НАСЛОВНА » Вера и Православље, ПИТАЊЕ ПАСТИРУ » О Божијем промислу и слободи воље

О Божијем промислу и слободи воље

Питање:
Помаже Бог.
Моје се питање састоји у томе, да ли у нашем свету и животу бива детерминизам, заправо, да ли се све дешава по плану Божијем или је ту битна и наша воља. Ја вјерујем у неку интеракцију између Божијег плана и наше слободне воље. Добијам панику када мислим да је Бог створио овај свијет, а по мом мишљењу, препустио нам нашу слободну вољу да бирамо ово или оно, ову или ону школу, овај или онај посао, град.
Има људи који кажу да када се рађаш теби бива одређена жена коју ћеш у будућности срести, и када ју сретнеш она је твоја суђена. Ти си моја суђена, казу многи у пјесмама, у умјетности. О судбини говоре многи. Збуњен сам између тих ријечи и онога што се назива нашим правом да бирамо. Ако ми бирамо своје професије, градове, жене, то је наш избор. Да ли ту има Божије воље? Многи желе да сазнају своју будућност и зато некада и потпадну под вођство гатара и њихових сугестија. Када човјек не зна своју будућност осјећа се неком врстом слијепца.
Да ли је пресудан Божији план, или наша воља, то не знам? Да ли смо ми кројачи наше судбине, то ми је недовољно познато? Шта ми бирамо, а шта је Божији план који се односи на нашу судбину? Колики дио судбине је у руци човјека? Ја мислим да је у руци човјека много, и зато сам збуњен. Опет знам да Бог управља свим и све држи у својој власти. Па опет не знам. Ово питање је тешко и битно за наш став у свијету. Без тога сазнања осјећам немир.
Н.Н


Одговор:
Драги брате, У праву си када кажеш да постоји „интеракција између Божијег плана и наше слободне воље“. То питање је лепо објаснио Протојереј Валентин Свенчицки у књизи „Дијалози“, Дијалог Осми –
„О Божијем промислу и слободи воље“: http: //svetosavlje.org/biblioteka/Osnovi/Dijalozi/Dijalozi08.htm
Ево шта тамо каже: „Првородни гријех је био слободни акт човјекове воље. Човјек је сам изабрао пут који се не подудара са вољом Божијом; нарушивши од Бога дату заповијест, стао је на пут својевољног самоутврђивања. Тај акт, слободан сам по себи, довео је човјека до ропства, и по својим посљедицама је био губитак слободе која му је дарована. Дјело Искупљења било је дјело ослобођења, не зато што је уништен гријех, него зато што је уништена власт гријеха у свијету. Јер, кроз живот у Богу, сваки се човјек сједињује са Богом, по ријечима Апостола: : „… који се сједињује са Господом, један је дух са Господом.“ (1 Кор. 6: 17) Првородни гријех је искупљен, и могућност сједињења са Богом је опет постала могућа. А самим тим је поново успостављена и слобода. Зато се у ријечи Божијој говори: „… стојте у слободи коју нам је даровао Христос, и не подвргавајте се опет јарму ропства“ (Гал. 5: 1) . „Купљени сте скупом цијеном; не будите робови људи.“ (1 Кор. 7: 23) … та слобода је дата цијелом свијету као реалност, али човјек, онако како је слободно починио првородни гријех и тиме се одрекао од своје слободе, исто тако се он и данас одриче (или не одриче) од слободе која му је дарована Искупљењем.“
само кроз вјеру ослобођен човјек остаје слободан, и не одаје опет себе у ропство гријеху и смрти. За рјешење питања о узајамном односу слободе човјекове воље са вољом Божијом веома је важно разјаснити себи сљедећу мисао. Невјерје и стање човјекове душе које из њега проистиче јесте одрицање од слободе и признање унутрашњег ропства. Тим одрицањем човјек, извана остајући човјек, себе поставља у исти ниво са битијем животињским, само у мало савршенији вид тог нивоа. Он не прави од себе „ствар“, али се одриче од вишег достојанства слободног човјека. Апостол говори вјерним: „Гријех не смије над вама господарити.“ (Рим. 6: 14) „Није ваљда да не знате да, коме дајете себе у послушање, робови сте онога кога слушате; или робови гријеха к смрти, или послушања к праведности? “ (Рим. 6: 16) То стање робовања гријеху Апостол Петар је описао ријечима: „А они, као неразумне животиње које природа води и које су рођене да се ухвате и закољу, злословећи оно што не разумију, у погибији ће се својој истријебити.“ (2 Пет. 2: 12) „Очи су њихове препуне прељубочинства и непрестаног гријеха; прелашћују неутврђене душе; срце је њихово научено лакомству: то су синови проклетства.“ (2 Пет. 2: 14) „Јер говорећи надмене и празне ријечи они лове у плотске похоти и разврат оне који тек што су почели да бјеже од оних који живе у заблуди. Обећавају им слободу, а сами су робови тљења; јер, кога ко надвлада, тај му је и роб.“ (2 Пет. 2: 18-19) И обратно: „… ко проникне у закон савршени, закон слободе, и остане у њему, не као слушалац заборавни, него као извршилац дјела, тај ће бити блажен у дјелу своме.“ (Јак. 1: 25) Ето шта треба увијек имати на уму када се разматра питање о слободи човјекове воље и воље Божије.“
Поздравља те, О. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *