NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » O ŽIVOTU U HRISTU

O ŽIVOTU U HRISTU

 

O ŽIVOTU U HRISTU
 

 
PETA BESEDA
KAKAV DOPRINOS ŽIVOTU U HRISTU PRUŽA OSVEĆENJE SVETOGA ŽRTVENIKA
 
Takav je, dakle, smisao svetih Tajni i takva je pomoć koju nam one pružaju na putu ka istinskom životu. Pošto svešteni Žrtvenik predstavlja ishodište svakog sveštenodejstva, bilo da treba primiti Darove svete Večere ili pomazanje, bilo da je u pitanju primanje sveštenstva ili darova banje krštenja, ispitajmo malo – koliko nam je to moguće i ne uzimajući u obzir ono što je već rečeno – i činodejstvo koje taj Žrtvenik utvrđuje, jer smatram da to nije neobično i da ne odstupa od naše teme. Stoga, učinićemo svoju besedu savršenijom ukoliko pribegnemo ispitivanju onoga što se naziva osnovom ili temeljem svih svetih Tajni, ili kako god da ga nazovemo. I tako, pošto izložimo sve ono što se savršava od ruku arhijereja koji vrši sveštanje, i sve ono što sačinjava Žrtvenik, sagledajmo na kraju čiji obraz predstavlja svako od tih znamenja i kakvo značenje ima.
2. Najpre arhijerej, ogrnut belim ogrtačem koji mu prekriva ruke i telo, pristupa Bogu klanjajući Mu se do zemlje – koja, dakako, nije gola – pa pošto se pomoli da se ovo činodejstvovanje uspešno okonča, ustaje spreman za delo osvećenja; potom podiže Trpezu koja počiva dole, pa je postavlja i utvrđuje ne samo molitvama nego i polažući ruke na nju. Kad je postavi, pere je toplom vodom nad kojom se pomolio kako bi ova stekla silu očišćenja ne samo od vidljive nečistoće, nego i od prljanja od strane demona. Potom Trpezu škropi, izlivajući po njoj najbolje vino i miomir načinjen, kako mi se čini, od kapi isceđenih iz ružinih latica; zatim dodaje sveto miro i njime pomazuje svetu Trpezu, čineći tri puta nad njom znak krsta i pojući Bogu onu mnogohvalnu proročku Trisvetu pesmu.[1] Zatim, prekrivši je belim platnom, on je ukrašava skupocenim prekrivačima, a preko toga razastire i druga platna koja su pomazana božanskim mirom, onako kako je pomazana i sveta Trpeza; ta platna, naime, moraju biti upravo ispod sveštenih sasuda.
3. Izvršivši sve to kako je rečeno, arhijerej dreši i skida sa sebe ogrtač kojim je bio obavijen, pa obukavši arhijerejsku odeždu, odlazi u neku kuću koja je blizu ovog svetog doma. Tamo uzima mošti svetih mučenika, koje je on sam za ovu priliku pripremio, polaže ih na jedan od diskosa sa Žrtvenika, na koji inače polaže strašne i časne Darove, i prekriva ih onim čime i Darove prekriva; potom ih podiže sa naročitim poštovanjem i, noseći ih poviše glave, odlazi u hram koji se osvećuje, dok mu njegovi mnogobrojni pratioci ukrašavaju put svećama i pojanjem, kadom i miomirom. Hodeći tako, čim dospe do hrama i nađe se pred njim, on stane pred zatvorene spoljne dveri i zapoveda onima koji su unutra da ih otvore kako bi ušao Car slave. Potom izgovora reči Davidove, pa pošto začuje kako oni unutra odgovaraju rečima za koje Prorok kaže da ih anđeli meću sobom izgovaraju dok se Spasitelj na nebo uspinje,[2] i pošto se raskrile dveri, stupa u hram – noseći na glavi onaj prekriveni sasud.
4. Kad stupi u Žrtvenik i kad se približi samoj Trpezi, spušta na nju diskos i razotkriva ga, te blago svetih moštiju, koje se na njemu nalazi, podiže odatle i smešta u spremnicu srazmernu veličini moštiju koje se u nju polažu. Zatim izliva na njih presveto miro i polaže ih ispod sveštene Trpeze. I pošto sve tako bude učinjeno, taj dom postaje molitveni dom, a sveta Trpeza biva spremna i prigotovljena za prinošenje beskrvne žrtve, odnosno postaje istinski Žrtvenik.
5. Recimo sada koju reč o tome zašto ova sveštenodejstva daju ovakav učinak, i zašto se na hram i na svetu Trpezu, kroz sve što arhijerej savršava, izliva tolika sila. Sagledajmo svaku od tih radnji pojedinačno.
6. Oblačenje arhijereja u belu odeću i način njegove pripreme za ovo sveštenodejstvo predstavlja obraz čovečanskog Žrtvenika. Jer, opravši se od svakoga greha i postavši belji od snega, kako kaže David,[3] čovek se sabira, povlači u sebe i okreće sebi samom – i na taj način potpuno useljava Boga u svoju dušu, a svoje srce pretvara u Žrtvenik. Obrazac ovoga je najpre to što je arhijerejeva odeća bela i blistava, a zatim što mu sa svih strana obavija i povezuje telo. I tako, pošto arhijerej kroz svu pripremu pokaže da je Žrtvenik najpre u njemu samom i pre no što je u hramu postavljen, on svojim rukama osveštava hram. Tako se, naime, događa i kod svih drugih umeća: protomajstori, koji su u stanju da načine bilo koje delo, svojim umom ga zamisle i pre nego što ga rukama izvedu; i tako um predaje rukama svoj zamišljeni uzorak, a one ga u materiji ostvaruju. Uostalom, i slikari, izobražavajući svoje umeće, mogu stvarati svoje slike prema vidljivom modelu, ali mogu slikati i koristeći se sećanjem, odnosno obazirući se na uzore u duši. I može se videti da se to ne dešava samo kod slikara, već i kod vajara, i graditelja kuća, i uopšte kod svih stvaralaca. Kad bi, naime, bio u stanju da svojim očima zaviriš u umetnikovu dušu, video bi tamo kuću, ili kip, ili bilo koje drugo delo, koje, naravno, još nije ostvareno u materijalu.
7. Arhijerej, međutim, nije obraz Žrtvenika samo po tome što je on umetnik i izvršilac čina osvećenja, već i stoga što je od svih vidljivih stvari samo čovečanska priroda u stanju da predstavlja istinski hram Božiji i Žrtvenik, tako da ono što je ljudskim rukama sazdano, nosi na sebi samo ikonu i obraz istinskog Žrtvenika. Zbog toga je trebalo da se taj istinski Žrtvenik u takvom vidu pokaže i pre no što se ukaže njegova ikona, te da ono što je istinsko, prethodi svome obrazu. Jer, Onaj Koji je rekao: „Ti li ćeš mi načiniti kuću da u njoj nastavam?“ – On veli i: „Namestiću stan svoj među vama… i hodiću među vama“.[4] Ovi stihovi mogu značiti i to da onaj ko hoće da bude drugima od koristi, treba to najpre sebi da bude, a onaj ko je udostojen da položi toliku silu u nežive stvari, treba najpre i sam da bude udostojen tolike sile pre no što njih učini korisnima; tako je i Pavle zahtevao od episkopa da najpre započne od svoje kuće, da dobro upravlja svojim domom i da se vlada po zdravom razumu kako bi gradu i narodu mogao biti dobar.[5]
8. Potrebna je, svakako, pomoć Božija za to delo; jer niko ne može imati uspeha niti išta ostvariti bez Boga – ni u čemu uopšte, a pogotovu ne u svetim Tajnama, u kojima sve što se zbiva, predstavlja Njegovo delo. Promišljanje o Svojim slugama zajednički Vladika nije pokazao samo nekom zapovešću, niti je poslao koga da se o njihovom spasenju postara, već je On Sam došao i Svojom rukom učinio sve ono što je njima na spasenje; zbog toga je bilo potrebno da arhijerej, pokazujući time kako je Njegov učenik, vlastitim rukama postavi Žrtvenik, odakle nama i dolaze svi putevi spasenja. A sve to čini imajuću na ustima onaj psalam koji rečima: „Uzvisivaću te, Bože moj, care Moj[6]iskazuje blagodarnost Bogu i sećanje na Njegova čudesna dela. Jer, ako zakon Pavlov nalaže da na svemu zahvaljujemo,[7] koliko li je opravdanije blagodariti Bogu za najveće od svih dobara?
9. Zatim arhijerej pridodaje još jedan psalam: „Gospod je pastir moj, i ništa mi neće nedostajati“.[8] Ovaj psalam ne opeva samo čovekoljublje Božije, nego se dotiče i Tajni u koje smo se prethodno pogruzili: pominje i krštenje, i božanstveno miropomazanje, i Čašu, i sveštenu Trpezu na kojoj se sveti Hleb nalazi. Krštenje, naime, naziva i tihom vodom počinka i zelenom pašom, te veli kako će čovek, pošto ga Bog dobro vodi i napasa, u krštenju konačno pronaći svoje utočište. Kako je sagrešenje donelo patnje onima koji su se na njega drznuli, i kako je zemlju ispunilo trnjem, voda, koja izgoni svaki greh, s pravom se naziva tihom vodom počinka – nasuprot patnjama, zelenom pašom – nasuprot trnju, a konačnim prekrivačem se naziva stoga što ono krajnje dobro, u kome nalazimo spokoja kada Boga tražimo, ovde možemo primiti. Ali, moglo se krštenje nazvati tihom vodom počinka i zbog toga što je uspokojilo želje naše prirode, što su „mnogi proroci i carevi želeli videti“.[9]
10. Ako arhijerej, kad se poklanja Bogu i kad se moli, ne čini to neposredno na golom podu hrama, nije li to zato što hram, koji još nije primio osveštanje, nije podoban za sveštenosluženje? A pošto još uvek nije postao dom molitve, kako može dostojno primiti onoga koji se moli? Kod Mojseja se, opet, dogodilo obratno: kad je trebalo da stupi na svetu zemlju, morao je da odreši svoju obuću kako ne bi bilo ničega što bi sprečilo neposredno opštenje. Obratno, narod jevrejski toga doba, koji se klanjao Bogu, sa obućom na nogama je morao da gazi egipatsku zemlju.[10]
11. Postupivši tako, arhijerej vodom pere sveštenu Trpezu. Pošto je zajednički tiranin zarobio čoveka – vladara nad svim vidljivim tvarima – obrušio se na sve što se opaziti može, kao što se osvajač ustremi na carstvo nekog svrgnutog cara. Zbog toga je potrebno da za one tvari koje iz prirode uzimamo za savršavanje svih svetih Tajni, koristimo neko sredstvo očišćenja koje će imati silu da se zlome suprotstavi. Tako i vodu u kojoj će izvršiti krštenje, sveštenik svojim molitvama najpre očišćuje od svakoga uticaja demonskog, a zatim upućuje molitve kojima se Tajna savršava. Iz istog razloga, dakle, arhijerej najpre omiva časnu Trpezu vodom koja je štiti od svakoga zla, i istovremeno pokazuje način na koji treba da pribegavamo dobru, odnosno kako se moramo najpre otarasiti zla. Stoga, čineći tako, on i poje onaj psalam koji govori o gresima ljudskim: Pokropi me ucopom, u očistiću se; umij me, i biću belji od snega“;[11] nakon toga blagodari Bogu i proslavlja Ga. Tako biva pri savršavanju svakog sveštenodejstva. Jer, sve treba činiti u slavu Božiju, a više od svega svete Tajne, koje su korisnije od svega drugog i koje su samo Božije delo.
12. No, pre primanja božanskih blagodati, treba ne samo da se očistimo već, koliko nam je to moguće, da nastojimo da steknemo i odgovarajuće vrline – pošto se Davaocu tolikih dobara drugačije ne možemo približiti (jer Bog ne uslišava molitve onima koji spavaju, već onima koji se mole; ukrepljuje onoga ko se bori, a onome ko umuje, poklanja dar celomudrenosti u skladu sa njegovim moćima; i uopšte, prema onome za čime žudimo, treba da pokazujemo želju ne samo u svojim molitvama, već i svojim delima). Zbog toga arhijerej, pre no što uzme prebožanstveno miro, koje na Žrtvenik izliva blagodat od Boga, miroše svetu Trpezu našim miomirom, odnosno vinom i mirisnim uljem, od kojih nam jedno pruža samo užitak, a drugo nam je i u životu od koristi. Služi se ovim ljudskim proizvodima kako bi pokazao da ovo dvoje ispunjava naš celokupni život, odnosno ono što nam je u životu neophodno i ono što nam je prijatno – zbog čega arhijerej i započinje sa ovo dvoje. Tako je i Gospod, kad je došao i podario život „da ga imaju u izobilju“,[12] i to ne samo pošto je vaskrsao i izbavio čoveka, već i pošto se zacario i predao nam Svoje neskverno izobilje, posle svega ponudio i Svoje miro, koje, imajući u Sebi svu silu za savršavanje svete Tajne, vodi pravo ka žrtvi svete Evharistije.
13. Pošto je Spasitelj u početku sa ovo dvoje prineo žrtvu svete Evharistije, i pošto je uzeo hleb, kako kaže Pismo, i blagoslovio ga,[13] i mi tražimo onu ruku i one reči. Sveštenici, dakle, izgovaraju takve reči, koje postaju delatne jer im je Sam Hristos zapovedio: „Ovo činite za moj spomen“;[14] a ruka predstavlja silu svetoga mira. „Jer to sveto miro, veli božanstveni Dionisije, daruje nam Isus“.[15] Apostoli su, opet, svojom rukom prinosili svete Darove jer su i taj blagodatni dar imali; njihovim naslednicima, međutim, bila je potrebna ova služba osvećenja, jer su samo reči Hristove mogli da izgovore. Prvim sveštenicima Žrtvenik su bile same njihove ruke, a onima kasnije Hristos je, kroz njih, ustrojio domove svetotainstva.
14. Nastavljajući osvećenje svetoga Žrtvenika, arhijerej, izlivajući sveto miro po časnoj Trpezi, ništa ne izgovara – za razliku od prethodnog puta – već samo poje Bogu onu kratku pesmu, svedenu na nekoliko jevrejskih slogova, pesmu hora svetih proroka, koja ima presveti smisao.[16] Moguće je, svakako, slavosloviti izgovarajući mnoge reči, a moguće je ono što je dostojno hvale opevati i ograničavajući se na hvalospev od malo reči. Ovo prvo priliči, kako ja smatram, hvale dostojnim delima koja su se već dogodila ili koja se tek imaju dogoditi, kako bi reči pred posmatračima zauzele mesto tih događaja; dok ovo drugo, kako mi se čini, priliči onome što je prisutno i što se sada zbiva; pošto su te pojave po sebi vidljive, nema nikakve potrebe za rečima koje bi ih objavljivale, osim za onim rečima koje iskazuju radost i divljenje, kao što su proricali proroci do Jovana.[17] A posle toga, šta će nam propovednici, kad se javio Onaj Koji je objavljen? Nije nam preostajalo ništa drugo nego da Mu kličemo i da Ga slavimo. Tako su smatrali i anđeli, kojima se On najpre javio kad je na zemlju došao, i koji su izgovarali reči: „Slava na visini Bogu“,[18] dok su Ga okruživali. Zato, dakle, poznajući traženoga Dobrotvora kroz sama Njegova dela, arhijerej ne traži ništa od onoga što mu je u molitvama darovano, niti nabraja dela čovekoljublja koja su pred njegovim očima, već se samo veseli onom tainstvenom melodijom.
15. Pošto sila Žrtvenika predstavlja sveto miro, trebalo je da i tvar koja je na njega položena, poseduje srodnu silu jer će tako bolje delovati – kao što i oganj i svetlost, čini mi se, kroz pogodna tela bolje pokazuju svoja svojstva jer ni samo ime Spasiteljevo, kome je sve moguće kad ga neko prizove, nije kod svih usta koja su ga prizivala, pokazivalo podjednaku snagu. Zbog toga, tražeći neko odgovarajuće veštastveno telo koje bi položio ispod svetoga mira, sveštenoslužitelj ne nalazi ništa što bi tome više dolikovalo od kostiju mučenika, pa pošto ih miroše i pomaže, polaže ih na časnu Trpezu i tako završi sa sveštanjem Žrtvenika. Jer, nema ničega srodnijeg sa Tajnama Hristovim nego što su mučenici, u kojih je i telo, i duh, i obličje smrti, i sve drugo zajedničko sa Samim Hristom. On je zajedno sa njima i dok su živi a i kada skončaju, ne ostavlja Svoje mrtve – nego je sjedinjen sa dušama, kao što je saprisutan i sjedinjen sa muklim prahom svetih moštiju, pa ako je igde meću vidljivim veštastvenim stvarima moguće pronaći i osetiti Spasitelja – to je među ovim moštima.
16. Stoga, kad se arhijerej nađe pred vratima hrama, i pre no što svete mošti unese unutra, on otvara dveri uzvikujući kao da u hram unosi Samoga Hrista, i moštima ukazuje počast koja priliči časnim Darovima; uostalom, te kosti i jesu istinski hram i Žrtvenik Božiji, dok ovaj rukotvoreni Žrtvenik, koji se osveštava, predstavlja obraz istinskoga Žrtvenika. Prema tome, bilo je prirodno da se taj istinski Žrtvenik priloži ovome rukotvorenome, te da on radi potpunosti ovoga bude uzet, kao što se starome zakonu pridodaje novi.
17. Kad arhijerej sve ovo izvrši i prigotovi dom za žrtvu i za molitvu, i kad upali kandilo iznad Žrtvenika, on izlazi napolje najpre da bi pokazao, kako mi se čini, vreme u koje je Hristos po prvi put predao žrtvu apostolima, jer je to bilo svečera, kad se pale svetiljke. A zatim, to kandilo nas podseća na svetiljku upaljenu u kući onoga čoveka koji beše izgubio drahmu, pa kad je upalio svetiljku i potražio drahmu, našao ju je pokrivenu silnom zemljom i mrakom, kao da je pod zemljom, u adu, ležala. Jer, i kuću može razrušiti, verujem, i sve otkriti, i na svetlost izvesti, Onaj Koji je i ad ispunio svetlošću kad je u njega stupio.
 


 
NAPOMENE:

  1. Svet, svet, svet. Is. 6,3
  2. Ps. 24,7
  3. Ps. 50,9
  4. 2Sam. 7,5; Levit. 26,11-12; II Kor. 6,16
  5. 1Tim. 3,2-5.
  6. Ps. 145,1
  7. 1 Sol. 5,18
  8. Ps. 23,1
  9. Luk. 10,24
  10. Izl 3,5
  11. Ps. 51,7
  12. Jov. 10,10.
  13. Mat. 26,26
  14. Luk. 22,19
  15. O crkvenoj jerarhiji 4.
  16. Misli se na Aliluja.
  17. Mat. 11,13.
  18. Luk. 2,14
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *