Потребно вам је мало светости да бисте препознали Светог – Невероватне приче монаха Никона из Новог скита Свете Горе Атонске. Део 2.

Монах НИКОН Новоскитски

 

Монах Никон је игуман (геронда) келије Светог Спиридона, придруженој Новом скиту Свете Горе Атонске, и ученик старца Јефрема Аризонског.

 

Смелост неприметног мирјанина

Навешћу још један пример. Један духовник је објавио књигу. Говори о томе како је неки свештеник у великом провинцијском граду развио врло активну друштвену делатност и погордио се због плодова свог рада. Испуњен гордошћу, говорио је:
„Ко је отац Амфилохије (Макрис)? Да ли он ради више од мене? Ко је отац Филотеј (Зервакос)? Да ли он ради више од мене?“
Једне ноћи, док је свештеник спавао, изненада се пробудио без икаквог разлога. Нешто га је пробудило. Свештеник је устао, обукао се не схватајући шта ради, ставио је камилавку и погледао на сат. Било је пола три ноћу. Изашао је напоље и, не схватајући зашто то чини, ушао у храм на помоћна врата. Време је било облачно, севале су муње и падала је киша. Удивљен, свештеник је гледао храм. Одједном је севнула муња и осветлила све около. У тих неколико тренутака успео је да види како се у припрати један мирјанин прекрстио, отворио врата храма и ушао унутра. Свештеник је пожурио за њим, тихо отворивши врата храма да се не чује. Кандила су горела, и свештеник је видео мирјанина како се моли на коленима испред иконостаса и иконе Исуса Христа. И одједном је светлост почела да избија из иконе Спаситеља. Свештеник је описао светлост која се уздигла изнад пода и осветлила не само мирјанина који се молио на коленима већ и целу цркву. Свештеник jе укочeно стајао на месту поред црквених врата. После дуго времена, светлост је почела да се пригушује. Мирјанин је устао с колена и рекао:
„Молитвама Светих Отаца наших, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин!“
И после речи „Амин!“ зачула се јака грмљавина. Цело небо је било осветљено. Свештеник је брзо изашао напоље; после извесног времена изашао је и мирјанин, затворивши за собом врата цркве. Свештеник га је пратио све док мирјанин није ушао у своју кућу. Запамтио је адресу куће и вратио се својој кући. Било је пола шест ујутру. Неколико људи шетало је улицом. Свештеник се вратио кући, али није могао да заспи. Немирно се окретао у кревету. „Шта се десило? Ко је тај човек?“, питао се.
Сутрадан је свештеник дошао у кућу тог невероватног мирјанина и почео да је обилази. Сваког дана је изнова и изнова долазио у ту кућу, покушавајући да нађе некога код кога би се распитао о власнику куће. И коначно је пронашао такву особу.
„Молим Вас, реците ми ко живи овде.“
„Зашто питате, оче?“
„Реците ми ко живи у овој кући, молим вас!“
Особа му је рекла. Свештеник није познавао тог човека.
„Да ли је добар човек?“
„Да, јесте.“
„Иде ли у цркву?“
„Наравно: и он и његова жена и његова деца.“
„Ах, има ли жену и децу?“
„Да, има.“
„Колико деце има?“
„Мислим, осморо деце.“
После много долазака у кућу мирјанина, свештеник је успео да се сретне с њеним власником. Био је обичан човек, али ведрог лица, бистрих очију и нежног осмеха; смирен, кротак и љубазан човек. Побринуо се о свештенику, гостољубиво га примајући у свој дом и питајући га о одређеним стварима. Мирјанин је редовно одлазио да исповеда своје грехе познатом духовном оцу у регионалном граду. Цела његова породица се често причешћивала и водили су једноставан и миран живот уз пост, бденије, молитву и уздржање. Овај човек био је сиромашан отац са много деце и банкарски службеник. Издржавао је жену, њихово осморо деце, остарелог оца и брата.
Нешто је свештеника мучило изнутра: „Какав је унутрашњи живот овог мирјанина? Какав живот живи ако његова ноћна молитва има тако велику благодат?“ Али, он то никада није сазнао. Током недеље свештеник није излазио напоље, није комуницирао ни са ким и био је замишљен. Цео месец свештеник је био неспокојан. Тако је научио своју духовну лекцију.
Добра и велика дела немају вредност у Божјим очима без смирења. Обичан, али скроман човек, глава породице, имао је неупоредиво већу смелост пред Богом од свештеника за кога се сматрало да је побожнији, активнији и светији од својих парохијана.
„Заиста, каква трагична иронија!“, рекао ми је духовник у вези овога.
Лекцију је добро научио. Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат (Јак. 4, 6). Сазнао је да су блажени сиромашни духом, смирени и чисти срцем, јер ће Бога видети, и њихово ће бити Царство Небеско.
„Пре тридесет година“, рече духовник који је написао ову књигу, „причестио сам тог свештеника у онколошкој болници „Метакса“, мало пре него што је умро од тумора на мозгу.“

Костина нова кожа

Жена је написала писмо игуманији манастира Светог Рафаила:
„Драга Мати! Мој синчић Коста, ученик гимназије, добио је опекотине од експлозије парног котла заједно са још двоје деце. На њему није било места које није изгорело – тело му је било прекривено опекотинама од главе до пете. Одмах је пребачен у болницу. Лекари су рекли да ће умрети, или ће, чак и ако преживи, остати парализован. Када сам то чула, изговорила сам речи које су дошле из дубине моје душе:
„Свети Рафаило (највероватније новомученик Рафаило са Лезбоса, који је страдао са Светима Николајем и Ирином у петнаестом веку од Турака, прим. прев.), смилуј се мом детету и спаси га да не умре и да му се не догоди ништа лоше! У супротном, нека га Господ одведе већ ове ноћи, да се не мучи ни он, ни ми!“
Ноћу, док сам била у полусну, сањала сам да сам у Митилени и видела Светог Рафаила у белој ризи, који ми је пришао и рекао:
„Магдалена, Коста ће се опоравити! Вратиће се кући. На његовом телу ускоро неће остати ни један ожиљак!“
Исте ноћи мој син видео је како је Свети Рафаило уклонио његову црну кожу и рекао му:
„Потпуно ћеш се опоравити.“
Од тог тренутка његово стање се брзо поправљало. Петнаест дана касније вратио се кући и сви ожиљци на његовом телу су нестали.
Лекар ми је рекао да је то велико чудо.“
На крају писма било је назначено име, презиме, датум и држава – Аустралија.
Ви који ме слушате можда сумњате, али може ли мајка рећи да се чудо није догодило? Може ли њен син, који је ово преживео, рећи да се чудо није догодило?
Можете ми рећи:
„Да, прича нам добре бајке!“
Чуо сам да лекар и његова жена имају децу. И ја могу сумњати и рећи:
„Како могу бити сигуран да се то заиста догодило?“
Али, сада ови родитељи гледају како њихови близанци расту. Могу ли они рећи: „Наша деца нису рођена?“ Могу ли сумњати у рођење сопствене деце?

Поседнути код старца Пајсија

Упознао сам поседнутог човека. Описао ми је сцену. На путу од манастира Ивирон до Кареје, лево је била стаза која је водила до келије Светог Пајсија. Поседнути је веровао да има „шесто чуло“.
„Старца Пајсија видим изван његове келије. Седи на каменој плочи испод маслине и бави се ручним радом”, рекао је себи док је био на великој удаљености од старчеве келије.
Кренуо је стазом и стигао до келије старца Пајсија. И заиста, све је одговарало његовом опису… осим једне ствари: старца Пајсија тамо није било. Поседнути је био изненађен. Питао се:
„Шта се десило?“
Није знао да ђаво не може предвидети будућност. А ђаво није могао да замисли шта му је старац Пајсије припремио. Поседнути је видео како старац Пајсије излази из келије и довикује му:
„Преварени сте! Ушао сам у келију да ме не бисте видели испред келије и схватили да је онај који Вам је ово показао био ђаво!“
Питао сам га:
„Да ли разумете да ђаво не може да предвиди будућност и да није могао да зна да ће старац Пајсије ући у своју келију?“
Он је одговорио:
„Али видео сам старца Пајсија – а он није био у келији!“
Није се могао разуверити.
Био сам запањен чињеницом да је старац Пајсије – смештен стотинама метара даље – знао шта је на уму поседнутом који је био на путу за Кареју.
А било је људи који су хулили на старца Пајсија, смејали му се и иронично говорили: „Он је „визионар“ који је себи ископао гроб на планини Атос, верујући да ће тамо бити сахрањен, а сахрањен је у Солуну.“ Ови људи не разумеју да је себи ископао гроб како би подсетио себе и нас, монахе, на неизбежну смрт. Ко је рекао да је веровао да ће тамо бити сахрањен? Колико је људи чинило сличне ствари! Један монах је у келији држао лобању како би себе подсећао на смрт и да је смртан.
Шта нас заслепљује и зашто не видимо светост Светих?
Не можете да замислите кроз какве је муке пролазио Свети Нектарије Егински за свог живота, као што је то случај са свима Светима. Живи светац који живи у иностранству (највероватније је реч о старцу Јефрему Аризонском, са којим је отац Никон био у блиским духовним односима, прим. прев.) пролази кроз исте и још веће муке. Шта нас омета и зашто ово не видимо? Наши животи се разликују од њихових живота у томе што они се труде да одрже Христове заповести! Хришћанин се бори са својим страстима и, захваљујући томе, биће спасен. Да ли ће победити страст или не, не зависи од њега већ од благодати Божије – ако му Господ пошаље благодат, победиће страст; ако је не пошаље, хришћанин ће наставити да се бори против ње. Биће крунисан борбом коју води, па не заборавимо да у овом рату падамо и поново се дижемо и да ћемо овај рат водити док не умремо. Страствен човек, коју робује страстима, мрзеће монаха који се бори, јер му својом борбом показује шта он сам мора да учини, али не жели то да учини јер је роб страсти.
Стога, ако почнете са блудником да разговарате о Христу, он ће рећи:
„Ко је Христос? Више волимо све грчко: имамо своје богове, на Олимпу их је дванаест. Ниједан од њих није увезен!“
Да ли ће икада рећи: „Не прихватам Христово учење јер желим да водим раскалашен живот?“
Не може то да каже и претвара се да је грчки патриота. Ово се односи и на преваранте и лопове. Никада вам неће рећи:
„Не желим да прихватим учење о Христу и Цркви, јер ми забрањује крађу и превару.“
Уместо тога, они ће се подсмевати и мрзети Свете. А овај став и стање ума постојали су и пре Христовог рођења.
У Старом Завету је написано – завежимо праведника, осудимо га на страшну смрт и страшном смрћу га убијмо. Зашто? Јер нам је тешко да га гледамо. Не можемо га ни погледати!
Јер се његов пут разликује од нашег. Због тога грешници желе да убију Свете. Ружни људи не воле да се гледају у огледало или да их фотографишу. Тим више, духовно унакажени људи мрзе да гледају у Свете. Ако могу, убиће их физички; а ако не могу, уништиће их морално и духовно. Покушавају да их карикирају и понизе. Као што је рекла једна грчка песникиња: „Увек се подсмевамо онима којима завидимо, а Атос ми је сведок.“ Зато што не желимо да подражавамо Светом и променимо свој живот, и због тога започиње сва ова завист.
Свете препознају само они који учествују у светости. И нико други. Потребно је да имате мало светости да бисте препознали Светог.

 


Превод са енглеског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић

Извор:
Orthodox Christianity

 

Један коментар

  1. Hvala vam, priče su odlične!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *