СРЕДЊИ СИСТЕМ

 

СРЕДЊИ СИСТЕМ
 
СРЕДЊИ СИСТЕМ КОД СРБА
 
32. Питаш, Теодуле, да ли је у току векова икад било покушаја у хришћанском свету, изван манастира, да се обнови првобитна хришћанска комуна из првог столећа? Било је теорија добронамерних људи у западној Европи, али није било практичних покушаја, изузев једног јединог. Од теорија најпознатије су две: једна из Италије а друга из Енглеске. Италијански философ Кампенеле написао је књигу Држава сунца, а енглески мислилац Томас Мор написао је књигу Утопија. Обе те теорије, иначе радо читане, остале су само на хартији, без икакве нарочите примене. И, обе су, поред јаке хришћанске тенденције, биле под утицајем паганског философа Платона.
33. Практичан покушај учињен је у Русији XIX века. Учинио га је један руски бојар и велепоседник Н. Непљујев. Загрејан вером у Христа и љубављу према сиромашним људима, он употреби своје велико имање на стварање хришћанских комуна, или киновија по Русији. Успео је да створи око 30 таквих „братских комуна“ у својој отаџбини, већином по селима, и неколико опет у иностранству, у Холандији, Белгији и другде. И по устројству и по молитвеном духу, поштењу и одушевљењу та људска братства највише су личила на ону апостолску комуну у Јерусалиму. Јер она нису била монашка, него породична, мешовита.
34. Покушај Непљујева трајао је неколико година, па је пропао. Нико га није схватио ни помогао, ни царска ни црквена власт. Непљујев је пророчки говорио, да ако његов покушај стварања хришћанског комунизма не успе, доћи ће у Русију неизбежно комунизам безбожни и насилни. То се и догодило. Истрошивши се и материјално и физички – овај племенити хришћанин умро је очајан на рушевинама свога дела 1905. године.
35. Код Срба никада у историји није било ни теорије ни практичног покушаја за стварање општег, народног или државног комунизма. Није никада зато ни било потребе. Од како су прешли у веру Христову, Срби су спонтано, без нарочитих теорија и философија, завели и усвојили и до наших дана одржали Средњи систем у погледу материјалног живота људи у селу и у граду. Благодарећи томе Средњем систему српски народ не зна у својој прошлости за економске и аграрне ратове, који су растрзали Европу кроз векове.
36. Средњи систем код Срба састојао се у томе, да постоји лична и колективна имовина. Сваки човек има своју личну имовину било као наслеђе, било као тековину, а уз то користи се и колективна имовина. Колективне имовине постојале су у селу и у граду. То су биле сеоске и градске утрине. По селима постојале су прво фамилијарне или џематске утрине, потом сеоске па општинске утрине. Један и исти човек могао се користити и џематском и сеоском и општинском утрином. Још се могао користити и четвртом колективном својином, а то су биле државне утрине и шуме.
37. Уз то је по селима постојала и кошевска храна. Сеоски кошеви какве смо ми запамтили, били су огромни, много већи него кошеви највећег газде у селу, и било их је не један него неколико. Разрезом скупљана је храна о јесени од свих имућнијих сељака и тиме су кошеви пуњени. Идућег пролећа – јер пролеће је најтеже за сиромашног сељака – из тих кошева узимало се и делило онима који немају храну. Што би претекло с тим се располагало овако: Ако би година понела берићетом, претек би се продавао у корист нове кошевске хране, а ако би се видело да ће летина обманути, онда би се жито у кошевима чувало за исхрану оних који немају. То је био српски сеоски систем.
38. По градовима пак били су еснафи. Сваки еснаф је имао своју покретну и непокретну имовину и своје еснафске касе. Приходом од те имовине издржавала се сиротиња дотичног еснафа. Узмемо за пример абаџијски еснаф. Тај еснаф је имао своју непокретну и покретну имовину. Ако би се неки члан тога еснафа разболео или ако би имовно посрнуо, помаган је из еснафског прихода по решењу управе еснафске. Ако би умро у сиромаштини а оставио децу, еснафска управа је била дужна постарати се да та деца изуче занат, да се одрже и издрже док не дођу до мајсторског права. А кад стигну до мајсторског права, еснаф их је позајмицом помагао да отпочну своју радњу. Ако би еснаф био слаб, да своју сиротињу издржи и одржи, помагат је од градске општине. А уз то још не треба заборавити, да је постојала и градска утрина, где је сваки грађанин могао напасати своје краве или козе, које су чували општи чобани за све. Одгонили их на пашу и враћали на мужу. Не заборави, Теодуле, да је сваки имућнији еснафлија тестаментом остављао целу имовину, ако није имао деце, или део своје имовине своме еснафу у сврху издржавања сиромашних еснафлија.
39. Овакав економски строј код Срба био је прожет скроз духом хришћанске човечности и узајамне људске одговорности, по савести а не по спољашњој сили и притиску. И при таквом строју сваки човек се осећао слободним човеком а не робом. Јер је постојала индивидуална и колективна својина. Онај ко је изгубио сву личну својину, било због неког свог порока или невештине, ипак је имао ослонца у колективној својини. Није отсецан од људског друштва, нити се осећао беспомоћан и излишан. Помогнут колективном имовином, он је увек живео надом, да ће моћи доћи и до личне имовине. За картеле богаташа није се знало, нити за глад сиромаха. Морам ти рећи, да је Србин увек презирао човека који нема ништа, мада га је помагао и хранио. Презирао је онога, који није имао ништа, а мрзео је онога ко има исувише. То је српска црта карактера од вајкада.
40. Још ти морам рећи, да је пост код Срба био значајан економски фактор. Пост као уздржљивост од јела челичио је карактер и у исто време значио штедњу. А пост је од Бога заповеђен, као услов спасења. Зато је Бог благосиљао народ који је постио. Људи који су запамтили патријархално време код Срба могу посведочити, да је у то време народ са мање био ситији и задовољнији него у наше време са много више, али без поста. Храна која је могла бити довољна за тридесет лица кад се постило, данас је једва довољна за десет лица. Ипак су оних тридесет били здравији и снажнији и задовољнији, него ових десет у наше време. Тако је Бог благосиљао наше претке због поста. А с нама који не постимо бива оно што је речено Јеврејима: „Јешћете али се нећете наситити.“
41. Велике породичне задруге код Срба биле су уствари мале хришћанске комуне. Заједничка је била имовина, заједнички круг, заједничка трпеза, заједнича молитва. Слога и јединство у тим задругама нису се одржавали само крвним сродством. Постојао је још један чинилац, важнији од крви, па кад је овај чинилац ослабио, крв није била у стању да одржи јединство задруге ни да спречи распад тих дивних породичних комуна. То је онај исти чинилац, који је без обзира на крв, држао и ону прву хришћанску комуну у Јерусалиму.
Тај моћни чинилац јесте хришћанска вера и хришћанска моралност. Страх од Бога и стид од људи. Визија небеског света и свест о блиској смрти, која је значила не свршетак живота за навек, него почетак једног новог живота, зависног од људских дела на земљи. Када је тај чинилац ослабио, онда се у задругама појавила она два позната зла, која одувек подгризају и руше сваку људску заједницу; непоштење и неповерење. Скоро сто година опирале су се српске породичне задруге – те мале цркве, мале хришћанске комуне – да их она два црва не разоре. Но мало по мало па су подлегле, и остале су у сећању народа као слатка вилинска прича, која се са болом прича и препричава.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *