ПРОТИВ ИДОЛА

 

ПРОТИВ ИДОЛА
 

 
ПОЗНАЊЕ ИСТИНСКОГА БОГА
 
Познање Бога кроз познање душе
 
30. Показало се да идолопоклонство, о коме је досад било речи, није ништа друго до заблуда у животу; а пут истине има за циљ да нас доведе до правога Бога. За познање и незаблудно разумевање те истине није нам потребно нешто друго, него смо ми сами себи довољни. Но, иако је Сам Бог изнад свих ствари, пут ка Њему ипак није далек и не налази се изван нас, него је у нама, те можемо пронаћи оно што у нама има свој зачетак, као што је и Мојсеј учио говорећи: „Реч вере је у срцу твојему“.[1] То исто показао је и потврдио и Спаситељ рекавши: Царство Божије унутра је у вама.[2] Јер, имајући у себи веру и Царство Божије, у стању смо лако да сагледамо и да појмимо Цара свега, спасоносног Логоса Очевог. Па нека се ничим не правдају Јелини који се клањају идолима, и нека се нико тако лако не обмањује, правдајући своје безбожништво тиме што не познаје тај пут истине. Јер, сви смо ми њиме прошли и сви смо га упознали; премда неки нису хтели по њему да ходе, него су, преступајући, ходили мимо њега, желећи животна задовољства која су их са тога пута одвлачила.
А ако неко упита шта може бити то што представља тај пут, рећи ћу да је то душа сваког човека и ум који је у њој. Јер, само њиме је могуће видети и појмити Бога; осим ако ови бешчасни, као што су порицали и Самога Бога, не одрекну да имају душу; а то се може очекивати од оних који су онако говорили. Јер, оним људима који имају ум, није природно да поричу постојање Бога, Који је Творац и Саздатељ тога ума. А то да сваки човек поседује душу, и то разумну, неопходно је да укратко покажемо због оних који су још увек неискварени; јер, неки од јеретика чак и то поричу, сматрајући да човек није ништа друго до тело које се може видети. Тако ће ови који су неискварени, доказавши постојање душе, и сами бити у стању да имају очевидан доказ против идола.
31. Пре свега, то што се човекова душа разликује од бесловесних животиња, није незнатан показатељ да је она словесна. Због тога је, дакле, обичај да се она бића називају бесловеснима, јер је човечији род словесан. Исто тако, за потврду овога не би била безначајна ни следећа чињеница: само човек размишља о ономе што је изван њега самога и сећа се онога што је прошло; и опет, промишља и својим расућивањем изабира бољу замисао; а бесловесне животиње виде само оно што припада садашњости и крећу се само за оним што им је пред очима, чак и онда када им је то на штету.
Човек пак не хита ка свему што угледа, већ разумом расуђује о ономе што очима види. Често се дешава да га разум заустави када ка нечему похита; а кад о нечему умује, он изнова размишља, те се свако ко је пријатељ истине може уверити у то да је човеков ум нешто друго у односу на телесна чула. Према томе, пошто је другачији од чула, ум је њихов судија; па о свему ономе што чула опажају он расуђује, изнова о њима промишља и указује на оно што је мећу њима најбоље. Јер, својство ока је само да гледа, ушију да слушају, уста да кушају, носа да осећа мирисе, а руку да додирују; али шта треба гледати и слушати, и шта треба додиривати, и окушати, и мирисати – о томе не могу одлучивати чула, него душа и њен ум. Свакако да рука може ухватити и мач, и уста могу окусити и отров, али не могу знати да су ови штетни ако ум тако не расуди. Погледајмо то на једном примеру: то је као када лиру ваљане израде држи учен музичар. Свака струна на лири има свој посебан звук: нека дубок, нека висок, нека средњи, нека врло висок, а нека, опет, сасвим другачији звук, те не може мећу њима бити хармоније нити се може уочити њихов склад без вештог свирача. Јер, право благозвучје се покаже кад се онај ко влада лиром дотакне њених струна и кад на прави начин одапне сваку од њих. Исти тако, оно што су струне у односу на лиру, то су и чула у односу на тело, па кад зналац ум управља њима, тада душа расуђује и зна оно што ради и шта чини.
То је, дакле, само људима својствено, и то је разумност човечије душе. По томе што користи разум, човек се и разликује од неразумних животиња и показује да уистину јесте нешто друго но што би се по његовом телу дало закључити. Јер, много пута, док му тело лежи на земљи, човек машта и размишља о небеским стварима. И много пута, иако му тело почива и мирује, човек се у себи креће и посматра оно што је изван њега, те напушта свој крај и путује и сусреће своје познанике, и много пута на основу тога погађа и предвиђа шта ће му се ускоро догодити. Шта друго то може бити него разумна душа, којом човек размишља и поима ствари које су изнад њега?
32. Но, ово што следи, може бити ваљан доказ против оних који се још увек држе бестидности и бесловесности. Дакле, како то да човек, иако у смртноме телу, размишља о бесмртности, и често за себе изабира смрт ради стицања врлине? Или како то да човек, имајући привремено тело, машта о ономе што је вечно, па ово прво као какву сметњу презире, а за оним другим жуди? Наиме, тело неће на такав начин мислити о себи, нити је у стању да размишља о нечему изван себе самога, јер је оно смртно и привремено; према томе, мора постојати нешто друго што размишља о стварима које су супротне и које су противне природи тела. А опет, шта друго то може бити до словесна и бесмртна душа? Јер, оно што је најбоље, она удахњује у тело изнутра, а не извана, управо онако како и музичар чини са лиром. А опет, будући да је око по својој природи намењено за гледање, а ухо за слушање, како то да се они од неких ствари одвраћају, а друге су им по вољи? Ко је, дакле, тај који одвраћа око да не гледа? Или ко одвраћа ухо да не слуша, кад је слушање у складу са његовом природом? Или ко је тај који чуло укуса, којем је природно да окуша, често одвраћа од његовог природног нагона? Ко ли је тај који руку, која по природи ствари треба да је делатна, одвраћа од тога да се нечега дотиче? Ко је тај који чуло мириса, које је такође саздано да би мирисало, спречава да мирис осећа? Ко је, дакле, тај који чини све ово што је противно природи тела? Или како то да се тело одвраћа од властите природе, те се окреће ка саветима неког другога, према чијем наклону се управља? Све ово не указује ни на шта друго него на разумну душу која господари телом. Јер, тело и није саздано да управља над самим собом, него да други њиме руководи и господари, као што ни коњ сам себе не преже, него његов власник над њим управља. Због тога, дакле, и постоје закони мећу људима, како би ови чинили оно што је добро, а клонили се онога што је рђаво. Неразумне животиње, опет, нису у стању да промишљају и расуђују о томе шта је зло јер у њих нема словесности нити подобнога разума. Мислим да смо, овим што је до сада речено, показали да је душа у људима разумна.
33. Да је душа створена бесмртна, то треба да увидимо из црквеног учења како бисмо тиме поткрепили оповргавање поштовања идола. Јер, познавању душе приближићемо се кроз познање тела и кроз сагледавање разлике измећу тела и душе. Наиме, пошто је наша беседа показала да је душа другачија од тела, а да је тело по својој природи смртно, сходно томе душа мора бити бесмртна јер није налик на тело. И опет, ако душа, као што смо показали, покреће тело, а њу саму не покреће неко други, може се закључити да душа саму себе покреће; па и након полагања тела у земљу, она и даље покреће саму себе. Јер, није душа та која умире, него умире тело зато што се она од њега одваја.
А кад би душу покретало тело, тада би било сасвим природно да и она умире кад се њен покретач од ње одвоји; но, пошто душа покреће тело, природно је да она саму себе покреће. А пошто саму себе покреће, природно је да живи и после смрти тела. Јер, кретање душе није ништа друго до њен живот; онако, без сумње, као што и за тело велимо да живи све док је у покрету, а велимо да умире онда кад престане да се креће. То се јасно може видети и по њеном деловању док је унутар тела. Јер, и кад пребива у телу и кад је повезана са њим, она није потиснута нити је у сразмери са маленкошћу тела, него често бива да тело лежи на постељи и не креће се, него спава као да је умрло, а душа је по својој сили ипак будна и превазилази природу тела; па иако у телу пребива, она, као да га је напустила, замишља и созерцава оно што је надземаљско, па често бива да сусреће светитеље и анђеле који су изван овоземаљских тела, те им приступа због чистоте свога ума. А кад се раздвоји од тела, онда када то зажели Бог, Који ју је са телом и сјединио, зар неће тада имати јасније познање бесмртности? Јер, ако је живела животом изван тела и док је била сједињена са њим, тим пре ће живети и после смрти тела и њен живот неће престати, јер таквом ју је саздао Бог кроз Свога Логоса, Господа нашега Исуса Христа. Због тога се, дакле, она сматра бесмртном и вечном, јер и јесте бесмртна. Па као што сматрамо, пошто је тело смртно, да су и његова чула смртна, тако мислимо да и душа, пошто промишља и созерцава оно што је бесмртно, мора бити бесмртна и мора вечно живети. Јер, мисли и разматрања о бесмртности непрестано су присутни у њој, те постају као некакав њен жиг који јој јемчи бесмртност. Стога, дакле, она и размишља о созерцању Бога и сама себи показује пут, те познање и схватање Бога Логоса не задобија споља, него из себе саме.
34. Велимо, дакле, сходно раније реченом, да су идолопоклоници, као што су се одрекли Бога и стали да се клањају неживим стварима, тако исто сматрали да немају разумну душу, те су због тога кажњени безумљем да себе мећу бесловесне убрајају; а због тога су достојни сваког сажаљења и сваке помоћи јер су се, као они који немају душе, клањали бездушним стварима. А ако пак тврде да имају душу и ако се горде због свога разума, и ако то са правом чине, зашто онда поступају као да немају душу и чине ствари које су противне разуму, те не умују о ономе о чему ваља умовати, него представљају себе већим и од Бога? Јер, иако имају бесмртну душу, а не виде је, изображавају Бога у стварима које су видљиве и смртне. А опет, као што су одступили од Бога, зашто Му изнова назад не притекну? Јер, као што су своје мисли одвратили од Бога, те су богове начинили од оних ствари које то нису, тако и ум своје душе могу узвисити и изнова се вратити Богу. Могу се вратити ако одстране прљавштину сваке жеље у коју су се оденули и ако се толико очисте да нестане све што је туђе њиховој души, те покажу душу онаквом каква је створена, да би тако у њој могли видети Логоса Очевог, по чијем образу је она најпре и била саздана. Јер, човек је саздан по образу Божијем и створен је по Његовом подобију, како вели и божанско Писмо, говорећи у име Бога: Начинимо човека по својему образу и подобију.[3] Због тога душа, кад одбаци од себе сваку нечистоту греха која је по њој разасута, и кад очува чистим само оно што је по образу Божијем, те оно буде обасјано светлошћу, сасвим природно, као у каквом огледалу, види образ Бога, односно Логоса, а у Њему види Оца, чија је икона Спаситељ.
Али, ако наук саме душе није по себи довољан пошто спољне ствари замагљују ум, те душа није у стању да види како ваља, тада је, опет, знање о Богу могуће стећи из свега онога што можемо видети; јер творевина својим поретком и својом складношћу као речима говори и објављује свога Владику и свога Саздатеља.
 
Познање Бога кроз познање твари
 
35. Бог је, дакле, добар и човекољубив и стара се о душама које је створио; а пошто је по Својој природи невидљив и неспознатљив, будући да је изнад свакога створенога бића и да због тога људски род не може да има знање о Њему, и пошто су сва бића створена из небића, а Он је нестворен, због тога је Бог украсио творевину Својим Логосом како би Њега, који је по Својој природи невидљив, људи могли познати макар по Његовим делима. Јер, често се дешава да уметника, и онда кад га не видимо, познајемо по његовим делима; тако су говорили и о вајару Фидији; наиме, они који су посматрали сразмерност и узајамни склад појединих делова његових кипова, видели су самога Фидију иако он није био присутан. Тако исто и кроз поредак који влада у васељени треба да замислимо Бога, Који је њен Творац и Саздатељ, иако Га телесним очима не можемо видети. Јер, Бог није злоупотребио Своју невидљиву природу – нека нико ово не користи као изговор – и није Себе учинио потпуно непознатим за људе, него је, као што сам малочас рекао, тако украсио творевину да, иако је Сам по природи невидљив, ипак по Својим делима буде спознатљив. Ово ја не велим од својега знања, него од онога што сам научио од људи богослова, од којих је један Павле, који Римљанима овако пише: Јер, што је на Њему невидљиво, од постања света умом се на створењима јасно види;[4] a житељима Ликаоније[5] отворено каже: И ми смо као и вu смртни људи, који вам благовестимо да се од ових ништавних ствари обратите Богу живоме, Који створи небо и земљу и море и cвe што је у њима; Који у прошлим нараштајима беше пустио cвe народе да иду својим путевима, мада ипак не остави себе непосведочена, чинећи добро, дајући нам с неба дажд и године родне, пунећи срца наша јелом и весељем.[6]
Јер, ко је тај који, посматрајући небески круг и путање Сунца и Месеца, као и места и кружења осталих звезда, које иако су међусобно супротне и различите, ипак и у тој различитости све одреда подједнако задржавају поредак, неће помислити на то да оне то не чине саме од себе него да постоји неки други творац који све то уређује? Ко ли, посматрајући како Сунце излази дању и како Месец сија ноћу, како се наизменично смањује и пуни и како се број дана не мења, него увек остаје исти, и посматрајући како неке од звезда прелећу небеским сводом и на разне начине мењају своје путање, а друге се крећу не скрећући са своје путање, ко ли, дакле, неће закључити да свакако мора постојати неки саздатељ који свим тим управља?
36. Гледајући како су сједињене и како су у складу оне ствари које су по својој природи супротне, као кад се види да је ватра измешана са ваздухом и сува земља са водом, и да се оне не противе једна другој, него сачињавају једно тело као да и саме од једног тела потичу, ко ли се неће досетити да изван њих постоји Онај Који је њих сјединио? Видевши како зима уступа местопролећу, а пролеће лету, а лето јесени, и видевши да, иако су по својој природи супротни – јер једно хлади, а друго пржи, једно храни, а друго затире – они сви ипак човеку пружају подједнаку и нешкодљиву корист, ко ли неће закључити, чак иако га не види, да мора постојати неко ко је већи од њих, неко ко свему дарује равнотежу и ко над свима управља? Видевши како ваздух придржава облаке и како је сва тежина воде везана у облацима, ко ли неће помислити на Онога Који их је везао и Који је заповедио да се тако збива? Или, видевши да ова земља, која је по својој природи врло тешка, почива на води и да непокретно мирује на води која је покретне природе, ко ли неће закључити да постоји неко, то јест Бог, Који је створио земљу и успоставио тај поредак? Видевши периодично рађање плодова земаљских, кише које лију са неба, речне токове, извирање кладенаца, рађање животиња из супротних полова, и како све то не бива свагда него у одређеним временским периодима, и уопште, схвативши да се из несличних и међусобно противних ствари успоставља јединствен и једнообразан поредак ствари, ко се неће досетити да постоји једна сила која све то устројава и над свим управља, и то онако како је по њеној вољи? А она остаје постојана.
Јер, ове ствари се никада саме од себе не могу сјединити нити појавити, због тога што су међусобно супротне природе. Јер, вода је по својој природи тешка и тече надоле, док су облаци лагани, а својство лаких ствари је да се дижу увис; па и поред тога, видимо како се вода, која је тежа, задржава у облацима. Исто тако, земља је тешка, а вода је, опет, лакша од ње, па ипак оно што је лакше, одржава на себи оно што је теже, те земља не пада доле, него остаје постојана. И опет, мужјак није исто што и женка, па ипак се спајају у једно, и од њих двоје рађа се слично живо биће. Рецимо укратко: оно што је хладно, супротно је ономе што је топло, а оно што је влажно, противи се ономе што је суво; па ипак, кад се међусобно сједине, не супротстављају се једно другоме, него из те сагласности настаје једно тело, и на тај начин они учествују у настанку свега постојећег.
37. Према томе, пошто су међусобно опречни и противни, ови елементи не би ступали у узајамно јединство да није некога ко је изнад њих и ко их је сјединио, а то је Господ, Коме се они препуштају и покоравају онако како су слуге послушне своме господару. И не супротстављају се један другоме јер сваки од њих има своје назначење; него знајући да је Господ тај Који их је сјединио да буду у складном односу, иако су противне природе, они се ипак усаглашавају због воље Онога Који њима управља. Јер, да заповешћу одозго није дошло до њиховог мешања, како би се спојило тешко са лаким, или суво са влажним, или оно што се креће кружно са оним што се креће у правој линији, или ватра са хладноћом, или, уопште, како би се спојило море са земљом, или Сунце са Месецом, или звезде са небом, или ваздух са облацима, кад је природа свакога од њих различита у односу на природу онога другога? Јер, догодило би се да буде и велико растојање мећу њима, те би једно пржило, а друго би хладило, оно тешко вукло би надоле, а насупрот томе, оно лако вукло би навише; Сунце би, с једне стране, осветљавало, а ваздух би, са друге стране, помрачивао. И звезде би устале једна против друге, јер неке од њих су на нижем, а неке на вишем месту; а ноћ не би уступала место дану, него би се борила против њега и супротстављала би му се.
Кад би се тако збивало, онда не бисмо посматрали савршени склад него несклад, не поредак него беспоредак, не устројство него опште расуло, не меру него несразмеру. Јер, због супротстављања и борбе нестало би свега, или би се видело само оно што би превладало. У томе би се, опет, показао несклад васељене. Наиме, кад би остао само један елемент, без помоћи од неког другог, тада би он сачињавао нескладну васељену, као што не би било сачувано цело тело кад би остала само једна нога или само једна рука. Јер, какав би то склад (тј. космос) био када би само Сунце сијало или само Месец кружио, или била само ноћ, или стално био дан? А опет, каква би то била хармонија кад би постојало само небо без звезда, или звезде без неба? И каква би корист била од тога кад би постојало само море, или кад би земља остала без вода и без осталих делова творевине? Или како би живео човек, или уопште свако живо биће на земљи, кад би елементи твари били у међусобном сукобу, односно кад би постојало само оно што однесе превласт, премда не би било довољно за састав телеса? Јер, од свега што постоји, ништа не би могло бити састављено само од онога што је топло, или само од онога што је хладно, или само од онога што је влажно, или само од онога што је суво; него би све било без поретка и у потпуном расулу. Али, ни то што се чини да је превладало, не би било у стању да постоји без помоћи осталих елемената, јер и сада тако постоје.
38. Пошто, дакле, нема беспоретка, него у васељени влада поредак, и нема несразмере, него постоји сразмера, и нема несклада, него влада склад и хармонично устројство света, природно је да размислимо и да закључимо да постоји Владика Који је то све сабрао и сјединио и довео у потпуно сагласје. Јер, иако Га је очима немогуће видети, ипак, на основу поретка и хармоније узајамно противних ствари, можемо појмити њиховог Господара и Украситеља и Цара. Јер, ако видимо како неки град, као какву складно уређену васељену, настањују многи и различити људи, мали и велики, богати и сиромашни, стари и млади, мушкарци и жене; па иако се међусобно разликују, они ипак живе у слози, те богати не устају против сиромаших, нити велики против малих, нити млади устају против старих, него сви подједнако живе у миру; видевши то, свакако ћемо закључити да постоји неки владар који управља том слогом, чак иако га ми не видимо. Јер, беспоредак је својствен безвлашћу, а ред указује на то да постоји управитељ. Тако, кад видимо међусобни склад појединих делова тела, односно кад видимо да се вид не бори против слуха, нити да је рука у сукобу са ногом, него да сваки од удова без икаквог бунта врши своју дужност, из тога можемо закључити да у телу сигурно мора постојати душа која свим деловима тела управља; премда је не можемо видети.
На тај начин, кроз поредак и хармонију света потребно је замислити Бога, Који је Управитељ тога света; и то једнога Бога, а не многе. Овај ред, дакле, који влада у устројству света, као и складна хармонија свега, указују не на многе, него на једнога господара и управитеља света, а то је Логос. Јер, кад би постојали многи господари створенога света, не би се могао одржати овакав поредак у васељени; него би због њиховог мноштва све било у нереду пошто би сваки од њих по својој вољи вукао све према себи и борио се против другога. Јер, као што велимо да многобоштво представља безбоштво, тако исто велимо и да многовлашће представља безвлашће. Јер, ако свако укида власт онога другога, тада нико неће представљати власт, него ће у свему бити безвлашће. Тамо пак где нема никакве власти, владаће потпуни неред. И обратно, поредак и склад многих и различитих ствари указују на то да је власт једна. То је као кад неко поиздаље слуша звук лире састављен из многих и различитих тонова и диви се њиховом складу и сазвучју, јер њен звук не представља само дубок тон, или само оштар, или само средњи, него сви они подједнако учествују у том сазвучју. И наравно, по томе слушалац схвата да лира не свира сама од себе, нити да по њеним струнама многи ударају, него је свестан да постоји један музичар, иако га не види, који својом вештином усклађује звук сваке струне у једно хармонично благозвучје. Исто тако, будући да у целом свету влада савршено хармоничан поредак, и да оно што је горе није у сукобу са оним што је доле, нити је оно што је доле у сукобу са оним што је горе, него сви сачињавају један поредак, природно је да закључимо како постоји један Господар и Цар свеколике творевине, а не многи; а то је Онај Који Својом светлошћу све обасјава и покреће.
39. Но, не треба ни да сматрамо како постоје многи господари и саздатељи творевине, него ради доследног благочешћа и ради истине треба да верујемо да је један њен Створитељ; а на то нам и сама творевина јасно указује. Сигуран показатељ да је Творац један јесте то што не постоје многи светови, него само један. Јер, да постоје многи богови, требало би да постоје и многи и различити светови. Наиме, не би било прилично да многи богови саздају један свет, нити да један свет буде саздан од многих богова, јер би из тога произашле неке неумесне ствари.
Најпре то да, ако би свет би створен од многих богова, тада би његови творци били немоћни, јер је њих много извршило једно дело; а то би био ваљан показатељ да је сваки од богова имао несавршено знање о стварању. Јер, да је био довољан један бог, не би остали морали да допуњавају недостатке један другога. Тврдити пак да у Богу постоји нешто непотпуно, то не само да је бешчасно, него је и горе од непобожности. Јер, и неки човек уметник неће бити назван савршеним него немоћним ако неко дело није начинио сам, него уз помоћ многих. Ако би сваки од богова био у стању да целокупно дело сам изврши, а они су ипак сви сарађивали да би узели учешћа у томе делу, то би онда било смешно, јер би сваки због славе учествовао у томе делу како се не би помислило да је немоћан. А опет, говорити о таштини мећу боговима – то је врло неумесно.
Затим, ако је неко био у стању да створи сву творевину, каква је онда корист од многих, кад је један био довољан да све створи? Уосталом, изгледало би непобожно и неразумно када би творевина била једна, а творци различити и многи, јер природни је закон да оно што је једно и савршено, буде веће од многих ствари које су различите. Ваља знати и следеће: ако је свет створен од многих богова, он мора имати различите и међусобно несличне кретње. Јер, покоравајући се свакоме од твораца, свет би имао и различите кретње. У тој разлици би, како је претходно већ речено, опет постојао несклад и општи беспоредак; јер ни брод, којим многи управљају, не може пловити право ако његову крму не држи један крманош. Нити лира, на којој многи истовремено свирају, може дати складан звук уколико није један уметник који на њој свира. Према томе, пошто је једна творевина и пошто је један свет и један његов поредак, треба да замислимо и да је један Господ, Који је његов Цар и Творац.
Због тога је и Сам Творац створио један васколики свет како се не би помислило да постоје и многи богови који су саздали многе светове, него пошто је један створени свет, да се верује да је један и његов Творац. Но, није један свет зато што је један Творац; јер Бог је могао да створи и друге светове. Али, пошто је један створени свет, природно је да верујемо да је један и његов Саздатељ.
40. Ко би, дакле, Он могао бити? Свакако је неопходно да и то објавимо и кажемо, да не би неко опет, заведен незнањем о Њему, прихватио неког другог бога, и опет допао до оног ранијег безбожништва. Мислим да у вези са овим нико не гаји никакву сумњу. Јер, пошто је ова беседа показала да они које су песници називали боговима нису никакви богови, и доказала да су у заблуди они који творевину обожавају, и уопште указала на то да незнабожачко идолопоклонство представља безбожништво и непобожност, и пошто је све то природно оповргнуто, треба закључити да је у нас побожна вера и да Онај Коме се ми клањамо и Кога проповедамо јесте Сам истинити Бог, Који је Господ сваке твари и Творац сваке ипостаси. Ко је, дакле, Он, ако не Онај Који је свесвет и изнад сваког створеног суштаства, односно Отац Христов, Који, као врховни Управитељ, Својом мудрошћу и кроз Свога Логоса, нашега Господа и Спаситеља Христа, спасоносно управља над свим што постоји и све устројава и чини оно што Сам сматра да је добро? А све је добро онако како је створено и што видимо да постоји, јер и то је по Његовој вољи. У ово нико не може сумњати. Јер, ако би кретање твари било бесловесно и ако би се све по случајности одвијало, тада би у праву био онај ко не би поверовао у оно што смо говорили; но, пошто је све саздано по разуму и мудрости и умећу, и пошто је све складно устројено, свакако је то устројио Онај Који је изнад свега тога, а то је нико други него Логос Божији.
Логосом пак не називам нешто што је сплетено са сваком творевином и што је запретано у њој, а то неки обично називају семеним логосом, и он је без душе и разума и ума, а дејствује само спољном силом и по мудрости Онога Који њом управља. Нити је то реч (тј. логос) као код разумног рода људског, која је састављена из слогова и која се ваздухом преноси. Логосом, наиме, називам живога и делатнога Бога, Самореч доброга Бога свега постојећег, Који је нешто друго у односу на све што је постало и на сву творевину; Који је Логос доброга Бога, и то само и једино Његов; Он је Својим Промислом устројио васељену и осветљава је. Дакле, Он је доброга Оца добри Логос, Који је установио поредак свега, спајајући све оне ствари које су међусобно супротне, те је од њих успоставио једну хармонију. Он је „Божија сила и Божија Премудрост“;[7] Он окреће небо и Он је обесио Земљу тако да се ни на шта не ослања, а наклоном Своје воље ју је утврдио. Он даје светлост Сунцу, које обасјава васељену и Месецу одмерава светлост. Њиме се вода утврђује у облацима и кише натапају земљу; Њиме је море ограничено, а земља буја свакаквим растињем и ниче свако биље. Ако после свега што је речено, неко неверан запита да ли уопште постоји Логос Божији, такав је сишао с ума пошто сумња у Логоса Божијег. Јер, све видљиве ствари доказују да је све Логосом Божијим и Његовом Премудрошћу саздано, и да ништа од онога што је створено не би било установљено да није постало од Логоса, и то божанскога Логоса, као што је већ речено.
41. Како рекох, Логос није налик на човечанску реч, која је састављена из слогова, него представља неизмењиву Икону Свога Оца. Јер, људи, будући да су из делова састављени и да су створени из небића, поседују реч која се да саставити и раставити. Бог је, међутим, Онај Који јесте, те стога није сложен; зато је и Његов Логос Онај Који јесте, а није сложен. Један и Јединородни Бог, Који је добар јер је из Оца као из каквог доброг извора произашао, све устројава и све одржава. Разлог због којег је Логос Божији уопште ступио у Своју творевину уистину је чудесан и саопштава нам да то није требало да се одигра на неки други начин него управо онако како се и збило. Наиме, ако испитамо природу створених ствари, које су, као што је познато, приведене из небића, видећемо да је она промењива и слаба и смртна; док је Бог свега по Својој природи благ и предобар. Због тога је и човекољубив. Јер, у доброме нема зависти ни према чему. Због тога Он ни за шта не завиди бићу, него жели да сви постоје, како би могао показати Своје човекољубље. Видећи, дакле, да је свеколика створена природа, колико то зависи од њених властитих логоса, промењива и трошна, а да не би то исто примила и сва васељена и разложила се у небиће, Он, Који је Својим вечним Логосом све створио и довео твар у постојање, није је оставио да због своје природе пропада и страдава, како не би дошла у опасност да опет доспе у небиће. Но Он, будући добар, Својим Логосом, Који је такође Бог, управља васељеном и одржава је да би твар, просветљена воћством и Промислом и устројством Логоса, могла да остане постојана јер ће учествовати у Ономе Који уистину јесте Логос Очев и Који ће јој помагати да остане у бићу. Тако јој се, наиме, неће десити оно што би је иначе снашло, а то је повратак у небиће, јер је одржава Логос, Који је икона Бога невидљивога, Прворођени пре сваке твари; јер Њиме (и у Њему) би саздано cвe (…) што је видљиво и што је невидљивo (…) и Он је глава (…) Цркве,[8] као што у светим Списима уче служитељи истине.
42. Дакле, овај свесилни и свесавршени свети Логос Очев, пошто се поставио изнад свега и на све стране распростро Своје силе, и пошто је обасјао све што је видљиво и што је невидљиво, све чврсто држи и ништа није оставио изван домашаја Своје силе, него све и кроза све, и свако засебно и све заједно, и оживљава и одржава; те чини да се основна начела сваке чувствене твари, као што су топло и хладно, влажно и суво, не сукобљавају мећу собом, него су здружени и представљају једну хармонију. Захваљујући Њему и Његовој сили, ватра се не бори против хладноће нити влажно против сувог, него се ове ствари, које су по себи супротне, сада сједињују као нешто пријатељско и братско, те тако дају живот видљивим стварима и постају начело бића за тела. Покоравајући се овоме Богу Логосу, оно што је на земљи постаје живо, а оно што је на небу одржава се у постојању. Благодарећи Њему, све море и велики океан крећу се унутар својих граница; а све копно, као што је већ речено, заодева се травом и буја сваковрсним биљем. Но, да не бих траћио време набрајајући једну по једну ствар, рецимо: нема ничега мећу бићима и мећу створењима што није створено и постало у Њему и кроз Њега,[9] као што вели и онај човек Богослов: У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог. (…) Cвe кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало.[10] Као кад неки музичар свира вешто на лири усклађујући својим умећем дубоке и оштре и средње и остале тонове, те тако производи мелодију, тако и Премудрост Божија, држећи васељену као лиру, усклађујући оно што је у ваздуху са оним што је на земљи, а оно што је на небу са оним што је у ваздуху, усклађујући оно што је скупно са оним што је појединачно и управљајући Својим наклоном и Својом вољом над свима, устројава један свет и један његов поредак у коме владају лепота и хармонија; а Он Сам, остајући непокретан покрај Оца, Својом заповешћу све ставља у покрет, и то онако како се свака од тих ствари Оцу допада.
Чудесност Његовог Божанства је у томе што једним те истим наклоном све заједно, то јест не у размацима него истовремено, покреће и усклађује према природи свакога од њих: оно што се креће право и што се креће кружно, што је горе, што је у средини, што је доле, што је влажно, што је хладно, што је топло, што је видљиво и што је невидљиво. Јер, истим Његовим наклоном оно што је праволинијско креће се право, оно што је кружно креће се укруг, а што је средње креће се у средини; што је топло, то се загрева, а што је хладно, то се хлади; и сваку твар, у складу са њеном природом, Он оживљава и одржава, те тако остварује чудесну и уистину божанску хармонију.
43. Да бисмо ово големо чудо схватили на неком примеру, упоредимо ово о чему говоримо са сликом једног великог хора. Хор је, наиме, састављен од различитих људи, деце, жена, као и стараца и оних који су још млади; па кад хоровођа да знак, сваки од њих пева по својој природи и по својим могућностима: човек пева као човек, дете као дете, старац као старац, младић као младић, а сви заједно чине једну хармонију. Тако, на пример, и наша душа истовремено покреће чула која су у нама, и то према делатности свакога од њих, те кад се нека ствар појави, она се сва заједно покрећу: око да види, ухо да чује, рука да дотакне, нос да омирише, уста да окусе; а често покреће и остале удове тела, тако да ноге покреће на ход. Но, да бих појаснио ово о чему говоримо, учинићу то и преко трећег примера: то је налик врло великом граду над којим својим присуством управља владар и цар који га је и подигао; јер, кад је он присутан и кад заповеда, и када га има на оку, тада су сви покорни, те једни хитају да обрађују поља, а други ка каналима воденим како би воду доносили; један набавља храну; један одлази у скупштину, а други улази у цркву; судија одлази да суди, а господар да доноси законе; уметник се сместа лаћа свога дела, а морнар се спушта ка мору; градитељ се предаје грађењу, лекар неговању болесних, а зидар зидању; један одлази у врт, а други се враћа из врта; неки се занимају у граду, а неки из града излазе, и опет се у њега враћају. Све се то збива и одвија због присуства једнога господара и због његове заповести. Но, ако је овај пример можда и недовољан, онда ширим размишљањем ипак треба да замислимо да се овако збива и свеколикој твари. Јер, једним јединим наклоном који Бог Логос упути, све се истовремено доводи у ред и свако биће чини што му припада, а сви заједно представљају један поредак.
44. Јер, наклоном и силом Надзиратеља и Управитеља над свим, божанског и отачког Логоса, небо се окреће, звезде се крећу, Сунце сија, а Месец се обрће, њиме се ваздух обасјава, етер се загрева, а ветрови дувају; њиме планине стоје пружајући се у висине, море се таласа, а животиње које су у њему налазе храну, њиме Земља стоји непомична и доноси плодове, а човек се рађа и живи и коначно умире; и уопште, њиме све задобија живот и креће се. Божанским наклоном ватра пали, вода хлади, врела извиру, реке плаве, доба и епохе пролазе, кише падају, облаци се пуне водом, бива пљусак, снег и кристали се леде; њиме птице лете, гмизавци се крећу, водене животиње пливају, море постаје пловно, земља је засејана семеном и у своје време се зазелени, растиње буја, те неко буде младо, неко сазрева, а неко расте и сазрева и затим пропада; неко, опет, нестаје, а неко се рађа и изнова појављује. Све то, и више од тога, које због обиља примера нисмо у стању да поменемо, Бог Логос покреће и устројава Својим наклоном, те осветљавајући и оживљавајући творевину и чинећи дивне и чудесне ствари, Он успоставља један свет, не изостављајући ни његове невидљиве силе. Јер, и њих, будући да је Он и њихов Творац, обухвата овом свеукупношћу, те их одржава и изнова их оживљава Својим наклоном и Својим Промислом. И ништа од овога свега не би могло бити подстицај за неверовање. Јер, као што Његовим Промислом и тела расту, и разумна душа је делатна и има могућност да размишља и да живи, а за ово нису потребни многи докази јер видимо оно што се збива, тако и Сам Логос Божији једним простим наклоном Своје силе покреће и одржава видљиви свет и видљиве силе, дајући свакоме од њих посебну енергију. Тако божанске силе делују на божански начин, а видљиве онако како их и видимо. Онај Који над свим управља и Који је Цар и Саздатељ свега, све то чини ради славе и познања Свога Оца, те Својим учињеним делима безмало поучава и говори: Примерено величини и лепоти створења њихов се Узрочник созерцава.[11]
45. Јер, као што посматрајући небо и видећи његов склад и светлост звезда, можемо замислити Логоса Који је све то устројио, тако исто, мислећи о Логосу Божијем, природно је да имамо на уму Његовога Оца, Бога, из Кога Логос излази, те је стога с правом назван Весником и Послаником Свога Оца. Ово се, наиме, може видети и по ономе што се мећу нама збива. Наиме, кад чујемо неку реч која од људи потиче, свесни смо да она извире из ума, па кад се том речју позабавимо, тада кроз изражену мисао можемо познати ум; а кад видимо силу Логоса, са много већом маштом и неупоредиво боље можемо замислити и Његовог доброг Оца, као што вели и Сам Спаситељ: Ко је видео мене, видео је Оца.[12]
Све ово, дакле, и cee богонадахнуто Писмо[13] јасно и силно проповеда; њиме се и ми крепимо да бисмо ти ово писали; а ти, ако се њиме будеш бавио, моћи ћеш да поверујеш у ово о чему говоримо. Јер, речи које су потврђене од оних који су већи, беспоговорно су веродостојне. Од самога почетка, дакле, божански Логос је чувао јудејски народ, говорећи му о напуштању идола: Не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу, или доле на земљи.[14] Разлог за ниподаштавање идола на другачији начин изражава говорећи: Идоли су њихови сребро и злато, дело руку човечијих. Уста имају, а не говоре; очи имају, а не виде; уши имају, а не чују; ноздрве имају, а не миришу; руке имају, а не хватају; ноге имају, а не ходе.[15]
Није Писмо изоставило ни поуку о стварању, али знајући врло добро колика је лепота дела Божијих, и да неки могу бити заведени том лепотом, те их неће гледати као дела Божија, него ће их посматрати као богове, оно се унапред брине о људима, говорећи: И да не 6u подигавши очи cвoje к небу и видевши Сунце и Месец и звезде, сву војску небеску, преварио се и клањао им се и служио им; јер их Господ Бог твој даде свим народима под целим небом.[16] Бог им је, дакле, све то подарио не зато да им то буду богови, него да кроз њихове енергије сви народи познају Бога, Саздатеља свега, као што је и речено. Јер, јудејски народ је још у старини имао већи наук о Богу, будући да Га је познавао не само из дела стварања, него и из Светога Писма. И уопште, одвраћајући људе од заблуде идолопоклонства и од бесловесног маштања, Бог вели: Немој имати других богова уза ме.[17] Не брани им да имају друге богове јер они, тобоже, постоје, него да се не би ко одвратио од истинскога Бога и почео да сматра боговима оне ствари које то нису; такви су, наиме, они богови које помињу песници и писци, а за које смо показали да нису богови. Али, и саме речи Божије, којима опомиње, показују да ови нису богови: Немој имати других богова уза ме,[18] јер се односе на будућност. Оно пак што ће се збити у будућности, не постоји онда кад се о томе говори.
46. Није ли, можда, пошто је оповргао безбожништво незнабожаца и идолопоклоника, божанствени наук престао и оставио човечански род да сам лута, и то без познања Бога? Нипошто, него унапред одговара на човекове помисли говорећи: Чуј, Израиљу: Господ је Бог наш једини Господ;[19] и опет: Љуби Господа Бога својега из свега срца својега (…) и из cвe снаге cвoje;[20] или: Господа Бога својега бој се, и Њему служи, и Његовим се именом куни.[21]
Ово што сада говоримо, довољно је да покаже веродостојност оних речи које веле да целокупно богонадахнуто Писмо сведочи о томе како Логос промишља о свему и како све усклађује, како тврде људи богослови: Ти си поставио земљу, и стоји; по Tвojoj наредби cвe стоји;[22] и опет: Редом певајте Господу хвалу, ударајте Господу нашему у Гусле. Он застире небо облацима, спрема земљи дажд, чини те расте на Горама трава; даје стоци храну њезину.[23] А зашто даје кроз Онога кроз Кога је и створио све? Зато што је природно да се кроз Њега, кроз Кога је све створено, показује и Промисао о свему што је створено. Ко би други то могао бити ако не Логос Божији, о Коме Писмо на другом месту вели: Речју Господњом небеса се створише, и духом уста његових cвa војска њихова.[24] Јер, све је у Њему постало и све о Њему говори, а и Писмо нас у то уверава говорећи: Он рече, и постаде; Он заповеди, и показа се;[25] као што и Мојсеј, који је по свему велики, на почетку своје повести о стварању света потврђује ово што је речено говорећи: Потом рече Бог: да начинимо човека по својему обличју, као што смо ми.[26] У почетку стварања неба и земље и свега осталог, Отац је рекао Логосу: Нека буде свод (…) нека се сабере вода (…) и нека се покаже сухо; (…) пусти земља из себе траву (…) и сваку душу живу.[27] Узимајући то у обзир, могли бисмо оптужити Јудеје да нису ваљано протумачили Свето Писмо. Могао би их неко упитати коме се Господ овим речима обраћа, јер говори заповедајући. Наиме, ако је говорио и заповедао ономе што је створено, онда би Његове речи биле сувишне, јер ове ствари још увек нису постојале, него је тек требало да буду створене; а нико се не обраћа ономе што не постоји, нити даје заповест да постане оно што још не постоји. Јер, да је Бог заповедао ономе што је требало да буде створено, требало је да каже: Постани, дакле, или: Постани, земљо, или: Изникни, биље, или: Створи се, човече. Но, Он није тако учинио, него је заповедио говорећи: Начинимо човека, и: Нека изникне биље.[28] Из овога се јасно види да Бог о овим стварима разговара са неким ко му је близак. Природно је, дакле, да закључимо да је са Њим био неко са ким је разговарао док је све стварао.
А ко би други то могао бити ако не Његов Логос? Јер, са ким другим, рекло би се, Бог разговара него са Својим Логосом? Или ко је још осим Њега постојао док је саздавао све створено суштаство, него Његова Мудрост, која вели: Кад је уређивао небеса, онде бејах.[29] У називу неба и земље обухваћено је све што је постало на небу и на земљи. Постојећи заједно са Оцем као Мудрост и посматрајући Га као Логос, створио је васељену и утврдио је и устројио; а пошто је Он и Сила Очева, све је оснажио дарујући му биће, као што и каже Спаситељ: Cвe што видим да Отац чини, то исто чиним и ја.[30] Његови свети ученици уче да је од Њега и кроз Њега (…) cвe постало,[31] да је Он, Који је добар, од доброга Оца рођен и да је истинити Син, те да је Сила Очева и Мудрост и Логос. Но, није Он Логос и Сила и Мудрост Очева зато што је причасник свега тога, нити је то постао споља, као што се збива са бићима која заједничаре у Њему и којима Он дарује мудрост, те тако у Њему постају силни и логосни, него је Он Самомудрост, Самологос, односно сама Самосила Очева, Самосветлост, Самоистина, Самоправда, Самоврлина, односно обличје и сјај[32] и икона.[33] Једном речју, Он је свесавршени плод Очев, једини Син и неизмењива Икона Очева.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Види Зак. пон. 30,14.
  2. Лук. 17,21.
  3. Види Пост. 1,26.
  4. Римљ. 1,20.
  5. Види Дел. ап. 14,6; 11.
  6. Дел. ап. 14,15-17.
  7. Види 1 Кор. 1,24.
  8. Кол. 1:15-18
  9. Кол. 1:17
  10. Јн. 1:1-3
  11. Прем. Сол. 13,5.
  12. Joв. 14,9.
  13. Види 2 Тим. 3,16.
  14. Изл. 20,4.
  15. Пс. 115,47
  16. Зак. пон. 4,19.
  17. Изл. 20,3.
  18. Зак. пон. 6,4.
  19. 3ак. пон. 6,4
  20. Зак. пон. 6,5.
  21. 3ак. пон. 6,13
  22. Пс. 119,90-91.
  23. Пс. 147,7-9.
  24. Пс. 33,6.
  25. Пс. 33,9.
  26. Пост. 1,26.
  27. Пост. 1,6;9; 11,24.
  28. Види Пост. 1,26; 11.
  29. Приче Сол. 8,27.
  30. Види Јов. 5,19.
  31. Римљ. 11,36.
  32. Jeвp. 1,3
  33. 2Kop. 4,4.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *