ПОУКЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

 

ПОУКЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ
 

О подношењу жалости,
дуготрпељивости и о смирењу

 
Када су ме упитали да ли да користе снагу магнетизма, ја сам одговорио да су Хришћанима подарене и веће и много поузданије силе: вера и молитва. И свако спуштање на нижи пут, који ето човек открива тако што га попут слепца напипава својим самовољним и горим размишљањем, не представља ништа друго него пад.
Речено је да не волимо језиком, него делом и истином. Зато, запамтимо, љубав од ћутања не постаје мања. Истина не нестаје ако заћуте речи.
Као што верујемо речима, тако исто треба да верујемо и ћутању.
Помолимо се да Господ благослови и наше речи и наше ћутање, тако да не буду ни речи празне, ни ћутање бескорисно.
Свако од нас, у мањој или већој мери, шири онакав живот каквим сам живи, тј. нови или стари. Највећи је дар када неко у другим људима шири узвишен живот. Благо ономе ко у овоме служи као оруђе
благодати Божије. Не усуђујући се ца себи ово припише, човек може да жели да бар, лажном речју и нецостојним примером, не шири лажни живот, живот по телу, живот греховни и лицемерни. Реч лажни, потпуно пристаје лицемерном животу, животу који само наизглед делује као побожан и бого
угодан.
Благо вама ако вас узасрамоте. Благо вама! Зар не би требало да се трудимо да се што ближе примакнемо блаженству? Како да будемо блажени ако нас узасрамоте, ако не можемо да истрпимо ни ако се за нас каже да смо под истрагом или да нам се суди, иако још нисмо ни осуђени? Много је оних који су осуђени, а који нису осрамоћени.
Када себе пажљиво проматрамо, не би требало да нам пажња слаби и за небројене жалости око нас, које настају због сиромаштва и других ситуација које нам праведни Творац даје. Такве невоље су нам дате да би се једни људи научили трпљењу, други да би се поправили, трећи да би се научили да помажу другима. Оне који су себе посветили Богу, такве недаће подстичу
да умноже молитве за наше грехе и за наше незнање.
Има на жалост тужних људи који своју тугу не разблажују утехом. Има људи који су се утешили и који, на жалост, своју утеху не разблажују са мало туге, која извире из љубави и смирења. Има људи за које као да не постоји ништа цтто је невидљиво и који се тако узалуд скривају од онога што је неминовно. Ипак, има људи који су снагом воље начинили својеврстан пробој у духовни свет, или бар мисле да су то учинили. Да ли је то потребно? Да ли тако треба? Зар није скромније да са надом чекамо пред затвореном градском капијом, да чекамо када ће отворити врата Онај Који има Давидов кључ?
Само смирење може донети мир нашој души. Душа која није смирена и коју стално витлају таласи страсти, мрачна је и мутна као хаос. Дајте јој да нађе снагу у смирењу и тек тада ће се у њој појавити истинска светлост. Тек тада ће у њој настати складан свет исправних мисли и исправних осећања. Гордо мудровање и закључци, настали из земаљске природе, загушују душу као
магла, пропуштајући у њу само привид слабе и нејаке светлости. Учините да магла падне у долину смирености, и тада ћете над собом угледати чисто и високо небо. Душа себе саму загушује комешањем и хуком надмених, увек немирних помисли и страсних жеља. Дајте јој да се утиша у смирењу, и тек тада ће моћи да осушне и чује склад природе, који савремени човек још увек није потпуно уништио. Моћи ће да у њој чује сазвучја који су достојни премудрости Божиј е као што се у тишини ноћи могу чути далеки звуци.
Не могу да прекоревам осетљиво срце које воли. Зар је боље срце које је хладно? Камено срце треба размекшати, хладно-загрејати, а осетљиво и оно које је способно да воли, њега треба узвисити од природне љубави до љубави духовне. За овакво срце најбољи је пут тиховања који даје промисао Божји, да ово срце, утонувши у породичне везе, не би било сасвим загушено само том природном љубављу. Није увек страшно када срце остане као у детета. И Господ нам је заповедио да будемо као деца. И Апостол нам каже да будемо безазлени као деца, да
будемо добри попут деце, да волимо простодушно као деца. Не треба се жалити на оно што је Бог дао кроз природу, него га уздизати до благодати, па ће све бити добро.
Често се догађа да онај човек који пажљиво гледа, нађе у свом природном карактеру нешто што би требало поправити и нешто што је потребно постепено мењати. Потпуно је исправно да он у таквој ситуацији тражи помоћ од Бога. Ако помоћ не стигне одмах, не треба губити наду. Треба и даље куцати на врата милосрђа и истовремено се подвизавати, да би се зауздали лоши нагони срца и воље. Када нас запљусне негодовање и гњев, не треба да допустимо себи да тако говоримо и да по томе поступамо, него је потребно да се уздржимо и да размишљамо о свему томе, као и да кроз молитву утишамо страст. После тога можемо да ономе ко је згрешио, одмерено укажемо на грешку, и да му снисходљиво одмеримо казну.
Семе правде сеје се у миру који ствара мир. Мноштво чуда не мора да нас доведе ни до каквог закључка. И само једно чудо може бити доказ да постоји Бог. Хиљаде чуда
могу да укажу само на пророка. Лазарево васкрсење показује нам чудотворца Бога, али да бисмо то могли да видимо, потребно је да у овом чуду откријемо оно што га уздиже изнад свих оних чуда која су учинили Богоносни људи, а која су, на први поглед, иста као и поменуто чудо Господње.
Зашто мислите да је радост далеко? Она је ту, близу. Она је иза жалости, као што је, у Песми над песмама, женик иза зида близу своје невесте. Увече плач, а ујутро радост.
Потребна је велика обазривост када се спаја слатко са горким, радост и страх, да у радост богопознања уносимо страх јер смо свесни своје недостојности, која и чисти кладенац може да замути својим комешањем, и која може да помрачи светлост, или да је цретвпри у некакав слаби бљесак или привиђење.
Понекад човеку није лако да види своје невидљиве, али несумњиве грехе јер их заклањају врлине које тај човек лако уочава, али кој е су само привидне.
У наше време често се дешава да неки људи мисле да исправно и корисно поступају, приносећи службу Богу, а у ствари само
прате, и то не увек успешно, моду која је тренутна и коју пропагирају други. Тако они служе тој моди, надај ући се да ће им она послужити на корист.
Замаљска радост бива проткана тугом јер душа потајно осећа да јој овоземаљско није довољно, те да чезне за бољим. Тугујући за Господом, душа осећа и радост јер осећа да, као што каже Апостол, туга за Господом доноси спасење. Нека да Бог да тражимо радост у којој се неће скривати жалац туге. Нека да Бог да се не плашимо туге која ће се претворити у радост.
Увек треба видети и показивати истину, па макар она била и жалосна јер се и од такве истине учи, да не бисмо дочекали горку истину, која не само да васпитава, него и кажњава збога нашег немарног односа према њој.
Кажете да онај ко није убеђен у своју победу, да ће тај бити побеђен. Ипак се не слажем са тим. Онај ко се бори за праведну ствар и ко се у Бога узда, може да победи и мимо очекивања, у околностима које ни најмање не пружају наду на успек. Има примера када је, уз извесне губитке, битка ипак
добијена, и то само због тога што се није смело допустити непријатељу да нас баш сасвим победи и уништи.
Покушајмо да се барем на кратко отргнемо од свега што је земаљско и пролазно и за шта смо нужношћу привезани, или својом вољом, и покушајмо слободно, али озбиљно да продремо погледом у оно шта је небесно и вечно. Из тродневног гроба устаје Светлост вечнога живота. једни виде, и верују. Други не виде, и верују. И сви су блажени јер верују.
Када Господ узима добре душе, оне са собом односе делић милости Божије, која је на њих и кроз њих силазила са Небеса. 3ато нама који остајемо више него раније прети гнев Божји.
Треба на време да мислимо куда нас води живот и куда нас је однео, не без учешћа промисла Божијег, а сада треба ту да мирујемо, или да корачамо путевима истине.
Добро је ако у болести осетимо да више не припадамо овоме свету и добро је то осећање задржати у себи и онда када оздравимо. Није чудо што се то осећање после болести појављује теже него за време
болести. Док је човек болестан, Бог му дарује оно што му је потребно док је немоћан, а када човек оздрави, Бог од њега захтева да се подвизава и да се труди не би ли задобио то осећање.
Насупрот нашој немоћи, греховности и ништавности стоје бесконачна благост и свемогуће милосрђе Божије. Бог нам је дао да се против лењости боримо нечим што је у нама Он створио. Ако умемо да победимо лењост и да се неуморно трудимо да би смо задобили овоземаљска добра и привилегије, зашто не бисмо могли да потакнемо себе и на подвиге зарад Царства Небеског? Онолико колико се трудимо, онолико нам Бог показује на праведно и свето дело и дарује нам снагу да то остваримо. Истина, није нам увек дато да то одмах видимо, али је сасвим довољно то што нам Бог помаже да нас не поразе препреке и очајање. Уоеталом, за дом који се гради у души нашој може се рећи да расте онако како се у причи казује за цркву Кијево-Печерске лавре: док је градња била у току, стално је била тек нешто мало изнад земље, а када’ су радови били говоти, одједном се указала цела.
Жалост може бити оправдана, али никада не сме бити претерана. Искусни мудрац каже: Жалост је многе убила, и нема користи од ње.
Жалост никада не сме бити јача од вере у Бога и од наде у Његову помоћ. Без обзира на то шта се десило, треба да верујемо у Његово милосрђе и да се надамо да ће нас Он помиловати.
За ово је потребно да своје мисли одвлачимо од онога што нас жалости и да молитвом упошљавамо свој ум и срце. Не би требало да нас жалости још и то што у таквим околностима молитва није саврше
на. Принесите Богу жељу да се молитве, а Он ће вас услишити и дати вам молитву. Чак се ни плач Светитеља који су туговали због неке краткотрајне недаће, не сматра богоугодном жртвом Богу, а наше дуго и неутешно туговање не само да није богоугодно, него може да буде и грешно. Речено нам је: Не тугујте као остали, који немају вере.
Наша је дужност да са љубављу и смирењем детета и хришћанским стрпљењем носимо крст који нам је дат, а не да га
меримо и да га поредимо са другима. Дужни смо да се не жалимо на невоље, да бдимо над собом и да се снажимо, да не бисмо, изнемогли и посустали, били лигцени припремљене награде.
Сви су утешитељи, а не исцелитељи зла,каже праведни Јов за своје пријатеље. Такви су сви људи. Само Бог мо>ке заиста да утеши, и онда када дарује, и онда када одуЗИМа.
Ако трпиш искушења и жалост од ближњих, учи се у трпљењу и праштању онима који те вређају. Тако за динар искушења можеш да купиш читаво богаство врлина.
Ако трпиш жалост, не имајући никакве своје кривице, заблагодари Господу. Реч невин лечи твоју жалост попут мелема.
Када котао ври на ватри, тада му се не приближавају муве које би могле да га опогане, нити неке животиње које би могле да украду јело, које се у котлу спрема за чо.века. А када се котао скине са ватре и када се прохлади, видећете ројеве мува које круже, а дрске животиње су већ ту и гледају како да се дочепају хране. Тако је и са човековом душом: када она ври пламеном
чежњом за Божанским, тај духовни огањ јој истовремено даје снагу да делује и служи јој попут оклопа који је штити. Али, ако из немарности дозволи да се овај огањ угаси и ако се угаси побожна усрдност, онда се рађају сујетне, празне, лукаве и нечисте помисли, роје се у осећањима, падају у дубину душе и тако је скрнаве. Тада се може прикрасти и нека дрска страст и да покраде из душе све оно што је било припремано да би се угодило Богу.
Када кућу захвати пожар, мноштво људи притрчава да се бори против ватре да се спасе шта се спасти може. А када душа гори у пламену зле страсти, похоте, срџбе или очајања, да ли се исто тако брзо окупе људи који би похитали да животм водом праведних речи и речи љубави угасе смртоносну ватру, пре него што она покори све душевне снаге и пре него што се разбукти и слије са пакленим огњем?
Човек не види своју душу до саме дубине. Царство Небеско је налик семену, које човек посеје у земљу и семе ниче и расте, и ако ин не зна за њега. Између сетве и жетве има и кише, и ветра, и хладноће, и врућине,
и мразева. Дај, Господе, да човек сеје добро семе у душу своју, да га залива, чува и да чека милост од Бога, Који једини може да награди.
Када су Асирци стајали испод зидина Јерусалима, и онима који су стајали на бедемима довикивали свакакве речи, хулећи на Господа, трудећи се да поколебају њихову веру у Бога и верност цару, тада је побожни Језекија наредио својим људима да не одговарају, а он је отишао у храм да се моли. Тако би требало да поступају и Хришћани онда када их опхрвају свакаве мисли. Не одговарај, не слушај, погрузи се у своје срце, призивај Име Господње и заштити се крсним знамењем споља и изнутра.
Тачно је да Бог неке људе кроз сиромаштво води у спасење. Ово Он сам чини и није вама оставио да то чините, него вам је Син Божји поручио да таквима чините милостињу. Испуните ову заповест и спасавајте се њоме. А то, да ли некога треба очистити кроз сиромаштво, Бог ће Сам одлучити и учинити и од вас неће трежити помоћи. Ако желиш да учиниш добро дело, а искушава те жеља да се хвалишеш,
размисли, па ако се ствар може одгодити, ти сачекај, не жури, него укроти своју сујету. Али, ако треба нахранити гладнога, похитај да га нахраниш и, исто тако, похитај да осудиш и победиш своју сујету.
Слобода која искључује сваку могућност да погазимо добро, јесте савршена и Божанска. Било би бесмислено да је Бог створио човека да буде Бог, а не твар. Не дати човеку слободу која је својствена твари, тј. слободу која је ограничена, али која не искључује могућност да се човек удаљи од добра, значило би начинити машину од човека. Машина не може да чини зло, али не може да чини ни добро, она не може да учествује у блаженству.
На питање како је постало зло, свети Василије Велики одговара: оно је настало онако како настаје мрак када затвориш очи. Онај ко је створио око није крив што си ти зажмурио и што је за тебе настала тама. Чему служи слобода? Она служи томе да можеш да изабереш добро и да уживаш у блаженству, као Анђео и као човек, а не само да луташ по земљи као животиња или да постојиш попут неке биљке.
 

   

Један коментар

  1. SNJEŽANA OSTOJIĆ

    SLAVA BOGU!PREDIVNO.HVALA NA OVAKO DIVNOJ PODUCI…SRCE MI JE ISPUNJENO RADOŠĆU.JOŠ JEDNOM PUNO HVALA.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *