ПОУКЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

 

ПОУКЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ
 

О односу према ближњима
 
Не бих имао смелости да кажем ближњем: желим да ме волиш, а опет, чини ми се да не бих ни рекао: не желим да ме волиш. У томе има нечега што одбија, нечега што отуЂује и што срцу другог човека може нанети тежак ударац.
Корисно је знати речи критике јер су оне лек против гордости и савет да свагда будемо опрезни.
Готово да и нема потребе да критикујемо човека од своје воље, једино ако он сам не да повод да му се каже истина. Тешко је осуђивати јер се у то веома лако умеша и самооправдавање. Поред тога, осуда може
да начини непријатност другоме, који је пренео ту осуду, и зато би најбоље било да се помолимо Богу да Он научи свакога од нас да се на поступке ближњих гледа чистих очију, без осуде и без подозрења.
Ако други човек не показује хгељу за помирењем, ви са своје стране покажите мир и не судите строго. Не треба себе подметати под стреле и није ништа ружно
употребити штит онда када вас други напада.
Никада не треба улазити у препирке, а нарочито онда када непријатељ може да надговори онога који је у праву и када се непријатељ не плаши да ће бити прекинут, него се нада да у случају нужде, ако већ није у могућности да покаже да није у праву, свога супарника може победити грубошћу и подсмехом.
Праведно је и корисно да мерицу стрпљења пунимо водом кротости и да је изливамо на огањ љубоморе, да би овај полако горео и да се не би разбуктавао и претварао у пожар који је у стању да се отме контроли и да уништи зидове љубави, снисходљивости и смирења.
Мени се чини да непријатеља има мало, а много је оних који, због неспоразума, погрешно разумевају друге људе и њихове поступке, па због тога постају недобронамерни.
На грдњу је корисно одговарати кротошћу него ли грдњом. Сетимо се истине да се прљавштина не скида прљавштином, него да се она уклања водом.
Не треба се плашити клевета, него треба бити на опрезу од њих. Клевете нас уче опрезности, а опрезност чини да клевете постану немоћне.
Зашто човек сам себе узнемирава тескобним размишљањима о некој ништавној непријатности? Зашто би наш мир и наша спокојност требала да зависи од људског размишљања? Ако смо исправно поступили, нека је слава Богу, а људско мишљење нам то не може одузети.
Требало би да нам је теже да осуђујемо људе, него да их мирно посматрамо, као што посматрамо како ветар њише гране дрвећа, или како тече река. Међутим, очевидно је да је човеку тешко да гледа без осуде. Шта радити? Треба се постепено учити томе да најпре осудимо себе због тога што осуђујемо ближње, потом да се уздржавамо од осуде речима онда када се покрене помисао на то, а затим да зауставимо и саму помисао на осуду другога. Онај ко довољно познаје и осуђује себе, тај нема времена да осуђује друге.
Немојте упорно избегавати људе јер међу њима има и Божјих људи. Требало би да се
трудимо да и добра дела чинимо са дозом опрезности, да не би испред њих претходило неко наше мудровање и наша воља. Када смо у контакту са људима различитих вероисповести, требало би да слободно и смело изражавамо убеђеност у исправност православне вере. Али, када критикујемо заблуде и заблуделе, требало би да показујемо кротост, мир, снисходљивост и обазривост: ово су особине које су потребне исто колико и ревност.
Не претварај у буру поветарац људских лакомислених речи. Има клевета које одводе човека у прогонство, које бацају у беду, тамницу, и то није лако. А зар није лакше да клевета, попут ветра, прохуји поред ваших ушију? Уђи у дом свој, и не слушај хук ветра.
У контакту са људима који су неспокојни, корисно је да се према њима понашамо што једноставније, што мирније и што спокојније, без било какве извештачене присности, али и без намерне хладноће. Овакво понашање неће наудити ни онима који су спокојни.
Када се уздамо у Бога, можемо да поднесемо недаће и да сачувамо свој мир, па макар и не сусретали мир код оних људи који нас окружују. Јер, речено је: бејах миран са оним који мрзи мир. Нека да Бог да и они заволе мир.
Онај који гледа са подозрењем, тај лако може доћи до мржње према човеку. Онај који жели да има љубав према ближњем, требало би да гледа чисто и једноставно. Треба избегавати срџбу. Гњев не приближава човека правди Божјој. Гњевом се само може пробудути и увећати раздраженост другога човека. Само се стрпљењем и миром човек може одобровољити. Духовни закон каже да треба помоћи ближњем и при томе не вређати и не повређивати другога.
Добро је говорити истину када обавеза, или љубав према ближњем то захтевају од вас. Али, то треба чинити тако ца не осуђујемо ближњег, да се не поносимо и не уздижемо као неко ко можда боље од других познаје истину. Поред тога, потребно је да знамо људе и догађаје, да се не би догодило да уместо истине кажемо укор и да уместо
мира и кротости, начинимо непријатељство и штету.
Људска реч може бити оштра као мач и тада она рањава и убија, а може бити блага као јелеј и тада је она попут мелема који исцељуј е.
Не судите, да вам се не суди, па и ако вам се чини да има разлога за осуду, зато што онај ко је близак Господу може да стоји или да пада. Још је горе ако судите као злонамерни судија. Мислите да људи причају бесмислице, а они казују о ономе шта је души на корист и о томе како да се чини добро.
Када осуђујемо своје ближње, ми сами себи наносимо велику рану. Овога се треба чувати и искупљивати се тако што ћемо осуђивати и корити себе и молити се да Бог буде милостив и онима које смо ми осудили, и нама који смо их осудили.
Трудите се да срце и намере ближњих позитивно прикватате. У том случају бићете ређе у прилици да погрешите, а вашем ближњем ће бити лакше да се поправи.
Како рече древни философ, не треба са узбуђивати ако вас магарац удари.
 

   

Један коментар

  1. SNJEŽANA OSTOJIĆ

    SLAVA BOGU!PREDIVNO.HVALA NA OVAKO DIVNOJ PODUCI…SRCE MI JE ISPUNJENO RADOŠĆU.JOŠ JEDNOM PUNO HVALA.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *