СРЕДЊИ СИСТЕМ

 

СРЕДЊИ СИСТЕМ
 
МОНАШКЕ КИНОВИЈЕ
 
11. Триста година трајало је оштро гоњење цркве, с малим предахом и прекидом. У току тога времена вернима је било немогуће обновити општежиће или киновију по примеру првих хришћана у Јерусалиму. Јер је било опасно по хришћане да се и повремено скупљају ради причешћа и ради Агапија (Вечера љубави) а куд и камо више ако би постојано живели у комуни. Но срце многих верних чезнуло је за заједничким животом, за постојањем заједнице браће, Бога ради и братства ради.
12. Тек почетком четвртог столећа ослобађа се црква од незнабожачког гоњења и тираније. И одмах се почињу јављати монашке дружине широм хришћанског, света од Египта до Ирске и Шкотске. Почињао је обично један човек, као матица, који је својом светошћу привлачио к себи друге. Многи су уновчавали своју имовину, долазили у пустиње, у шуму, или на острво, и полагали што су доносили пред ноге таквога светога човека као негда јерусалимски хришћани пред ноге апостола. Тако је настајао заједнички или киновијски живот. Заједница се састојала у заједничком труду, заједничкој молитви и заједничкој трпези. Но не свуда и не увек у истој мери и на исти начин.
13. Облици живота ових монашких дружина врло су разнолики. Али два су облика најпознатија, и то она која су преживела многа столећа и одржала се до данас. Прво је потпуна киновија и савршена комуна, и по месту и по труду и по молитви и по трпези. Све уједно и све заједно. Таква је била киновија Светог Теодосија код Јерусалима, а по њеном угледу и многе друге по целом свету. Други облик то су такозвани скитови, у којима се заједница показивала у заједничком месту, у једној заједничкој управи, једним и истим правилима живота, и заједничкој трпези и то само после Причешћа Суботом и Недељом. Осталих пет дана монаси су проводили у својим посебним колибама ближим или даљим од заједничке цркве, са посебним трудом, посебним молитвама и посебном трпезом. Најстарији скит спомиње се у Египту.
14. И киновије и скитови одржали су се у православном свету до наших дана у пуној мери у Светој Гори и у Русији, а у мањој мери по другим православним земљама на Истоку, на Балкану, или по православним насељима на Западу. Један велики број ових манастира подигнут је пожртвовањем појединих православних владара и владарки и велможа или других имућних људи или жена задужбинара, од којих су се неки и сами као монаси или монахиње у тим својим задужбинама до смрти подвизавали. Други манастири опет установљени су од стране побожних људи или жена или пак прилозима свих оних који су у дотичним светињама добили исцељење од болести и утеху у жалости. У наше време сви ти манастири одржавају се и издржавају колективним трудом монаха или монахиња који у њима живе.
15. У старо време у египатским и палестинским манастирима живело је по две, три, пет па и десет хиљада монаха, а и у нашем столећу толики број монаха могао се наћи у манастирима Свете Горе и Русије. Број монаха у осталим манастирима по православним земљама час је растао од десетина на стотине час опет падао на десетине и ниже. То је зависило како од духа времена тако и од спољних околности.
16. Заиста, Теодуле, за велико је дивљење, како се киновијски или општежитељни строј живота одржао у хришћанском свету по манастирима кроз толике векове историје, рецимо округло шеснаестог столећа. Када би се могло израчунати, колико је људских бића, мушких и женских, провело свој живот у манастирским комунама кроз шеснаест минулих столећа, извесно би тај број изнео много милиона. Дакле, много милиона људских бића по свесном и драговољном опредељењу оставило је светски строј живота и повукло у киновије манастирске, да у комуни са лицима често сасвим несродним по крви или језику или пореклу, проводе свој земаљски век или оставе своје кости у костурницама монашким.
17. Шта је нагнало и побудило толики свет на такав живот? Ако неко каже: Домаћа сиромаштина, тражење хљеба и ухљебија, ми ћемо их подсетити да су се и многи цареви, кнежеви, већи и мањи аристократи и богаташи одлучивали на такав живот. Ако ли неко каже: Па ти монаси и били су све сама аристократија, ми ћемо набројати много примера сиромашних људи, тежака, занатлија, говедара и овчара, сиромашних девојака и удовица, које су такође оставиле свет, отишле међу зидове манастирских комуна и тамо окончале свој земни век.
18. Прослављени владар заједно са говедарима, велики аристократи заједно са пастирима, знаменити генерали заједно са војним шкартовима, високе даме заједно са својим слушкињама, врло учени књижевни људи заједно са полуписменим и неписменим, Грци са Мисирцима, Арапи са Јеврејима, Руси са Румунима, Бугари са Србима. Такво друштво знојило се на истој њиви, молило пред истим олтаром, ручавало за истом трпезом, покоравало једној и истој вољи манастирског старешине. А овај старешина није био нити смео бити старешина у светском смислу старешинства, господства и својевољности. Не, него духовни отац, односно духовна мати, свих житеља манастирске киновије.
19. Јасно је дакле, да побуде тих милиона људских бића не треба тражити споља него унутра, не у спољашњим околностима њиховог живота него у души и у срцу: у вери, убеђењу, осећајима и наклоностима. Ти велиш: у разочараности овим светом, а ја додајем: и у очараности оним светом. Јер само разочарење овим светом најчешће води самоубиству а не у манастир. Очараност пак оним светом и животом, небесним и бесмртним спасавала је све те милионе људских бића од самоубиства и упућивала их у манастир на подвиг и припрему за живот после смрти, за чаробно царство Христово, непролазно и вечно, и за радост рајску у светлости небеске љубави. Спасавала онда, спасава и данас.
20. Из овог сумарног и сасвим кратког описа монашких киновија од почетка IV века па на даље до данас ти се, Теодуле, можеш уверити, да прва хришћанска комуна у Јерусалиму није као друга на небесима блеснула па брзо ишчезла да се никад више не понови. Не, него је она обнављана, управо заснивана, на истој вери са истим побудама и са истим одушевљењем, али само у друкчијем облику по васцелом хришћанском свету с краја у крај кугле земљине у виду монашких киновија, односно манастирских комуна.
21. Оно што је свети Лука записао о Јерусалимској комуни у првом хришћанском столећу, можемо ми посматрајући монашке комуне и у нашем двадесетом веку поновити и рећи: А сви који вероваху бијаху заједно, и имаху све заједно. И благодат велика бјеше на свима њима, јер ниједан међу њима не бјеше сиромашан, јер колико их год бијаше који имадијаху њиве или куће продаваху и донашаху новце што узимаху зато и метаху пред ноге апостолима, сада настојатељима манастира, и даваше се свакоме како ко потребоваше.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *