РАТ И МИР

А. И. Осипов

РАТ
И
МИР

 
Рат и мир – то је почетни проблем историје човјечанства и у њој он и нема, све су прилике, свога краја, јер је гријех који је поразио човјека неистребљив у земаљским условима битија. Додуше, постоји варијанта његовог рјешења – стварање јединствене планетарне државе. Али неће ли то испасти горе од самог рата? Ако се узме у обзир морални ниво савременог политичког свијета и све већа концентрација информационе, научно-техничке, економске и војне моћи у једном, веома уском кругу „супермен-ова“, може се са увјереношћу тврдити да ће држава на чијем ће челу стајати та ништавна шачица људи са неограниченом влашћу бити апсолутно тоталитарна. Посљедице таквог новог свјетског поретка су очигледне: успостављање свеопштег ропства народа и сваког човјека појединачно. Према хришћанском Откровењу, то ће бити царство антихриста, које ће сво човјечанство, и саму планету, довести до страшне и дефинитивне погибије. Вјероватноћа таквог одвијања догађаја, судећи по многим признацима, данас се брзо увећава.
А народима још увијек остаје извјесна слобода. Међутим, ван сваке је сумње: док похот, похлепа и гордост (1 Јн. Јн. 2,16) – источници свих конфликата – царују у свијету, ратови ће, у разним видовима и са различитим поводима, настављати да помућују људски свијет, опет и опет рађајући страсне спорове о томе – ко је у праву, а ко крив, ко је агресор, а ко његова жртва.
Шта лежи у основи оваквих међусобних оптуживања? Наравно, као прво – егоизам, гријех. Али један од узрока, и далеко не посљедњи, јесте и одсуство кључа за разумијевање двају изузетно важних категорија међуљудских односа – правде и насиља. Шта су оне? Да ли је правда увијек у праву, а насиље увијек неправедно? И да ли уопште постоје довољни критеријум за оцјену ових реалности човјековог живота?
Правда као осјећање истине јесте једна од најјачих и најотпорнијих душевних особина човјека. Њу утврђују као закон у узајамним односима између људи Божанствено Откровење, природне религије и најразличитије, често узајамно супротстављене, идеологије. Њу опјевавају древни и нови пјесници. Њу проглашавају за основу своје дјелатности сви политички, државни и друштвени лидери. Интиутивно правда се увијек доживљава као нешто јасно, обавезно и свеопште неопходно. Древни мислиоци изразили су ову идеју, дубоко скривену у духу човјековом, класичним афоризмима: fiat justitia, pereat mundus; fiat justitia, ruat caelum (нека се изврши правда, па макар свијет погинуо; нека се изврши правда, па макар се небо срушило).
И упркос томе правда измиче уским оквирима људских дефиниција. Њено поимање нема онај једнозначни смисао, који би могао бити поуздан критеријум у оцјени било које конфликтне ситуације. Чак и „златно“ правило морала: „Не чини другом оно што не желиш себи“ – ни близу не покрива сво пространство међуљудских односа. Правда захтијева кажњавање кривца, а у исто вријеме мјера тог кажњавања већим дијелом „праведно“ није одредива и уз то је увијек спрегнута са насиљем. Али, не нарушава ли се у супротном сама правда? Тако проблем правде показује своје наличје, од којег је она, као правило, нераздвојива и нераскидива – проблем насиља.
Да ли је могуће праведно насиље?
Свето Писмо је по овом питању прилично недвосмиселно. Не узимајући у разматрање књиге Старог Завјета, одакле би се могло навести мноштво примјера насилних дејстава које је санкционисао ауторитет Самог Бога, можемо се подсјетити мјеста у јеванђеоском приповиједању у којем се говори како је Исус Христос са бичем у рукама истјерао трговце из Јерусалимског храма (Јн. 2:13-15; Мк. 11:15-16).
Еклатантан је такође и одговор Јована Крститеља војницима који су дошли да их крсти и који су га питали: „А шта ми да радимо?“ Он, „највећи од свих рођених од жена“ (Мт. 11:11), није им наредио да баце оружје и оставе војску, него им је само наредио „никога не вријеђајте, не клевећите и будите задовољни платом“ (Лк. 3:14).
Полазећи од многобројних факата старозавјетне историје и наведених јеванђеоским примјера, а да и не говоримо о Свештеном Предању Цркве, може се са потпуном одређеношћу тврдити да не треба сва насилна дејства класификовати као безусловно неправедна, греховна. Могуће је и праведно насиље, али у случају када у њему присуствује један одређени елемент.
И какву онда примјену силе према другом човјеку требамо и морамо сматрати праведном са хришћанске тачке гледишта?
Према Јеванђељу, љубав је основни принцип праведног живота и правилног, то јест праведног односа према сваком човјеку. Добро су познате ријечи апостола Павла о љубави:
„Ако говорим језике човјечије и анђеоске, а љубави немам, онда сам као звоно као јечи, или кимвол који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и сво знање, и ако имам сву вјеру и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам сво имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.
Љубав дуго трпи, милосрдна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли зло, не радује се неправди, а радује се истини… (1 Кор. 13:1-6).
Један од светих, Исак Сирин (VII вијек), када су га питали „И шта је то срце милујуће?“, одговорио је: „Горење срца човјековог за сву творевину, за људе, за птице, за животиње, за демоне и за сваку твар. При подсјећању на њих и при погледу на њих очи код човјека истачу сузе од велике и силне жалости која му обузима срце. И од великог трпљења умањује се срце његово, и не може он да поднесе, или да слуша, или да види било какву повреду или и најмању тугу која се наноси твари. Те због тога и за твари лишене разума, и за непријатеље истине, и за оне које му зло чине свакочасно са сузама приноси молитву да се ови сачувају и очисте…
Знак по којем се, пак, познају они који су достигли савршенства је овај: и да их десет пута на дан предају да се сажажу због љубави према људима – мало би им било…“ (Св. Исак Сирин. Слово 48. – Сергиев Посад, 1911, с. 205-206, 207).
Из наведених цитата постаје очигледно да је према хришћанском учењу само љубав праведна пред Богом, без ње било какво, чак и по људским мјерилима најдобротворније дјело јесте „ништа, звоно које јечи или кимвал који звечи“. „Ко каже: „ја љубим Бога“, а брата свог мрзи, тај је лажов: јер онај који мрзи брата свог, којег види – како може љубити Бога, Којег не види?“ (1 Јн. 4:20). Сваки онај који мрзи свог брата је човјекоубица; а ви знате да никакав човјекоубица нема живота вјечног да у њему пребива“ (Јн. 3:15). Због тога је праведан само онај поступак према другом човјеку, у којем је присутна љубав. Мјера љубави је мјера праведности – то је хришћански критеријум правде!
На какву се љубав мисли? Посебност хришћанске љубави састоји се у томе да чак и њено најјаче осјећање не осљепљује разум и не потискује вољу човјекову, као што то обично бива са љубављу природном. Хришћанска љубав није потчињена страстима, слободна је од њих, и због тога успијева да сачува у човјеку разумност и сврсисходност дејстава. А та сврха није задовољавање похоти, није слобода гријеха, него максимална корист, првенствено корист духовна. А с обзиром да је човјек предназначен за вјечни живот и да ће неминовно, много брже него што он то мисли, ступити у њега – то и сва његова дјелатност, и сам живот његов, треба цијенити са тачке гледишта вјечности, достигнућа спасења.
Зато није риједак случај да човјек, покретан управо оваквом љубављу, буде принуђен да примјени силу, па чак и да причини патњу другом човјеку, ради његовог личног блага и ради блага других. (Можда је најтеже за човјека љубави управо то – неопходност насиља.) Сам Христос је са гнијевом пообарао столове мјењача новца у храму и бичем истјерао из њега трговце! Али шта се том приликом одигравало у Његовој души, из којег разлога је Он баш тако поступио? Наравно, не зато што је желио зла неваљалцима, него зато да у самим кривцима пробуди савјест и научи их добру.
Насупрот томе, мржња и сва дејства која из ње проистичу принципијелно су неправедни, чак и када имају формално оправдање. Не смије се мрзити чак ни преступник, чак ни, како каже св. Исак Сирин, непријатељ истине, јер мржња увијек, као бумеранг, погађа првенствено оног који мрзи, и умнажа зло у људском друштву.
Због тога у православном поимању формална правда није сама по себи добро, нити је примјена силе, насиље само по себи зло, него је добро или зло стање срца и ума човјековог – основних покретачких нага свих људских дјела. Одатле је у највећем могућем степену важно да се ни у једној животној ситуацији која је повезана са примјеном силе срце човјеково не нађе у власти злобе која га сједињује са духовима зла и чини да буде налик на њих. Само побједа над злом у својој души отвара човјеку могућност праведне примјене силе на другим људима.
Овакво гледиште, које у односима између људи утврђује примат љубави, исто толико одлучно, као што видимо, одбацује и идеју непротивљења злу силом, коју је проповиједао, напримјер, Лав Толстој. Морални хришћански закон забрањује – не борбу против зла, не примјену силе на злочинцу, не чак, у крајњој, објективној нужди, ни да се такав лиши живота, него осуђује злобу срца људског и жељу зла било коме.
Овдје се природно јавља проблем односа личног и друштвеног благостања. Он се у датом контексту рјешава полазећи од православног поимања Цркве као идеалног људског Организма који је саздао Господ Исус Христос.
Сво човјечанство је такође организам, макар и болестан, а не друштво у смислу свеукупности независних личности обједињених само различитим структурама и вањским везама због објективне неопходности заједничког постојања. А основни закон живота организма и свих његових органа јесте љубав свих према сваком и сваког према свим, и страдање свих за свакога и сваког за све. О томе веома изражајно пише св. апостол Павле:
„Јер, као што је тијело једно, а има много удова, и сви удови једног тијела, иако их је много, чине једно тијело, – тако и Христос… А тијело пак није од једног уда, него од многих… А када би сви били један уд – гдје би онда било тијело? Него је сада удова много, а тијело једно. Не може око рећи руци: ти ми ниси потребна; нити може глава ногама рећи: ви ми не требате…
Стога, страда ли један уд, страдају са њим сви удови; прослави ли се један уд, са њим се радују сви удови. И ви сте – тијело Христово, а понаособ – удови (1 Кор. 12:13-27).
У организму нема проблема „личног“ и „друштвеног“. У њему је све једно. И само у случају омртвљавања појединог дијела он га одсијеца. А како је управо тај дио већ мртав – то одсијецање се одвија без икакве штете по њега! У овоме је закон и благостање живота организма и свих његових дијелова. Такво дјело врши Црква као организам Христов са одумрлим својим удовима, који су пали у стање сурове окамењености, развраћености, својевјерја. Исти је процес идентичан и у људском друштву: одумрли, преступнички, уд који је неспособан за исцјељење у природној органској средини, поставља се у посебне услове, дјелимично или у потпуности бива одсјечен, а у крајњем случају бива ампутиран. Свуда се види један те исти кључ за поимање правде и насиља – закон љубави.
Тај закон сам по себи тешко да може бити одбачен. Међутим, његова примјена, наравно, условљена је нормама поимања „живота“ и „смрти“, које се у сваком људском друштву установљују посебно, исходећи из његовог духовног и моралног стања.
Из таквог поимања правде и насиља постаје очигледна и хришћанска оцјена рата и мира као таквих.
Агресивни рат (није важно какав: „врући“, „хладни“, политички, економски, културни итд.) који за свој унутрашњи источник и покретачку снагу увијек имају мржњу, похлепу, гордост и остале страсти ада, природно и безусловно заслужује сваколику осуду и свакојако супротстављање. Међутим, и борба против таквог непријатеља ће само у оној мјери бити свет подвиг, од Бога прихваћен, у којој срце заштитиника остане непричашћено злоби и страстима самог агресора.
Један од јавних обиљежја на основу којег се већ може судити о праведности или неправедности оних који ратују јесте њихов метод вођења рата, а нарочито њихов однос према заробљеницима, цивилном становништву противника, према дјеци, женама, старцима. Јер, свима је јасно да чак и када се штитимо од напада, то јест, када знамо да водимо, како нам се чини, потпуно праведан рат, можемо у исто то вријеме чинити свакојако зло и по томе се по свом духовном и моралном стању наћи – нимало изнад нападача.
Праведни рат се води са гнијевом (постоји праведни гнијев!), али не са злобом, похлепом, похотом (1 Јн. 2:16) и осталим изданцима ада. Тако да најтачнију оцјену рата као подвига или, напротив, као пропасти, можемо дати само на основу анализе моралног стања народа и војске.
На тај начин се може видјети да само формална обиљежја не бивају увијек довољна за оцјену конкретног рата у својој суштини, тако да није увијек лако и једноставно разликовати праведног од кривца. Постоји, показује се, много одговорнији и савршенији критеријум – унутрашњи, духовни, већим дијелом скривен од површног ока људи, али не од савјести и од Бога, и он је сваком вјерујућем човјеку неизмјерно узвишенији од свих других оцјена.
Исти тај критеријум ћемо примјенити и на проблеме мира и миротворства.
Не смијемо судити о вриједности мира а да при томе у обзир не узимамо и побуде из којих проистичу жеље за њим.
Без мира нема земаљске среће. То сви прекрасно схватају, а нарочито они за које осим проблематичног земаљског благостања и среће и нема никаквог другог живота и наде. Зато – може се тражити мир и само ради тог и таквог благостања, ради наслада, слободе гријеха, то јест – мир може да се тражи из разлога управо богопротивних. Нема сумње да су такав мир у највећој својој мјери тражили претпотопни људи или развраћени Содомљани, да он у таквој форми остаје и за све идолопоклонике свих времена и народа, укључујући и савремене. Али какве страшне ријечи изговара Бог пред потопом!
„Неће вјечно Дух Мој пренебрегавати људи (ови), зато што су они плот… И видје Господ (Бог) да је велики разврат људи на земљи, и да све мисли и помишљања срца њихових бијаху зло у свако вријеме… И рече Господ: истријебићу са лица земље људе које створих…“ (1 Мој. 6: 3,5,7).
Православље на вриједности мира, као и на стимулансе који руководе хришћанина у његовом стремљењу ка миру, гледа потпуно другачије.
Као прво, мир за њега није вриједан сам по себи, него је вриједан као стање људских односа које садржи у себи мање, у поређењу са ратом, објективне предуслове за развој нагрубљих страсти: мржње, суровости, отимачине, насиља итд. – то јест, свега онога што нарочито сакати душу и тијело човјека, обезличује га, доноси му смрт духовну и тјелесну. Мир у исто вријеме јесте и благопријатна атмосфера у којој је могућ правилан духовни живот и достизање духовног мира који је, према ријечима апостола Павла, превише изнад сваког ума (Флп. 4:7) и који доноси човјеку вјечно, неотуђиво благо.
Као друго, у самом миротворсту хришћанска свијест види – не средство за достизање једног од најважнијих услова земаљског благостања, које је у сваком случају брзопролазно и неминовно се сваком поједином човјеку одузима његовом смрћу, него прије свега она у њему види испуњавање заповиједи Христове (Мт. 5:9) о љубави према свим људима (Мт. 5:43).
 
А. И. Осипов, професор МДА
   

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *