НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » ПРАВОСЛАВНИ ОДГОВОР НА ОСНОВНЕ ЗАБЛУДЕ ПРОТЕСТАНАТА

ПРАВОСЛАВНИ ОДГОВОР НА ОСНОВНЕ ЗАБЛУДЕ ПРОТЕСТАНАТА

Протојереј Павле Окалахан

ПРАВОСЛАВНИ ОДГОВОР НА ОСНОВНЕ ЗАБЛУДЕ ПРОТЕСТАНАТА
 
<p claПреводилац Александра Јуришић, Београд 1997
<p cla
са благословом Његовог Преосвештенства
Епископа далматинског Господина Лонгина

<p claПриређивач и рецензент: Протосинђел Атанасије Ракита.
<p claЛектор и колектор: Протојереј Саво Јовић
 
<p claОТУЂЕНИ ХРИШЋАНИ
Према најновијој статистици данас у свету има око 1,95 милијарди хришћана. Али више од половине њих отуђени су од Христа Богочовека. Крајњи домет у томе достигли су протестанти разних деноминација и секташи који су се из њих изродили. Због отуђености од Христа у животу и учењу, њихове верске организације треба сматрати потпуно новим религијама у односу на изворно, православно хришћанство, за које би се могло рећи да им је ово само далеко историјско полазиште.
Пуноћа Божијег откровења и сазнања о Богу дата је људском роду у Личности Богочовека Христа. Доживљај те пуноће трајно је искуство Православне Цркве, коју, по обећању Христовом, Дух Свети уводи „у сваку истину“ (Јн. 16,13). А садржај тога искуства, „једном за свагда предатог светима“ (Посланица Јудина, 3), сачињава све оно што су Апостоли, Христови сведоци, проповедали, и видљиво се изражава у целокупном животу и устројству Православне Цркве: у Светом Писму, символима вере, богонадахнутим догматским формулацијама Васељенских Сабора, црквеним канонима, списима Светих Отаца, литургијској пракси Цркве и молитвама верника, – у свему ономе што Црква учи и чини, све до малог освећења воде, преливања гробова верника и резања славског колача. У пуноћи богочовечанског живота и знања може да учествује сваки човек ако ступи у богочовечанско искуство Православне Цркве. Свети хришћани, које Црква прославља, најпотпуније су доживели и посведочили такву могућност, а и обични православни верници, макар делимично, макар с времена на време, исто то доживљавају.
Али није баш лако опстајавати у Христу и одржавати се у искуству Цркве, јер сав живот у Цркви захтева сарадњу човека са Богом. За очување заједнице с Њим и праве вере у Њега неопходан је људски подвиг: „Да се борите за веру“, саветује Апостол Јуда (Посланица, 3). А Апостол Павле громогласно заповеда: „Бдите, стојте у вјери, мушки се држите, снажите се!“ (1. Кор. 16,13). Ради вечног пребивања у Христу Свети Архиђакон Стефан је морао и живот свој да положи. То су учинили касније и милиони православних хришћана Византије, Сирије, Јерменије, Персије, Египта, словенских и других народа.
Да би се одржао у Христу, а тиме и у правој вери, човек мора своју вољу и свој живот да усаглашава са вољом Божјом. Врхунац тога јесте пуноћа знања и лично обожење.
То се, на жалост, већ одавно не догађа међу „западним хришћанима. Тамо је током векова постепено преовладао људски чинилац, и уместо да се човек саображава Богу, он је Бога усаглашавао са собом. Велики Инквизитор латинског хришћанства тврди да је морао да коригује Христову науку, јер би, да је остала православна, по његовом мишљењу морала да пропадне. Најпре су се папистички хришћани уморили од Христа, па су његову власт ограничили само на небо, а земаљску јурисдикцију над хришћанима ставили су у реуке римског папе. У томе црквеном деизму је корен свих каснијих падова западног човека. Протестанти су само наставили да разграђују хришћанство са тих папистичких основа. Они су најпре одбацили Свето Предање, то богочовечанско искуство Цркве, да би касније остварили своју крајњу намеру, изражену кроз уста Лесинга (18. век), који каже: „Лутер нас је ослободио ропства предању; али ко ће нас ослободити још тежег ропства Светом Писму!“ Када протестанти данас кажу да они верују „само“ Светом Писму, биће велика грешка ако им поверујемо да они заиста верују и у Свето Писмо, јер га они не тумаче апостолски, из вековног искуства Цркве, него сваки од њих на свој лични ауторитет ставља изнад Апостола, изнад Цркве и изнад историје! Протестантизам је расхришћањено и расцрквљено хришћанство.
Опасност отуђивања од Христа прети и православним хришћанима ако се не сачувају у искуству Православне Цркве.
Пред нама је књига протојереја Павла Окалахана, православног богослова из Америке, која језгровито, у виду дијалога упоредо износи православно и протестантско-секташко, расхришћањено виђење неких кључних питања хришћанског учења и живота. Она може да помогне отуђеним хришћанима да ступе у искуство и живот Православне Цркве, а и православнима да се сачувају од протестантских исушења. Поред о. Павла Окалахана, велику заслугу за појаву ове књиге, свакако, има и њен преводилац Александра Јуришић, студент Богословског факултета Српске Православне Цркве у Београду и Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Лонгина, који је помогао њено штампање.
 
Протосинђел Атанасије Ракита
 
<p cla1.
ПРЕДАЊА ИЛИ СВЕТО ПИСМО?
Протестант:
Православна Црква следи многа предања која се не налазе у Светом Писму.
Православац:
Међу предањима која Православна Црква чува, нека од њих заиста су мање наглашена или нису експлицитно изражена у Светом Писму. Свети Апостол Павле пише: „Држите предања којима сте научени од нас било речју било писмом (II Сол. 2,15)“. Православна Црква држи велокупно апостолско учење, како оно које је садржано у Светом Писму тако и оно које је до нас дошло усменим предањем и животним искуством Цркве. Зато треба запазити да апостол Павле није казао: Немојте држати никаква предања ако се она не налазе у Светом Писму.
 
<p cla2.
ЉУДСКА ПРЕДАЊА ИЛИ РЕЧ БОЖЈА?
Протестант:
Христос је осудио фарисеје зато што су следили људска предања уместо речи Божије (Мк. 7,13). Не чини ли и Православна Црква то што су чинили фарисеји?
Православац:
Христос није осудио фарисеје само зато што су они држали предања; Он је одбацио погрешна предања по којима су се фарисеји управљали (ср. Мк. 7,9,13) и осудио их је што су сматрали да је важније упражњавати извесна, дозвољена предања, неголи живети по речи Божијој (ср. Мт. 23,23). Фарисеји су били опседнути испуњавањем видљивих и површних обичаја до најмањих детаља, а у исто време су запостављали Божије заповести. Христос је учио своје ученике да држа предања која су оправдана, али да не буду лицемери као фарисеји (ср. Мт. 23,1-3). Управо такав и јесте став Православне Цркве.
 
<p cla3.
ПОШТОВАЊЕ БОГОРОДИЦЕ
Протестант:
Нису ли нека предања у Православној Цркви незнабожачка, као нпр. обожавање Дјеве Марије као „Мајке Божије“?
Православац:
Пре свега, морамо рећи да православни хришћани не обожавају Дјеву Марију. Они само Бога обожавају и Њему служе. Међутим, Пресветој Дјеви Марији даје се велико поштовање и част, као оној коју је Бог изабрао, да донесе на свет Његовог Јединородног Сина. Зато је она најславнија међу свим створењима Божијим. Она је сама пророчки казала: „Сва покољења зваће ме блаженом“ (Лк. 1,48).
Господ Исус Христос је вечна, божанска Личност која је од Дјеве Марије примила целокупну људску природу (ср. Јн. 1,1 и 14). У Светоме Писму Он се јасно зове „Бог“ (ср. Јн. 20,28). Пошто је Дјева Марија родила и дојила божанску Личност, она се с правом зове „Мајка Божија“. То, свакако не значи да је она мајка Бога Оца. Они који не прихватају израз „Мајка Божија“ сумњају и у божанство Господа Исуса Христа. Нема ничега паганскога и многобожачкога у томе што Црква поштује Мајку нашега Спаситеља.
 
<p cla4.
МОЛИТВЕНО ОБРАЋАЊЕ БОГОРОДИЦИ
И ДРУГИМ СВЕТИТЕЉИМА

Протестант:
Православни се моле Дјеви Марији и другим светитељима. Не значи ли то да их на тај начин обоготворавају?
Православац:
Православни хришћани у својој молитви траже од Дјеве Марије и других светитеља да се заузму за њих пред Богом. Они верују да Црква собом обухвата њене живе чланове као и оне који су се упокојили и сада се налазе „са Христом“ (Фил. 1,23). Упокојени у Христу не показују сада мање своје пажње према нама живима него што су то чинили онда када су били са нама, нити су због тога што су прешли у вечни живот престали да се моле за нас. Када тражимо молитве светитеља, ми им прилазимо са поштовањем. То ни на који начин не може да се пореди са служењем, које приличи само Тријичном Богу.
 
<p cla5.
МОГУ ЛИ СВЕТИТЕЉИ
ДА ЧУЈУ НАШЕ МОЛИТВЕ?

Протестант:
Како ви православни знате да вас светитељи уопште чују?
Православац:
Искуство Цркве потврђује да нас чују. Бог је благоизволео да нам подари велики број чудеса и благослова на заузимање светитеља. Молитве праведника делотворне су после његове смрти исто као и пре ње, ако не чак и више. Бог прославља своје свете Духом Светим (ср. Јн. 17,22). То је свети руски монах Силуан овако објаснио: „Једно време ја нисам схватао како свети житељи неба могу да виде наше животе, али касније ми је постало јасно да нас они виде кроз Духа Светога и помоћу Њега познају цео наш живот… У Царству Небеском светитељи гледају славу Господа нашега Исуса Христа; али кроз Духа Светога они такође виде људска страдања на земљи“. Због блиске заједнице и општења са Богом светитељи нас заиста виде, чују и познају нас. Христос је показао да упокојени могу да буду свесни онога што се догађа на земљи када је казао: „Аврам, отац ваш, био је рад да види дан Мој; и видје га, и обрадова се“ (Јн. 8,56).
 
<p cla6.
СВЕТО ПИСМО
О МОЛИТВИ СВЕТИТЕЉИМА
 
Протестант:
Да ли Свето Писмо и рана Црква знају за обичај обраћања светитељима и неки пример њиховог заузимања за молиоца?
Православац:
Свето Писмо јасно сведочи да су извесни људи били веома моћни заступници пред Богом (Јов. 42,8; Јак. 5,16-18). То није ограничено само на овај живот. У другој књизи Макавеја, коју су протестанти избацили из Библије, представљен је пророк Јеремија како се непрекидно моли Богу за народ израиљски (II Мак. 15,14). Ово је учење такође било познато и прихваћено у раној Цркви. У натписима над гробовима раних хришћана траже се од упокојених њихове молитве, а то исто посведочавају и књижевни документи, попут „Мучеништва Поликарпа“. Чак и они Оци Цркве које и протестанти често поштују, као што су Блажени Августин, Свети Атанасије Велики и Свети Јован Златоусти убедљиво заступају ово православно учење.
 
<p cla7.
ИСУС ХРИСТОС – ЈЕДИНИ ПОСРЕДНИК
 
Протестант:
Ако смо спасени Христовом крвљу, зашто онда треба још да се молимо светитељима? Исус Христос је једини посредник између Бога и човека.
Православац:
Исус Христос јесте једини Спаситељ рода људскога и посредник између Бога и човека па ипак, може ли се рећи да због тога што нас је Христос спасао не треба више да се молимо један за другога? Свето Писмо и Предање Цркве сведоче о неопходности наше молитве (ср. II Кор. 1,11). Упокојени светитељи су наши заступници пред Богом, а не посредници. Њихове молитве имају највећу моћ пред престолом Божијим.
 
<p cla8.
КАНОНИЗАЦИЈА СВЕТИТЕЉА
 
Протестант:
Свето Писмо каже да су сви хришћани „свети“. Није ли, према томе, погрешно да канонизујете само неке од њих?
Православац:
Новозаветне посланице обраћају се свим верним хришћанима као „светима“. Православна Црква, поред тога што ово зна и прихвата, такође употребљава назив „свети“ и у једном посебном смислу када се обраћа извесним лицима која су до највеће мере показала хришћанску врлину у своме животу. Када канонизује „светитеље“, Црква тиме не говори да они који нису канонизовани нису због тога ни свети у библијском смислу речи. Црква канонизује светитеље да би поједине хришћане истицала као видљиву слику дејства Духа Светога и показала их примером целосног живота у Христу. Иако су сви хришћани светитељи у новозаветном библијском смислу, ипак нису сви светитељи у овом другом, посебном смислу. Црква нас позива да подражавамо у врлинама оне које је она канонизовала као светитеље.
 
<p cla9.
ДА ЛИ САМО БИБЛИЈА?
 
Протестант:
Протестанти своју веру заснивају само на Библији. Није ли то исправно?
Православац:
Библија (Свето Писмо) никада није била нити ће икада моћи да буде „сама“. Православна Црква је та која је коначно оценила и потврдила које књиге припадају Библији а које јој не припадају. Непосредно после упокојења светих Апостола, постојале су многе књиге које су претендовале на ауторитет „Апостолских списа“. Црква је препознала и утврдила које су књиге аутентичне а које нису на основу тога што су неке била у сагласности са усменим предањем које је она примила од Апостола, а неке нису. Ако не би постојала Црква, не би постојала ни Библија. Јереси и кварења разних врста јављали су се увек као резултат откидања Библије од Цркве и њеног приватног, самовољног тумачења ван православног Предања Цркве (ср. II Пт. 3,16). Црква је примила обећање од Господа да ће послати истога Духа Светога који је надахнуо Свето Писмо, да и сада њу уводи у сваку истину и да је чува од погрешака (ср. Јн. 16,13). Библија, дакле, није „сама“ – она припада Цркви.
 
<p cla10.
ЦРКВА И ВЕРСКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ
 
Протестант:
Црква Христова је невидљива. Зато не могу да верујем у Православну Цркву, нити у било коју другу институционализовану хришћанску деноминацију.
Православац:
Православна Црква није само једна од хришћанских „деноминација“, каквих данас имамо много у свету. Православна Црква је и данас идентична са Црквом Апостола Христових, која је уништила старе јереси, као што су гностицизам и аријанство, објавила канон Светог Писма, дефинисала велике истине хришћанског учења о Светој Тројици и о божанској и људској природи Господа Исуса Христа. Историјска линија Цркве јасно и без прекида се протеже од личности Господа Исуса Христа директно до нашег времена. Без основа је свака тврдња да је Црква невидљива. Зар су помесне Цркве које су Апостоли основали биле невидљиве? Је ли Библија настала ван историје? Нису ли велике јереси поражене у историји, од стране историјске Цркве? Дакле, истина је у томе да је Црква видљива и да има своју историју, и она је истоветна са данашњом Православном Црквом.
 
<p cla11.
БИБЛИЈА И ПРЕДАЊЕ
 
Протестант:
Православље не истиче Библију, а наглашава значј Предања.
Православац:
Није тачно да Православље недовољно истиче значај Библије. За Православну Цркву Библија је богонадахнута, непогрешива Реч Божија. Зато у питањима вере и живота Библија за Цркву има највећи вредност. Али Православна Црква захтева да се Свето Писмо тумачи у сагласности са оригиналним, православним Предањем Цркве. Ово „католичанско Предање“ засновано је на усменој проповеди Апостола, која је предата Цркви (ср. II Сол. 2,15). Оно је резултат чињенице да Свети Дух живи у Цркви (ср. Јн. 14,26). Ускладиштено је у одлукама Васељенских Сабора Цркве, учењу њених светитеља и Отаца. Они који живе пуноћом Светога Духа јесу за нас најбољи тумачи Светога Писма, они су ти који сведоче о нераздвојном заједништву између Светога Писма и Светога Предања Цркве.
 
<p cla12.
ИКОНЕ У ЦРКВИ
 
Протестант:
Свето Писмо забрањује употребу ликова. Па ипак се то практикује у Православном Предању.
Православац:
Старозаветни закон забрањује употребу прављених ликова. Али то није била апсолутна забрана. Сам Бог је заповедио да се направе два лика херувима и да се поставе на Ковчег Завета (ср. II Мој. 20,4). Оно што Свето Писмо забрањује јесте клањање пред њима и служење њима. Бог је забранио идолопоклонство, а не прављење ликова уопште.
На први поглед изгледа да СветоПисмо забрањује било какво прављење ликова: „Не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу и доле на земљи…“ (II Мој. 20,4). Међутим, већ у следећем стиху јасно се види да је реч о забрани идолопоклонства (ср. II Мој. 20,5). Кад не би било тако, онда Бог не би раније заповедио да се праве ликови.
Овде се ради о једном дублјем принципу. Ми „више нисмо под законом, него под благодаћу“ (Рим. 6,14); „ако тражимо да се оправдамо законом, онда смо отпали од благодати“ (Гал. 5,4). Чињеница да је у Исусу Христу Бог постао човек изменила је Божији однос са човеком. Закони Старога Завета свакако то немају у виду. Свети Јован Дамаскин, један од великих Отаца Цркве, изразио је тачно учење Цркве рекавши да Бог, који је невидљив, недостижан и безграничан не може бити визуелно представљен, али у исто време Свети Јован је заступао став да због тога што је Бог у Господу Исусу Христу узео људску природу, то Богочовека Исуса Христа оправдано можемо да визуелно представљамо у његовом људском облику. Цела Црква је прихватила ово учење на VII Васељенском Сабору 787. године.
Очигледно је да, ако текст из II Мој. 20,4 извучемо из контекста и буквално га протумачимо, у том случају не би било могуће правити слику од било чега, чак ни фотографисати! Али Бог није то забранио. Забрањено је само идолопоклонство, служење лажним боговима. А било би глупо и богохулно лик Господа Исуса Христа и светитеља звати „идолима“.
 
<p cla13.
МОЉЕЊЕ ПРЕД ИКОНАМА
 
Протестант:
Видео сам једног православца како се моли икони. Такав обицај директно се супротставлја Светом Писму.
Православац:
Православни хришћани се не моле иконама. Могао си да видиш православног хришћанина да се моли ПРЕД иконом, али ниси могао да га видиш да се моли икони. Молитва се упућује Христу, или се тражи заузимање светитеља који су представљени на иконама. Мољење икони био би тежак грех, који Црква осуђује.
 
<p cla14.
ПОШТОВАЊЕ ИКОНА
 
Протестант:
Православни се такође клањају иконама и љубе их. Није ли то отворено идолопоклонство и увредљиво пред Богом?
Православац:
Ако човек пољуби слику своје мајке, да ли он тиме одаје част парчету папира, или је то израз његове љубави према мајци? Идолопоклонство се јавља када човек служи самој твари као Богу. То се догађало код древних, примитивних народа и неких данашњих хиндуиста.
Хришћани показују чин поштовања пред иконом јер је она символ личности коју визуелно представља. Љубав и оданост који се тада исказују упућени су Христу или светитељима, а не дрвету, папиру или бојама. Свети Јован Дамаскин је написао: „Ја не служим твари, него Ономе који се обукао у твар ради мога спасења.“ Тако, по схватању Православне Цркве поштовање које изражавамо пред иконом односи се на личност која је на њој представљена. Протестантски приговор против доличне употребе икона у Цркви појавио се са осам векова закашњења, јер године 787. Црква Христова је дефинисала истинско учење о употреби икона, а то је било против јереси иконоборства. Дакле, иста Црква која је одредила канон новозаветних књига Светог Писма, формулисала учење о Светој Тројици и о Личности Господа Исуса Христа, такође је донела и коначну одлуку у погледу достојног поштовања икона. Оно њено учење прихваћено је у целом хришћанском свету, како на Истоку тако и на Западу. Одбацујући ово учење протестанти застрањују од хришћанске истине.
 
<p cla15.
СВЕТО ПИСМО И ЦРКВА
 
Протестант:
На основу Светог Писма, не бих могао да прихватим такву одлуку Цркве.
Православац:
Ако не прихваташ ауторитет и непогрешивост Цркве, како ћеш онда моћи да прихватиш ауторитет и непогрешивост Светога Писма? Јер Православна Црква је та која је одлучила које књиге Новога Завета могу ући у састав Светог Писма. У време када су састављане књиге Новога Завета, постојала су многа „Јеванђеља“ и друге књиге које су се представљале као Апостолска писма. Црква је неке од њих одбацила као неаутентичне, а друге је прихватила као истински апостолске и богонадахните. Ако би Црква могла да погреши у погледу икона, онда би могла погрешити и у односу према Светом Писму. Тако си ти остао и без Светог Писма и без Цркве.
Истина је у томе да је Христос обећао да ће водити Цркву у сваку Истину, и да је врата ада неће надвладати (ср. Јн. 16,13; Мт. 16,18). Одлуке Васељенске Цркве које је она формулисала на својим Светим Саборима морају бити прихваћене од свих хришћана. Без Цркве, не би постојало Свето Писмо.
 
<p cla16.
ПОШТОВАЊЕ ЧАСНОГ КРСТА
 
Протестант:
Увек видим православне да љубе крст. Зашто то они чине?
Православац:
Православни хришћани поштују Крст Часни као символ онога на чему је извршено наше спасење. Апостол Павле је написао: „А ја Боже сачувај да се чим другим хвалим осим Крстом Господа нашега Исуса Христа…“ (Гал. 6,14)
 
<p cla17.
ОСЛОВЉАВАЊЕ СВЕШТЕНИКА СА „ОЧЕ“
 
Протестант:
Православни се обраћају својим свештеницима са „оче“! Исус Христос то забрањује (Мт. 23,9).
Православац:
Христос је увек учио смирењу, па и овом приликом када нас је подсетио да је наш једини прави Отац на небу. Али данас чак и екстремни евангелистички фундаменталисти (крајњи протестанти) не устежу се да се својим земаљским оцима обраћају са „оче“. Исус Христос очигледно није говорио о садашњој римокатоличкој и православној пракси, јер реч „отац“ у његово време није била црквена титула.
Апостол Павле, кога је Исус Христос лично изабрао да објави Његово Јеванђеље, није се стидео да себи припише титулу „отац“. Он каже: „Јер ако имате и хиљаду учитеља у Христу, немате много отаца; јер вас у Христу Исусу ја родих јеванђељем“ (I Kor. 4,15). Православна Црква је задржала овај обичај у погледу оних који су наши „духовни оци“, као што је Апостол Павле био за Коринћане.
Апостол Павле се такође није устезао да мушке родитеље у Ефесу ословљава речју „оцеви“ (Еф. 6,4). Тако и Свето Писмо и хришћанско Предање сведоче да речи Исусове у поменутом случају немају буквално значење. А ако би имале, онда такође и титуле „пречасни“, „пастор“, „доктор“, које користе протестанти једнако би биле неприхватљиве за хришћане на основу исте Христове изјаве. Међутим, ако Христове речи размотримо у њиховом контексту, видећемо да је Христос овде учио људе да избегавају разметљивост и да теже смрењу (ср. Мт. 23, 5-7 и 11-12).
 
<p cla18.
СВИ ХРИШЋАНИ СУ СВЕШТЕНИЦИ
 
Протестант:
Библија каже да су сви хришћани свештеници. Зашто Православна Црква за своје пасторе користи реч „свештеници“?
Православац:
Када су већ сви хришћани свештеници, онда није погрешно и да хришћанске пастире зовемо свештеницима. Званична титула православнох свештеника на грчком језику јесте „презвитер“, што би на српском језику значило „старешина“. Међутим, реч СВЕШТЕНИК је у општој употреби. Православна Црква учи о „царском свештенству“ свих верујућих (ср. I Пет. 2,9), али то не значи да сваки верујући може да врши функцију рукоположеног свештеника. Из Светог Писма јасно се види да је Господ Исус Христос дао Апостолима посебну власт и посебне службе које нису биле дате свим његовим следбеницима (ср. Мт. 16,19 и 18; Јн. 20,22-23). Ова апостолска служба преноси се у Цркви полагањем руку (ср. Дап. 14,23; I Тим. 4,13), и данас се продужава у свештенству Православне Цркве.
 
<p cla19.
ДА ЛИ ЈЕ ЛИТУРГИЈА ЖРТВА?
 
Протестант:
Исус Христос је једини светштеник, јер је Он једном за свагда себе принео на жртву за наше грехе. Зашто онда православни верују да је Литургија жртва коју приноси свештеник?
Православац:
Православна Црква зна и проповеда да је Христово приношење себе савршена и довољна жртва за грехе, и да се њој не може ништа додати. Зато Православна Црква никада није прихватила учење о „жртвеној миси“ средњевековног римокатолицизма.
Па ипак, од најранијих хришћанских времена Божанствена Литургија увек је описивана као жртва. У књижевним споменицима као што је „Дидахи“ (настао 50-100), описује се као жртва о којој је пророковао пророк Малахија (ср. Мал. 1,11). Тако су о томе веома доследно учили и Свети Оци. У Првој Посланици Коринћанима (гл.10) Апостол Павле говори о Евхаристији са жртвеним значењем. Жртвени карактер Литургије састоји се у томе што је она наша жртва величања и хвале (ср. Јевр. 13,5). У њој приносимо Богу материјалне дарове (ср. Филиб. 4,18), као и дар „самих себе, других и свега живота свога“ (ср. Рим. 12,1). Али још потпуније, Литургија је жртва због тога што се у њој светотајински оприсутњује у олтару голготска жртва која је принесена ради нашега спасења. Христова жртва се не понавља, али ми приносимо Богу Христову Голготску Жртву сједињену са нашим молитвама. То је највећи степен „поуздања у крв Исусову“. Овај израз употребљавају протестанти, али без овог правилног разумевања. У Литургији Црква, као Тело Христово, улази у вечни Христов првосвештенички чин проповедања своје јединствене заступничке жртве пред Оцем (сравни Јевр. 7,24-25; 8,1-13). Тако дакле, Литургија је жртва по томе што Црква у њој приноси своје богослужење и молитве сједињене са јединственом жртвом Христовом: са Телом које је ломљено за нас и Крвљу проливеном за наше спасење.
 
<p cla20.
ПРАВОСЛАВНИ „РИТУАЛИЗАМ“
 
Протестант:
Зашто је православно богослужење тако свечано, церемонијално? У новозаветној Цркви богослужење је било једноставно.
Православац:
Бог нема ништа против обреда или церемонијала. Он је у Старом Завету заповедио специјалне и веома разрађене богослужбене обреде, а књига „Откривења“ показује нам да се у НЕбеском Царству одвија и физичко богослужење (ср. Отк. 5,1-4; 8,1-4 итд.). По сазнању Православне Цркве, Црква је присуство Царства Божијег на земљи, а њено богослужење одсликава славу тога Царства.
Знамо, међутим, да је православна Литургија у својој суштини иста она која је служена у раној Цркву. Током векова више је разрађена, али то је резултат природног, историјског развоја. Међутим, на основу раних књижевних сведочанстава, која дају на пример апологије Светог Јустина Мученика и Философа у II веку („Апологија“ 1,67), сазнајемо да су основни елементи остали исти.
Нажалост, то не би могло да се каже за протестантско богослужење. Рани Хришћани су се састајали првога дана у седмици да би слушали читање Речи Божије и учествовали за Господњом Трпезом. Веровали су и знали су да су хлеб и вино у освећењу постајали Тело и Крв Христова. Одбацујући то, у теорији и у пракси, протестанти су отпали од Предања новозаветне Цркве.
 
<p cla21.
РИТУАЛИЗАМ ИЛИ ЈЕВАНЂЕЛИЗАМ?
 
Протестант:
Православље више наглашава ритуализам него привођење душе Христу.
Православац:
Православно богослужење јесте богослужење хришћанске заједнице, зато је оно усмерено на оне који већ верују и познају Христа. У раној Цркви неверницима није било чак ни дозвољено да присуствују хришћанском богослужењу. Модерна протестантска („јеванђелистичка“) пракса да се јутарња недељна служба усмерава на јеванђелизацију и на оне који не познају Христа одступила је од исправне хришћанске праксе. Православна Црква, међутим, не запоставља ни веома потребну мисионарску делатност. Ако су у неким временима православне мисије донекле биле неактивне, разлога за то налази се у робовању православних народа под муслиманима и комунистима. У последње време у току су православне мисије чак и у традиционално неправославним земљама као што су Јапан, Кина, Кореја и неколико савремених афричких земаља, као и у државама Аљаске. Истинска православна Црква тражи да сви православни хришћани буду мисионари и сведоци Христови.
 
<p cla22.
ЈЕСУ ЛИ ПРАВОСЛАВНИ „ПОНОВО РОЂЕНИ“ ВЕРНИЦИ?
 
Протестант:
Исус Христос је рекао: „Ваља вам се поново родити“. Али и поред тога православни хришћани нису „поново-рођени“ верници.
Православац:
Нови Завет учи да у Светој Тајни Крштења они који верују у Исуса Христа примају „ново рођење“ од Духа Светога. „Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије“ (Јн. 3,5). Свети Апостол Павле даје нам исто учење када говори о Крштењу као „Бањи новога рођења и обновљења Духом Светим“ (Тит. 3,5). Човек који је раније био духовно мртав сада у Крштењу прима од Бога дар вечнога живота. Ово духовно рођење има суштински значај за спасење. То је учење Православне Цркве па према томе Православни хришћани су заиста они који су „поново рођени“.
Међутим, протестанти погрешно тумаче ово „поново реођење“. Тако се израз „поново-рођени хришћани“ данас најчешће односи на некога ко је доживео неку врсту плитког емоционалног обраћања. То се свакако не слаже са библијским учењем. Истински ново рођење, које се догађа у Православној Цркви Христовој, јесте духовни догађај који може, али и не мора, да има емоционалне последице.
 
<p cla23.
ЈЕСУ ЛИ ВЕРНИЦИ „СПАСЕНИ“?
 
Протестант:
Зашто Православна Црква одбацује тврдњу да су сви верници спасени?
Православац:
Православна Црква не пориче да се верник „спасава“,. Она само одбацује тврдњу да неко може са сигурношћу знати за себе да иде у Царство Небеско. По Новом Завету, када се човек крштава у Христу, он се спасава од силе греха и смрти и прелази из царства таме у Царство Христово (ср. Кол. 1,13). Али и после тога може се отпасти од Христа путем греха (ср. Јев. 6,4-6). Хришћани нису потпуно и засигурно спасени све дотле док не уђу у Царство Небеско (ср. I Пет. 1,5).
 
<p cla24.
УЧЕЊЕ О СИГУРНОМ СПАСЕЊУ
 
Протестант:
Захваљујемо Богу што код нас постоји учење о сигурном спасењу. Ја знам да сам спасен и да идем на небо.
Православац:
Ти можеш да захваљујеш Богу за такво учење, али је непобитна чињеница да оно нема никаквих основа у Светом Писму. Свето Писмо јасно учи да и верник може да падне у грех или неверје и да тако упропасти своје спасење. То је разлог што Свети Апостол Павле упозорава: „Који мисли да стоји нека пази да не падне“ (I Кор. 10,12). Он затим, као упозорење хришћанима наводи пример Израиљћана који су са Мојсејем прошли кроз Црвено море па су касније опет отпали од Бога и били кажњени. У Посланици Јеврејима стоји као пример и упозорење: „Пазите, браћо, да не буде у некоме од вас зло срце невјеровања, одступања од Бога живога“ (Јев. 3,12). Наше вјечно спасење зависи од нашега опстојавања у Христу: „Јер смо постали заједничари Христови, само ако првобитну вјеру до краја чврсто одржимо“ (Јев. 3,14).
Ни Апостол Павле није за себе сматрао да је постигао „вечну сигурност“ Царства Небеског, него је сматрао да му је неопходно стремљење ка циљу васкрсења (ср. Фил. 3,9-14). Он је укроћивао своје тело да не би после проповедања другима он сам био избачен напоље (ср. I Кор. 9,27). За хришћанско спасење није довољан само један тренутак вере; оно захтева свакодневни процес покајања и континуирано поверење у Христа. У супротном, са нама би се догодило као са онима за које Апостол Петар вели: „Ако они који побјегну од нечистоте свијета познањем Господа и Спаса Исуса Христа, опет се у њих заплету и буду надвладани, бива им потоње горе од првога. Јер боље им било да не познаше Пут правде, него ли кад га познаше што се вратише од предате им свете заповијести“ (II Пет. 2,20-21). Очигледно је, дакле, да је могуће познавати Христа па опет отпасти од Њега. А ако је тако, како онда ти можеш знати да си спасен!? Свакоме од нас може се догодити, не дај Боже, да отпаднемо од Христа. Једина заштита од тога јесте трајно, свакодневно поверење у Христа и борба против греха. Запамтимо речи Христове „Неће сваки који говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско, но који твори вољу Оца Мојега који је на набесима“ (Мт. 7,21). Зато се морамо постарати, као што нам Свети Апостол Петар саветује, „да своје призвање и избор утврдимо“ (II Пет. 1,10).
 
<p cla25.
СПАСЕЊЕ „САМОМ ВЕРОМ“
 
Протестант:
Свето Писмо говори да спасење долази кроз веру, а не кроз дела (Еф. 2,8-9).
Православац:
Човек прима спасење вером и опстаје у том спасењу животом у вери. Нови Завет јасно показује да истинска вера која спасава природно производи добра дела. А „онај који говори: познао сам Га (Христа), а заповијести Његове не држи, лажа је, и у њему истине нема“ (I Јов. 2,4; ср. Еф. 2,10). Зато Апостол Јаков каже да је вера без дела – својих природних плодова – мртва (погледај: Јаков 2,17-26).
 
<p cla26.
ПРИХВАТАЊЕ ХРИСТА ЗА ЛИЧНОГ ГОСПОДА И СПАСИТЕЉА
 
Протестант:
Зашто Православна Црква не учи вернике да прихвата Исуса за свога личног Господа и Спаситеља?
Православац:
Православна Црква не употребљава ове посебне речи, а не чини то ни Нови Завет. Али Православна Црква учи о неопходности личне вере у Христа. На Светој Тајни Крштења, ономе који се крштава Црква упућује питање: „Сједињујеш ли се са Христом? Јеси ли се сјединио са Христом?“ На то он одговара потврдно, исповедајући веру у Христа „као Цара и Бога“. И у Светој Тајни Евхаристије свештеник више пута подстиче вернике овим речима: „Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајемо“. Православна Црква учи да је вера у Христа основа нашега спасења.
 
<p cla27.
СВЕТЕ ТАЈНЕ И СПАСЕЊЕ
 
Протестант:
Примање Свете Тајне Крштења и Причешћа никога не спасава.
Православац:
Спасавајућа сила Христова долази кроз Свете Тајне ако се оне прихватају онако како Црква учи. Обично механички или формалистичко примање Светих Тајни не спасава. У ствари, ако у њима учествујемо недостојно, онда ћемо примити осуду, а не спасење (ср. I Кор. 11,29). Међутим, благодат Божија увек је доступна у Светим Тајнама за оне који им приступају са живом вером у Христа.
 
<p cla28.
КРШТЕЊЕ НОВОРОЂЕНЧАДИ
 
Протестант:
Зашто Православна Црква практикује крштавање новорођенчади? Новорођенче не може да има веру у Христа.
Православац:
Не само православни, него и велика већина неправославних хришћана у свету практикује крштење новорођенчади. Римокатолици, англиканци, лутерани, баптисти и други „евангелисти“ су против ове праксе, и они су свакако иноватори у томе. Деца православних хришћана крштавају се, не после исповедања вере, него у исчекивању и предокушавању вере. Ако се дете од малена узгаја у истински хришћанском дому, оно ће без сумње у врло младом узрасту поверовати у Христа. Ко може да тврди да вера двогодишњег детета, нпр. није спасоносна? Христос је истакао веру деце као пример за одрасле (ср. Мр. 10,15). Могуће је, наравно, да неко ко је крштен као одојче касније у току живота отпадне од вере, али то исто може да се догоди и онима који су крштени као одрасли. Родитељи и кумови новорођенчади која се крштавају гарантују да ће дете „себе сјединити са Христом“, одгајајући се у хришћанском дому и породици Цркве.
 
<p cla29.
ИСПОВЕСТ СВЕШТЕНИКУ
 
Протестант:
Зашто православни хришћани исповедају своје грехе свештенику? Само Бог може да опрости грех.
Православац:
Православна Црква учи да је Бог заиста једини тај који опрашта грех, на основу искупитељског подвига Христовог. Међутим, за време своје земаљске службе Господ Исус Христос је опраштао грехе, и Нови Завет јасно показује да је Он својим Апостолима дао власт да отпуштају или задржавају грехе (ср. Јн. 20,23). Црква и сад поседује ту власт.
У раној Цркви тражило се од оних који почине озбиљне грехове да се исповедају пред целим црквеним скупом предвођеним од стране епископа или свештеника. Касније се развила пракса појединачног исповедања пред самим свештеником. Неопходно је формално разрешење када је у питању велики грех јер он нарушава не само наш однос са Богом, него и шире, однос са Телом Христовим, Његовом Црквом. Зато се објављује опроштење од стране свештеника дотичне црквене заједнице, који је директни неследник Светих Апостола. Међутим, исповест се не своди само на вршење Свете ТАјне Исповести. Православна Црква учи да је покајање важан аспект свакодневног хришћанског живота. Хришћани треба да исповедају своје грехе Богу без одлагања. Тешки греси доводе до искључивања хришћанина из светотајинског живота Црквене заједнице (ср. I Кор. 5,1-15), а после се присаједињује заједници кроз разрешење које свештеник даје као резултат принесеног покајања.
 
<p cla30.
ЈЕ ЛИ СВЕТА ТАЈНА ПРИЧЕШЋА САМО СИМВОЛ?
 
Протестант:
Хлеб и вино на Тајној Вечери Господњој не могу да буду стварно Тело и Крв Исуса Христа. Они имају само символично значење.
Православац:
Ово протестантско учење није израз речи Божије, него људско учење и мишљење. Овако учење о Светој Евхаристији сасвим је противно Светоме Писму. Свето Писмо каже да је Господ, када је на Тајној Вечери узео хлеб и благословио гам рекао: „Ово је Тело Моје“ (ср. Мт. 26,26). Узевши чашу, изговорио је ове речи: „Ово је крв Моја…“ (ср. Мр. 26,27). Међутим, многи који себе сматрају „библијским фундаменталистима“, не могу да прихвате чисту истину како ју је Исус Христос саопштио. Па ипак, учење Господа Исуса Христа је јасно: „Који једе моје Тело и пије Моју крв у Мени пребива и Ја у њему“ (Јн. 6,56); и „ако не једете тијело Сина Човечјег и не пијете крви Његове, немате живота у себи“ (Јн. 6,53). Као што се и данас догађа, и тада многи од оних који су чули ово учење Господа нису могли да га прихвате. Свето Писмо нам говори да су такви ученици радије напуштали Христа него ли прихватали Његову науку (види Јн. 6,60-66). Они су у ствари били први протестанти!
Ово учење Господа Исус Христа никада није било спорно у Православној Цркви, која га је увек доследно проповедала, од апостолских времена, па кроз период великих Светих Отаца и уитеља Цркве до наших времена, Сви велики Оци сведоче да ове речи Господа Исуса Христа имају буквално значење.
 
<p cla31.
ХЛЕБ И ВИНО ИЛИ ТЕЛО И КРВ?
 
Протестант:
Како могу хлеб и вино у правом смислу да буду тело и крв Христова?
Православац:
У Православној Цркви, за разлику од западних хришћанских организација, никада није било журбе да се објасни „како“? Цркви је позната наука Господња, и она је прихвата са смерношћу и вером. Реч је о надумној „Тајни“. Може да нам и не буде познато то „како“, али знамо да Христос кроз Духа Светога прихвата ове смерне дарове и кроз њих нам даје Себе.
 
<p cla32.
ХРИСТОС И КАНИБАЛИЗАМ
 
Протестант:
Али зашто би Христос хтео да нас храни својим телом и крвљу? То личи на канибализам.
Православац:
Ако мислиш да је то канибализам, онда би било боље да свој приговор упутиш лично Христу, јер је Он учио нас да треба да једемо Његово Тело и пијемо Његову Крв. Узимајући удела у Телу Његовом, жртвованом за нас на крсту, и Крви Његовој, проливеној за наше спасење, ми у потпуности учествујемо у нашем спасењу. Христос нас лично храни својим васкрслим Животом, сједињујући нас са Собом и једне са другима у Њему.
 
<p cla33.
МОЛИТВЕ ЗА УМРЛЕ
 
Протестант:
Зашто се православни хришћани моле за умрле? Није ли касно да се молимо за некога ко је већ умро?
Православац:
Православна Црква учи да је свима људима, како живима, тако и мртвима, потребна милост Божија. „На страшном суду Христовом“ појавиће се и хришћани и неверници. По речима Апостола Павла, „свачије ће се дело огњем испитати какво је“ (ср. I Кор. 3,13). Даћемо одговор и за „сваку празну реч“ коју изговоримо (ср. Мт. 12,36). Пред таквим строгим судом ми упућујемо своје молитве Богу за оне који су отишли из овога живота.
 
<p cla34.
ОЧИШЋЕЊЕ ГРЕХА КРВЉУ ХРИСТОВОМ
 
Протестант:
Али греси хришћана се спирају крвљу Христовом.
Православац:
Да, чисте се крвљу Христовом. И ми се молимо да се на основу крви Христове коју је Он пролио за нас опрости сваки грех и безакоње који каљају човека. А нико се потпуно и коначно не спасава дотле док не уђе у Царство Божије.
 
<p cla35.
ПРАВОСЛАВНЕ И ДРУГЕ ХРИШЋАНСКЕ КОНФЕСИЈЕ
 
Протестант:
Зашто Православна Црква напада веровања других хришћанских конфесија?
Православац:
Православној Цркви није потребно да „напада“ друге, неправославне хришћане. Она је свесна да је само она сачувала пуноћу хришћанске вере и живота. Пошто су други хришћани одступили од те пуноће. Православна Црква настоји на томе да им покаже ту пуноћу и пут којим се неко може опет у њу вратити. Због тога православни хришћани увек воле да воде дијалог истине и љубави са другим хришћанима.
 
<p cla36.
ПРАВОСЛАВЉЕ И ЦИЉ ЉУДСКОГ ЖИВОТА
 
Протестант:
Шта је циљ човековог живота по учењу Православне Цркве?
Православац:
Православна Црква држи да се смисао и циљ живота, за сваког човека и жену, састоји у постизању заједнице са Богом у овоме животу и за сву вечност. То се остварује „поновним духовним рођењем и преображењем у подобије Божије силом Духа Светога. Сваки човек лично прима Духа Светога када се крштава у Господа Исуса Христа, у Коме је Бог открио Себе свету. Целокупно учење Православне Цркве заснива се на овој основној истини.
 
<p claПОУКА ПРАВОСЛАВНОМ ХРИШЋАНИНУ
 
Рођење у православној породици и у православном народу није довољно за твоје спасење. Православни живот се не састоји само у спољашњем придржавању одређених обреда, него у целосном посвећењу Богу. Нећеш моћи истински доживети пуноћу и богатство светог Православља ако си незналица у својој вери. Црква нас позива у вечни живот у Господу Исусу Христу, Сину Божијем. Ми смо домаћи Богу, чланови заједнице која обухвата небо и земљу. Остваримо лично у своме животу ову визију и истину Православља, тако што ћемо се одазвати на позив Цркве: да постанемо личности преображене у подобије Божије благодаћу Духа Светога!
 
<p claПОРУКА ПРОТЕСТАНТСКОМ ХРИШЋАНИНУ
 
Православни хришћанин може да разуме твој ентузијазам према Христу и према свему што ти сматраш да је по Јеванђељу, јер ми у Православној Цркви највише волимо Христа, са Оцем и Духом Светим, и трудимо се да му у свему будемо верни. Али многа учења, која су заједничка свима протестантима откривају велику конфузију у њиховим схватањима и показују да протестанти погрешно разумеју Христа, Његову Цркву и Јеванђеље. Зато је потребно да се протестанти темељно и са историјског аспекта упознају са Православном Црквом, и своје учење да озбиљно преиспитују у светлости Светог Писма и аутентичног хришћанског предања. Православни хришћани су свесни да је њихова Црква истинита Црква Христова. И протестанти су позвани да ступе у пуноћу Православне Цркве, а њена пуноћа састоји се у пуноћи живота у Господу Исусу Христу.
   

Један коментар

  1. Ljiljana Novakovic

    Bilo bi korisno da se organizuju redovni duhovni razgovori- debate na novom crkvenom televizijskom kanalu „Hram“ o dogmatskim razlikama u ucenju pojedinih hriscanskih crkava. Na primer, pitanje dve prirode, bozanske i ljudske, u Isusu Hristu. Ima i mnogih drugih koja su bila predmet rasprava na vaseljenskim saborima. Posebno bi bilo znacajno istaci, kada je rec o Pravoslavnoj crkvi, znacaj ucestvovanja u liturgijskom zivotu i poznavanju sustine pojedinih sluzbi. U ove dane Velikog posta, zar ne bi bilo korisno posvetiti nekoliko emisija „liturgiji predjeosvecenih darova“ ili Velikoposnom Triodu?
    S postovanjem
    Ljiljana Novakovic

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *