О БОГАТСТВУ

Старац Филотеј Зервакос

ИСТИНСКА СРЕЋА ЈЕ
У ВРШЕЊУ ЗАПОВЕСТИ БОЖИЈИХ

 
…Богати одлазе из овога света исто као и сиромашни: богаташ из Јеванђеља је умро исто као и сиромашни Лазар, који није имао ништа, ни комад одеће ни парче хлеба. Према томе и богати и сиромашни умиру, о чему пророк Давид пева: „Богатство пролази и зато му не предај срце своје“. Ако богатство пролази као што протиче река, немој му предавати срце своје, јер неће остати. Богатство, дакле, не доноси никакву срећу човеку.
 
БОГАТСТВО КОЈЕ СЕ НЕПОШТЕЊЕМ СТИЧЕ
 
Знао сам двојицу врло богатих људи из мога завичаја, који су стекли велико богатство уз велики труд и борбу, али служећи се притом непоштеним средствима: отимањем, лоповлуком, лихварењем и другим лукавштинама. Они су склапали уговоре и споразуме са сиромашнима, да би им потом отимали винограде, поља, домове, чак и стоку ако ови не би на време вратили зајам који би им давали. Стекли су богатство и веома се обогатили, али и поред тога, нису били срећни. Касније су обојица умрли. Када је први умро, ови су га проклели, јер не само да се неправично односио према сиромашнима, већ ниједном сиромаху никада није хтео дати ни корицу хлеба. Када је умро, све богатство које је поседовао умрло је са њим. После три године његови остаци су били премештени у други гроб: када је гроб отворен његово тело је било потпуно неиструлело због баченог проклетства. Његово тело се није распало, али је било потпуно црно, а његова уста отворена! Језик му је испао из уста а руке су му биле у положају као да је нешто хтео некоме да отме. Људи који су ово видели су се престравили и разбежали.
Његови синови – које није васпитао и научио Божијем путу, као ни испуњавању заповести Божијих, већ само томе да теже богатству, узели су његово богатство и расули га на разврат, коцку и забаву. Врло брзо су пали у сиромаштво.
Један од његових синова је брзо изгубио све своје наследство на картама. Напустио је родни крај и отишао у Атину да би се тамо картао са великим картарошима, где је за кратко време изгубио све и остао без игде ичега. На крају је извршио самоубиство, пуцајући у себе из пиштоља. Тако је изгубио и живот и душу.
Други син се одао развратном животу и трошењу новца. Убрзо је телесно оболео од многе распусности. Оболео је од турберкулозе и сифилиса, и умро без једне једине драхме.
Трећи син, који је био мој школски друг, такође је завршио на жалостан начин. Просио је по улицама, тражећи од пролазника да му уделе коју драхму или цигарету.
Ниједан од ове тројице богаташевих синова није марио за сиромашне, трудећи се да, макар на тај начин, људи некако опросте њиховом оцу. Ниједан од њих тројице није дао да се служи ни једна једина Литургија за покој душе њиховог оца. Нису учинили ништа. Тако, не само да се њихов отац није усрећио својим богатством, већ је својим богатством унесрећио и своју децу.
Када су ископали богаташево тело и видели да се оно због многих проклетстава није распало, људи су се сложили да треба позвати митрополита да над његовим телом прочита разрешне молитве, да би се оно могло распасти. Митрополит је дошао и клекао код гроба, прочитао молитве над богаташевим телом и онда су га поново сахранили. Међутим, када је, после две или три године, тело било изнова откопано и даље је било у нераспаднутом стању. Један од његових синоваца, лекар по занимању, рекао је да је, наводно, састав земљишта у гробу такав да тело не може да се распадне, и да би га, зато, требало сахранити на неком другом месту.
Тада су неки људи из његовога града одлучили да богаташеве остатке баце у море, будући да земља није хтела да га прими. Ставили су га у чамац, завезали му огроман камен за врат да би потонуо на дну мора. Потом су га бацили у воду. Али, ни море није хтело да га прими: море га је следецег дана избацило на обалу, заједно са каменом везаним око врата. Становници тог села су узели камење и затрпали његово тело, говорећи: „Анатема души његовој“… И становници других села су пролазећи тим путем бацали камење на њега, бацајући проклетство на његову душу. Један богаташ из тог села ме је, када сам једном приликом био тамо, одвео у своју кућу и понудио ми гостопримство. Следећег дана смо отишли у мали цркву посвећену Св. Георгију. Пошто смо целивали иконе, изашли смо из цркве и он ми је дао камен. Упитао сам га: „Зашто сте ми дали овај камен?“ А он ми је одговорио: „Узмите га сада, а касније ћу вам рећи зашто“. После извесног времена, наишли смо на гомилу камења и он ми је рекао: „Ово је анатема за Н. Н. (поменутог богаташа) и свако ко прође овуда баци камен на њега и анатемише га“. Задрхтао сам када сам ову чуо и узвикнуо: „Шта то причаш! И ви сте ми неки хришћани! Човек је умро пре толико година и добио по делима својим. Зар још морате уз то још да га и анатемишете? Црква и Христос нас уче да волимо непријатеље своје и да се молимо за оне који нас прогоне и муче“. Одбацио сам камен на страну, што је и он учинио. Уверио сам га да је то што чине грех и рекао му: „У недељу иди код свештеника, јер ја нећу моћи да будем овде, и реци му да одслужи парастос за овога човека. Опростите му. Сваки човек ће бити прослављен или понижен у складу са својим делима. Али, будући да то није учинио ниједан од његових синова, ми имамо дужност да му одслужимо парастос. Сву су га анатемисали, а сада сви треба да му опросте. Бог тражи од нас да праштамо и непријатељима својим. Сам Христос, чак и када су Га разапели, молио се за оне који су Га разапели говорећи: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине“ (Лк 23:34). Оно што радите је велики грех и морате се покајати и опростити му“.
Како сам касније сазнао, они су му одслужили парастос и престали да бацају камење на његов гроб и да га анатемишу.
Какву је, дакле, срећу стекао својим богатством себи овај човек? Мислио је да ће усрећити себе и своју децу својим богатством, али је потпуно пропао. Према томе, богатство не доноси никакву срећу. Не би требало тежити стицању богатства, нити желети нити се много бринути о стицању богатства. Господ нам говори: „Не сабирајте себи блага на земљи… него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лупежи не поткопавају и не краду“ (Мт 6:19-20). Господ нас учи да стичемо себи благо на Небу, где оно не пролази и не нестаје, већ плодоноси небеском срећом, чашћу, славом и Царством Небеским….
 
Светигора, 2001 бр. 106, 107, 106, стр. 30-33
   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *