ПОУКЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

 

ПОУКЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ
 

О разним питањима духовног живота
 
За духовна дела пре свега је потребан Божји благослов, а он се може задобити само ако су нам побуде чисте, а не ако у позадини наших намера стоји угађање нашој суј ети.
Несрећна случајност може да прерасте у несрећан обичај.
Неопходно је да једноставност не буде нез мудрости.
Како још ниси схватио да једноставност ослобађа, а да свака компликована префињеност пре или касније ствара мучнину. Срамота је што неправославни боље поштују недељу него они који себе називају православнима. Понекад се овај хаос не може исправити људским средствима, па би требало да се уплашимо да ће нас са Неба стићи још страшније казне од оних које већ
трпимо.
Служење Богу састоји су и у томе да не инсистирамо сувише на томе да спроводимо своје, па макар и добре жеље и да чиста
срца слушамо оно што нам други, добронамерно и са љубављу предлажу.
Не би требало да се устежемо да чинимо добро ближњима, уздајући се у Бога, а не у себе. Ономе ко овако поступа Господ неће ускратити Своју заштиту и милост.
Искрену отвореност не би требало да примамо као чин слободног разума, са истим оним поштовањем и страхом Божјим, са којим се прима тајна хришћанске, Божије душе.
Треба се чувати да не напишемо или кажемо више, или мање од онога што каже истина. Ова обазривост није тешка, а само је она потребна.
Само се на истини и на правди може градити мир, и за себе, и за друге.
Наравно, лакше се подноси добровољно понижење, него ли оно које нам наносе други. Тако је са сваким подвигом. Али, шта је корисније?
Када видимо да пате они који су добри, то изазива посебну жалост. Она није оштра, али је дубока.
На затворена врата се куца са молитвом. Са саветима се може ући само на отворена врата.
Све се рађа и расте у ћутању. Дела која су пре времена обзнањена, често се завршавају само звекетом речи.
Добро је ћутање са кротошћу и смирењем, добра је и реч која изражава љубав према добру и стремљење ка правди. Радујте се Господу и онда када нам овај свет не улива радост, или када нас, шта је још горе, саблажњава весељем што је налик пуцкетању грања које гори испод ко
тла.
Чврстој истини слаби докази не само да не користе, него јој и штету наносе, пошто непријатељима откривају рањива места. Ма какве да су околности, не треба да очајавамо. Чамотиња неће учинити да околности постану боље, а нама може бити само горе.
Свети Оци нас уче да не размишамо много о људима који су у бољој ситуацији од нас, и ако, они на то немају ни мање ни више права него ми. Боље је да гледамо на оне који имају исто онолико права као и ми да
се налазе у некој пријатној ситуацији, а налазе се у много горој, него ли ми. Онај први начин размишљања води нас у роптање или у завист, а овај други, он нам помаже да будемо задовољни оним што имамо.
Да ли је добро позивати друге да иду и дају душу своју за браћу, а своју душу носити тамо куда она хоће и где је њој лакше? Будите мудри као змије и безазлени као голубови. Овај савет нам је дат за све животне прилике, па и за оне најтеже.
Велики је подвиг принети Богу на жртву све оно шта нас жуде, у овоземаљском животу забавља и увесељава.
Много је корисније да се бринемо о томе како да дочекамо свој крај у миру и у доброј нади, него да мислимо о томе где ће нас покопати, или да правило скупе гробнице.
Ако и нехотице осећамо да нам је живот постао терет, требало би да подигнемо поглед ка Господу и да се не жалимо како нам је живот досадио. Бог нам га даје и продужава ради нашег спасења, па треба да га схваимо као дар. Ономе ко нас дарује треба да се захвалимо, а не да се жалимо.
Не треба се подвизавати на сваки начин о којем нешто чујемо. Није свакоме сваки подвиг на корист.
Ако је речено да богатство треба да се стиче само од себе, а не да у њега улажемо своје срце, зар није погибељно ако наше срце жуди за њим?
Искусна мудрост каже: у радости не заборави да се припремаш за жалост, а у жалости не заборави да се надаш бољем.
Ако вам је Господ даровао радост, да у вашој души буде рај, настојте да тај рај тамо и остане. Не престајте да радите на њему и да га чувате, трудећи се да, према својим способностима, чините добро и да се уздржавате од свега што не бива по Божјој вољи, него по људској самовољи.
Не слаже се са душевним миром мисао да некога не волимо. Зато не треба ни да мислимо о томе. Треба да се молимо за ближњега и да не заборављамо своје обавезе и вољу Божју.
Научите да будете једноставни. Не ословљавајте људе посебним именима која су изнад њих. Не заносите се непотребним идејама.
Ономе од кога желимо да чујемо истину, а посебно духовну истину, треба и само да приступамо са простом истином и да га не величамо узалуд,јер ако он буде слаб и полакоми се на величање, неће више бити у истини па више ни ми нећемо моћи да од њега чуј емо истину. А ако буде строг, може
се дестити да нам и не одговори.
Заповест да не волимо сина и кћер више него Господа може извршити и онај ко живи заједно са сином и кћерком, а може је
прекршити и онај ко не живи заједно са њима. Размислите, у каквој ситуацији ћете моћи боље да извршите ову заповест, па тако и живите.
 

   

Један коментар

  1. SNJEŽANA OSTOJIĆ

    SLAVA BOGU!PREDIVNO.HVALA NA OVAKO DIVNOJ PODUCI…SRCE MI JE ISPUNJENO RADOŠĆU.JOŠ JEDNOM PUNO HVALA.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *