Проблеми са мајком

Питање:
Поштовани оче, имам 34 године, диван брак са човеком којег волим, и дете од годину дана. Обоје смо верници, радимо послове које волимо, скромни смо и веома захвални Богу за све што нам је дао, а дао нам је много. Нажалост, постоји проблем који више не знам како да превазиђем, а почиње да утиче на моје здравље, а самим тим и на здравље мог детета. Наиме, одрасла сам у породици где је увек било стравичних свађа и проблема. Првенствено због моје мајке. Она је у себи носила фрустрацију што је родила дете са 19 година, после чега ју је први супруг оставио, а родитељи осудили. Када је упознала мог оца (који је један од оних предобрих, тихих људи, који живе да другима учине) , она је све своје проблеме и незадовољства пренела у своју нову породицу. Уместо да буде захвална што јој је Бог дао другу шансу у животу да буде сретна, она је увек била хистерицна и незадовољна, увредљива и свадљива, због чега је брачни живот постао пакао, мој отац је све више радио, све више био на службеним путевима и у кафани, а она је остајала код куће, са мном. Откад знам за себе, морала сам да слушам њене испаде беса и мржње према оцу, а с друге стране, према мени се односила у зависности од расположења-када је била весела, била би најбоља мајка на свету.Већ колико сутра, ако би се пробудила нерасположена, изживљавала би се на мени психички, понизавала ме и изневеравала моје поверење. Цео живот сам маштала да побегнем од ње и успела сам то, а да нисам скренула на погрешан пут (мада је било јако тешко…) Новца је увек било, и превише, који ми је давала, али љубави недовољно. Завршила сам највише школе, направила лепу каријеру (која укључује хуманитаран рад) , имам живот о каквом сам мастала, али проблеми са њом су се наставили, и ескалирали оног момента кад сам се породила. Она је хтела да ми помаже 24 часа дневно, што ја никако нисам желела, јер сам знала да ће ми за кратко време све то емотивно наплатити. Тако је и било. 5 дана би долазила, радила по кући, помагала око детета, а 6.дан би ме вређјала како сам незахвална, како не ценим њену бригу, иако сам је ја молила да ништа не ради, помоћ ми није ни требала-оно што ми је требало- то је мајка која ме воли и поштује, овакву каква сам. Честе свађе су ме психички јако ослабиле, поготово после тешког порођаја где смо дете и ја једва живу главу извукли. Међутим, моја мајка је стално настављала по старом-с једне стране, покушавала да доминира у мом дому, браку и васпитању детета, а с друге стране, вређала ме кадгод јој нешто није било по вољи. Коначно ми је пукао филм 11. Јануара, кад је почела да вређа и мог супруга и да вришти на мене док сам држала моје мало дете у рукама…Дошло је до стравичне свађе (напомињем да јој чак ни у таквим моментима, никада не упутим ружну реч, нити увреду, нити псовку) , у којој је она мене извређала најгорим речима, које овде не могу ни да запишем, и рекла да не жели више у животу да ме види, само зато што јој нисам дозволила да пљује по нашем браку. После тога се све распало, мој отац је одлучио да више не може да трпи њену тортуру и оставио је. Више се нисмо виђале, с тим да ја мислим да њој треба пихичка помоћ, јер она не може да се контролише, зато нема ниједног пријатеља на свету, родитељи је зову само кад им треба, а мој брат нас обе игнорише већ годинама (он је више времена био код њених родитеља, него с нама, њу оптужује да је луда и лоша мајка, а према мени се понаша као према странцу. Покушала сам да јој то објасним и послала сам јој дугачко писмо, где сам објаснила све што ме мучи од детињства, и молила је да се заустави и размисли о свему, преузме одговорност и потражи помоћ. Такође, понудила сам јој избор-да може да виђа унука ако се уразуми, и прихвати да има проблем и крене на психотерапију (она баш и не верује у Бога, не иде у Цркву, нити подноси попове) . Међутим, она је за то писмо рекла да је велика бесмислица, „да ми га је мој отац диктирао“, јер је једина права жртва она, а ја и мој отац смо луди, и зли јер смо је одвојили од унука. И шта сад? Искрено, откада је не виђам (већ 5 месеци) , много сам боље, јер ме нико не мучи, ратерећена сам и безбрижна, мој отац је исто далеко сретнији без ње, али ме, с друге стране, јако мучи такав језив однос и прекид с мајком, њена неспособност да схвати реалност, и стално се бојим, када ходам улицом, да не налетим на њу, јер ће направити сцену и оптужити ме за све…Тако да се осећам као у кавезу. А знам да нисам крива, ја само желим да сачувам своју малу породицу, нећу да мој син одраста у паклу, јер сутра ће и њега повредити… Стално се молим Богу, али разваљује ме то контрадикторно осећање: среће што сам се од ње спасила, и гриже савести што са мајком не комуницирам. Прва два месеца сам била толико под стресом да је и моје дете, путем млека, осетило то, и јако често било болесно, чак смо завршили у болници због фраса…А иначе је дивно и весело дете, и заслужује лепо детињсво, без свађа и бола. Сад сам мирнија, али и даље не видим шта је решење ове језиве породичне ситуације. Да будем искрена, било би ми много лакше да она живи у неком другом граду, да знам да не могу више да је сретнем, ниакд више, јерт немам снаге да све пролазим поново. Оно што је најјезивије, у неким одвратним тренуцима, када сам све то преживљавала, долазила ми је у главу најгрешнија мисао, да би све било лакше да ње нема..Стидим се стравично такве мисли, и ужасава ме што сам уопште доведена у ситуацију да тако нешто и помислим, али, у мојој души је хаос, страх од ње-још од детињства присутан, бес због свега, и жеља да се нађе компромис. Она живи у нашој породичној кући (отац јој је све оставио) , по цео дан спрема и чисти, не дружи се ни са ким, а када сретне мог оца, урла на њега да је главни кривац што им се брак распао, и да ју је он одвојио од ћерке и унука. Када јој он каже да треба да се леци, каже му да је савршено здрава, а да је он лудак…Другим речима, исто размишља, исто се понаша, распад породице је апсолутно није променио…Али, преко оца ми стално поручује да жели свог унука да виђа, набијајући мени осећај кривице. Ето, то је цела прича. Извините што сам се оволико расписала, али било је неопходно да бих објаснила у каквом се хаосу и мржњи налазимо. Молим Вас, кажите ми шта конкретно да урадим, како да се понашам? Какв став да заузмем према њој у будућности? Унапред се дубоко захваљујем на одговору!
Н.Н


Одговор:
Драга сестро, Твоје подугачко писмо сам неколико пута прочитао, дао сам га и мојој
супрузи, која је мајка, бака и свекрва, коментарисали смо га детаљно.
И нисмо обоје нашли ништа више од онога што си Ти већ сама схватила и
сматрамо да си добро поступала и према мајци и према својој породици.
Ти знаш за Пету Божју заповест, која гласи: „Поштуј оца свога и матер
своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи“. Дакле, за
поштовање родитеља Бог нуди награду већ овде на земљи, а дивних поука
о томе имамо како у Старом (највише у Причама и Премудростима
Соломоновим) , тако и у Новом завету.
Ја верујем да Твоја мајка воли и Тебе и Твога мужа и сина, њеног
унука, да воли и свога мужа, али је њена љубав нешто, да кажем
„деформисана“. Свакако да је то последица првог неуспеха у животу, неуспео први брак и сукоб са родитељима. То је на њу, свакако, оставило неизгладиве последице и љубав коју она није остварила на
почетку свога самосталног, зрелог живота, она није у стању да пренесе
и на друге, па чак и када су старе ране донекле залечене (добар други
муж, жељени пород, Твој срећни брак, унуче) . Несумњиво да се у њеној
души води велика борба између онога што она сигурно жели (брачна
заједница, радост у унучету) и терета који је притиска деценијама, који није у стању да искаже (у цркву не иде и не исповеда се) . Њој
треба помоћи, њу треба лечити, као човека кога је обузела озбиљна
болест, јер она је заиста тежак болесник и као такву је треба
схватити, прихватити и лечити.  Имај стрпљења и немој ничим да
повећаваш јаз између ње и Твоје породице. Видиш да она чезне за
унучетом, крв није вода, она је хтела да са њим буде 24 часа дневно, она скоро неспретно жели да своје унуче негује боље него што су то
чинили њени родитељи са првим њеним дететом. Али, њено осећање љубави
је поремећено, као што код људи може бити оштећено чуло вида, слуха…
У договору са оцем који, како кажеш, још увек има неког контакта са
њом, настојте да јој предочите ситуацију која ће за њу бити све гора, како буде старила и онемоћавала, када више неће моћи да прикрива
недостатак породице пајањем, чишћењем и лицкањем куће и дворишта.
Дајте јој до знања да је сви волите, да сте сви једни другима
потребни, али да свако прихвати своју истинску улогу и одговорност у
породици.
Читала си свакако јеванђелску причу о заблуделом сину. Код Тебе је
мало обрнута ситуација. Али, како је онај отац сачувао отворено срце
за свог изгубљеног сина, тако и Ти чувај своје срце отвореним за Твоју
мајку, која ће кад-тад љубављу Твојом и оца Твога „доћи себи“ и
зажелети да се врати породици. Имајте сви стрпељења и немојте је
осуђивати. Ни њој, као мајци и баки, заиста није лако.
Са жељом да што пре доживите радост породичне заједнице срдачно све
поздравља ваш о. Душан

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *