НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » Осврт на Енциклику критског Сабора
Протојереј-ставрофор Љубо Милошевић

Осврт на Енциклику критског Сабора

Протојереј-ставрофор Љубо Милошевић

 

Овај недавни Сабор поставља многа питања, a одговори на њих озбиљно плаше. И заиста, колико смо ми добронамерни и искрени људи, пре свега својом речју одговорни у свом служењу Речи (Логосу), колико поштујемо слободу, достојанство богообразност и личност у нашем ближњем, у сваком члану Цркве понаособ, као и њеним свештенослужитељима по чину и послушању, када на овако високом нивоу, у лицу представника помесних цркава, пишемо Енциклику или обраћање јавности садржине једне просте самонегације?

 

У првом члану Посланице Критског Сабора овако читамо:

„Превасходни приоритет Сабора био је оглашење јединства Православне Цркве. Постојеће јединство, засновано на Евхаристији и апостолском прејемству њених епископа, треба да буде оснажено и да донесе нове плодове.“

 

Упркос побожно изграђеној свести уважавања било којег канонског црквеног сабирања тешко је одбацити истину која нам се просто баца у очи. У првим редовима овог званичног обраћања открива се све више присутан феномен, од којег страда савремено човечанство, који је у психологији познат као живљење у свесном порицању стварности (енгл. living in denial). На овакав наш став свакако утиче избор термина „превасходно“ који треба да убеди на „јединство“, којег у суштини овог догађаја, овог отвореног мимоилажења схватања Критског сабора уопште нема. Обратимо пажњу на сам термин „јединство“, јер оно у Евхаристији нема свој квантитет, нема неку своју аритметичку вредност да бисмо га „оснажили“, увеличали, него оно или постоји или не. Али у самом сазиву сабора „превасходно“ није било жеље за јединством које је заменио јуридичко-схоластички принцип, који га не оснажује него трује и на крају одбацује. У својим замишљеним ингеренцијама неостварени Сабор на Криту, у овим првим својим редовима, пориче самог себе зато што он по свом изражају доказује да је био само Сабор неких помесних цркава на којем су се „саветовали“ (и сама Енциклика каже да Сабор «саветује»). У своме ограниченом домену (дозволићу себи да кажем и ограниченом изражавању саборне Цркве), покушао је да апострофира одређене проблеме данашње Цркве. Сабор који „саветује“ а нема ингеренције да решава, све је друго осим овог како су га годинама припремали и на крају сав тај рад прошлих генерација једноставно минирали.

У самој његовој припреми, дакле до тога када смо дефинитивно сазнали да одређене Цркве неће узети учешћа на њему, чули смо и видели да он није саборно договорен, а у ком канонском облику треба да се представи Цркви? Повређен је и правилник тог договореног рада, консензус због кога је у припреми за овај Сабор било отворених сукоба. Дакле, консензус, тј. јединомислије и једнодушије, у овом случају био је врло важан фактор реалне саборности, јер се она управо на њему вежбала, проверавала, испитивала да је на крају и пропала.

Једноставна и проста је истина да Антиохијска Црква није дала своју сагласност за финалан сазив овог критског Сабора[1]. То је прва „де јуре“ неуклоњива препрека за његово одржавање. Она то чини на основу свог природног права постојања као Аутокефална Црква, као и стеченом праву братског договора свих помесних Цркава – на том заједнички изграђеном документу који су сви потписали, а који каже да методика рада припреме и самог Сабора мора да стоји на консензусу. Богословски речено на једномислију и једнодушју.

У току припреме сазивања овог Сабора уз Антиохијску стаје и Грузијска Црква, и она залази дубље и поставља „богословски вето“. Јер њене бриге се тичу самог учења Цркве, а то је већ озбиљна ствар, јер се долази до „црвене линије“ преко које се не може даље. Ова Црква у својој неприкосновеној слободи одбија да потпише једну од тема која упркос тој канонској препреци иде на радни сто дневног реда Сабора. Дакле, опет је прекршен потписани принцип консензуса као путеводиља овом Сабору. Грузијска Црква условљава саборност на овом Сабору питањем «Тајна брака и препреке за њу». Она је категорички одбила да га расправља у облику у коме је понуђен на разраду, који без њене сагласности и није могао да се нађе на дневном реду. Какав је то Сабор и његова саборност који одбија примедбе на учење, не од неког појединца него целог Свештеног Сабора једне канонске помесне Цркве? Свакако је и ово неуклоњива препрека за сазивање критског Сабора у облику како је он био замишљен.

Бугарској Цркви већином проблем представља наметнута методика рада током „техничке“ припреме која садржи њима неприхватљиву симболику протоколарног издвајања Васељенског патријарха од осталих предстојатеља Цркава и одсуство његове жеље да као председавајући саслуша примедбе. Свакако је за сваку похвалу то што они износе и прагматичке разлоге, што је за нас врло интересантно јер се на овако високом нивоу први пут помиње проблем који одавно постоји барем у нашој СПЦ. Реч је о новцу. Ко плаћа све ово? Они најпростије кажу да за овако промашено организован Сабор просто нема смисла трошити црквени новац. Ето да се једном и то каже. Поред тога је изјавила да не жели да иде на Сабор на којем је све унапред раније решено.

Пазимо, овде Цркве из породице осталих Цркава упражњавају суштинске елементе своје саборности, без које у датом историософском времену тренутног Диптиха цркава не може да се оствари свеправославна саборност. Ако су оне истините Цркве, небитно зашто нису прихватиле да учествују, свеједно је и даље повређена евхаристијска, а тако свакако и јуридичка, саборност. Саборност није била присутна на Криту, једноставно зато што је није било на крају упркос томе што Грци тврде да су припреме саборно започете. Тачно је да су саборно зачете али је још тачније да нису саборно остварене и сви ови покушаји давања легитимности једноставно су неодрживи, а најмање паушалне критике упућене Црквама које су изнеле своје разлоге неодласка на Крит.

Само ово што смо навели довољно је да се схвати суштинско одсуство саборности. Управо овде престаје свака расправа као и разна софистичка убеђивања о православној саборности које очигледно није било. Из до сада реченог јасно је да је постојала сметња за сазив овог Сабора, коју на жалост нису желели да уклоне јер им до консензуса није стало.

Враћајући се првим речима поменуте Енциклике знамо да Сабор на Криту није „огласио“ нити је пројавио „јединство“ Православне Цркве. Он је пао на основном испиту свог канонског постојања у односу на еклисиологију Православне Цркве. Одсуство саборности („јединства“ које буквално речено није постојало) продубило је неповерење и изазвало отворена негодовања у Православљу. Дакле, погоршало је ситуацију у Цркви наневши јој огромне штете, посебно свој вишедеценијској припреми за могуће решење правих а не измишљених проблема данашње Цркве: међу првима се издвајају новокалендарски раскол, питање Пасхалије Финске цркве, и за Православље неприхватљив облик дијалога са инославнима – екуменистички синкретизам. Сходно реченом он је све супротно учинио од оног што је формулисано у првим речима првог члана критске Посланице.

Овај крњи Сабор у свом критичком ставу према Црквама које нису учествовале просто мења тезе о православној саборности. У великој мери је поделио Цркву тако да је само још више учврстио сфере утицаја у данашњем „политичко-идеолошки“[2] разједињеном Православљу, које су свакако под актуелним притиском геополитичких интеграција и опредељења у односу на јаке симптоме будуће православне самодржавности. Четири од пет православних патријаршија (Пентархије) које су истекле из слободе и духа прелепе Византијске хришћанске самодржавности одрекле су се исте. Оне су добиле свој канонски статус на империјалним принципима политичке слободе а која истиче из православно-хришћанске државности, тј. искуства унутрашње црквене и политичке независности. Да ли због историјске љубоморе да само Грци могу да имају Православну империју и „лидерство“ у Цркви (Православљу), да ли због изразитог етнофилетизма хеленистичких цркава оне радије прихватају диктат са стране, тј. идеологију духовне и економске потлачености, да радије бирају ту западну постхришћанску идеологију живота и друштвеног устројства и у њој апсурдно виде будућност Цркве. Уз ову идеологију иду и сви други морални и етички порази пред холивудском глобалном фабриком лажних слика људске среће и просперитета. Православна Црква је данас подељена на сфере утицаја светских сила, конкретно НАТО, и земаља које желе да живе овај живот у унутрашњој духовној и економској слободи на челу са великом Православном државом Русијом. У крњим и неоствареним канонским формама Сабирање на Криту дели а не сједињује помесне Цркве.

У овом неоствареном Свеправославном Сабору на Криту грубо се открива одсуство богословског градитељства црквеног јединства као и духовног језика на сесијама сабора. Све то задире у само богословско питање свеправославности која се већ неправославно представља, до профанације онтолошке лепоте црквених изражаја, да се саборност аналогно ни мање ни више упоређује са демократијом?![3] Да се она у критском случају руководи демократском парламентарном већином, што је учење равно јереси у односу на саборност онтолошке монархије Свете Тројице. Митрополит Антоније нас учи „да је Црква туђа појму јединства у греху подељеном човечанству…, да њена бит нема подобије јединства на земљи, где га уопште нема него само поделе, него на небу где је јединство Оца, и Сина, и Светог Духа“[4].

Овде би било превише да подсећамо на „консензус“, на раније потписани правилник рада, јер се јавно, уз грубо одступање од православног термина једномислија, приволева на секуларни рад заснован на искуству разних политичких надгласавања и кворума? Ово изискује објашњење да православна саборност није датост сама по себи (као папоцентризам у римокатоличком католичанству), а најмање је спољашња самоимплементација у смислу „изван изражаја једномислија“, нити је принуда од неких туђих, Цркви непознатих чиниоца, или неких елитистичких група у њој. Шта је саборност? Она је делатна и динамична реалност живог црквеног општења и једномислија, као што је и Литургија жива, делатна, динамична, реална. Сада и ту присутна у својим назначеним „ингеренцијама“: локалном нивоу, помесном и свеправославном! Стиче се утисак да за писце ове Посланице саборност као да исходи из неке „мутационе догме“; као да је она присутна у Цркви сама по себи која пасивно ћути и чека свој моменат у ходу историје Цркве, коју с времена на време могу да покрену елите или организоване групе људи којима нису потребне све Цркве Православља (као сада на Криту), свеједно којег облика саборног присуства – аутокефално-представничког (одборничког као у овом случају, свакако еклисиолошки погрешног) или пак епископског. Зато учесници овог Сабрања као да саветују да православни Сабор може да се оствари у одсуству његове суштине – саборности? Мора да се објасни да не постоји пасивна саборност „центра“, коју он с времена на време покреће, него се „Центар“ гради (остварује) сабирањем епископа и исповедањем. Код нас не постоји папа који би био центар католичанске саборности. Механизам градње свеправославне саборности је одзив и присуство свих Цркава Васељене и то је аксиома православне саборности. Ако нема договора онда не постоји ни саборност, нити јединство, а најмање добри плодови које помиње Енциклика.

У неким српским црквеним круговима сигурно црквено-политички фанарског либералног опредељења, а тако и идеолошки прозападног, и поред изнесених еклисиолошких факата изражених у садржају јасних официјелних изјава одређених помесних Цркава, и даље видимо да се Сабор на Криту описују као „Велики и Свети“. Да, то читамо без наводника? Пред нама је питање где су те границе црквено-политичке толеранције када догмати Цркве не могу да им уступају своје место? Докле може да се иде ако се руши основно богословље? Овакве тврдње дотичу се основне академске културе и самопоштовања, јер ово више није богословска наука него ароганција када се погледа шта се дешавало пред нашим очима на овом неуспелом Свеправославном сабору на Криту.

Овај сабор по свом садржају не може да се задржи у сећању Цркве као Свеправославни, а камоли „Велики и Свети“, када су нам већ сами тако конфузно пренели ове термине, да један епископ говори једно а други друго. Ево, овде, ми већ видимо да епископи-учесници који су нашли поштовања да напишу нешто нашој српској јавности (као рецимо Дневници еп. Максима) разумеју саборност као централизовану „датост“. По овом записаном извештају она не истиче из нас свих као целине као јединог услова за њу, него однекуд из „центра“, у којем се чува и тако после „употребе“ и даље предаје историји док је она поново не покрене. Да, слажемо се, овај Сабор на Криту био је замишљен, планиран, био је позван да буде можда „Велики и Свети“[5]. Допустимо и то. Можда би био предат као такав следећим покољењима да би га она («re-receptio“) препознала и прихватила, и то није спорно, али неуклоњива препрека је да у свом основном облику он није остварен као такав. Другим речима, он није био „Велики“ а тиме ни „Свети“, јер није остварио јединство ни сагласност подобно као у Богу светост постојања тих атрибута[6]. Ништа се није десило свеправославно, али буквално! Онда како да се сложимо са мислима еп. Максима који би да му ипак да „инфузију“ за будућност, да га каквог-таквог одржава у животу а без његових основних показатеља саборности?

Поражава да се никако не схвата да су сви само људи са својим служењем у Цркви, а све што се захтева више од тога Божије је. Ове ствари не решава човек него Бог. И то је ствар најпростије побожности а не софистике. Зато ми просто знамо да вољом Духа Светог, која је изнад наших жеља и визија, овај Сабор ни близу није објављен као „Велики и Свети“ нити свеправославни.

И даље је проблем у следећем. Плаши или иритира, како кога, сама методика вербално-агресивне „инаугурације“ једног неуспешног Сабрања које је остало у регионалном статусу по форми и суштини. Брине та изабрана или договорена „мантра“, упорно и неосновано понављање да је Сабор остварен. Ово је избор између истине и нечег другог што она није! Постоји ли барем достојанство пред истином која је објашњена у основном средњошколском Катехизису који нас учи о саборности, а и о поштењу? Плаши очигледна истина да су идеолошке присталице овог Сабора спремне да обману следећа покољења и кажу да је овај сабор остварен као „Велики и Свети“.

Овде су ствари тако транспарентне и чврсто формиране у истини. Званично је потврђено да су три помесне цркве из Једног Јединог Тела Христовог објавиле да овај Сабор у одсуству форме и суштине најмање може да буде „Велики и Свети“. Прво је то дипломатским језиком досаборски урадила Руска Црква на хитном заседању свог Синода 13. јуна. У члану 4. свог радног документа по овом питању читамо: „На сваки могући начин уложити напоре за јачање свеправославне сарадње у припреми будућег Светог и Великог Сабора, који је призван да постане прави доказ јединства Свете, Саборне и Апостолске Цркве“. У члану 6. она завршава своју мисао да „будући Сабор“ није овај на Криту, јер тражи промену методике учешћа епископа на том Сабору[7]. После овог неуспелог сабора прво се званично огласила Антиохијска Црква на својој седници Синода 27. јуна. Издвајамо њено јасно мишљење које је формулисала у члану 2. свог радног документа: „Антиохијска Црква одбија да призна да се сусрет на Криту може назвати «Великим Православним Сабором» или «Великим Светим Сабором». Ако је ова Црква канонски фактор у Диптиху осталих Цркава, а јесте, онда она захваљујући аутокефалној јуридичкој самодовољности (пуноти), бира да одсуствује са Сабора. Она шаље јасну поруку свог исповедања, које је њено загарантовано право, и свима нама вели да се на критском Сабору није десило ништа «велико» и васељенско. Она тај Сабор одриче. Ево сада га и послесаборно одриче и Руска Црква што је званично потврдила на седници Синода од 15. јула: „Чланови Синода су констатовали да одржани Сабор није у сагласности са једним бројем аутокефалних Православних Цркава јер је нарушен принцип консензуса. Сходно реченом, Сабор који је одржан на Криту не може да се сматра за свеправославан, као ни на њему усвојена документа као израз свеправославног консензуса[8].

Да ли је потребна основна школска богословска писменост да се то већ једном разуме?

На српском језику, што преведено са грчког што речено на српском, до сада јавно имамо можда три извора које можемо да документујемо као аутентичне изјаве наших архијереја. Прво ћемо се осврнути на оне у писаној форми. Реч је о кратком и сажетом интервјуу епископа бачког Иринеја каји је дао кредибилном и респективном грчком интернет порталу Ромфеа. Њему није требало много да говори а да се разуме: „Сабор није Институција једног и јединственог Црквеног Тела, већ нешто налик на парламент који се састоји од самосталних и самодовољних Цркава. Сабрање поглавара Цркава у суштини делује као сабрање папа; да ли намерно или не, али сабор се умањује до нивоа поглавара Помесних Цркава који имају само проширену пратњу… Дакле, разлика између православног архијереја и инославног посматрача на сабору састоји се само у томе што први може да говори по свом нахођењу док други седи ћутке: ни један, ни други ништа не решавају»[9].

Свакако је важно је да се осврнемо и на транскрипт интервјуа митрополита приморског и црногорског Амфилохија који је дао за ТВ Атлас. Нажалост он се доста контрадикторно запетљао говорећи о јединству које је «идеал»? Како да то разумемо? Да је оно циљ као идеал али неостварљив у Цркви? Затим он каже да се РПЦ забринула да «неће моћи бити остварен консензус (јединство мисли) који је основно начело» (потписано) припреме и одржавања Сабора, јер је он за њу «мерило» (Саборности…, Цркве…?)… «И показало се да неће бити консензуса који је предвиђен, и Московска патријаршија је рекла да га не можемо одржати (Сабор)… Са једне стране у праву је Московска патријаршија…, а са друге стране ми (СПЦ) смо потписали…»[10]. Овде имамо «консензус» што је црквеним речником јединомислије и једнодушије „са једне стране“ – како каже Митрополит, и чисту јуридику „са друге“, која је нажалост преовладала да СПЦ оде на Сабор знајући да унапред није имао шансу на јединство?

Због чега у тој коначној форми критско Сабрање није Велики сабор нити Свети?

Таква тврдња једноставно географски није одржива. Чак буквално географски схваћено, јер на њему не учествује скоро две трећине чада Цркве. Он није свети у својој богословској суштини, јер светост тражи јединство у вери и исповедању. Одлично објашњење читамо код блаженог Теодорита Кирског, када, како он каже: „Апостол Павле назива коринћане једном Црквом, назива и повезује их са верујућим у целој Васељени, учећи се да не само они морају да буду у једномислију, него и са свима који су поверовали у спасавајућу проповед, да тако имају један начин мисли, које испуњавају једно тело Владике Христа“[11]. То сигурно није постигнуто. И још нешто, ничег светог нема када се бацају кривице на друге! Све то тако јадно изгледа и у односу на доксолошко богословље Педесетнице када онa исповеда: „У јединство призва, и сагласно славимо (исповедамо) Пресветог Духа…, све даје Дух Свети, истаче богословље и сабира Сабор Црквени“[12].

„Црквени Сабори“ Грузијске, Антиохијске, Бугарске и Руске Цркве нису били сабрани? На том свеправославном нивоу није сабран тај „Сабор Црквени“ упркос схоластичко-политиканским изјавама које су нама понуђене. А њих најбоље показујемо у изјавама прес служби и портпарола присутних помесних Цркава. Они су нас у датом амбијенту више подсећали на политичке брифинге које видимо при државним телима него на пастире Цркве који треба да користе јасан савет Господњи: „Нека буде реч ваша: да, да; не, не; а што је више од тога од злога је“. (Мт. 5, 37) На неколико примедби новинара: Зар не одсуствују четири помесне Цркве и како упркос тој чињеници овај Сабор називате „Великим и Светим“? Ни једно понуђено објашњење није могло да се мери овим Господњим речима. Ми уопште нисмо могли да чујемо богословске и црквеноградитељске одговоре, чак ни покушаје глуме да те изјаве звуче благочестиво и побожно, него смо чули јефтино политикантско-дијалектичко жонглирање истином.

Продужавамо да читамо овај први члан Енциклике: „Ови Савети се састоје од канонских епископа наречених од стране аутокефалних Цркава“.

Мора да се појасни ко их је „нарекао“.

Извесно је да нису све помесне цркве решавале колико ће епископа да их представља! Било је предлога да се на овом сабору Цркве представе епископски (то сведочи и овај најновији отворени предлог Синода РПЦ од 13. јуна) али они су одбачени. Опште је познато да је на свеправославном прелиминарном нивоу припрема за овај Сабор тражено да се Цркве представљају „одборнички“ (одабрани епископи) а не епископоцентрично (сви епископи Православља). Свакако Енциклика тачно гласи: „Свака локална Црква која служи свету Евхаристију представља локално присуство и пројаву једне, свете, саборне и апостолске Цркве“. Онда у чему је проблем? Тако данас учимо и на високим богословским школама, и то је исправно, тако читамо и код св. Јустина Новог. Али за овај Сабор то је само једна исправна књижна мисао, академска, правилна теорија која је далека од реалности како Фанар види данашњу Цркву и своју улогу у њој.

На Криту је свега било али најмање бриге за реалан и живи живот Цркве, за реалне људе, за реално једномислије и једнодушје. Ова Енциклика као да је на брзину и нервозно написана, очигледно неповерљиво међу самим њеним писцима, јер у себи крије недоследност и чак апсурде. Епископи нису „наречени“ унутар своје помесности, дакле из потпуне аутокефалне слободе да је одлука била њихов избор, него та „нареченост“ долази изван њихове помесне саборности. Она је више компромис „одозго“, договор, на којем се и објашњавају раније изјаве да овај Сабор нема еклисиолошку основу да буде Васељенски (патријарх Кирил). Нареченост епископа се заснива на одбијеном предлогу да се Црква представи епископски, дакле она је наметнута. Свакако је та епископоцентричност била велики проблем за председавајућу Цркву и њене јелинистичко-етничке сателите, укључујући и оне не-јелинистичке али западно-идеолошки опредељене, чак и војно. У овом времену савршеног саобраћаја и комфора сабрати око 800 епископа Цркве је организацијски просто незнатан труд. Халкидонски или Четврти Васељенски Сабор у оним тешким условима путовања сабрао је 630 отаца? Примера ради, стручни симпозијуми саберу далеко више људи из целог света. Задржава ли достојанство пред светом и историјом један свеправославни Сабор којег још желе ни мање ни више да назову „Велики и Свети“? Да као такав остане запамћен у историји Цркве?

Предлог да се Црква представља епископски јесте многодеценијска кост у грлу за Фанар, јер он зна да у овако правилно и усрдно испуњеним догматским и канонским условима[13] за Сабор он губи све своје позиције. Он већ неколико деценија упорно инсистира супротно овоме и тражи да се Цркве представљају делегацијски или одборнички. Разумљиво је да он радије бира овакву црквено-политичку дипломатију и ради тога је спреман да затеже односе са осталим помесним Црквама, јер му је то једини адут. Та неприродна за Цркву „нареченост“ једних цркава у односу на друге, одборничко или билатерално представљање Цркве јесте једини начин за Фанар да опстане у односу на нове судбине и реалности живота Цркве. Нареченост не садржи „саборност“, ако она (нареченост) не истиче из аутокефалне саборности и упражњавања потпуне слободе локалних Цркава, које заједно сачињавају свој Сабор. Нареченост, делегацијско представништво и надгласавање не постоје у богословском и литургичком речнику, него само у секуларном.

Да закључимо. Јединство Цркве се није манифестовало на Криту! Ако изузмемо чињеницу да облик представљања Цркве није био светоотачки, овај Сабор никада није имао шансе да се сада или касније објави као Васељенски, он није остварио ни оно што су Цркве покушале да се договоре. Јединство се није потврдило прво „par excellence“ на Литургији, затим ни правно или јуридички, дакле канонски. Не поричемо да је постојало литургичко јединство између регионално сабраних Цркава али оно остаје само на тој нижој инстанци сабраног саветовања или православног форума. Како је био тако и јесте, како смо га видели тако га и описујем! Због тога објављујемо да од 19. до 25. јуна 2016. године није било нити се десио свеправославни нити „Велики и Свети“ Сабор на Криту. Постојао је само покушај сабора који нам сада говори да је Православље опасно разједињено, прво еклисиолошки затим и црквено-политички. Много је лоших људи са лошим агендама и визијама у људском естаблишменту данашње Цркве! Наша Православна Црква је у великој кризи и што пре се треба суочити са проблемима (чиниоцима) који је деле. Првенствено и изнад свега мора се решити питање екуменистичког синкретизма иза којег се крије опасна и Цркви и Хришћанству непозната и њој све више непријатељска религија. Екуменизам као сведочење Цркве и вере осталом свету је наше семе раздора и давно пропао покушај.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Колико је овај сабор био неорганизован показује случај када је Антиохијска Црква решила да покаже факсимил документа на којем не видимо њен потпис, јер су домаћини-организатори ишли тако далеко да су тврдили нешто друго у односу на истину!

[2] Свакако је у праву Архимандрит о. Никодим (Богосављевић) када каже да је «реч о подели Помесних Цркава на западни и источни блок, којима припадају учеснице и неучеснице Критског скупа. Линија разграничења иде у правцу север-југ. Западном блоку припадају све Помесне Цркве држава и народа чије власти воде прозападну и, у мањој или већој мери, антируску политику. Случајност?! Зато Критски скуп треба посматрати као део западне антируске кампање…». Архим. Др Никодим Богосављевић, »После секуларистичког «Сабора» на Криту», Фонд Стратешке културе (електронско издање), 7. јул, 2016. г.

[3] Конкретно, за време брифинга новинар РТ ТВ канала поставио је питање о већинском одсуству представника чланова Цркве и како он може да се назове Свеправославним? Њему одговора Архиепископ телмијски Јов, представник Константинопољске патријаршије при Свеправославном секретаријату: „Одговарајући на ваше питање ја ћу сам да задам просто питање. Ви долазите из демократске земље у којој се од сваког очекује да гласа. На жалост, у свакој демократској земљи не долазе сви да гласају. Значи ли то да гласање које је прошло демократски није валидно?“

[4] Митрополит Антоније Храповицки, Морална идеја догмата Цркве. Зборник дела М. Антонија, стр. 23, Београд, 1935.

[5] Знамо да је Руска Црква преко свог Првојерарха одлучно одбацивала његов могући васељенски карактер, и да је п. Кирил њега видео САМО као свеправославни сабор.

[6] Јефимије Зигабен разјашњава молитву Исусову изговорену за јединство Цркве, коју читамо у целој 17. глави Еванђеља по Јовану: «Отац и Син чине једно у суштини и у многом другом, а тако и по Својој сагласности. И Исус каже: «као и Ми» – по недељивости и нераскидивости». То ћемо још боље да разумемо код Св. Кирила Александријског: «Међутим (Он) жели у потпуној сагласности и хармонији да сачува ученике, међусобно сједињене душом и срцем, – и законом мира и међусобном дружбом свезује у неки нераскидиви савез љубави, да би и они тако достигли подобно јединство, да би одражавањем и природног јединства, које разумемо у Оцу и Сину, постало њихово добровољно сједињење, које је нераскидиво и неослабљено, које не ометају никакви световни објекти или страсти различитих жеља, него у очувању јединства побожности и светости неослабљене силе љубави, како се то заиста и догодило.“ Тако и у Делима Апостолским читамо: (И) „беше једно срце и једна душа“ (Дела 4: 32), очигледно у јединству Духа… Као будуће сателеснике (Еф 3: 6), причастнике једног и истог Духа, (Он) жели да заштити своје ученике у јединству духа, отуда нераскидивом и у једномишљу (сагласности) неповређеном“. Тумачење Јеванђеља по Јовану, Књига 11, гл. 9.

[7] «Тражити као веома пожељно, узимајући у обзир и предлоге осталих помесних Православних Цркава, да на будућем Сабору могли без ограничења да учествују сви епископи светих Божијих Цркава, јер ће тако сигурно повећати ауторитет одлука које се донесу Саборним решењем“.

[8] Официјелни сајт Московског патријархата, 15. јула 2016. г.

[9] Romfea.gr, 8 Јула, 2016 г.

[10] „Жива истина“, «Атлас ТВ Монтенегро», 4. јули, 2016.

[11] Творенија, Тумачење на посланицу Коринћанима.

[12] Педесетница (Пентикостар), Кондак празника; Вечерња, стихира 3. на Господи Возвах.

[13] Код св. Кипријана Картагенског у његовој књизи о Јединству Цркве читамо: „Епископство је једно и сваки од епископа у њему целостно учествује“. Творения, стр. 235. Москва 1999. Елаборишући ову важну мисао преподобни Јустин Нови пише Светом Архијерејском Синоду за Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве: «Цариградски иницијатори таквог принципа „репрезентовања“ Православне Цркве…, заборавили су притом да је Православна Црква по својој природи и догматски непроменљивом саставу епископална и епископоцентрична. Јер: епископ са мноштвом верних око себе јесте израз и манифестација Цркве као Тела Христовог, особито на Светој Литургији; Црква је Апостолска и Саборна једино преко епископа, као глава реалних црквених заједница – епископија». «Поводом сазива „Великог Сабора Православне Цркве» од 7. маја 1977. године

10 коментар(а)

  1. Живко Ковановић

    Помаже Бог, оче благослови!

    Можда је горуће питање на које треба дати недвосмислен одговор: Да ли је овај Сабор на Криту био Православни? Наравно не по спољашњим знацима него по духу.

    Срдачан поздрав и свако добро од Господа,
    Живко

  2. роса петровић

    Оче, тако сте све добро објаснили али нас све те чињенице само растужују и плаше…шта да радимо ми мали и прости верници, ако престанемо да верујемо у речи и поштење и искреност наших епископа и нашег патријарха? Негде помишљам, да можда и они стоје под претњама и притисцима и покушавају да остваре нешто што и они знају да је неоствариво у православљу, просто да би задовољили захтеве времена и избегли притиске и спашавали народ? Свашта ми пада на памет и све ме плаши! Нека нам је Бог у помоћ свима! Добро сте ово све образложили, лако, читљиво и свеобухватно. Хвала Вам. Велики поздрав од росе

  3. Свака Вам част на храбрости и Христољубљу!Надам се да Бас неће разбаштинити после овога чланка…У Богу. Ада.

  4. Милијана Ераковић

    Пратим већ десет година Светосавље, Ваш тон је увијек био критички и прилично на мјесту.
    Међутим, ево и госпођа Роса је уочила да овај пут звучите застрашујуће. Имам велико и дужно поштовање према Вама, али се питам гдје је љубав и Христос у свему овоме? Ви свакако можете да одговорите у своје име , а ја ћу саслушати свог Митрополита , којег окарактерисасте као запетљаног , иако је један од највећих умова овдашње цркве . Рада бих да знам на који начин комуницирате , оче Љубо, са својим надлежним епископом ? Надам се не читајући и гледајући искључиво његове изјаве у овдашњим , махом антисрпским, медијима.
    Амфилохије је објаснио зашто су пошли на Крит , сигурна сам да знате и Ви.
    Свако добро,
    Милијана Ераковић , Пекинг

  5. отац Љубо

    Драга у Христу Милијана,
    Хвала вам на вашем коментару.
    Када говоримо о недостатку јединства као у овом чланку сасвим је бесмислено говорити о мом недостатку љубави према Митрополиту Амфилохију. Реч је о одсуству љубави да се оствари договорено а не о недостатку љубави док се о томе као узроку говори. Сасвим је непотребно проверавање мог односа према мом епископу (Митрополиту Илариону), јер је он црквено-пастирски, дакле „професионалан“, што, нажалост, то код нас у односу презвитер – епископ већином је утучен, подјармљен. У том односу страда слобода зреле личности, та слобода као неприкосновен Божији дар а у највише случајева злоупотребом црквене „власти“ (туђ појам за Светоотачко богословље) која не може да постоји изван литургичког односа. Мој епископ је и мој кућни пријатељ, друг ми је (јавна истина овде мећу Русима и Американцима), а у Литургији је мој отац а не неки „надлежни“, јер само лоши синови (и другови) приморавају своје родитеље на примену власти и „силе“. Критика како је ви овде видите није мој профан однос према м. Амфилохију него дужност учења према Цркви, и критика је академски јасно формулисана да она није ругање, него је добра и корисна ствар да се саборно (заједнички) доприноси Цркви. Јер она није Љубова ни „Амфилохијева“, него је она наша са свим нашим бригама о њој. У вашем коментару се крије реалност ствари како су уврежене у код нас у СПЦ. То је погрешан однос према црквеним службама када се оне доживљавају хијерархијски као војна власт а не очински однос: отац = епископ, син = презвитер, нижи клир и народ као деца. Није ово први пут да примећујем да ми се пребацује да када ја побожно и одговорно критикујем недопустиве ствари у СПЦ да се то види као мој «напад» на неког. Владика Амфилохије је у оном интервјуу тако много контрадикторан у односу на тему, а ја сам управо из поштовања узео само оно битно као противуречност и на њему се задржао. Тешко је на тим живим интервјуима, јер често може да се изуди нешто што не мислиш, али не може да се каже да је јединство «идеал» на највишем нивоу Саборне Цркве. Ви изгледа да не разумете што то значи? Саборност је реалност, постојање, а не нешто према чему треба да стремимо. Свако може да направи лапсус, али овде је реч о неком «Великом и Светом» Сабору који није био, јер се није десио а тако ни остварио. И када у том контексту узмемо предлог да је јединство «идеал», онда ми читамо да није потребно да присутвују све помесне Цркве на Сабору да би он на овај начин остварио своју Васељенску светост. Да се саборска светост оствари у подељености. Треба ли да многа места цитирам да «ђаво дели а Христос сабира»?

  6. Милијана Ераковић

    Хвала , оче , на одговору.
    Сви имамо своје недоумице , и бриге , а сумња у то да ли их истински препуштамо Христу и од Њега тражимо помоћ је такође својеврсна борба.
    Не разумијем много тога, али је сигурно да ме жалости неслога и мути ми ионако незреле мисли.
    Саборност као чињеница, не као стремљење…Ето, то ће ми бити домаћи задатак и тема за размишљање.
    Свако добро.

  7. Otac Ljubo je uvek jasan kratak i koncizan u svojim izlaganjima . Niko nikad se nije bolje zalagao da se objasni sve do tancina , pravi otac jedne pravoslavne crkve
    Dakle ako smo sinovi i kceri nase crkve zna se ko nam je otac
    State Department (Stejt department ) uvek pokusava da podriva sve sto je antisrpsko , to je otvorena borba da se narod
    zbuni , cak i preko ovog sabora svagdje imaju svoje ljude.

  8. Зоран Ђуровић

    Драги оче Љубо,
    осврт вам је леп и паметан. Скоро сам имао једно разилажење поводом овог сабора са о. Савом Дечанским, а који ми је неке мисли са овог сабора пласирао као „саборне“. Мени оне ни најмање нису биле тог карактера.
    Ти си добро приметио да је дошло до пуцања управо онога што је главно: саборности. А знамо да црква ако није саборна онда ни није црква. Тако барем говоримо у Симболу вере.
    Ја бих сада дао дијагнозу зашто је то тако, а она, иако ти се може чинити провокативном, веруј ми, ни најмање провокацијом није мотивисана. МИ НЕ МОЖЕМО ДА БУДЕМО САБОРНА, КАТОЛИЧКА ЦРКВА БЕЗ РИМА! Једноставно, Бог нам не да тај благослов. Ми смо рањена црква, болесна, и ако не видимо од чега смо болесни, а то је расцепљеност са којом равнодушно живимо, нема нам напред. Ни нама, ни католицима.
    Као што сам сигуран да чукам по овој тастатури и да дишем ваздух, тако сам сигуран да нећемо копорнути напред све док не излечимо овај скандалозни раскол.
    Сада, свако може да има неку своју идеју зашто нам не иде, али нама ОЗБИЉНО не иде. Што си приметио, нема саборности.
    Свако добро и да те Исус благослови за овај огроман труд на Светосављу. Наравно да знаш да имам одређених приговора, али само луд човек може да не препозна огромну заслугу овог сајта за добробит нашег народа. Свако добро од Господа!

  9. Zaista ste oce dobro napisali sve! Ovo je jedan retko dobar tekst i promisljanje… Hvala vam na tome i hvala vam na ovom sajtu pravoslavnom. Svako dobro!

  10. Данијела Филиповић

    Не бој се мало стадо! Господ је добар! Спаси Господе!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *