NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » SREDNJI SISTEM

SREDNJI SISTEM

 

SREDNJI SISTEM
 
MONAŠKE KINOVIJE
 
11. Trista godina trajalo je oštro gonjenje crkve, s malim predahom i prekidom. U toku toga vremena vernima je bilo nemoguće obnoviti opštežiće ili kinoviju po primeru prvih hrišćana u Jerusalimu. Jer je bilo opasno po hrišćane da se i povremeno skupljaju radi pričešća i radi Agapija (Večera ljubavi) a kud i kamo više ako bi postojano živeli u komuni. No srce mnogih vernih čeznulo je za zajedničkim životom, za postojanjem zajednice braće, Boga radi i bratstva radi.
12. Tek početkom četvrtog stoleća oslobađa se crkva od neznabožačkog gonjenja i tiranije. I odmah se počinju javljati monaške družine širom hrišćanskog, sveta od Egipta do Irske i Škotske. Počinjao je obično jedan čovek, kao matica, koji je svojom svetošću privlačio k sebi druge. Mnogi su unovčavali svoju imovinu, dolazili u pustinje, u šumu, ili na ostrvo, i polagali što su donosili pred noge takvoga svetoga čoveka kao negda jerusalimski hrišćani pred noge apostola. Tako je nastajao zajednički ili kinovijski život. Zajednica se sastojala u zajedničkom trudu, zajedničkoj molitvi i zajedničkoj trpezi. No ne svuda i ne uvek u istoj meri i na isti način.
13. Oblici života ovih monaških družina vrlo su raznoliki. Ali dva su oblika najpoznatija, i to ona koja su preživela mnoga stoleća i održala se do danas. Prvo je potpuna kinovija i savršena komuna, i po mestu i po trudu i po molitvi i po trpezi. Sve ujedno i sve zajedno. Takva je bila kinovija Svetog Teodosija kod Jerusalima, a po njenom ugledu i mnoge druge po celom svetu. Drugi oblik to su takozvani skitovi, u kojima se zajednica pokazivala u zajedničkom mestu, u jednoj zajedničkoj upravi, jednim i istim pravilima života, i zajedničkoj trpezi i to samo posle Pričešća Subotom i Nedeljom. Ostalih pet dana monasi su provodili u svojim posebnim kolibama bližim ili daljim od zajedničke crkve, sa posebnim trudom, posebnim molitvama i posebnom trpezom. Najstariji skit spominje se u Egiptu.
14. I kinovije i skitovi održali su se u pravoslavnom svetu do naših dana u punoj meri u Svetoj Gori i u Rusiji, a u manjoj meri po drugim pravoslavnim zemljama na Istoku, na Balkanu, ili po pravoslavnim naseljima na Zapadu. Jedan veliki broj ovih manastira podignut je požrtvovanjem pojedinih pravoslavnih vladara i vladarki i velmoža ili drugih imućnih ljudi ili žena zadužbinara, od kojih su se neki i sami kao monasi ili monahinje u tim svojim zadužbinama do smrti podvizavali. Drugi manastiri opet ustanovljeni su od strane pobožnih ljudi ili žena ili pak prilozima svih onih koji su u dotičnim svetinjama dobili isceljenje od bolesti i utehu u žalosti. U naše vreme svi ti manastiri održavaju se i izdržavaju kolektivnim trudom monaha ili monahinja koji u njima žive.
15. U staro vreme u egipatskim i palestinskim manastirima živelo je po dve, tri, pet pa i deset hiljada monaha, a i u našem stoleću toliki broj monaha mogao se naći u manastirima Svete Gore i Rusije. Broj monaha u ostalim manastirima po pravoslavnim zemljama čas je rastao od desetina na stotine čas opet padao na desetine i niže. To je zavisilo kako od duha vremena tako i od spoljnih okolnosti.
16. Zaista, Teodule, za veliko je divljenje, kako se kinovijski ili opštežiteljni stroj života održao u hrišćanskom svetu po manastirima kroz tolike vekove istorije, recimo okruglo šesnaestog stoleća. Kada bi se moglo izračunati, koliko je ljudskih bića, muških i ženskih, provelo svoj život u manastirskim komunama kroz šesnaest minulih stoleća, izvesno bi taj broj izneo mnogo miliona. Dakle, mnogo miliona ljudskih bića po svesnom i dragovoljnom opredeljenju ostavilo je svetski stroj života i povuklo u kinovije manastirske, da u komuni sa licima često sasvim nesrodnim po krvi ili jeziku ili poreklu, provode svoj zemaljski vek ili ostave svoje kosti u kosturnicama monaškim.
17. Šta je nagnalo i pobudilo toliki svet na takav život? Ako neko kaže: Domaća siromaština, traženje hljeba i uhljebija, mi ćemo ih podsetiti da su se i mnogi carevi, kneževi, veći i manji aristokrati i bogataši odlučivali na takav život. Ako li neko kaže: Pa ti monasi i bili su sve sama aristokratija, mi ćemo nabrojati mnogo primera siromašnih ljudi, težaka, zanatlija, govedara i ovčara, siromašnih devojaka i udovica, koje su takođe ostavile svet, otišle među zidove manastirskih komuna i tamo okončale svoj zemni vek.
18. Proslavljeni vladar zajedno sa govedarima, veliki aristokrati zajedno sa pastirima, znameniti generali zajedno sa vojnim škartovima, visoke dame zajedno sa svojim sluškinjama, vrlo učeni književni ljudi zajedno sa polupismenim i nepismenim, Grci sa Misircima, Arapi sa Jevrejima, Rusi sa Rumunima, Bugari sa Srbima. Takvo društvo znojilo se na istoj njivi, molilo pred istim oltarom, ručavalo za istom trpezom, pokoravalo jednoj i istoj volji manastirskog starešine. A ovaj starešina nije bio niti smeo biti starešina u svetskom smislu starešinstva, gospodstva i svojevoljnosti. Ne, nego duhovni otac, odnosno duhovna mati, svih žitelja manastirske kinovije.
19. Jasno je dakle, da pobude tih miliona ljudskih bića ne treba tražiti spolja nego unutra, ne u spoljašnjim okolnostima njihovog života nego u duši i u srcu: u veri, ubeđenju, osećajima i naklonostima. Ti veliš: u razočaranosti ovim svetom, a ja dodajem: i u očaranosti onim svetom. Jer samo razočarenje ovim svetom najčešće vodi samoubistvu a ne u manastir. Očaranost pak onim svetom i životom, nebesnim i besmrtnim spasavala je sve te milione ljudskih bića od samoubistva i upućivala ih u manastir na podvig i pripremu za život posle smrti, za čarobno carstvo Hristovo, neprolazno i večno, i za radost rajsku u svetlosti nebeske ljubavi. Spasavala onda, spasava i danas.
20. Iz ovog sumarnog i sasvim kratkog opisa monaških kinovija od početka IV veka pa na dalje do danas ti se, Teodule, možeš uveriti, da prva hrišćanska komuna u Jerusalimu nije kao druga na nebesima blesnula pa brzo iščezla da se nikad više ne ponovi. Ne, nego je ona obnavljana, upravo zasnivana, na istoj veri sa istim pobudama i sa istim oduševljenjem, ali samo u drukčijem obliku po vascelom hrišćanskom svetu s kraja u kraj kugle zemljine u vidu monaških kinovija, odnosno manastirskih komuna.
21. Ono što je sveti Luka zapisao o Jerusalimskoj komuni u prvom hrišćanskom stoleću, možemo mi posmatrajući monaške komune i u našem dvadesetom veku ponoviti i reći: A svi koji verovahu bijahu zajedno, i imahu sve zajedno. I blagodat velika bješe na svima njima, jer nijedan među njima ne bješe siromašan, jer koliko ih god bijaše koji imadijahu njive ili kuće prodavahu i donašahu novce što uzimahu zato i metahu pred noge apostolima, sada nastojateljima manastira, i davaše se svakome kako ko potrebovaše.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *