΥ ΣΥΝΕΔΡΙΟΥ ΕΙΣ ΤΙΜΗΝ ΚΑΙ ΜΝΗΜΗΝ ΤΟΥ ΕΝ ΑΓΙΟΙΣ ΠΑΤΡΟΣ ΗΜΩΝ ΓΡΗΓΟΡΙΟΥ ΑΡΧΙΕΠΙΣΚΟΠΟΥ ΘΕΣΣΑΛΟΝΙΚΗΣ ΤΟΥ ΠΑΛΑΜΑ, (12-14 Νοεμβρίου 1984).

ΡΩΜΑΝΙΔΗΣ, Σ. Ιωάννης (1991), ΠΡΟΛΟΓΟΣ, ΡΩΜΑΙΟΙ Η ΡΩΜΗΟΙ ΠΑΤΕΡΕΣ ΤΗΣ ΕΚΚΛΗΣΙΑΣ ΓΡΗΓΟΡΙΟΥ ΠΑΛΑΜΑ ΕΡΓΑ 1 ΥΠΕΡ ΤΩΝ ΙΕΡΩΣ ΗΣΥΧΑΖΟΝΤΩΝ ΤΡΙΑΣ Α’ ΤΟΜΟΣ ΠΡΩΤΟΣ, Θεσσαλονίκη, εκδόσεις: Π. Πουρναρά.

ΤΣΕΛΕΓΓΙΔΗ, ΔΗΜΗΤΡΙΟΥ I. (2002), ΧΑΡΗ ΚΑΙ ΕΛΕΥΘΕΡΙΑ ΚΑΤΑ ΤΗΝ ΠΑΤΕΡΙΚΗ ΠΑΡΑΔΟΣΗ ΤΟΥ ΙΔ΄ ΑΙΩΝΑ, Θεσσαλονίκη, εκδόσεις Π. Πουρναρά.

ΤΑΤΑΚΗ, Β.Ν. (1977), Η ΒΥΖΑΝΤΙΝΗ ΦΙΛΟΣΟΦΙΑ, ΑΘΗΝΑ, ΕΤΑΙΡΕΙΑ ΣΠΟΙΔΩΝ ΝΕΟΕΛΛΗΝΙΚΟΥ ΠΟΛΙΤΙΣΜΟΥ ΚΑΙ ΓΕΝΙΚΗΣ ΠΑΙΔΕΙΑΣ

Φούντας, Ιερεμίας (2004), ΕΡΜΗΝΕΙΑ ΠΑΛΑΙΑΣ ΔΙΑΘΗΚΗΣ, ΓΕΝΕΣΙΣ, Αθήνα, έκδοση Α΄, Αποστολική Διακονία της Ελλάδος.

OSTALA LITERATURA

Barbić, Damir (1995), Grčka filozofija, Zagreb, Školska Knjiga.

Beltz, Walter (1984), BIBLIJSKA MITOLOGIJA, Zagreb, Grafički zavod Hrvatske.

Bošnjak, Branko (1971), GRČKA FILOZOFSKA KRITIKA BIBLIJE KELSOS CONTRA APOLOGETICOS, Zagreb, Naprijed.

CORBIN, HENRY (1987), Historija islamske filozofije,I-II, Sarajevo Veselin Masleša – Svjetlost.

Corbin, Henry (2003), Svjetlosni čovjek u iranskom sufizmu, Sarajevo, Naučnoistraživački institut “Ibn Sina”.

Hafizović, Rešid (2003), Adem razuđeno lice ljudske duše, uvod hrvatskog izdanja CORBIN, HENRY (1987), Historija islamske filozofije,I-II, Sarajevo Veselin Masleša – Svjetlost

Halilović, Tehran, Seid, Muamer (2014), KRATKA ISTORIJA ISLAMSKE FILOZOFIJE, Beograd, Centar za religijske nauke ,,Kom“.

Janićijević, Vera (2013) Terminologija u evropskoj i muslimanskoj filosofiji, Beograd, Kom, vol. II (1).

Jeger, Verner (2007), Teologija ranih grčkih filosofa: Gifordova predavanja 1936, Beograd, JP „Službeni glasnik”.

Koplston, Frederik (1988), ISTORIJA FILOZOFIJE, Tom I, GRČKA I RIM, Beograd, BIGZ,

Uzelac, Milan (2011), Glavni pravci savremene filosofije, Vršac.

Vernar, Žan-Pjer (1990), POREKLO GRČKE MISLI, Novi Sad, Dobra Vest.

Vernar, Žan-Pjer (2002), Vaseljena, bogovi, ljudi, Beograd, Alef – Gradac.

Bičkov, Viktor (2010), Estetika Otaca Crkve: aplogete: blaženi Avgustin, Beograd.

Božović, Rade (2012), Adamov pad kao krsno drvo, Beograd, Kom, vol. I (1).

Gadamer, Hans-Georg (2012), Dijalog i dijalektika, Šest studija o Platonu, Beograd, Bogoslovski fakultet.

de Vogel, Kornelija Johana (2012), Platonizam i hrišćanstvo. Očigledna suprotsta-vljenost ili duboka zajednička utemeljenost?, Beograd Teološki pogled, Godina XLV br. 2/2012.

Epifanovič, S.L. (2006) Prepodobni Maksim Ispovednik i vizantijsko bogoslovlje, Beograd.

Zizjulas, Jovan (1982), mitropolit, Odgovor na pisma-primedbe čitalaca (Konstantina Grigorijadisa i Georgija Famelisa), http://www.scribd.com/doc/238512761/24336528-Zizioulas-Ioannis-Dogmatics-Sabrana-Dela-Working#scribd 09.03.2015. 11:11 πμ..

Mardzelosa, G.D. Apofatički karakter načina postojanja lica Svete Trojice (po svetom Vasiliju Velikom), http://www.pravoslavlje.net/doc/apofaticki.karakter.nacina.postojanja.lica.svete.trojice.pdf).

Radosavljević, Artemije (2014), episkop, Tajna spasenja po Svetom Maksimu Ispovedniku , Beograd.

Hamvaš, Bela (1994), ŠESTVAL, Novi Sad.

Hristu, Panajotis, Dvostruko znanje po svetom Grigoriju Palami, http://www.verujem.org/teologija/phristu_palama.htm 09.03.2015. 12:07μμ.

 

Περίληψη

π. Μπόμπαν Μιλένκοβιτς,

Η στάση του Αγίου Γρηγόριου τού Παλαμά σχετικά με την Ελληνική φιλοσοφία και την κοσμική γνώση

Το αναπόφευκτο θέμα σε οποιαδήποτε θεολογική συζήτηση για τη μαρτυρία της Εκκλησίας είναι η στάση της Εκκλησίας απέναντι στην φιλοσοφία και η σχέση της με την εμπειρική θεολογία της σωτηρίας την οποία κηρύττει η Εκκλησία. Για να κατανοήσουμε τη θέση της Εκκλησίας για το θέμα αυτό, θα προσπαθήσουμε μέσω της στάση του Αγ. Γρηγορίου του Παλαμά. Σχετικά με την φιλοσοφία, να διευκ-ρινίσουμε αυτό που ο Άγιος Γρηγόριος ( η Εκκλησία) εννοεί με τον όρο φιλοσοφία, και τι οι αντίπαλοι του (οι μαθητές του Σχολαστικισμού), τους οποίους πολέμησε ο Άγιος. Αυτό είναι απαραίτητο να κάνουμε επειδή η σύγχρονη μας κατανόηση της φιλοσοφίας είναι διαφορετική από αυτή που συναντάμε στους Αγίους Πατέρες, γεγονός που περιπλέκει περαιτέρω την κατανόηση της στάσης της Εκκλησίας ως προς τη φιλοσοφία.

 


 

NAPOMENE:

[1] Na taj način je odbačen pokušaj rimo-jelinizacije Crkve kroz sholastičku zloupotrebu kako starogrčke filosofije, tako i Biblijskog otkrovenja. Sholastička teologija koju je zastupao Varlaam jeste nasilje nad starogrčkom filosofijom budući da u spisima filosofa traži ono što nije moglo ni postojati, a to je reč o Svetoj Trojici, stvaranju ni iz čega, o bogopoznanju Biblijskog Boga i sl. Samim tim je poništavanje Biblijskog otkrovenja kao bogočovečanskog dela. Sveto Otkrovenje ne samo da je poistovećeno sa naporima starogrčkih filosofa, već im je i susštinski podređeno. O polemici Svetog Grigorija Palame protiv Varlaama, kao o direktnom sukobu crkveno-iskustvene teologije i (već tada) rimokatoličke sholastičke doktrine videti ΜΑΤΣΟΥΚΑ, 2006, 73- 109. Takođe videti o tome ΤΣΕΛΕΓΓΙΔΗ, 2002, 13-18 i dalje.

[2] «Ὀρθῶς, ἔφ’ ἀλλ’ αὐτὸ δή τοῦτο , οἱ τύποι περὶ θεολογίας τίνες ἂν εἶεν;», ΠΑΛΑΤΩΝΟΣ, 1895, 379. U srpskom prevodu ( Platon, 2002, e 379) je izraz „teologija“ preveden sa „govor o bogovima“ što stvara problem u razumevanju citiranog. Vidi Jeger 2007,11.

[3] Vidi Jeger 2007, 145 i dalje.

[4] Moglo bi se reći da pranačelo iz koga je sve u filozofiji proisteklo jeste pra biće (bezimeno, bespolno) το όν. Kod pesnika je imenovano kao haos – pra načelo od koga je i ka kome je sve, ali uvek nesaznajno i nepristupačno, drugoprirodno, i neprijateljsko za čoveka. Kod filosofa je to Jedno, sa istim karakteristikama prema čoveku (vidi o tome Koplston 1991, 112 i dalje). Međutim, čovek otkrivajući to pranačelo otkriva svoju tragediju neslobode od istog pranačela koje ide nekim svojim tokovima i itd. „Čega je bilo kada još uvek nije bilo ničega, kada nije postojalo ništa? Na to pitanje Grci su odgovarali pričama i mitovima.U početku, ono što je prvo postojalo bio je Ponor; Grci ga zovu Chaos. Šta je ponor? To je praznina, mračna praznina u kojoj se ništa ne može razaznati. Prostor pada, vrtoglavice i zbrke, bez kraja, bez dna. Uhvaćeni smo u taj Ponor kao u ogromno ždrelo koje bi sve progutalo u istu neprozirnu noć. U početku, dakle, ne postoji ništa osim Ponora, slepog bezdana, mračnog, bezgraničnog.” – Vernar, 2002, 12. Citirano za Haos može se u potpunosti primeniti i na Jedno kod filosofa.

[5] Bičkov, 2010, 229.

[6] Reč „teologija“ je mnogo starija od pojma prirodne teologije i varonovske trihotomije. Αli ona je posebna tvorevina grčkog duha.12 Ova činjenica nije uvek ispravno shvaćena i zaslužuje da se posebno naglasi jer se ne odnosi isključivo na samu reč, nego pre na stvar koju ona izražava. Teologija predstavlja stav uma, koji je specifično grčki i u vezi je s velikim značajem koji su grčki mislioci pripisali logosu. Jer, teologija znaci približavanje bogi ili bogovima (theoi) putem logosa. Grci su tako počeli da proble-matizuju pojam boga. – Jeger, 2007, 11. Još o tome videti Koplston 1991, 313. Neophodno je napomenuti da se u Aristotelovoj teologiji ne govori o svetu i čoveku kao o Božijoj tvorevini, pa samim tim i cilj sveta i čoveka je drugačiji od Otkrovenjskog – vidi ΖΕΜΒ 1979, 160.

[7] «A kada kažem „učenja”, nemam na umu ona učenja koja izučavaju veličinu i kretanje neba i nebeskih tela i sve ono što je posledica toga, niti imam na umu učenja o zemlji i o onome što je oko zemlje, o metalima i dragom kamenju skrivenim u njoj, niti, opet, učenja o onome što se u vazduhu zbiva zbog dvojakih isparenja.14» – Sveti Grigorije Palama 2012c, 1,1,3 str. 66. O metodu koji je zastupao i koristio Varlaam videti ΡΩΜΑΝΙΔΗΣ 1991, 17. Izlažući bogoslovlje Crkve, Svetitelj se služi opštim obrazovanjem i pozna-vanjem filozofije (kada koristi npr. Homera ili govori o učenjima Pitagore, Platona i Sokrata ukazujući na promašaje u njihove promašaje – Sveti Grigorije Palama 2012c, 1,1; 3, 2, 26.), ne da bi gradio kompromisnu istinu sa njima, već da bi objasnio bogootkrivenu istinu Svetog Pisma. Svetitelj ne ugrađuje njihove stavove kao istinite ili moguće istinite u neku sveobuhvatnu naučno-teološku istinu. Naprotiv, jasno je da su ti primeri tu radi približavanja uhu slušaoca, a ne kao elementi istine. Moglo bi se reći da su ti primeri nužno pomoćno sredstvo.

[8] A time i bogoviđenja i oboženja čoveka u Crkvi (u Bogočoveku Hristu).

[9] U tom duhu je napisana i studija: Od maske do ličnosti Visokopreosvećenog Mitropolita Pregamskog G.G. Jovana Zizjulasa, gde on kaže „Διὰ νὰ φθάση ἡ ἑλληνικὴ σκέψις εἰς τὴν τόσον ριζικήν ἀναθεώρησιν τῆς ὀντολογίας της, προηγήθησαν δύο βασικαὶ ζυμώσεις εἰς τὸν χῶρον τῆς Πατερικῆς Θεολογίας. “ –Ζηζιούλα 1977, 297, i dalje u tekstu. (Citiranu studiju na srpski je preveo Mitropolit Amfilohije Radović). U studiji se provlači apologija starojelinske misli kao one koja je najpresudnije uticala na teologiju Crkve, tako da je seme teologije bilo podjednako posejano u Svetom Pismu i u starogrčkoj filosofiji. Razlika je „samo“ u tome što je biblijsko otkrovenje nekako nedovoljno razumljivo i nesposobno da samo objavi spasonosne istine čoveku. Starozavetni Proroci i starogrčki filosofi se prećutno i prividno izjednačuju, jer su Sveti Oci (po logici Visokopreosvećenog) uz pomoć starogrčke filosofije „dovršli“ Sveto Otkrovenje, tj. „objasnili i razvili“ ga. Sledeći takav stav Visokopre-osvećeni Mitropolit je uspeo da „pozna“ tajnu postojanja Svete Trojice. Reagujući na ovakve stavove Visokopreosvećenog Mitropolita profesor Dogmatike na Aristotelovom Univerzitetu u Solunu g. Mardzelos sledeći Svetim Ocima kaže «Ἔχουμε τή γνώμη ὅτι ή θέση αὐτή τοῦ Σεβασμιοτάτου, παρά τό γεγονός ὅτι τόν ἐξυπηρετεῖ στήν τριαδολογι­κή θεμελίωση τῆς ὀντολογίας τοῦ προσώπου πού ἐπιχειρεῖ, δέν στηρίζεται στήν τριαδολογική διδασκαλία τῶν πατέρων. Γιά τούς πατέρες τῆς Εκκλησίας ὁ ἀποφατισμός, πού ἀποτελεῖ άμεση γνωσιολογική συνέπεια τῆς ὀν­τολογικῆς διακρίσεως μεταξύ κτιστοῦ καί ἀκτιστου, δέν ἀναφέρεται μόνο στήν ἄκτιστη οὐσία τοῦ Θεοῦ ἤ ἔστω καί στίς ἄκτιστες ἐνέργειές του, ἀλλά καί στό «πῶς ἐστιν» τοῦ Θεοῦ, δηλ. καί στόν ἄκτιστο τρόπο τῆς ὑπάρξεως τῶν προσώπων τῆς Ἁγ. Τριάδος. Καί αὐτό ἀποτελεῖ κοινή διδασκαλία ὅλων τῶν μεγάλων πατέρων τῆς Ἐκκλησίας6. Χαρακτηριστικότερος ἐκπρόσωπος τῆς διδασκαλίας αὐτῆς, πού τήν ἀναπτύσσει μάλιστα ἐκτενῶς γιά πρώτη φορά στήν ιστορία τῆς πατερικῆς θεολογίας, εἶναι ὁ Μ. Βασί­λειος. Ὁ ἀποφατισμός ἀποτελεῖ γι’ αὐτόν τό καταλληλότερο ὅπλο, προκειμένου νά ἀντιμετωπίσει τήν ἄποψη τοῦ Εὐνομίου ὅτι γνωρίζει ὄχι μόνο τήν οὐσία τοῦ Θεοῦ ἀλλά καί τόν ἀκριβή τρόπο τῆς ὑπάρξεως τοῦ Υἱοῦ καί τοῦ Ἁγ. Πνεύματος.» -Μαρτζέλος 2009, 85-86. ( «Naše je mišljenje da se ovaj stav Visokopreosvećenoga, uprkos činjenice da mu on služi u trijadološkom utemeljenju ontologije ličnosti, koje preduzima, ne zasniva na trijadološkom učenju Otaca. Za oce Crkve apofatizam, koji čini neposrednu gnoseološku posledicu ontološkog razlikovanja između stvorenog i nestvorenog (κτιστού και ακτίστου), ne odnosi se samo na nestvorenu suštinu Božiju ili čak i na nestvorene energije njegove, nego i na to «kako postoji» Bog, tj. na nestvoreni način postojanja lica Svete Trojice. I ovo čini zajedničko učenje svih velikih Otaca Crkve6. Najkarakterističniji predstavnik ovoga učenja, koji ga razvija zaista široko po prvi put u istoriji otačke teologije, jeste sveti Vasilije Veliki. Apofatizam predstavlja za njega najprikladnije oružje, sa kojim će se suprotstaviti stavu Evnomija da poznaje ne samo suštinu, nego i tačan način postojanja Sina i Svetoga Duha.» prevod sa grčkog Protosinđel Simeon u Sveti Knez Lazar, Br 2 [26] (1999), pp. 37-47, dostupan i na http://www.pravoslavlje.net/doc/apofaticki.karakter.nacina.postojanja.lica.svete.trojice.pdf.) Takođe videti o teo-logiji visokopreosvećenog Mitropolita Pergamskog i Larše 2014, 705 – 719. U istom pravcu je okrenuta i studija Vogel, 2012, 349-358. Jednom rečju, takvo posta-vljanje odnosa između blagodatne teologije Crkve i starogrčke filosofije je ponavljanje stava Varlaama protiv koga je polemisao Sveti Grigorije Palama.

[10] O svojevrsnoj metamorfozi odnosa prema filosofiji vidi Uzelac 2011, 2-4. O filosofiji kao o prvom plodu (prvoj primenjenoj nauci) videti Κύρκος, 1995b, 196.

[11] Videti o značenju pojmova κόσμος i κοσμοθεώρησης u filosofiji Κύρκος 1995a, 111-112.

[12] Solovjev, citirano prema Janićijević, Beograd, 152.

[13] Sveti Maksim „ je razlikovao dva vida filosofije: biblijsku i jelinsku, dajući prednost, naravno, prvoj. … Filosofija Jelina je ipak u velikoj meri bolovala od greha: od čulnosti. Ovaj njen suštinski nedostatak Prep. Maksim dobro zna: on ukazuje na grešno neznanje više idealne sile kod jelinskih filosofa, … smatra da su nedostojni zvanja ljubomomudrivih oni među njima su se zaustavili na spoljašnjem čulnom sozercanju i nisu bili u stanju i nisu hteli da spoznaju Boga na osnovu Njegovih tvorevina….Otuda se on prema klasičnoj filosofiji uglavnom odnosio negativno.“ -Epifanovič 2006, 158-160.

[14] „A ako neko veli da je filosofija prirodna zato što je data od Boga,123 taj istinu govori i ne protivureči nama, niti iznosi optužbe onih koji je na rđav način koriste i koji su je na kraju srozali na ravan protivprirodnog; njihova osuda je time još veća jer nisu bogoljubivo koristili to što je od Boga.“ – Sveti Grigorije Palama 2012c, 1,1,14.

[15] Sveti Grigorije Palama 2012c, 1,1,22. Neophodno je naglasiti da svedočanstvo Svetog Grigorija Palame o Praocu Adamu nema nikakvih dodirnih tačaka sa učenjem islamske metafizike o Ademu (Adamu) [vidi Hafizović, 1987, 146, 179 itd.]. O razlici između isihazma i islamske metafizike (pre svega sufizma) vidi u navedenim (u ovom radu) delima CORBIN-a, kao i Tehran Halilović, Seid Halilović, Muamer Halilović 2014.

[16] Sveti Maksim Ispovednik, Talasiju 26, (PG 90, 349B). Citat Svetog Maksima preuzet prema navodima i prevodu iz dela Tajna spasenja po Svetom Maksimu Ispovedniku – episkop Artemije (Radosavljević), Beograd, 2014, 130

[17] Slova u odbranu svetih isihasta, 1,1, 20.

[18] Razlika između blagodatne i naučne teologije jeste razlika između nestvorenog i stvorenog u njihovim temeljima. Blagodatnoj teologiji je temelj otkrovenje Nestvorenog u stvorenom. Otuda bogoslovi Crkve « ne na osnovu vlastitog umovanja nego sledeći sveštene Spise» bogoslovstvuju. Kod Svetih Otaca bogoslovlje ne dolazi spolja već iznutra, tj. bogoslov ide od Boga ka svetu, a ne od sveta ka Bogu. Na taj način je sačuvana bogootkrivenost Svetog Otkrovenja, ali i sloboda čoveka kao saučesnika u Otkrovenju kojim se Bog objavljuje svojoj tvorevini. O tome još videti ΜΑΤΣΟΥΚΑ, nevedeno delo.

[19] Sveti Grigorije Palama 2012c, 1,1, 4..

[20] Vidi Prep. o. Justin (Ćelijski), 1999.

[21] Ovde se pod gradom podrazumevam grad koji je postao razlog i cilj čovekovog načina postojanja, a ne prosta ljudska naseobina. Grad koji je sam sebi cilj ubija slobodu čoveka od zakona pale prirode u utvrđuje je u njoj. Svojim korenima grad, kao delo Kajina i njegovih potomaka (Post. 4), urođenu žeđ čoveka za Bogom i težnju da se oslobodi od greha i smrti – koje je Adamov pad nametnuo čoveku – kod čoveka kanališe u filosofiju i zakone koji proizilaze iz nje, zajedno sa svim bogovima koji takođe postoje samo radi tih zakona. O povezanosti grada, u biblijskim okvirima, sa Kajinom i njegovim potomcima (Kulom Vavilonskom) Jeremija Fundas kaže sledeće „Η γενεά του Κάϊν (4, 17-24)… «Στην παράγραφό μας εδώ διαβάζουμε για τους απογόνους του Κάϊν, του αρχηγού της κακής γενεάς, πού παρουσιάζονται να δημιουργούν πολιτισμό και να χαίρονται στην αστική ζωή. Η περικοπή κλείνει με ένα υπερήφανο τραγούδι του Λάμεχ, ο οποίος μας παρουσιάζεται ως πολύ σαρκικός και περισσότερο οργίλος από τον πρόγονο του Κάϊν. Μαζί με την αύξηση του πολιτισμού, λοιπόν, έχουμε και αύξηση της διαφθοράς. … εδώ ο Κάϊν είναι ο κτίστης της πρώτης πόλεως, ο πρόγονος των κτηνοτρόφων, των μουσικών, των σιδηρουργών και ίσως των θυγατέρων των ανέσεων και των ευχαριστήσεων της αστικής ζωής (22) … η ιδία αποδοκιμασία της αστικής ζωής επανευρίσκεται στην Γιαχβική διήγηση του πύργου της Βαβέλ (11,1-9).» – Φούντας, 2004, 40, 349.

[22] O tome videti Vernan,1990, 42-50.

[23] «Filosofija sa jedne strane teži da objasni prirodu i pokrete bićâ, a sa druge da odredi principe društvenog života.» – Hristu, http://www.verujem.org/teologija/phristu_palama.htm 09.03.2015. 12:07μμ.

[24] Sveti Grigorije Palama 2012c, 1, 1, 17-18.

[25] Sveti Grigorije Palama 2012c, 1, 1,2.

[26]«…um svetovnih filosofa jeste dar Božiji kome je urođena zdravorazumska mudrost, ali je, izopačen rđavim savetima lukavoga, stekao ludačku i lukavu i bezumnu mudrost u vidu sopstvenih poimanja i učenja.» – Sveti Grigorije Palama 2012c, 1, 1, 19.

[27] « Uostalom, pošto je sazdan od Boga, i demonski um po svojoj prirodi poseduje mo-gućnost poimanja, ali mi ipak nećemo reći da je i njegovo delovanje (tj. energija, prim. prev.) od Boga, iako je samu mogućnost tog delovanja zadobio od Njega, tim pre što se ovo delovanje zaista više može nazvati bezumljem nego umovanjem.» – Sveti Grigorije Palama 2012c, 1. 1, 19.

[28] Sveti Grigorije Palama 2012c, 1. 1, 19.

[29] Reči Svetog Grigorija Palame da „onaj ko hoće da zadobije celovit obraz Božiji i da dospe do poznanja istine, treba više od svega da se stara o prozorljivosti svoje duše da se udalji od greha, da delatno izučava zakon zapovesti, da stekne svaku vrlinu i da se kroz molitvu i istinsko sozercanje vrati Bogu. Jer, čak i ako izučiš prirodnu filosofiju od Adama do samoga svršetka, bez čistote ćeš više biti glupak nego mudrac;» – Sveti Grigorije Palama 2012c, 1, 1, 3 – su u potpunoj saglasnosti sa svedočanstvom Svetog Maksima Ispovednika o pogubnom dejstvu greha na prirodne sile čovekove koje su postale strasti. O istoj temi Sveti Maksim kaže sledeće: «Ove strasti, kao i ostale, nisu prvobitno sazdane sa jestestvom čovekovim, jer bi u protivnom one vodile određenju (εί τόν όρον) tog jestestva. Naučivši se od velikog Grigorija Niskog, govorim da su one ušle [u prirodu čovekovu] kao posledica otpa- danja od savršenstva, i tako prirasle nerazumnom1 delu jestestva. Kroz njih se, ume- sto božanskog i blaženog obraza (=ikone), prestupljenjem [zapovesti] u čoveku odmah projavila i pokazala njegova sličnost sa nerazumnim [beslovesnim] životinjama (άλογων ζωων) . Jer je trebalo da, kroz zatamnjenje dostojanstva razuma3, koje je slobod­nom voljom (γνωμικώς) sebi privuklo, jestestvo čoveka zasluženo dobije kaznu. Tako je premudro ustroio Bog5 da bi čovek osetio svoje logosno prevashodstvo (λογική ς μεγαλονοίας).» – preuzet prevod iz Sveti Maksim Ispovednik, Odgovori Talasiju l-Vll VIIIy XIVy XLVIILIX, LX, 2004-2005.

[30] „Filozofirati znači prije svega stalno se „vraćati“ u temelj i početak te ga otvarati za bitno pitanje i moguću preinaku.“ – Barbić, 1995, 9, 17 …

[31] Vidi Κωσταρα 1994, 275.

[32] „Jer šta se na Njemu ne može videti, od postanja sveta moglo se poznati i videti na stvorenjima, i Njegova večna sila i božanstvo, da nemaju izgovora. Jer kad poznaše Boga, ne proslaviše Ga kao Boga niti Mu zahvališe, nego zaludeše u svojim mislima, i potamne nerazumno srce njihovo. Kad se građahu mudri, poludeše. I pretvoriše slavu večnog Boga u obličje smrtnog čoveka i ptica i četvoronožnih životinja i gadova. Zato ih predade Bog u željama njihovih srca u nečistotu, da se pogane telesa njihova među njima samima; Koji pretvoriše istinu Božiju u laž, i većma poštovaše i poslužiše tvar nego Tvorca, koji je blagosloven va vek. Amin.“ Rim 1, 20-25.

[33] Αριστοτέλους 1933.

[34] To i sam Aristotel potvrđuje kada kaže „οὐ γὰρ ἄδηλον ὅτι, εἴ που τὸ θεῖον ὑπάρχει, ἐν τῆ τοιαύτη φύσει ὑπάρχει.“ Αριστοτέλους, isto. Ovde je neophodno napomenuti da Aristotel nikada u Crkvi nije postao merodavan učitelj duhovnosti (tj. bogopoznanja i čovekopoznanja) kao što je bio u i ostao u islamskoj metafizici. Znameniti šiitski metafizičar Al-Farabi ( Abu Nasr Muhammad ibn Muhammad ibn Tarhan ibn Uzalag al-Farabi) je stekao naziv Magister secundus jer Aristotel je bio za muslimane Magister primus. Al-Farabi je „ tražio i opažao sklad između Platona i Aristotela (pisca „Teologije“), kao što je opažao i sklad između filozofije i proročke religije. Ovo duboko osjećanje Magister secundus-a potječe, izgleda, od zamisli da je mudrost začeta kod Haldejaca u Mezopotamiji; odatle je prešla u Egipat, pa u Grčku, gdje je i zapisana – a njemu je pripala zadaća da ovu mudrost vrati u zemlju iz koje je potekla.“. Pored Aristotela Al-Farabi je izuzetno cenio i Platona na osnovu čijih dijaloga Država i Zakoni piše sledeća dela „Rasprava o nazorima stanovnika Savršene države (ili Idealne države)“, „Knjiga o upravljanju državom „, „Knjiga o postizanju sreće“ i „Komentar Platonovih Zakona.“ – takođe – „ …za „vladara“ kojem Farabi pridaje sve ljudske i filozofske vrline, može se reći da je to „Platon odjeven u Muhamedov proročki ogrtač“.” –CORBIN, 1987, 144 – 147.

[35]„Već se više puta pokazivalo u naučnoj literaturi da je prostor za Grke igrao znatno veću ulogu nego vreme, dok je kod biblijskih naroda – suprotno. …Za drevne Grke istorija je – delo prirode; duhovni život je neistoričan, stoga se Grk tako malo interesuje za svoju prošlost (ona za njega odmah postaje mit, gubi realno značenje). On živi sadašnjošću. Istorija je za njega večno ponavljanje, jer je vreme u grčkoj kulturi ciklično i njegov simvol je krug. Nasuprot tome, za biblijske narode vreme je line-arno i nepovratno. Dvojak je odnos biblijske tradicije prema vremenu. S jedne strane, Bog se otkriva u vremenu, stoga su stremljenja drevnih Jevreja povezana s očekivanjem bolje budućnosti, a sa druge – Bog se ipak nalazi izvan vremena, nalazi se izvan reda apsolutnih vrednosti.“ – Viktor Bičkov, Estetika Otaca Crkve: aplogete: blaženi Avgustin, prevod s ruskog Radisav Marojević, Beograd, 2010, 30-31.

[36] Za ovo nam može poslužiti kao primer Platonov obračun sa mitološko-pesničkim teogonijama, ali i sinteza sa njima koju nalazimo u njegovim delima. Više o ovome videti u Hans-Georg Gadamer, Dijalog i dijalektika, Šest studija o Platonu, Beograd, 2012.

[37] Sveti Grigorije Palama 2012b,1. Svako prećutkivanje istine i svako nereagovanje na očiglednu jeres jeste greh prećutnog saglašavanja.

[38] Vidi o tome ΓΡΗΓΟΡΙΟΥ ΤΟΥ ΠΑΛΑΜΑ, ΟΜΙΛΙΑ ΙΖ 3, ΕΠΕ 75, 1985. Takođe vidi Vogel 2012, 349-358

[39] Citirano prema ΤΑΤΑΚΗ 1977, 236.

[40] Vidi Vogel 2012, 349-358.

[41] Origen se poziva na Filona kao na primer koji valja slediti u alegarijskom tumačenju Starog Zaveta. «Δοκεἶ δέ μοί καὶ ἀκηκοίναι, ὅτι ἐστὶ συγγράμμα. Απεριέχοντα τὰς τοῦ νόμου ἀλληγορίας· ἄπερ εἱ ἀνεγνώκει, ούκ ἄν ἕλεγεν. Aἶ γοῦν δοκοῦσαι περὶ αὐτῶν ἁλληγορίαι γεγράφθαι πολύ ταῶν μύθων αἰσχίους εἰσὶ καὶ ἀτοπώτεραι, τὰ μηδαμῆ μηδαμῶς ἀρμοσθῆναι δυνάμενα, θαυμαστῆ τινι καὶ παντάπασιν ἀναιαθήτω μωρία συννάπτουσαι. Ἔτικε δε περὶ τῶν Φίλωνος συγγραμμάτων ταῦτα λέγειν, ἤ καὶ τῶν ἔτι ἀρχαιοτέρων, ὀποἶά ἐστι τἆ Ἀριστοβούλου.» – ΩΡΙΓΕΝΟΥΣ, PG 11, 1112, 543A. O tome još videti Bošnjak 1971, 153; Zizjulas, http://www.scribd.com/doc/238512761/24336528-Zizioulas-Ioannis-Dogmatics-Sabrana-Dela-Working#scribd 09.03.2015. 11:11 πμ.

[42] Do pogrešnog znanja o Bogu dolazi jer «pojedini ljudi preziru i smatraju ništavnim cilj koji hrišćani imaju pred sobom, a to su neizreciva dobra koja su nam obećana u budućem životu, pa pretvarajući svetovnu nauku u istinsko znanje, nju uvode u sabranje (tj. u Crkvu, prim. prev.) onih koji mudruju po Hristu.» Sveti Grigorije Palama 2012c, 1, 1, 4.

[43] Ako ima nekih tragova svesti o grehu u prirodi onda se govori o tome kao o fizičko-mehaničkoj greški, ako je svet van čoveka u pitanju, ili o bio-fiziološkoj ili intelektualnoj, opet, prirodno mehaničkoj greški ili nerazvijenosti kod čoveka.

[44] Božović 2012, 26. Problem je u tome što Hrišćanstvo nije etički monoteizam, ali je etika pre svega stvar filosofije, a ne Otkrovenja. Otkrovenje osvetljava i oblast ljudskog ponašanja, ali ne postoji magijsko pravilo koje garantuje spasenje. To je otuda što je u Oktrovenju Α i Ω ovaploćeni Bog Logos, tj. Bogočovek Hristos, a to je sloboda u tajni snishođenja bez poništavanja i ushođenja bez obogotvoravanja. Tajna nestvorene blagodati Gospodnje ukida etiku kao samodovoljni mehanizam spasenja, ali je otkriva kao projavu oboženja čoveka. Drugim rečima etika u Crkvi nije uzrok ali je neizbežna posledica oboženja. U tom smislu etika jeste projava dogmatike u praksi i tu ne može i ne sme biti protivurečnosti ili promene redosleda, jer dogmati su nepromenljiva i neizmenljiva svedočanstva Istine otkrivene u bogoviđenju i oboženju čoveka, pre svega i iznad svega u tajni Ovaploćenog Boga Logosa – Bogočoveka Hrista. Dogmati nisu filosofija čoveka bez obzira na jezik koji se koristi da bi se oni iskazali.

[45] Jasno je da mehanizmi života po sebi nisu greh niti je greh njih upoznavati, ali je greh svesti čoveka na puki zbir mehanizama kojima život traje i te iste mehanizme proglasiti za maksimum smisla čoveka i njegovog života.

[46] Vidi o Kajinovom bratoubistvu i o osnivanju grada od strane Kajina u Post 4.

[47] Hamvaš 1994, 17 i dalje.

[48] O čoveku kao političkom biću kod Platona i u platonizmu videti kod Gadamer 2012.

[49]Vidi Tukidid 1957, 106 (40).

[50] Hmvaš, isto.

[51] Istovetan sa ovim jeste i odlazak Svetih Otaca posle završetka školovanja po svetu u Pustinju da bi tamo izučili pravu filosofiju, tj. hrišćanski život i iskusili tajnu oboženja čoveka.

[52] Vidi Beltz, 1984.

[53] Vidi Sveti Grigorije Palama 2012c, 1, 1,4.

[54] Vidi Sveti Grigorije Palama 2012c, 1, 1,6.

[55] Sveti Grigorije Palama 2012c, 1, 1, 7.

[56] «Poslušajmo Pavla, koji svetovnu nauku naziva „telesnom mudrošću”,8 a „telesni um”9 naziva „znanjem koje nadima”.10 Kako li će onda telesna mudrost pružiti duši bogoobraznost (τό κατ’ εικόνα)? „Gledajte, braćo”, veli apostol Pavle, „na nas pozvane: nema tu ni mnogo mudrih po telu, ni mnogo moćnih, ni mnogo plemenita roda.”11 Dakle, kao što telesna blagorodnost i moć ne mogu dušu osnažiti i učiniti plemenitom, tako ni mudrost po telu ne može razum učiniti mudrim.» – Sveti Grigorije Palama 2012c, 1, 1, 2. Takođe vidi napomenu 28.

[57] Neophodno je napomenuti da tvrdnja P. Hrista po kome Sv. Apostol Pavle «nije dozvoljavao razlikovanje između dve vrste znanja, budući da je u potpunosti odbacivao vrednost svetske mudrosti.» – nije u potpunosti tačna jer Ap. Pavle nije u potpunosti odbacio svetsku mudrost, ali je odbacio „svetsku mudrost“ kao sigurni (i jedini) izvor i okvir teologije tj. Bogopoznanja. Takođe, tvrdnja da „Pojedini apologeti, koji su poticali iz različite sredine i delovali pod drugačijim okolnostima [nego Apostoli], su prihvatili drugačiji stav.“ – (P. Hristu, Dvostruko znanje po svetom Grigoriju, sa engleskog jezika preveo Darko Đogo, http://www.verujem.org/teologija/phristu_palama.htm 09.03.2015. 12:07μμ.) ne odgovara onome što imamo u iskustvu Crkve. Sveti Oci, ma koliko bili dobro upućeni u učenja starogrčkih filosofa, ostali su verni stavu Ap. Pavla i tako je do danas. Prihvaćen je jezik i sl. u teologiji, ali ne i ono što je taj jezik značio u filosofiji po pitanju teologije. Prihvaćeno je sve ono što jeste prirodno dobro za razvijanje čovekove prirode, ali to filosofsko nikada nije postalo merodavno u teologiji po pitanju Istine Otkrovenja. Što bi rekao Sveti Jovan Damaskin, « svaki umetnik ima potrebu za nekakvim alatom kako bi dovršno svoje delo. Iako istina nema potrebe za raznovrsnim sofizmima, upotrebimo ih radi opovrgavanja lukavih protivnika i lažnoimenih znanja.» – Sveti Jovan Damaskin, Nikšić 1993, 8.

[58] Sveti Grigorije Palama 2012c, 1, 1, 7.

[59] Sveti Grigorije Palama 2012a, 14. Hrišćanski život je prava filosofija, a on se najbolje izučava u Crkvi.

[60] Ovde je važno napomenuti da kada Svetitelj govori o „duši“ nema na umu platonističku dušu, već pod dušom podrazumeva biblijsku dušu, tj. čoveka kao dušu živu koja u sebe uključuje i telo, a ne samo ono duhovno. Tačno je da se to stvoreno duhovno stavlja na prvo mesto u odnosu na telo zbog činjenice da ono jeste nosilac svesnog, pokretnog i u tom smislu životvornog u odnosu na telo (videti Sveti Jovai Damaskin 1993, 57 i dalje, kao i Sveti Jovai Damaskin 1994, 80-84.), ali to prvenstvo nije degradacija tela već njegovo proslavljenje do oboženja istog zajedno sa dušom. Duša (duhovno) čovekova bez tela nije čovek i nema spasenja duše bez spasenja tela sa kojim je neraskidivo povezana.

[61] Sveti Grigorije Palama 2012c ,1, 1, 12

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *