ПРОТИВ НЕОАРИЈАНСТВА

<p claПРОТОЈЕРЕЈ-СТАВРОФОР АНДРЕЈ ФИЛИПС
ПРОТИВ НЕОАРИЈАНСТВА
 
„Прво ћу те исушити,
а онда ћу чангрљати твојим костима“

 

Реч демона у Житију преподобног Макарија Великог
 
Православна вера је изражена у Никео-цариградском Символу вере који је коначно формиран у четвртом веку[1]. Символ вере заснован на Светом Писму првог века и другим откровењима Духа Светог којa су добили Оци Цркве почевши од првог века, сачуван је у неизмењеном облику једино у Православној Цркви. Нико други није сачувао Символ неповређен од насртаја овог света, који су се јављали током векова.
Примећено је да су на сваки члан Символа вере напади вршени у хронолошком поретку. Тако су се први окомили на Символ Вере грчки и римски многобошци, јер се у њему отворено објављује постојање једног Бога. У наредним вековима почели су напади на онај део Символа вере у којем се говори о Христовој личности. Тај део је дугачак и подробан, јер нам је Христос, Друго Лице Свете Тројице, открио Себе кроз Своје оваплоћење. Управо у овом периоду од Цркве су отпали аријанци, несторијанци и монофизити. Још касније су почели напади на део Символа који говори о Духу Светом. У том периоду од Цркве је отпала Западна Европа упркос каснијим откровењима дарованим Светитељима, попут Светог Григорија Паламе. Овај „проповедник благодати“ је у четрнаестом веку покушао да Запад из неопаганизма врати у Православље.
У наше време напади су усмерени на завршне делове Символа који се односе на Цркву. Ови напади су покренули различите поделе које су почеле у двадесетом веку и настављају се до данас. Напади су у вези са вером Цркве у једно крштење, васкрсење и живот будућег века. Ови напади указују на то да се можда приближавамо последњим деценијама постојања овог палог света. Међутим, да бисмо разумели садашње нападе на Цркву, треба да се вратимо аријанству четвртог века.
 
Извор аријанства
 
Када је хришћанство у четвртом веку постало званична религија Римског царства, уследио је читав талас крштења. Нису сви који су се крстили имали искрено покајање и веру. Међу њима је било оних који су били конформисти који су се, зарад сопствене користи, прикључили општем тренду.
Временом су неки од тих „сналажљиваца“ примали свештенички чин постајући час православни, час аријанци, у зависности од тога како је „дувао ветар“. Ови непринципијелни и користољубиви свештеници-каријеристи су детаљно описани у Житијима, делима и писмима Светих Отаца тог периода, попут св. Атанасија Великог, св. Григорија Ниског, св. Василија Великог, св. Григорија Богослова, св. Амвросија Миланског и св. Иларија Пиктавијског.
Са овим таласом крштења дошла су и различита сујеверја, полу-незнабоштво и империјални национализам. Овај национализам је касније делом изазвао несторијански и посебно монофизитски раскол. Неки верују да је овај национализам на крају био чак и делимично одговоран за успон ислама у седмом веку. Ипак, највећу опасност у четвртом веку представљало је аријанство.
 
Старо и ново аријанство
 
Аријанство је било и остаје напад на Христово Божанство. Оно покушава да помири Православну Цркву, која исповеда је Христос Син Божији, са њеним непријатељима, који то одричу. Историјски аријанство представља покушај да се сједини Црква, тј. Тело Христово са сујеверним, незнабожачким империјализмом и јудаизмом који одбијају да признају Христа за Сина Божијег. Желећи да се домогну тог циља по сваку цену, аријанци су тако одбацивали Христове речи из Јеванђеља које фактички осуђују аријанство: „А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач“ (Мт. 10:33-34). Видевши у Христу само човека, а не Сина Божијег, аријанци су били први хуманисти, који су се поклањали Христу човеку, а не Христу Богочовеку[2].
Аријанство је било побеђено, али никада није сасвим ишчезло. На пример, више од хиљаду година након аријанских спорова, сличан покрет се јавио и на северу – у Русији, у Руској Православној Цркви. Он је трајао од 1470. до 1505. године и називао се „јерес јудејствујућих“. Ова јерес је настала у Новгороду, који је био под највећим утицајем Запада, и покушавала је да сједини Православље са „новим“, полу-протестантским и интелектуалним хуманизмом, који је тада почињао да се развија у Западној Европи као резултат полупаганске „обнове“ – Ренесансе.
Овај западњачки хуманизам никао је под утицајем ислама и јудаизма, који су одрицали да је Христос Син Божији. Тај нови облик аријанства, под именом хуманизам, који је продро са Запада преко јеврејских трговаца, био је анти-клерикални и анти-монашки. Аријанци који су себе називали „јудејствујућима“, иако је мало ко од њих заиста био Јеврејин, били су побеђени. Та јерес је допрла до самих врхова Руске Цркве, раширила се међу дворским клиром и неко време је имала утицај чак и на великог кнеза Јована III. Заштитници православља, као Св. Јосиф Волоцки, помогли су у избављењу од тог утицаја.
 
Неоаријанство
 
У наше дане ми видимо у Русији да се аријанство поново разбуктава. Након пада милитантног атеизма и масовног крштења источнословенских народа у православље, „новог крштења Русије“, ситуација у Руској Православној Цркви не разликује се много од ситуације у четвртом веку. Како је недавно рекао Архиепископ владивосточки и приморски Венијамин (Пушкар) – надошли талас (крштења) деведесетих година донео нам је не само воду, већ и мноштво подводног камења.
На то „подводно камење“ односи се, на пример, из совјетских времена неиживљени државни национализам (портрети Стаљина се до данас држе заједно са иконама Св. Цара Николаја II) као и позиви за канонизацију Ивана Грозног и Распутина. У „подводно камење“ се убраја још и сујеверје и полу-незнабоштво, које се испољава у обредној вери, неприхватању ИНН[3]. Ту је и слепо послушање некаквом лажном старцу или младо-старцу. Све ово сматра се важнијим од узрастања у моралном и врлинском животу и свакодневне бриге о ближњем. Као и у четвртом веку, све те проблеме треба „оцрквенити“, тј. старати се да се пастирским радом, саосећањем и трпљењем неофитска ревност претвори у позитиван и користан црквени живот.
Други, интелектуално образованији новокршени људи донели су са собом још већу опасност, која се може поредити са аријанством. То ново аријанство – неоаријанство – не одриче Божанство Христово као што је чинило старо, али одриче Божанственост Тела Христовог, то јест Цркве. Оно представља покушај да се обесвети Црква, опонашајући протестанте, који не поимају Цркву, који су лишени осећања свештеног и који су породили савремени секуларизам. Неоаријанство само иде по траговима протестантизма који је коначно обесветио себе након Првог светског рата и римокатолицизма који је урадио то шездесетих година, након Другог ватиканског концила. Губитак сваког осећања свештеног (а иза тога следи потпуни губитак вере) довела је римокатолике и протестанте до посветовњачења и одступања од вере стотине милиона њихових верника .
 
Како обесветити Цркву
 
Први покушаји да се обесвети Православна Црква појавили су се међу интелектуалцима руског порекла на Западу, који су припадали „Париској школи“ новообновљенаца. (Користимо термин „Париска школа“ без обзира на то што су неки њени представници емигрирали у Енглеску и САД, а неки, као на пример руски православни богослов Владимир Лоски, иако је и живео у Паризу, није имао ништа заједничког са „Париском школом“). Међу тим интелектуалцима, једни су често испољавали окултна гледишта (Булгаков[4], Ковалевски), други (као например Афанасјев, Шмеман) придржавали су се протестантских (и полу-световних) погледа[5]. Сви они су обмањивали себе мислећи да обнављају Православље. У стварности су само учествовали у процесу секуларизације (посветовњачења) Цркве кроз такозвано „академско богословље“.
Неоаријанска идеја да се обесвети Црква је била донесена у Русију из Француске и САД деведесетих година. Њен циљ је да се зближи Руска Православна Црква са већ обесвећеним инослављем (римокатолицизмом и протестантизмом) кроз екуменизам. (Екуменизам је постојао и раније, али он је био чисто политичка интрига, чији творац је била совјетска власт). Смисао тог такозваног синкретистичког редукционизма је у томе да се Црква, која је Тело Христово, сведе на тек једну од много деноминација или на ниво философије. И тако четири генерације након духовног пада протестантизма и две генерације након пада римокатолицизма креће покушај да се обесвети Руска Православна Црква. О томе су ми „пророковали“ клирици модернисти из Руске Православне Цркве у дијаспори седамдесетих година. Данас Руска Православна Црква у себе укључује три четвртине укупног броја православних хришћана у свету и још увек је последња и најјача „тврђава православља“.
Да би се обесветила Руска Црква потребно је да изгуби многа карактеристична православна предања. Коначни циљ је потпуно уништење црквеног Предања. Нова предања (уведена двадесетих година у Константинопољску патријаршију, а одатле распрострањене на Александријску Цркву, Балкан и цркве Блиског Истока које су под утицајем Запада) укључују например осуду такозване „литургијске побожности“. (Тај израз по нашем мишљењу је по први пут коришћен пре 50 година од стране протојереја Александра Шмемана у његовом „Уводу у литургијско богословље“. Тај својеврсни уџбеник за протестантизацију Православља је био у то време осуђен од стране оца Михаила Помазанског). Доле наводимо промишљено састављени списак основних црта неоаријанства. То је изванредно испланирани напад на светост Цркве, који се испољава од увођења релативно малих измена па све до потпуног одступништва, врло добро познат у руској дијаспори већ 90 година. Од деведесетих он се отворено износи и у Русији.
 
Десет корака неоаријанског програма
 
Следећих десет корака нису фантазија. Сви су већ претворени у живот у неким деловима руске православне дијаспоре током нашег живота. Сада говоримо о оном што смо сами видели, што се силом наметало на наше очи насупрот вољи верних чеда Цркве. Не треба далеко да путујемо да бисмо видели како се ови кораци-фазе остварују. Ови кораци су изложени приближно по редоследу којим су настајали и којим сада неке од њих покушавају да уведу у Руску Цркву у самој Русији, под изговором модернизације.
 
1. Уклонити пропис o скромном одевању у храму и дозволити раскошну, световну одећу у храму, женама посебно.
 
2. Укинути постове и припрему за Причешће (између осталог и исповест пред Причешће) и прећи на римокатоличку праксу (без икаквог поста и исповести) на тај начин Причешће ће бити могуће у апсолутно свако време месеца. Модернисти скраћују и дугачке службе Великог поста остављајући само Литургију пређеосвећених дарова.
 
3. Укинути читање часова пред Божанском Литургијом. Увести различита скраћивања на Литургији, читање тајних молитви и евхаристијског канона наглас. Пожељно је узвикивати их попут пијачних трговаца. Такође укинути коришћење свештеничких одежди различитих боја (у зависности од празника).
 
4. Подвргнути сумњи светост таквих Светитеља као што су Исаак Сирин, Дионисије Ареопагит, Симеон Нови Богослов и Силуан Атонски. Неоаријанци сматрају да је сваки од ових Светитеља на одређени начин неправославан, како би на тај начин оправдали своју идеју обесвећивања Цркве. Светог Исаака Сирина неоаријанци сматрају „несторијанцем“ јер су му приписана нека полу-несторијанска дела. Свети Дионисије, кога посебно мрзе неопротестанти, назива се „неоплатоничарем“, јер је он сакрализовао (придавао свештени карактер) Цркви и Литургији. Светог Симеона Новог Богослова називају „либералом“ (овде неоаријанци говоре о себи) иако је овај Светитељ веома оштро говорио против римокатолицизма. Што се тиче светог монаха – сељака Силуана Атонског његов посебни акцент на Духу Светом од неоаријанаца се види као форма православног „харизматизма“, превиђајући да он ставља велики нагласак на непрестано покајање. Тај „харизматизам“ јесте посебна врста „прелести“, „духовне обмане“ која је веома раширена између осталог у неким деловима руске дијаспоре.
 
5. Напустити свештени црквенословенски језик и прећи на говорни руски језик, језик улице. То је типични протестантски лажни рационализам. „Сви треба да разумеју све“, – говоре интелектуалци, – иако Творац увек остаје изнад наших ограничених, будући да смо створени, способности схватања.
 
6. Ширити учење Оригена, директно од Париске школе, које објављује „да ће се сви спасити“. То је још један покушај ширења хуманизма унутар Цркве.[6]
 
7. Одбацити свештени, православни календар и увести римокатолички календар, маскирајући га под именом „нови“ или „нови јулијански“ календар.
 
8. Налик на унијате и друге римокатолике изнети иконостасе из храма (који, како сматрају анти-клерикални неопротестанти-оригенисти, „раздваја“ духовништво и мирјане).
 
9. Срушити углед монаштва (које је Париска школа одувек мрзела). То се већ догађа у дијаспори. Бојимо се масовног одласка из монаштва и појаве… ожењених монаха. Морамо да се молимо за жртве.
 
10. Званично признати делотворност римокатоличких „тајни“, прекинути мисионарску делатност у Западној Европи и Северној Америци. Држати службе у римокатоличким храмовима и на крају, слити се са Ватиканом. Добија се обесвећени, разорени, уништени део Руске Православне Цркве. Она ће се на овај начин претворити у световну, политичку организацију – трећи Ватикан или трећи Рим – уместо да буде нови Јерусалим. Тако ће она подражавати римокатолицизам, чија је грешка била у томе што је одлучио да буде царски и римски – а не васељенски и хришћански; богат и моћан, а не кротак и свет. Увући ће вас у саморазарање. Ваш ум ће бити помрачен заблудама, Вашем самољубљу ће ласкати, а медији ће вас обоготворавати као идола. Бићете веома умни, у реалности међутим – лишени разума. И ето, све је спремно за потпуно зацарење сатане на Земљи.
Није безначајно што савремено неоаријанство – напад на божанственост Тела Христовог путем обесвећења – представља покушај да се споји Црква са световним хуманизмом. Покушај да се сједини светлост са тамом (види 2 Кор. 6:14), накупљати новац, добити политичку власт и имати потпуно уважавање. Неоаријанци желе исто што и лопов Јуда (види Јн. 12:6), то јест да чувају новац и да поступају као Апостол Петар који је одсекао ухо слуги првосвештеника Малха (због тога га је Господ укорио, рекавши: „сви који се маше за нож, од ножа ће погинути“ (Мт. 26:52)).
 
Закључак
 
Нови талас неоаријанства долази у време када су православни народи забринути због недавних догађаја. Ти догађаји укључују објављене документе прошлогодишњих екуменистичких преговора на Кипру. Покушај протеста је био снажно угушен од представника Кипарске Цркве. Затим је следило одбијање јерархије Бугарске Православне Цркве да се врати православном календару за фиксне празнике.
Сасвим недавно појавила се обеспокојавајућа посланица Константинопољске Патријаршије, објављена, као и увек, на празник Недеље Православља, у којој се говори да се Констанинопољска Црква припрема да не призна све монахе Свете Горе, који припадају јурисдикцији те Патријаршије. То говори о новим прогонима унутар те јурисдикције. Сем тога, догађају се промене на Косову, окупираном од НАТО-а, које изазивају забринутост. Сем тога и из Москве долазе саопштења које јавно понављају неообновљенство париске школе. Уздижу одређене представнике те школе чије „православље“ је већ одавно деградирало до духовне прелести. У Москви постоји очигледно искушење да трећи Рим освоји нови Јерусалим. Да не буде!
Шта се може радити у таквој ситуацији? У четвртом веку одговор Цркве на користољубље и „сналажење“ био је двострук. Прво, одговор је постало монаштво, чији је успон у трећем веку припремио св. Антоније Велики. Друго, одговор је био чврсто и упорно противљење од стране свештенства и народа. Нису се „затворили“ у гето и нису отишли у секту већ су остали у окриљу Цркве да би се борили за Христову Истину. Такав двоструки одговор можемо дати и ми данас. Свако од нас треба да појача молитву за жртве те духовне прелести. Исушивши у њима веру демони желе још и да чангрљају њиховим костима. Треба да се молимо да се то не догоди.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Верујем у Једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог. И у Једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова. Светлост од Светлости, Бога Истинитог од Бога Истинитог, који је нас ради и ради нашега спасења сишао са небеса оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек. И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, страдао и био погребен. И Који је васкрсао у трећи дан по Писму. И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца. И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима и Његовом царству неће бити краја. И у Духа Светога, Господа Животворног који од Оца Исходи, Који се са Оцем и Сином заједно слави и Који је говорио кроз пророке. У Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Исповедам једно Крштење за опроштење грехова. Чекам васкрсење мртвих. И живот будућег века. Амин.
  2. Јер, када се Бог родио као човек, није био циљ да се он лиши Божанства, него је био у томе да се оно сачува (Божанство), и да би се човек родио као Бог. Дакле (зато), његово име је Емануило што значи „Са нама је Бог“; на тај начин Бог се не спушта на ниво човека, него се човек уздиже на ниво Бога“. (Свети Јован Дамаскин „О Троице“, кн. X, 7)
  3. ИНН код нас у Србији познат као ПИБ – порески идентификациони број. Више о суштини тог проблема на http://svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/IntervjuDanilJuri.htm#07 – прим.прев.
  4. Ево како свети Јован Дамаскин одбацује софиолошку јерес 12 векова пре њеног појављивања: „Не обожавајући творевину, јер му се не клањамо само као телу, већ као телу сједињеном са Божанством… Поклањам се обема природама Христовим, кроз Божанство сједињено са телом. Тиме не придодајем четврто лице Светој Тројици – далеко било!“ (Тачно изложење Православне вере III, 52)
  5. Недавну критику париске школе и њеног утицаја међу такозваним „кочетковцима“ у Русији види текст свештеника и мученика Данила Сисојева. http://na-putu-za-emaus.blogspot.com/2008/12/blog-post9099.html – прим.прев.
  6. О „бесмислености Оригенових чудних мишљења“ види „Тачно изложење православне вере“ књига IV, глава VI.

 


Превод са руског:
Станоје Станковић
Лектура:
Родољуб Лазић

Извор:
Русская народная линия – информационно-аналитическая служба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *