НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » ПРОТИВ ИДОЛА

ПРОТИВ ИДОЛА

 

ПРОТИВ ИДОЛА
 

 
O ИДОЛОПОКЛОНСТВУ
 
Настанак идолопоклонства
 
2. У самом почетку, дакле, није било зла. Ни сада га, зацело, нема мећу анђелима нити оно по њима уопште постоји. Но, људи су касније стали да га изумевају и да га према себи образују. Зато су, наиме, и створили у себи представу идола, сматрајући да постоји оно што заправо не постоји.
Бог, Саздатељ и Свецар свега што постоји, Који је изнад сваког бића и сваке људске мисли, а будући да је добар и да превазилази свако добро, створио је људски род по Своме образу. Учинио је то кроз Свога Логоса, Спаситеља нашега Исуса Христа. Но, саздао је човека и по Своме подобију како би овај посматрао бића и имао знање о њима. Подарио му је и способност да поима и спознаје вечност Његову, да се, чувајући у себи ту подобност, никада на удаљи од правилног размишљања о Богу нити да отпадне од заједничког живота са светима; него да, имајући уза се благодат Божију, а поседујући и властиту силу добијену од Логоса Очевог, буде радостан и да општи са Божанством, те да живи корисним и уистину блаженим бесмртним животом. Јер, немајући никакве препреке у познању Божанства, он, због своје чистоте, увек види Икону Очеву, односно Бога Логоса, по којој је и сам саздан. Човек је силно задивљен поимајући Његово промишљање о свему свету; уздиже се изнад чувстава и сваког телесног маштања, те се силом ума сједињује са божанским и умственим стварима које су на небесима. Наиме, када се човечански ум не креће мећу телима и кад не прима ништа што је са телесним жељама помешано, него се у потпуности налази у висинама и живи у складу са собом, како је и саздан у почетку, тада он већ превазилази све што је чувствено и што је човечанско, и налази се у висинама. Гледајући Логоса, он у Њему види и Оца Логосовог, и док ужива у томе виђењу, у њему се обнавља жеља за Богом. Тако је ум првог човека, који је на јеврејском језику назван Адамом,[1] по речима Светога Писма, првобитно био непостидно слободно окренут ка Богу и боравио мећу светима, наслаћујући се гледањем умствених ствари које су тамо биле и које је свети Мојсеј сликовито назвао рајским вртом. Чиста душа је, дакле, способна да у себи огледне и Бога, као што и Сам Господ вели: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети.[2]
3. Дакле, као што смо рекли, Створитељ је таквим саздао људски род, и такав је желео да остане. Но, занемаривши оно што је узвишеније и лењи да о томе умују, људи потражише оно што им је било ближе – а ближе им беше тело и његова чувства. Због тога они удаљише свој ум од умствених ствари и стадоше да умују само о себи. Па, поимајући себе и постајући свесни тела и осталих чувствених ствари, а опет обманути собом, допадоше до жеље за самима собом, јер су више волели да посматрају оно што је њихово него оно што је божанско. Пошто су, дакле, живели са тим и пошто нису били ради да се одвоје од онога што им је ближе, задовољствима тела потчинили су своју душу, узнемирену и заквашену свим жељама. У потпуности су, дакле, заборавили на ону силу коју им је Бог у почетку подарио. Да је све ово истина, можемо се уверити из онога што о првозданоме човеку вели Свештено Писмо.
Иако му је ум био усмерен ка Богу и виђењу Бога, првоздани човек се окренуо ка посматрању тела. Кад је, међутим, по наговору змијином, удаљио своје мисли од Бога, и кад је почео да поима себе, допао је до телесне жеље, и видеше да су голи,[3] па схвативши то, осетише стид. Схватили су да су голи не по томе што су без одеће, него да су огољени и лишени гледања Божанства, и скренули су своје мисли ка ономе што је сасвим супротно. Јер, удаљивши се од познања
Једнога и Истинитога – а то је Бог – и удаљивши се од жеље за Њим, доспели су до разних и појединачних жеља тела. Затим, као што то обично бива, обузети жељом за свакојаким и многим стварима, остварише и однос према њима, тако да се побојаше да их не изгубе. Због тога, дакле, ступише у душу и страх, и брига, и уживање, и старање о смртним стварима. Јер, не желећи да се одвоји од жеља, душа се плаши смрти и раздвајања од тела. А опет, пошто жели, а не испуњава те своје жеље, научила је да убија и да чини неправду. На који начин душа то чини, о томе би требало нешто рећи у складу са нашим могућностима.
4. Пошто се душа удаљила од созерцања духовних ствари и злоупотребила појединачне енергије тела, и пошто налази задовољство у созерцању тела – а увидела да јој је добро уживање у њему – доспела је у заблуду и злоупотребила и само име добра. Помислила је, наиме, да уживање представља истинско добро; као када би неко, пореметивши умом, затражио мач којим ће напасти свакога ко му изаће пред очи, па то сматрао разборитим. Пошто је душа заволела задовољство, почела је на разне начина да ужива у њему. Наиме, пошто је по својој природи делатна, иако се окренула од добра, она ипак не престаје да дела. Она се више не креће ка врлини, нити да би видела Бога, већ тиме што размишља о непостојећим стварима, чини да се преиначује сила која је у њој и злоупотребљава у страстима која је сама изумела, јер је створена као слободна. Као што душа нагиње ка добру, тако се може и одвратити од добра; а кад се одврати од добра, засигурно јој је на уму оно што је добру супротно. Она, наиме, никако не може престати да дејствује јер је, као што раније рекох, увек делатна. Пошто је свесна своје самовласности, сматра себе способном да удове тела користи за обоје, односно и за оно што постоји и за оно што не постоји – оно што постоји јесу добра, а оно што не постоји јесу зла. Све што постоји, називам добрим јер свој праобраз има у Богу Који јесте; а оно што не постоји, називам злом јер је, пошто не постоји, саздано човечанском уобразиљом.
Иако тело има очи да би посматрало творевину и да би, кроз њено свескладно устројство, познало свог Творца; иако има и слух да би чуло божанске речи и Божије законе; иако има руке да би њима остварило што му је потребно и да би их пружило на молитви Богу – душа ипак, удаљивши се од посматрања добара и од кретања међу њима, доспева у заблуду и креће се ка ономе што је добру супротно. А затим, као што рекох, видевши могућности тела и употребивши га на погрешан начин, досети се да његове удове покрене и према ономе што је супротно добру. Стога, уместо да посматра творевину, окреће телесне очи ка жељи, показујући да је и тело у стању то да учини, и мисли да оно, самим тим што је делатно, задржава своје достојанство и не греши када чини оно што му је могуће. Не зна, међутим, да није саздано само зато да буде покретно, него да се креће према ваљаном циљу. Зато апостолске речи и гласе: Cвe ми је дозвољено, али cвe не користи.[4]
5. Но, дрскост људска није имала за циљ оно што је корисно и што је долично, већ оно што је могуће, и почела је да чини оно што је добру супротно. Због тога је руке покренула на зло и учинила да убију, слух је довела до непослушности, а остале удове је, уместо до законитог paђaња, довела до прељубе; језик је од благосиљања довела до хуле, до псовања и до кривоклетства; руке је, опет, навела да краду и да бију друге људе; чуло мириса је навела на мноштво љубавних миомира; ноге је навела на хитрост да „пролију крв“;[5] а стомак је навела на опијање и на неумерено преједање… Све ово је неваљалство и грех душе. Узрок свега овога није ни у чему другом него у одвраћању од онога што је узвишеније. Као када би неки возар јурио по тркалишту са својом запрегом не марећи за циљ према коме треба да се управља, и када би, удаљавајући се од циља, напросто гонио своје коње колико год може – а може колико жели – те час насртао на све које сусретне, а час ударао у зидове тркалишта, управљајући се тамо куда га брзина коња води, а при том мислио да, тако јурцајући, није промашио циљ – јер, он види само трку, и не примећује да је промашио свој циљ. Тако и душа, кад скрене са пута који води ка Богу и кад удове свог тела подстакне на срамотна дела, или, боље рећи, кад заједно са њима и саму себе подстакне на оно што је срамотно, тада пада у грех и у њој се зачиње зло, па није у стању да види да је залутала са правог пута и да се налази изван свога истинскога циља. Тај циљ је имао на уму блажени Павле, онај христоносни човек, кад је говорио: Трчим према циљу ради награде небескога призвања Божијега у Христу Исусу.[6] Према томе, хришћанин коме је циљ добро, никада неће починити зло.
6. Но, скренувши са пута и не познајући Христа, неки од Јелина устврдише како зло има своју ипостас и како постоји по себи, а тиме су у оба случаја погрешили: или Саздатељу одричу да је Он Творац свеколике твари – јер Он не би био Господ свега постојећег када би, као што они сматрају, зло имало своју ипостас и своју суштину – или опет, ако признају да је Он Творац свега постојећег, тада морају да прихвате да је Он и творац зла. Јер, по њиховом схватању, међу свим постојећим стварима налази се и зло. То би, опет, изгледало неумесно и немогуће, пошто зло не потиче од добра, нити се налази у њему, нити делује кроз њега. Наиме, добро не би више било добро када би било смешане природе или када би било узрочник зла.
Јеретици, који су отпали од учења Цркве и који претрпеше бродолом вepe,[7] као безумни, такође веле да зло има своју ипостас; те осим истинскога Бога, Оца Христовога, стварају себи неког другог бога, који је такође нестворен, који је творац зла, начелник сваке злобе и саздатељ света. Но, њих би свако без тешкоће могао оповргнути и божанским Писмом и самом човечанском логиком, којом су они, показујући своје безумље, све то и створили. Наиме, потврђујући речи Мојсејеве, Господ и Спаситељ наш Исус Христос вели у Својим Јеванђељима: Господ је Бог;[8] и: Хвалим Те, Оче, Господе неба и земље.[9] Ако је један Бог, а то је Господ неба и земље, како може бити другога Бога осим Њега? И где би се, по њиховом мишљењу, налазио тај Бог, пошто онај Једини и Истинити испуњава све – а ту су и небо и земља обухваћени? Осим тога, како би могао постојати и неки други саздатељ свега онога чему је, према речима Спаситељевим, Господ Сам Бог и Отац Христов? Осим ако не веле да је он раван са Богом, и да тај лажни бог може бити господ и над свим делима доброга Бога. Па ако то кажу, погледај до какве су безбожности доспели; јер, између оних у којих је једнака сила, не може један бити виши и бољи. Наиме, и мимо воље једнога, онај други постоји; у обојице је, дакле, једнака и сила и немоћ. Сила је једнака пошто обојица самим својим постојањем побеђују вољу један другога, а једнака је и немоћ у обојице пошто се ствари догађају мимо њихове воље; јер, мимо воље злога постоји добри, а мимо воље доброга постоји зли.
7. Могао би их, уосталом, неко упитати и ово: ако видљива дела припадају лажном богу, шта је онда дело доброга Бога? Јер, не може се видети ништа осим Саздатељеве творевине. Па по чему онда можемо познати постојање доброга Бога ако нема дела кроз која Га је могуће познати? Јер, Творац се кроз дела познаје. Како, уосталом, могу постојати два међусобно потпуно супротна бића, или шта је то што их раздваја, те могу постојати независно један од другога? Јер, немогуће је да оба истовремено постоје, пошто један укида другога. Али, не би било могуће ни да постоје један у другоме, пошто су по својој природи неслични и не могу се мешати. Чини се, дакле, да би морала постојати некаква трећа сила која би их раздвојила, а то је Бог. Но, какве би природе био тај трећи? Из природе доброга, или из природе злога? То остаје неизвесно, јер немогуће је да Он буде из обе природе.
Но, како се такво њихово изумевање показало врло трошним, потребно је да заблиста истина црквеног учења да зло није од Бога, нити је у Богу, нити је настало у почетку, нити има своје суштине. Него су људи, изгубивши сваки појам о добру, стали да изумевају и да по своме нахођењу стварају оно што не постоји. Као кад неко, иако Сунце сија и сва се земља од његове светлости блиста, затварајући очи, проналази у себи таму иако ње нема, а затим као у тами корача тумарајући, те стално пада и налеће на зидове мислећи да нема светла и да влада мрак – јер иако мисли да гледа, он уопште не види – тако се збива и са човечијом душом: затворивши око којим може видети Бога, изнашла је своја зла, па крећући се у њима, не види да иако сматра да нешто чини, не чини ништа – јер замишља оно што не постоји. На тај начин не остаје онаква каква је створена, него како је упрљала себе, тако и изгледа. Створена је да посматра Бога и да се просветљује оним што је Његово; а она је уместо Бога потражила пропадљиве ствари и таму, као што негде у Светоме Писму Дух вели: Бог је створио човека добра, а они траже свакојаке помисли.[10] Тако је, дакле, у почетку дошло до изумевања и изналажења злобе од стране човека.
Треба већ да кажемо и то како су допали до заблуде идолопоклонства, да би ти схватио да изумевање идола никако није дошло од добра, него од зла. Но, оно што има лош почетак, не може се ни у ком случају сматрати добрим јер је у потпуности неваљало.
8. Пошто се човечија душа није задовољила изумевањем зла, малопомало почела је себе да извргава све горем и горем. Јер, кад је искусила разна уживања и кад је заборавила на Божанство уживајући у телесним страстима, и кад је стала да се обазире само на овоземаљске ствари и на њихову славу, помислила је да нема ништа осим онога што се види и да једина добра јесу оно што је привремено и што је телесно. Пошто је променила смер и заборавила да је саздана по образу доброга Бога, она више не посматра ствари силом која је у њој, односно силом Бога Логоса, по чијем је образу и створена. Иступивши из саме себе, она измишља и образује оно чега нема. Пошто је узбуђењима телесних жеља прекрила оно што је у њој као какво огледало, којим је једино била у стању да види образ Очев, она више не види оно о чему душа треба да мисли, него се окреће на све стране и посматра само оно што је чулима доступно. Због тога она, препуна свакаквих телесних жеља и узнемирена од помисли на њих, заборавља својим умом на Бога, те га сама изнова замишља у телесним и чувственим стварима, називајући видљиве ствари Богом и славећи само оно што жели и што јој се пријатним чини.
Према томе, зло као узрок претходи идолопоклонству. Јер, пошто су људи научили да за себе изумевају злобу које није било, исто тако су за себе створили и богове којих није било. Јер, ако неко зарони у дубину, он више не види светлост, а ни оно што је на светлости видљиво, зато што су његове очи погнуте и зато што је тама свуд око њега. А пошто осећа само оно што је у дубини, он мисли да ништа осим тога и не постоји и да је то што види од свега најважније. Тако је и у старо време било са безумним људима: погрузивши се у телесне жеље и маштања и заборавивши на сваки појам о Богу и на славу Његову, они су, замагљенога ума, или боље рећи безумно, све што им је било видљиво сматрали боговима, славећи твар уместо Творца[11] и обожавајући творевину више него Господа Бога, њеног Узрочника и Саздатеља. И попут оних у малочас наведеном примеру, који пониру у дубину, па што се више спуштају, то више до мрачнијих и дубљих слојева доспевају, исто се и са људским родом догодило. Јер, нису се људи само на идолопоклонству зауставили, нити су остали тамо одакле су започели, него како су се код овог првог задржавали, тако су све новије и новије празноверице изумевали. Па пошто ни идолопоклонство не беше у стању да их задовољи, они допадоше других зала, доспевајући тако до најодвратнијих неваљалстава и ширећи своју безбожност. О томе и божанско Писмо сведочи: Када дође безбожник у дубину зала, он презире.[12]
9. Јер, чим се човечији ум одвратио од Бога, људи почеше својим умом и својим расуђивањем да се спуштају све ниже. Најпре су оно поштовање које припада Богу, указали небу, Сунцу, Месецу, звездама, сматрајући не само да су то божанства, него и да су узрочници који одређују све што се после њих збива. Затим су људи, спуштајући се до најмрачнијих мисли, етар и ваздух и све што је у ваздуху назвали боговима; па су, напредујући у злу, као богове опевали чак и праелементе и начела телеснога састава, односно топло и хладно, сухо и течно суштаство. Као што они који су сасвим пали, пузе по земљи као пужеви по блату, тако и најбезбожнији међу људима, пошто су пали и одступили од пред ставе коју су имали о Богу, поставише себи за богове људе и људске ликове, било да су живи, било после смрти. Па помишљајући и изумевајући још горе ствари, дадоше божанско и преузвишено Божије име чак и камењу, и дрвећу, и гмазовима, животињама воденим и копненим, као и животињама бесловесним и дивљим, те им Божију славу упућују, а одвраћају се од истинскога и стварнога Бога, Оца Христовог.
Камо среће да је у њих била одважност безумних, те да се, идући све даље и даље, нису мешали са безбожношћу! Јер, толико дубоко су неки од њих пали својим мислима и толико им се ум помрачио да су чак и оно што никако и ни на који начин не постоји, нити се мећу створеним стварима може видети, они сами изумевали и боготворили. Пошто су, дакле, повезали оно што је словесно и оно што је бесловесно, и пошто су повезали ствари које су по својој природи несличне, они их стадоше поштовати као богове. Такви су код Египћана богови са главом пса и змије и магарца, и такав је код Либијаца Амон са главом овна. Неки, опет, разделивши делове тела, односно главу и рамена и руке и ноге, уздигоше сваки од тих делова до Бога и дадоше им божанска својства, као да им не беше довољно да се заједнички клањају целокупном телу. Други су, проширујући своју безбожност, боготворили и клањали се уживању и жељи, која је узрок њихових маштарија и њихових неваљалстава. Такви богови су им Ерос и Афродита из Пафоса. Неки од њих, који као да су жудели за оним што је најгоре, дрзнули су се да и своје воће, па чак и њихову децу, уздигну до божанства, било због поштовања ових воћа, било због страха од њихове тираније; отуда на Криту чувени мећу њима Зевс, а у Аркадији Хермес; код Индијаца Дионис, код Египћана Изида и Озирис и Ор, а сада и Антиној, љубавник римског цара Адријана. Њему се клањају иако знају да је човек, и то не частан човек, већ препун сваке похоте, због страха од онога који им је заповедио да га поштују. Јер, кад је Адријан походио земљу Египћана, и кад је скончао слуга Антиној који је његове жеље задовољавао, заповедио је да га поштују као бога. Те је и након смрти младићеве он био заљубљен у њега; а то нам пружа један доказ против њега и један пример против свакога идолопоклонства, односно да су га људи изумели не због чега другог него због жеље оних који су га створили, као што је и Премудрост Божија некада давно посведочила, говорећи: Измишљање идола је почетак блуда.
Немој се чудити нити сматрати да је ово што рекох далеко од истине, јер и не тако давно, или чак у данашње време, римски сенатори су цареве који су од најстаријих времена њима управљали, или све или само оне које су сами хтели и које су проценили достојнима, прогласили боговима, те прописаше закон по коме се они имају славити као богови. Тако оне који су им мрски, проглашавају противницима природе и називају их људима; а оне који су им по вољи, због њихове тобожње честитости, проглашавају за богове – као да заиста имају власт да стварају богове, иако су и сами људи и не поричу да су смртни. Требало би, наиме, да најпре они сами буду богови, кад већ проглашавају друге боговима. Јер, творац треба да буде већи од онога што ствара, онај ко доноси суд, свакако да господари над оним коме се суди, а онај ко нешто дарује, свакако да даје од онога што и сам има. Као што, зацело, и сваки цар, с једне стране, даје оно што има, а са друге, бива силнији и већи од оних који примају. Према томе, пошто они проглашавају боговима оне који су по њиховој вољи, требало би да и сами најпре буду богови. Али, занимљиво је ово: тиме што и сами умиру као људи, они доказују да је неважећа њихова одлука којом су неке друге људе прогласили боговима.
10. Но, овај обичај није нов, нити је са Римском скупштином започео, него је од давнина настао и доприносио стварању идола. Јер, и некадашњи чувени грчки богови, као Зевс, Посејдон, Аполон, Хефест, Хермес као и богиње Хера Деметра, Атина или Артемида, проглашени су боговима тек после Тезејевих заповести, о којима Грци приповедају. И тако, они који су заповести издали, умиру и бивају оплакивани, а они за које је заповеђено, слављени су као богови. О, какве ли противречности и каквога ли безумља! Иако познају онога ко је заповести издао, људи више воле оне на које се та заповест односи. И камо среће да се та идоломанија код мушкараца зауставила, те да божанско име и до жена није доспело! Јер, они обожавају и жене, са којима човек ни у свакодневним стварима не може бити сигуран, и упућују им част која приличи Богу. Такве су и оне за које Тезеј заповедио, о којима смо већ говорили; као што су код Египћана Изида, Кора, Неотера, или код других Афродита. Мислим, свакако, да је неприлично чак и да помињемо имена богиња, пошто су препуна гнусобе.
Јер, не само у старини него и у наше време, многи људи који су изгубили своје најдраже, своју браћу, сроднике и супруге, као и многе жене које су изгубиле своје мужеве, те вољене које су изгубили, а које је природа показала најобичнијим смртницима, они су, из превелике жалости за њима, сликали, подизали им кипове и пред њима приносили жртве. Њих су, због лепоте израде и због вештине уметника, поштовали као богове, доспевајући до нечега што је противно природи. Те се њима, које родитељи оплакују знајући да нису богови (јер не би нарицали над њима као над изгубљенима кад би их боговима сматрали; но, пошто верују да ови не само што нису богови, него чак више и не постоје, те их зато на иконама изображавају да би се, посматрајући их на иконама, тешили што их више нема), њима се, дакле, ови безумници моле као боговима и окружују их поштовањем које само истинскоме Богу приличи. Наиме, у Египту се и сада врши обред нарицања због губитка Озириса и Ора и Тифона и других богова. Бакарни врчеви у Додони и корибанти на Криту доказују да Зевс није бог него човек, те да је и он рођен од оца који је сирово месо јео. Но, чудновато је то да је чак и веома мудри Грк Платон, који се дичио својим размишљањима о Богу, заједно са Сократом сишао у Пиреј да би се поклонио Артемиди, која беше дело људске уметности.
11. О таквим изумевањима идоломаније, од самога почетка и пре много времена, учило нас је Писмо, говорећи: Измишљање идола је почетак блуда, а њихов проналазак – трулеж живота. Јер, у почетку њих није било нити ће их бити навек. Са празном славом људском ушли су у свет, зато им је намењен скори крај. Превременом тугом сатрвен отац ненадно умрлом детету направи слику, па некад мртвом човеку сада као Богу одаје пошту и преноси, на њему потчињене, тајне и обреде; онда, временом одржавани безбожни обичај као закон се чува. Тако се, и по наређењу владарском, извајаним ликовима одаје пошта; а пошто људи, зато што далеко бораве, не могу непосредно да их чествују, далеки лик пресликавши, они видљиву слику поштованог владара направе да би се одсутноме као присутноме са ревношћу клањали. Јачању поштовања непознатих (владара) допринело је и частољубље уметника. Наиме, желећи да се допадне властодршцу, он се крајње потруди да уметничко обличје буде што лепше, а светина, привучена благоликошћу дела, доскора поштованога као човека сада почиње да сматра за божанство. И то постаде замка животу, јер било несрећом, било насиљем поробљени људи неизрециво Име пршшсаше камењу u дрвећу.[13]
 
Оповргавање идолопоклонства
 
Пошто је, дакле, према сведочењу Светога Писма, такво било увођење идола, започето и остварено од стране људи, сада је време да ти покажем и како се они оповргавају, користећи као доказе не само оно што о њима други говоре, него и оно што и сами идолопоклоници о њима мисле. Започнимо најпре са оним што је приземније. Наиме, ако неко узме у обзир дела оних које ови боговима називају, наћи ће да они не само да нису богови, него да су били срамотнији од људи. Јер, како би то било кад би неко видео да мећу песницима постоје Зевсове љубави и бестидности? Како изгледа кад се чује да се овај дочепао Ганимеда и тајно са њим врши прељубу, а овамо се плаши и стрепи да не би, којим случајем, против његове воље били разрушени зидови Троје? Како изгледа кад га неко види како жали због смрти свога сина Сарпидона, а није у стању да му помогне иако то жели; и како против њега кују заверу други такозвани богови – мислим на Атину, на Херу и на Посејдона, и како му помаже Тетида, обична жена, и сторуки Егеон; и како га савладавају уживања, те служи женама и због њих се извргава великој опасности кад се појављује у виду бесловесних четвороножних животиња и у виду птица? И опет, како изгледа кад се Зевс крије пред прогоном свога оца Крона, када Крон од њега бива заточен и спутан, или кад сам Крон своме оцу откида полне органе? Заиста, да ли је достојно сматрати богом њега, који је таква дела чинио и који је оптужен за такве ствари које општи римски закони ни обичним људима не допуштају да их чине?
12. Но, пошто их је много, навешћу само нека од тих силних недела. Који човек, видевши га у прељуби и разврату са Семелом, Ледом, Алкменом, Артемидом, Летом, Меом, Европом, Данајом и Антиопом, или видевши његове насртаје и бесрамност према рођеној сестри, односно видевши да му је сестра истовремено била и жена, неће га презрети и осудити на смрт? Јер, он није само чинио прељубу, него је и своју децу, коју је прељубом стекао, узвисио и поставио за богове, те је своје безаконе и неприродне радње прикривао овим изумевањем нових богова; мећу њима су Дионис, Херакло, Диоскури, Хермес, Персеј и Сотира.
Ко неће осудити њихову слабост када узме у обзир међусобне непомирљиве сукобе такозваних богова у Илиону око Грка и Тројанаца, јер су својим међусобним надметањем и људе раздраживали? Видевши како Диомед рањава Ареса и Афродиту, Херакло Херу и подземног Едоневса, кога богом називају, како Персеј77 рањава Диониса, а Аркас Атину, како је Хефест бачен са литице и остаје хром,79 ко неће осудити њихову природу и ко се неће одвратити од тога да их још увек назива боговима? Чувши за њихов разврат и за њихове страсти, ко неће признати да они ништа друго нису него људи, и то слаби људи, и ко неће бити у недоумици да ли да се више чуди онима који рањавају или онима који су рањени?
Или видевши како Арес и Афродита чине прељубу, и како их Хефест обоје лукаво хвата у замку, и како друге такозване богове позива да виде њихову прељубу, и како ови долазе и посматрају ову њихову похоту, ко их неће исмејати и осудити њихову нискост? Или ко се неће насмејати видевши Ираклисово безумље и блуд са Омфалом, учињен у пијанству? Нема ни потребе да се трудимо да осуђујемо њихова пожудна дела и њихове противприродне љубави, нити да осуђујемо њихов обичај да од злата, сребра, бронзе, железа, камена или дрвета граде себи богове, јер ове ствари саме по себи изазивају одбојност и саме по себи представљају јасан знамен заблуде; чак би због овога свако пожалио оне који су овим стварима обманути. Јер, иако се гнушају тога да се њихове жене подају блуду, не стиде се да учитеље блуда сматрају боговима; па иако они сами не опште телесно са својим сестрама, клањају се онима који то чине; те иако прихватају да је педерастија нешто рђаво, ипак као богове поштују оне који су и због овога оптужени. Оно што закони ни људима не допуштају, то ови својим такозваним боговима приписују а да при том ни поцрвенели нису.
13. Затим, клањајући се камењу и дрвима, не виде да иста таква ногама газе и на ватру стављају, а њихове комаде називају боговима. Оно што су малочас користили, томе сада, због свога безумља, дају облик и поштују га; а не виде, нити уопште о томе мисле, да се не клањају боговима, него вештини онога ко их је извајао. Јер, док је камен још увек неистесан и док су сировине необраћене, они газе по њима и користе их за своје многоврсне потребе, па чак и за оне најнеприличније; но, чим уметник на њих пренесе складност свога умећа и изобрази на њима обличје мушкарца или жене, тада ови, дивећи се уметнику, клањају се његовим рукотворинама као боговима, иако су их за одређену своту купили од њега. Често бива да се и сам уметник, као да је заборавио да их је он начинио, моли делима својих руку, па оне ствари које је до малочас прекрајао и пресецао, после израде назива боговима. Према томе, ако су ове ствари достојне дивљења, онда би требало да ти људи поштују вештину уметникову, а не да, уместо њиховом творцу, дају предност творевини. Јер, није материјал украсио и обоготворио уметност, него је уметност украсила и обоготворила материјал.
Било би, дакле, много исправније да се они клањају уметнику него што се клањају ономе што је он начинио, јер он је постојао и пре богова који су његовом уметношћу створени, али и због тога што су они створени онако како је он пожелео. Пошто су, дакле, занемарили оно што је праведно и пошто су презрели науку и уметност, сад се клањају ономе што је науком и уметношћу настало; па иако је творац кипова смртан, они његова дела поштују као да су бесмртна; а то су предмети који, ако се неко свакодневно о њима не стара, неизбежно током времена пропадаЈУ ЈеР СУ такве природе. И како да их човек онда не сажаљева када се они, иако сами могу да виде, клањају онима који не могу видети; иако могу да чују, упућују молитве онима у којих нема слуха; иако су људи, те по својој природи имају душу и разум, називају боговима оне који не само да никако нису покретни, него у њих никаквог живота нема; и чудесно је то да њима које сами чувају и поседују их, служе као да су им они господари. И немој да мислиш да ово што против њих говорим нема основе и да је лаж. Јер, истина о њима доступна је свачијем погледу, и они који хоће, лако је могу видети.
14. О њима постоји и узвишеније сведочанство, и то од стране божанског Писма, које унапред поучава и каже: Идоли су њихови сребро и злато, дело руку човечијих. Уста имају, а не говope; очи имају, а не виде; уши имају, а не чују; ноздрве имају а не миришу; руке имају, а не хватају; ноге имају, а не ходе; и не пуштају гласа из грла својега. Такви су и они који их граде[14]. Ни пророци нису без прекора према њима, него их разобличавају речима Духа: Ко гради бога и лије лик, није ни на какву корист. Гле, cвu ће се другови његови посрамити, и уметници више од других људи; нека се скупе cвu и стану, биће их страх и посрамиће се cвu. Ковач клештима ради на живом угљевљу, и кује чекићем, и ради снагом cвoje руке, гладује, те изнемогне, и не пије воде, те сустане. Дрводеља растеже врвцу и бележи црвенилом, теше и заокружује, и начиња као лик човечији, као лепа човека, да стоји у кући. Сече себи кедре, и узима чесвину и храст. или што је најчвршће међу дрвљем шумским; сади јасен, и од дажда расте. И бива човеку за огањ, и узме га, те се греје; упали га, те пече хлеб; и још гради од њега бога и клања му се; гради од њега лик резан, и пада на колена пред њим. Половину ложи на огањ, уз половину једе месо испекавши печење, и бива сит, и греје се и говори: Аха, огрејах се, вuдех огањ. А од остатка гради бога, резан лик cвoj, пада пред њим на колена и клања се, и моли му се и говори: Избави ме, јер си ти бог мој. Не знају, нити разумеју, јер су им очи заслепљене да не виде, и срца, да не разумеју. Нити узимају на ум, нема знања ни разума да би који рекао: Половину овога спалих на огањ, и на угљу од њега испекох хлеб, испекох месо и једох; и од остатка еда ли ћу начинити гад, и пању дрвеном хоћу ли се клањати? Такав се храни пепелом, преварено срце заводи га да не може избавити душе cвoje, нити рећи: Није ли лаж што ми је у десници?[15]
Па како онда да сви не сматрају безбожнима оне које је и божанско Писмо назвало непобожнима? Или како да не буду злехуди они који су јасно показали да се, уместо истини, клањају неживим стварима? И какву наду могу имати они који су своје поверење поклонили бесловесним и непокретним стварима, које поштују уместо истинитога Бога?
15. Но, камо среће да је уметник начинио њихове богове без обличја, па да ови немају очити доказ своје неосетљивости! Јер, могли би да придобију мишљење оних у којих је вера неискварена, те да устврде како идоли осећају, када у њих органи чула, односно очи, нос, уши, руке и уста, не би били непокретни и немоћни, због чега се и не могу користити за опажање онога што је чувствено. А овако, иако их имају, ипак их немају, те иако стоје, ипак не стоје, а иако седе, ипак не седе. Јер, не обављају улогу чула, већ чине оно што је њихов саздатељ пожелео; те тако остају непокретни, немајући ничега божанског, потпуно беживотни, видљиво постојећи захваљујући једино људском умећу. Па камо среће да су гласници и врачеви, односно песници и писци, ових надрибогова писали само то да су они богови, а да нису записивали и сва њихова дела, која говоре о њиховој безбожности и срамном начину њиховог живота! Јер, они су у стању да само именом Божанства приграбе себи истину, или чак да многе одврате од истине. Но сада, причајући о љубавима и разврату Зевса, о педерастији осталих богова, о спремности женских божанстава на уживање, и говорећи о њиховим страховима и кукавичлуку и осталим злима, они не прекоревају кога другог него саме себе, јер на тај начин не само да не приповедају о боговима, него ни о честитим људима; јер стварају митове о онима који су бесрамни и који су далеко од свакога добра.
16. Али, можда ће ови безбожници, да би се због тога оправдали, прибећи начину песника, тврдећи како је песницима својствено да стварају оно чега нема и да, ради задовољства слушалаца, измишљају митове; те ће рећи да су због тога створили и ове митове о боговима. Но, ово њихово оправдање ће се показати узалуднијим од свих мишљења која они о овоме имају и која излажу. Јер, ако све оно што код песника постоји, представља измишљотине и лажи, тада ће лажно бити и име Зевса, Крона, Хере, Ареса и осталих богова. Но можда су, као што они веле, и та имена измишљена, те нема никаквога Зевса, ни Крона, ни Ареса; а песници их описују као постојеће да би тако слушаоце обманули. Али, пошто песници стварају богове којих нема, како им се онда клањају као да су стварни? Или ће, опет, можда рећи да не изумевају имена, него да измишљају само дела која уз њих везују. Али, ни то није ништа мање поуздано да би га користили као оправдање. Јер, ако су они дела измислили, свакако су измислили и имена оних о којима та дела говоре. Или ако истинито о именима говоре, сигурно ће говорити истину и о њиховим делима.
Уосталом, они који стварају митове о томе да су они богови, уистину знају и шта је то што богови треба да чине, те боговима никада неће приписати човечанска својства; као што ни својство ватре нико неће приписати води, јер ово прво жари, а ово друго је, напротив, хладне суштине. Јер, ако су нека дела достојна богова, тада су богови и они који су та дела извршили; а ако су разврат и сва она недела која смо раније поменули, својствени људима, и то неваљалим људима, тада су људи, а не богови, ти који су та недела починили. Јер, и дела морају одговарати природама, како би кроз делање био посведочен онај ко их чини и како би се по природи могло познати дело. Као што неко, разговарајући о води и о ватри и говорећи о њиховим дејствима, неће никада рећи да вода жари, а да ватра хлади; нити би ико, говорећи о Сунцу и о земљи, рекао да земља светли, а да је Сунце посуто биљем и плодовима; а кад би тако нешто и рекао, сваку би лудост надмашио. Па тако и њихови писци, а нарочито онај који је мећу свим песницима највећи, да су Зевса и остале сматрали боговима, не би им приписивали дела која показују да они нису богови него људи, и то, наравно, не баш разборити људи. Или, ако су као песници измишљали, а ти их као такве оповргаваш, зашто онда нису измишљали и о јунаштву својих хероја, па да уместо о јунаштву говоре о слабости, а уместо о слабости да говоре о јунаштву? Јер, као што су говорили измишљотине о Зевсу и о Хери, на исти начин би требало да измишљају и Ахилову плашљивост или да се диве Терситовој снази; да оптужују Одисеја за наивност или да опевају Несторову неразумност; да Диомеду и Хектору приписују женске работе, и да причају бајке о Хекабиној храбрости.
Сада су, међутим, сачували истину кад је о људима реч, али нису се уплашили да кажу неистине кад је реч о њиховим такозваним боговима. Али, можда ће неко од њих рећи ово: кад је реч о развратним делима богова, свакако је то лаж, али кад је реч о хвалама, односно када говоре да је Зевс отац богова, да је највиши, да је на Олимпу и да царује на небу, тада не лажу, него говоре истину. Но, не само ја, него и свако други може показати да ове речи против њих самих говоре, пошто ће се кроз оне претходне доказе истина опет појавити на њихову штету. Јер, ови богови својим делима показују да су људи, а похвална слова припадају природи која је изнад људске. Прво и друго овде не може бити у складу: јер, нити је својство небеских бића да чине таква дела, нити они који таква дела чине, могу бити сматрани боговима.
17. Шта нам, дакле, преостаје да мислимо него да су хвалоспеви измишљени и пристрасни, а да њихова дела уистину говоре против њих самих? Наиме, истину о себи можеш спознати из сопствених навика. Јер, онај ко хвали некога, неће осуђивати његов живот, него ће чак оне који чине гнусна дела, због повика на њих, преузвисити својим хвалоспевима како би таквим претеривањем прикрио њихова безакоња и како би обмануо слушаоце. Као када би неко, намеравајући да кога похвали, а не налазећи никаквог разлога за хвалу ни у његовом животу нити у природи његове душе, јер је и једно и друго срамно, уздизао и његов живот и његове особине и приписивао им оне врлине које су изнад њих. Тако и њихови чудесни песници, посрамљени бестидним делима оних које су они сами називали боговима, придавали су им натчовечанска својства, не знајући да тим натчовечанским представама не могу засенити њихове човечанске работе, него их чак откривају, будући да њиховим човечанским сагрешењима не приличе Божије помисли. Ја, опет, мислим да су они против своје воље говорили о њиховим страстима и о њиховим делима. Јер, они су покушали да име и част који припадају само Богу, као што вели Писмо,[16] дају онима који нису богови, него смртни људи; а то на шта се они беху одважили, било је страшно и безбожно. Због тога су они и против своје воље били приморани да изнесу њихове страсти како би их, изложене у њиховим књигама, сви каснији нараштаји могли видети и уверити се у то да они нису богови.
18. Какво ли, дакле, оправдање или какав доказ о томе да су они богови, могу имати они који су обузети таквим сујеверјем? Јер, из овога што је раније укратко речено, показало се да су они људи, и то људи не баш честити. Но, можда ће све правдати тврдњом, због које ће чак бити врло поносни, да су богови изумели ствари које су корисне за људски живот, те их боговима сматрају због тога што су били од помоћи људима. Јер, каже се да је Зевс изумео вештину обликовања, Посејдон вештину управљања, Хефест ковачку вештину, Атина ткање; да је Аполон изумео музику, Артемида лов, Хера украшавање, Деметра ратарство, а други богови све остале вештине, као што приповедају они који су о њима писали.
Али, ова и слична знања требало је да људи припишу не само њима него и свеопштој човечанској природи, коју људи посматрају, те тако откривају разне вештине. Јер, многи веле да умеће подражава природу. Према томе, ако су и постојали вештаци неких умећа којима су се занимали, није потребно да их због тога сматрамо боговима, него људима. Јер, умећа нису од њих потекла, него су они кроз та умећа подражавали природу. А пошто су људи, као што смо већ рекли, по својој природи способни да уче, онда није никакво чудо што су својим људским умом пронашли разне вештине, јер су се угледали на природу и разна знања о њој стекли. Или ако кажу да, због тога што су открили поједине вештине, заслужују да буду названи боговима, онда је час да из истог разлога из којег су они достојни таквог имена, боговима назовемо и изумитеље других вештина. Наиме, Феничани су изумели писмо, Хомер је изумео херојску поезију; дијалектику Зенон Елејац, а реторику Коракс из Сиракузе; пчеларство је изумео Аристај, сејање жита Триптолем, законе Ликург Спартанац и Солон Атињанин; систем граматике и бројева и мерења изумео је Паламида. Други су, према сведочењу оних који су о томе писали, човеку објаснили неке друге ствари корисне за његов живот.
Према томе, ако боготворе оне који су неким знањима вични и ако ови због тога постају извајани богови, тада ће каснији изумитељи других вештина такође бити сматрани боговима; или ако њих не сматрају достојнима божанске славе, него их схватају као људе, онда у складу са тим ни Зевса и Херу и остале не треба називати боговима, већ треба веровати да су и они били људи, штавише да ни по чему нису били честити. То се јасно може видети из ликова њихових кипова, који показују да они нису били ништа друго до људи.
19. Јер, какве им иначе ликове вајањем дају, ако не ликове мушкараца и жена, па чак и ликове бића која су од њих нижа и која су по својој природи бесловесна – као што су ликови сваковрсних птица, четвороножних животиња, питомих и дивљих, као и гмизаваца, који се крећу по сувом и по мору, и уопште по свим врстама воде?
Јер, људи су, запавши у бесмисао страсти и уживања и не видевши ништа осим задовољстава и телесних жеља, усмерили ка томе што је бесловесно свој ум, те су тим бесловесним стварима представили и само Божанство, у складу са разноврсношћу својих страсти, и извајали су толико мноштво богова. Начинили су, дакле, представе четвороножних животиња и гмизаваца и птица, као што вели тумач божанског и истинског благочешћа: Залудеше у својим умовањима, и потамне неразумно срце њихово; говорећи да су мудри, полудеше, и заменише славу бесмртнога Бога подобијем смртнога човека и птица и четвороножних животиња и гмизаваца (…) Зато их предаде Бог у срамне страсти.[17]
Пошто је, дакле, њихова душа огрезла у бесловесним уживањима, као што већ рекох, они допадоше до тога да сами творе богове. Потом, пошто већ беху пали и пошто су се окренули од Бога, они остадоше у страстима и стадоше да Бога, Оца Логосовог, представљају кроз бесловесне ствари. Кад им се за то упућују оптужбе, грчки такозвани философи и учењаци не одричу да су њихови богови заиста приказани у виду људи и бесловесних животиња; а у своју одбрану веле да то чине зато да би се кроз те ликове сусретали са Божанством и да би им се Оно откривало. Јер, не могу другачије познати Самог невидљивог Бога него кроз те кипове и службе. Они мећу њима који су још мудрији и који сматрају да говоре дубље ствари, веле да ове ликове саздају и изображавају како би изазвали да се кроз њих пројаве божански гласници и силе, па да им ови, тако јављени, објаве знање о свему што је Божије; још кажу да ови ликови за људе представљају неку врсту писма, те ако га људи читају, могу познати и појмити Бога, и то кроз појаву божанских гласника која се у њему остварује. То је, дакле, начин на који они баснослове; јер свакако не богословствују, далеко било! И ако неко подробно испита њихове речи, видеће да ни њихово учење није мање лажно од учења других које смо раније приказали.
20. Но, можда ће се појавити неко ко ће им саопштити истину која ће их осудити. Како се они могу сусрести са Богом и како Га могу познати? Да ли кроз твари од којих су ликови саздани или кроз обличје које је у њима? Ако је то кроз твар, каква је онда корист од обличја; и зашто се Бог не показује кроз сваку твар уопште, и пре но што она буде уобличена? Узалуд онда они зидовима окружују храмове и њима обухватају неки камен, или дрво, или комад злата, пошто је сва земља препуна таквих твари. А опет, ако обличје које у тим тварима почива, постаје узрок божанског јављања, каква је онда корист од злата и других твари, и зашто се Бог онда радије не показује у самим животињама које су то по природи, чија обличја носе ови кипови? Јер, образовало би се боље поимање Бога на тај начин, односно када би се Он објавио кроз живе животиње, биле оне словесне или бесловесне; и не би се тада очекивало да се објави кроз оне које су неживе и непокретне, а које и саме по себи безбожност представљају. Јер, иако се они гнушају и презиру праве животиње, и четвороножне и птице и гмизавце, било да је то због њихове дивљачности, било због њихове нечистоће, они ипак боготворе њихове ликове извајане у камену и дрвету и злату. Приличније би, међутим, било да поштују праве животиње него што се клањају њиховим тварним ликовима.
Или можда ниједно од то двоје, ни обличје ни твар, не представља разлог Божијег јављања, него сама уметност, будући да подражава природу, призива Бога да се појави. Али, ако се Божанство показује у киповима због људског умећа, каква нам је онда корист од твари, кад је умеће само у људима? Јер, ако се Бог пројављује само кроз уметност и ако се због тога вајарска дела поштују као богови, тада би требало обожавати и људе и клањати им се пошто су они творци те уметности, будући да су словесни и да поседују умеће.
21. Што се тиче ове њихове друге и тобоже дубље апологије, могло би се рећи и ово: ако сте их начинили, о Јелини, не да би се кроз њих јавио Бог, него да би у њима били присутни анђели, зашто већи значај придајете киповима којима призивате силе, него самим силама које призивате? Јер, док резбарите ликове да бисте, као што велите, познали Бога, ви тим киповима указујете поштовање које Богу припада и придајете им божанска имена, а тиме чините дело које није побожно. Тако, иако исповедате да Божија сила превазилази ништавност кипова, те се због тога не усуђујете да кроз њих призивате Бога, него само силе које су од Њега слабије, ипак сте, не марећи за то, камењу и дрвима дали име Онога чијега сте се присуства страшили. И називате их боговима и клањате им се, уместо да их називате камењем и људским умећем. Па и да вам, као што лажно говорите, они користе као слике кроз које можете видети Бога, није праведно да представе поштујете више него Онога Који је изображен. Јер, ако неко напише име царево, те написану реч поштује више него самога цара, тај неће бити безбедан. Но, такав човек ће допасти смрти, а та писана реч ће писатељевим умећем бити начињена. Тако и ви, ако имате здравога разума, толико узвишена својства Божанства нећете спуштати до твари, нити ћете кип поштовати више него човека који је кип начинио. И уопште, ако слике представљају пројаву Божију, те због тога, будући да представљају Бога, заслужују да буду обожаване, тада би много пре требало обожавати онога који их је извајао и насликао, односно опет уметника, који је свакако од њих снажнији и по свему божанственији; јер, он је њих по својој вољи истесао и изобразио. Ако су, дакле, слике достојне дивљења, много више дивљења заслужује онај ко их је насликао, и због свога умећа и због свога знања.
Према томе, ако због тога и не заслужују да буду сматрани боговима, ипак ће их неко запитати о безумљу идола, желећи да од њих сазна зашто је овима дато такво обличје.
22. Јер, ако је Божанство тако представљено зато што је човекообразно, зашто га онда изображавају и у обличју бесловесних животиња? А опет, ако је и једно и друго тачно, и ако су замишљали да је Бог сачињен из оба обличја, односно да поседује лик и словесних људи и бесловесних животиња, зашто онда раздељују то што је спојено и зашто кипове људи раздвајају од кипова животиња, а не представљају га увек у оба обличја, као што су то митска створења Сцила и Харибда, или Хипокентаур, или пак псоглави Анубис из Египта? Јер, или је требало само њих представити у оба обличја, или, пошто имају једно обличје, не придодавати им и друго. Но, ако је њихов лик мушки, зашто им онда приписују женске особине? Ако су женскога лика, зашто их онда приказују као мушкарце, лажући на њихову штету? А опет, ако имају у себи оба обличја, не би их требало раздвајати, него да остану сједињени и да буду као такозвани хермафродити, да би тако њихово празноверје гледаоцима дало повода не само за непобожност и оговарање, него и за подсмех. И уопште, ако Божанство схватају у телесном обличју, те замишљају и стомак, и руке, и ноге, и врат, и бедра, и остале делове човечијег тела неопходне за размножавање, погледај до колике је хуле и безбожности пао њихов ум, када све ово могу приписивати Божанству. Јер, свакако да иза тога следи закључак да Оно подлеже и свему осталом што је у вези са телом, тако да може бити одсечено и растављено и у потпуности уништено. Но, такве и сличне ствари нису својствене Богу, него припадају земаљским телесима. Јер, Бог је бестелесан, непропадљив и бесмртан, и нема никакве потребе за неким другим. Ови кипови су пропадљиви, носе обличје телеса и неопходно их је одржавати, као што је раније већ речено. Наиме, много пута видимо како овештале кипове обнављају и како изнова подижу оне кипове које је време, или киша, или нека од животиња земаљских потпуно разорила.
Могао би их, дакле, због њиховог безумља свако оптужити за следеће: зато што боговима називају оне које су сами саздали; зато што траже спасење од оних које и сами својим умећима одржавају да не пропадну; зато што задовољење својих потреба траже од оних за које знају да и сами зависе од њиховог старања; зато што им није мрско да господарима неба и целе земље назову оне које су у малене кућерке затворили.
23. О њиховој безбожности може се сазнати не само из овога, већ и по томе што њихово поштовање идола није усаглашено. Јер, ако идоли јесу богови, као што они о њима говоре и мудрују, коме од њих човек да притекне и које од њих да сматра важнијима, како би или био сигуран да се клања Богу, или да, као што веле, не сумња да у њима познаје Божанство? Јер, не прихватају сви народи исте богове, него колико је мноштва народа, толико је богова створено. Но, понекад се дешава да и житељи једне земље и једнога града буду несложни у свом сујеверју о идолима. Наиме, Феничани не признају оне богове које поштују Египћани, нити се Египћани клањају истим идолима којима и Феничани. Скити не прихватају богове Персијанаца, а Персијанци, опет, не прихватају богове Сиријаца. Пелазги оптужују богове Тракије, а Трачани не признају богове Тивејаца. Индијци се због идола противе Арапима, а Арапи се противе Етиопљанима, а Етиопљани се, опет, противе њима. Сиријци не поштују кипове Киликијаца, док народ Кападокијаца има другачије богове од њих; Витинијци су, опет, себи створили друге богове, а Јермени друге. Али, каква је корист од многих примера? Они који на копну живе, клањају се другачијим боговима од оних који живе на острвима. И уопште, ниједан град или село не прихвата богове својих суседа него поштује само своје, сматрајући да само они јесу богови. О гнусоби која се у Египту збива, не треба ни речи трошити, јер свако може видети како градови имају супротне и узајамно сукобљене вере, а суседи се увек старају да поштују оно што је супротно њиховим ближњима. Те тако, једни су се крокодилу клањали као богу, док су га њихови суседи сматрали ругобом; и лава су неки поштовали као бога, а њихови суседи не само да га нису поштовали, него су га чак убијали као звер ако би га негде нашли. Тако су и рибу једни уздизали до божанства, а други користили за храну. Отуда, дакле, код њих и ратови, и немири, и свакакви поводи за убиства и уживања у сваковрсним страстима. А по ономе што веле они који о томе пишу, чудесно је то да Пелазги, иако су од Египћана научили имена богова, сами не признају египатске богове, већ поштују другачије богове од њих. Сасвим је различито мишљење и веровање оних народа који су се залудели идолима, па код сваког можеш наћи друге богове.
Но, заслужили су то што им се дешава. Јер, отпавши од познања једнога Бога, доспели су до тога да славе многе и разне богове; и пошто су се окренули од Христа, истинитог Логоса Очевог и Спаситеља свих, природно је да њихов ум лута између многих богова. Па као што они који се одрекну сунца и који се налазе у мрачним местима, тумарају по многим беспућима и ћорсокацима, не видећи оне који мимо њих пролазе, а замишљајући да су окружени оним чега нема, те иако гледају, не виде – исто се збива и са онима који се одрекну Бога и којима се душа због тога помрачи, јер њихов ум лута и они као пијани и као слепци замишљају пред собом оно што не постоји.
24. То није незнатан знамен њихове истинске безбожности. Јер, кад у неком граду или некој држави постоје разни и многи богови, па један човек сруши бога неког другог човека, тада сви стану једни другима уништавати богове. А опет, оно што једни поштују као своје божанство, то други као принос и као жртву предају својим такозваним боговима. И обратно: што су за једне жртве, то су за друге богови. Египћани поштују бика Аписа, који је јунац, а други их приносе Зевсу на жртву. Јер, иако не жртвују баш те животиње које су ови начинили божанствима, сматра се као да њих приносе тиме што жртвују оне животиње које су њима сличне. Либијци имају овцу за бога, кога називају Амоном; а њу, опет, многи приносе на жртву. Индијци поштују Диониса и символички га називају вином, које други као жртву изливају.
Неки народи реке и изворе проглашавају за богове, а Египћани поштују воду више од свега другог; па ипак, неки од њих, чак и сами Египћани који је обожавају, своје и туђе прљавштине перу водом, а оно што након тога остане, са гађењем бацају. Скоро сви идоли којима се Египћани клањају, представљају жртву коју други приносе својим боговима; отуда им се сви ругају јер обожавају оно што нису богови, а што други, па и они сами, сматрају безвредним и што приносе на жртву.
25. Неки су, опет, већ доспели до толиког бешчашћа и безумља да су чак и људе, који су истога обличја и образа као и они сами, комадали и приносили на жртву својим лажним боговима. Не виде, злосрећници, да те заклане жртве представљају праобразе тих створених богова којима се они клањају и којима људе на жртву приносе. Оно што жртвују, безмало наликује ономе који жртву прима, или боље рећи, оно што је више, приноси се на жртву ономе што је ниже. Јер, жива бића приносе неживим стварима, и словесна бића приносе ономе што је непокретно. Тако, Скити, који се називају Тавријцима, својој богињи, такозваној Девици, жртвују бродоломце и све Грке које успеју да ухвате, те на тај начин чине велики злочин према истородним бићима и показују сву суровост својих богова; наиме, оне које је Промисао спасао од мора и избавио од опасности, те исте људе они черече, и тако и сами поступају против Промисла, јер својом зверском душом поништавају његово доброчинство. Други, опет, кад се као победници врате из битке, одмах своје заробљенике сврстају у скупине по сто, те из сваке стотине узимају по једнога, па колико их год буде узетих, све их принесу Аресу на жртву.
Не чине тако гнусне ствари само Скити, који су по природи дивљачни као и сви варвари, него је таква драма својствена злоби идола и демона. Јер, и Египћани су некада приносили Хери такве жртве; а Феничани и Крићани су, да би умилостивили Крона, приносили децу на жртву. И Римљани су некада исказивали поштовање према такозваном Латиарису Зевсу приносећи му људе на жртву; и уопште, неко на овај, неко на онај начин, али су углавном сви скрнавили и били оскрнављени. Наиме, сами себе су скрнавили чинећи убиства, а своје храмове су скрнавили димом од тих жртава.
Због свега тога је, дакле, толико зала доспело на људе; јер, видевши да демони уживају у томе, они сами сместа почеше да истим таквим прегрешењима подражавају своје богове, сматрајући нарочитим достигнућем то што се угледају на оно што је, по њиховом мишљењу, узвишеније. Због тога су људи и доспели до човекоубиства и до чедоморства и до сваке друге изопачености. Скоро сваки град је препун сваковрсне посувраћености, јер се људи у њима угледају на своје богове; и нема ни једнога мећу идолопоклоницима који је целомудрен, осим онога који о изопачености сведочи.
26. У старо време, пред идолопоклоничким храмовима седеле су жене да би тамошњим боговима приносиле зараду од своје телесне пожуде, сматрајући да ће блудом умилостивити свога бога и да ће таквим делима стећи његову наклоност. Па и неки мужеви, одричући се властите природе и не желећи више да буду мушкарци, подражавали су женску природу, те су на тај начин угађали матери њихових такозваних богова. И сви заједно живљаху најгнуснијим животом, надмећући се у томе ко ће безочније поступати. Као што каже Павле, свети служитељ Христов: Јер, и жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно; а исто тако и мушкарци, оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом cвoјом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам.[18] Чинећи те и такве ствари, они признају и показују да и њихови такозвани богови такав живот проводе. Јер, од Зевса су се научили педерастији и прељуби, од Афродите блудничењу, од Рее похоти, од Ареса убиствима, и од других су се научили сличним стварима које и закони кажњавају, али и којих се сваки целомудрен човек клони. Према томе, вреди ли још увек сматрати боговима оне који тако чине, и не сматрати их, због таквог изопаченог понашања, безумнијим од бесловесних животиња? Па зар заслужују да се људима сматрају они који њих поштују, и зар их не треба оплакивати зато што су безумнији од бесловесних животиња и беживотнији од неживих ствари? Јер, да су се обазирали на ум своје душе, не би се сви толико стрмоглавили нити би се одрекли Бога, Оца Христовог.
27. Али, када они који су одани тим стварима и који су у страху пред творевином, буду посрамљени неким прекором против тих гнусних идола, можда ни сами неће порећи да те гнусобе свако може врло лако прозрети и оповргнути. Но, сматраће да је непоколебиво њихово веровање и да је беспоговорно њихово поштовање према свету и према деловима света. И гордиће се како они, тобоже, не поштују и не обожавају напросто камење, и дрва, и кипове људи, и бесловесних птица, и гмазова, и четвороножних животиња, него да поштују Сунце и Месец и сав свет који је на небесима, и земљу, и све воде. И рећи ће како нико не може доказати да и они нису по својој природи богови, јер свакоме је, тобоже, јасно да они нису ни беживотни ни бесловесни, него да својом природом надилазе човека по томе што неки пребивају на небесима, а неки на земљи. Требало би, дакле, и њих да размотримо и испитамо. Јер, свакако ће разум и у њима пронаћи истински доказ против њих самих.
Но, пре но што све сагледамо и пре но што започнемо са разлагањем, довољно је да сама природа завапи ка њима и да укаже на Бога, свога Творца и Саздатеља; на Њега, Који царује и над њом и над свеколиком васељеном; на Оца Господа нашега Исуса Христа, од Кога су се окренули они који себе мудрима сматрају и који поштују и обожавају природу коју је Он створио, иако се и она сама клања Њему и као Господа прихвата Њега, Кога се они одричу. Јер, тако he узајамна употреба појединих делова творевине ућуткати оне људе који отворених уста стоје пред њима, сматрајући их боговима. Беспоговорна потчињеност творевине Богу открива и показује да је Отац Логоса Господ и Творац свих бића, као што вели и божански закон. Небеса казују славу Божију, и дела руку његових оглашава свод небески.[19] Истинитост овога није скривена, него је јасно могу видети они код којих духовни вид није сасвим осакаћен.
Јер, ако неко појединачно узме делове творевине и ако посебно замисли сваки од њих, односно засебно Сунце и Месец, и земљу и ваздух, и ако из узајамног јединства издвоји топлу и хладну, и суву и течну твар, те сваку од њих понаособ испита, видеће да ниједна од њих није сама себи довољна, него да свака има потребе за другим, и да постоје кроз узајамну подршку. Јер, Сунце је обухваћено свеколиким небом и обрће се заједно са њим, и никако не би могло постојати без његовог кружења; а Месец и остале звезде сведоче о помоћи коју им пружа Сунце. Чини се, опет, да земља не даје плодова без кише, а киша се без помоћи облака не би спустила на земљу; али, ни облаци се без ваздуха никада не би појавили ни сабрали. Ни ваздух се не загрева сам од себе, него од етера, нити се блиста сам од себе, него га Сунце обасјава. И никада се извори и потоци не би образовали без земље; а земља није утврђена сама од себе, него је саздана на воденој твари, и обухваћена је средиштем васељене и повезана је са њим. Море и велики океан који са спољне стране запљускује целокупну земљу, крећу се под притиском ветра и управљају се тамо куда их његова силина потискује. Ни сами ветрови, како веле они који се тиме занимају, не дувају сами од себе, него настају тако што етер својом топлотом и врелином утиче на ваздух, те отуда дувају у свим правцима. Кад су у питању четири елемента од којих је саздана природа свих тела, мислим на топло и хладно, на суво и на влажно суштаство, ко је толико изопаченог ума да не зна да они постоје узајамно сједињени? А ако се деси да се раздвоје и да сваки постоји за себе, тада сваки поништава онога другога, и преовладава мећу њима онај елемент који је количином претежнији. Јер, кад је више хладноће, она уништава топлоту; а хладноћу, опет, одгони сила топлоте; оно што је суво бива навлажено течношћу, а течност се суши сједињујући се са оним што је суво.
28. Па како онда они могу бити богови, кад им је потребна помоћ од других? Или како можемо тражити нешто од њих, кад и они сами од других захтевају оно што је њима потребно? Јер, ако се за Бога вели да нема потребе ни за чим, него да је самодовољан и Сам по Себи потпун, да је све у Њему садржано, те да Он свим бићима даје оно што им је потребно, како онда Сунце и Месец и други делови творевине, који нису такви, него су непотпуни и потребују помоћ једни других, заслужују да буду названи боговима?
Но, можда ће и они признати да и ови делови творевине, кад се раздвоје и кад се узму понаособ, постају непотпуни, јер је доказ за то свакоме видљив; али, рећи ће да Бог представља целину, јер кад се сви ови делови сједине, они сачињавају једно велико тело. Кад се образује целина, тада ови делови немају више потребе за нечим споља; јер, целина је сама по себи достатна и довољна за све, рећи ће тобожњи мудраци, да би и са те стране били прекорени. Ове речи, које ћу сада говорити, показаће, не мање него претходне него чак и више, да њихова непобожност долази од велике неукости. Јер, ако појединачни делови, кад ступе у заједницу, употпуњују целину, и ако се целина састоји из појединачних делова, тада је целина сачињена из делова, а сваки од њих представља део целине. Али, то је врло далеко од свакога појма о Богу. Јер, Бог је јединствена целина, која није у деловима, и није састављен из различитих ствари, него је Он творац свакога састава. Погледај, дакле, какву безбожност они уводе говорећи тако о Божанству! Јер, ако је Он из делова саздан, уочиће се да је Самоме Себи несличан и да је састављен из узајамно несличних делова. Јер, ако је Сунце, онда није Месец; ако је Месец, онда није земља; а ако је земља, онда није море.
Узимајући тако један по један пример, свако ће увидети колико је безумна таква тврдња.
Но, и при самом погледу на наше човечанско тело, могао би их свако осудити. Јер, око није ухо, нити је ухо рука, и стомак нису прса, а врат, опет, није нога, већ сваки од ових делова тела има своју посебну улогу; па иако су међусобно различити, они сачињавају једно тело, чији делови бивају сједињени делатношћу коју свако од њих врши, а разједињени проласком времена, кад их раставља природа која их је и сјединила, што је по вољи Бога, Који је тако заповедио. Према томе – нека нам Вишњи опрости због ових речи – ако они састављају делове творевине у једно тело и називају га богом, неизбежно је да он такав буде несличан самоме себи, као што је и показано, а неизбежно је и да се дели, јер је природи делова својствено да се раздељује.
29. На други начин би се такође могло показати њихово безбожништво, ако би се узело у обзир истинско созерцање. Јер, ако је Бог по Својој природи бестелесан и невидљив и недодирљив, како они онда замишљају Бога као тело и како се, са поштовањем које Богу припада, клањају стварима које се очима могу видети и које се рукама могу опипати? И опет, ако су тачне речи да је Бог силнији од свега и да Њиме ништа не управља, него да Он свиме управља и господари, како онда они који боготворе природу, не увиђају да она нема својства која би је учинила Богом? Јер, кад се Сунце налази испод Земље, Земља тако заклања светлост да се оно не може видети; а Сунце, блистањем своје светлости током дана, заклања Месец. Пљусак често квари плодове земаљске; а ватра се гаси бујицом воде. И пролеће смењује лето, а лето не допушта пролећу да пређе своје границе; њега, опет, јесен спречава да прекорачи своје трајање.
Но, када би све ове појаве биле богови, тада не би требало да једно побеђује друго нити да једно заклања друго, него би требало да увек заједно постоје и да заједнички делују. Требало би да дан и ноћ, Сунце и Месец и све мноштво звезда, имају подједнаку светлост, да свима светле и да све њима буде обасјано. Требало би да истовремено и неизмењиво постоје лето и зима, пролеће и јесен. Требало би море да се смеша са изворима, те да заједно са њима пружа људима питку воду; требало би да истовремено буде без ветра и да дувају ветрови; требало би да ватра и вода људима пружају истоветну корист. И никад, баш никад, не би требало да људи претрпе од њих икакву штету, јер су то по њиховом схватању богови, а они не чине ништа што је на штету, него све што чине бива на корист. Ако је немогуће да буде овако због њихове међусобне супротности, како ћемо онда оне ствари које су међусобно противне, које се боре једна против друге и које не могу заједно постојати, још увек називати боговима и указивати им поштовање које Богу припада? Но, они који по својој природи нису у сагласности са собом, како ће другима, који им се моле, пружити мир и како ће бити управитељи њиховог једноумља? Сасвим је јасно, дакле, а то је и ова беседа показала, да истински богови не могу бити ни Сунце, ни Месец, нити било који део творевине, а поготову не кипови начињени од камена, злата или какве друге твари, као ни Зевс и Аполон и други богови које су песници изумели; већ неки од њих јесу делови творевине, неки су неживе ствари, а неки су били смртни људи. Због тога њихово поштовање и обожавање не доводи до побожности, него до безбожништва и до сваке непобожности, и представља доказ големог одступања од познања једног и јединог истинитог Бога, односно Оца Христовог.
Дакле, кад се све ово тако разобличило, и кад се показало да је јелинско идолопоклонство препуно сваке безбожности и да је измишљено не на корист него на погибао човечијег живота, хајдемо сада, пошто смо ову заблуду оповргли, као што смо то на почетку своје беседе и обећали, да ходимо путем истине и да осмотримо Логоса Очевог, Владара и Творца свега, како бисмо кроз Њега спознали Бога, Оца Његовог, и како би Јелини увидели колико су се удаљили од истине.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. У старо време веровало се да је језик првозданих људи био јеврејски, а да су се од јеврејскога развили и настали други језици. Но, то је само претпоставка. Извесно је само то да је испрва постојао један језик, те да се касније разделио на многе (Пост. 11,7-9), а један од многих био је јеврејски.
  2. Мат. 5,8.
  3. Пост. 3,7.
  4. 1 Кор. 6,12.
  5. Приче Сол. 1,16, Ис. 59,7 и Римљ. 3,15
  6. Фил. 3,14.
  7. 1Тим. 1,19
  8. Види Марк. 12,29.
  9. Мат. 11,25.
  10. Проп. 7,29.
  11. Римљ. 1,25.
  12. Приче Сол. 18,3
  13. Прем. Сол. 14,12-21.
  14. Пс. 115,48
  15. Ис. 44,10-20.
  16. Прем. Сол. 14,21.
  17. Римљ. 1,21-26
  18. Римљ. 1,26-27.
  19. Пс. 19,1.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *