NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » MOLITVE NA JEZERU

MOLITVE NA JEZERU

 

MOLITVE NA JEZERU
 
XXXI
 
Prosuo si svetlost po mraku, Gospode, i proizašle su boje i oblici. Nadneo si se licem Svojim nad bezdan, kome je ime Ništa, i bezdan se muči, da u senkama izrazi lepotu lica Tvoga. Kako Te bezdan sanja onako Te sve stvari kazuju.
Lepo je i jezero moje dok mirno lice sunčevo stoji nadneto nad njim. I svi prolaznici hvale lepotu jezera moga. No čim sunce skloni lice svoje, jezero moje postaje mrak i bezdan. I niko od prolaznika ne daje hvalu jezeru osim u prisustvu sunca i sunčevih sjajnih pratilaca.
Lice bezdna pjani one, koji ne vide nadneto sunce nad bezdanom. Lepota stvari počinje od onda, kad gledalac nadnese lice svoje nad njih. Nema ogledala, ako nema lica pred ogledalom. No uzalud je i lice pred ogledalom, ako svetlosti nema.
U svetlosti lica Tvoga ja se ne ogledam na svakoj stvari. Bez Tebe ja i stvari ne bi bili ogledala jedno drugom no mrak, i bezdan, i mutna jeza. Izvraćaju stvari Tvoju lepotu kao što san izvraća javu. Kao što me snovi muče tako me muče i stvari. Jer šta su stvari do snovi Tvoje neizrecive Jave?
Susedi moji govore: sanjali smo lepe snove. Vasiona mi je svedok, da ste vi lepši od vaših snova. I vasiona sanja, i ne može da se nasanja lepote svoje. Vasiono moja sanjiva: dok san sanja san, plaše se jedan drugog, mada traže tumača i utešitelja jedan u drugom. Ko je kome prorok: san javi ili java snu?
Vasiono moja lepa: sanjaj Javu i Java će ti reći sve. Priznaj Javu, koje si ti san, i probudićeš se, i nećeš više gatati o lepoti no bićeš Lepota. Jedna je Java i jedna je Lepota, i ona je uzrok tvoga sna.
Ne govorite mi, deco, o lepoti zvezda. Ako Gospod izvuče sebe iz zvezda, vama će usta zamuknuti. Stanite u gustom mraku kraj moga jezera i pokušajte da mu pevate. Zaista zamuknućete i mučaćete do sunčane zore, dok sunce ne polije jezero svojom lepotom i ne učini vaše bezglasno grlo glasnim.
Od Tvoga lica polivaju se lepotom sve stvari. Po Tvojoj lepoti pliva vasiona kao šajka po moru.
I nad hladan pepeo kad se Ti nadneseš, pepeo se preobražava i dobija lice.
Urazumi srce moje, Gospode moj, da se ne zanosi smrtnom lepotom no Tobom, Besmrtna Lepoto moja.
Jedina Lepoto moja!
Daj mi Lica Tvoga; samo još više, i više – Lica Tvoga.
 
XXXII
 
Vera Te moja vidi, Gospode.
Ona je svetlost i daljnovid očiju mojih.
Vera je moja osećanje sveprisustva Tvoga. Ona mi privija kolena k zemlji i uzdiže ruke k nebu.
Vera je moja dodir duše moje s Tobom. Ona pokreće srce moje na igru i grlo moje na pesmu.
Kad se lasta približuje, lastavčići se uznemire u gnezdu. Jer i na daljini osećaju dolazak majke.
Vera je moja uznemirenost moja, jer Ti dolaziš, Majko moja.
Kad mi prijatelj piše pismo u dalekom gradu misleći na mene, i ja napuštam druge misli i mislim na prijatelja svoga.
Vera je moja misao moja o Tebi, što pokreće Tebe, Najelastičnijega, da misli o meni.
Kad se odvoji lav od lavice, zamute se oči lavu od tuge za lavicom.
Vera je moja tuga moja za Tobom, kad si daleko od mene, Krasoto moja.
Kad sunca nema, najstrašnije bure šibaju more.
Vera je moja utišanost bure u duši mojoj, jer svetlost Tvoja poliva me i umiruje.
Oči moje govoriše mi: ne vidimo Ga. A ja ih umirih rečima: zaista, vi niste ni stvorene, da vidite Njega no Njegovo.
Uši moje govoriše mi: ne čujemo Ga. A ja ih urazumih rečima: zaista, vi niste ni stvorene, da čujete Njega no Njegovo.
Ništa od svega što je stvoreno ne može videti i čuti Njega no Njegovo. Stvoreno vidi i čuje stvoreno. Samo rođeno od Njega može videti Njega. I samo rođeno od Njega može čuti Njega. Ne može slika videti slikara, ali sin slikarev može videti slikara. Ne može zvono čuti zvonolivca, ali kći zvonolivca čuje oca svoga.
Oko Ga ne može videti, jer zato je stvoreno – da Ga ne vidi. Uho ga ne može čuti, jer zato je stvoreno – da Ga ne čuje. Ali Ga vid može videti, i sluh Ga može čuti.
Vera Te moja vidi, Gospode, kao što rođeno vidi roditelja svoga. Vera Te moja čuje, Gospode, kao što rođeno čuje roditelja svoga.
Bog u meni vidi i čuje Boga u Tebi. A Bog se ne stvara no rađa.
Vera je moja gnjuranje u bezdan duše moje i isplivavanje s Tobom.
Vera je moja jedino ozbiljno znanje moje. Sve drugo je dečje sabiranje šarenog šljunka na jezeru.
Vera je moja jedino ozbiljno zanimanje života moga. Zaista, sve je drugo komedija čula.
Kad kažem: dodaj mi vere, ja mislim: dodaj mi Sebe, Oče moj i Bože moj.
 
XXXIII
 
Nada Te moja čeka, Gospode.
Iščekivanje Tebe jedina je sadržina i jedini smisao moga Sutra i Prekosutra.
Trava iščekuje rosu, i ne vara se. Planina iščekuje gromove, i ne vara se. Krtica pod zemljom iščekuje svoj obrok, i ne vara se. Iščekivanje svih bića Ti zadovoljavaš.
Ja iščekujem Tebe, i Ti mi hodiš u susret. Prema brzini moga hoda k Tebi i Ti prilaziš k meni.
Šta je Sutra, deco zemlje, nego vaša nada? Iskorenite li svu nadu svoju, umreće i želja vaša, da osvane Sutra.
Ne ropćite na Nebo, što vam ne ispunjava sve nade, nego ropćite na sebe, što ne umete da se nadate. Nebo ne ispunjava nade no nadu. Najuzvišeniju i najjaču nadu Nebo uvek ispunjava. Ne ropćite na Nebo, što Ono ne vidi vaše rođačke i partijske plodove i što ne ulazi u vaše zavere jednih protiv drugih. Ono je vidovito i milostivo. Vidovito je za svako dobro u svakoj partiji, i milostivo je prema nemoći vašoj, ako ovu prati dobra volja.
Moja nada nije slutnja no izvesnost, da ćeš Ti doći. Ti si obećao, i pečat Tvoga obećanja ja nosim u duši svojoj. Ako još ne dolaziš, nije Tvoja krivica no moja. Ti si nežan i sažaljiv, pa ne bi hteo, da me zastidiš mojom nepripravnošću. Zato lagano hodiš, i neprestano mi nagoveštavaš dolazak.
Beznadežnost sedi zaludna. A moja nada čisti i pere neprestano; i provetrava i kadi odaje, u kojima će Tebe dočekati. I brine dan i noć, da ne zaboravi štogod, što bi Tebi bilo ugodno. I priziva neprestano angele i svetitelje – tajnovidce – da je upute, kako svoju pećinu da učini sličnom Nebu.
Moja nada nema druga ni ortaka. Sve druge nade ja sam izjurio iz sebe kao dokazane varalice. I na njihovom mestu sada bujno raste samo nada, što Tebe čeka.
Kad Ti dođeš, donećeš mi darove prebogate. S Tobom, Pobedniče, doći će mi i pobeda nad svima dosadama i brigama. S Tobom će doći svetlost, i zdravlje, i snaga, i mudrost, i sva punoća svih ljudskih očekivanja od početka Do kraja vremena.
Zaista, ljudi s mnogim nadama, izvan Tebe, sede na planini i čekaju izlazak sunca sa Zapada.
A ja stojim okrenut Istoku, i znam pouzdano, da će se sunce uskoro roditi. Jer vidim zoru kako se rumeni.
Drugi sade suve štapove u zemlju, i nadaju se zelenilu i plodu. A po mojoj njivi posejano je živo seme, koje se zeleni i donosi ploda.
Moja nada u Tebe nije gatnja no izvesnost isto onakva kao što se sunce mora roditi sa Istoka i kao što dobro seme, posejano u dobru zemlju, mora nići.
Tvoja je njiva, i Ti si i sejač i seme.
Dođi, Gospode, moja Te nada čeka!
 
XXXIV
 
Ljubav me čini Bogom, a Tebe, Bože, čovekom.
Gde je jedan, tu nema ljubavi. Gde je dvoje ujedinjeno, tu je samo prizrak ljubavi. Gde je troje ujedinjeno, tu je ljubav. Tebi je ime Ljubav zato što Ti je ime Jedinstveno Trojstvo.
Da si jedan, Ti ne bi bio ni ljubav ni mržnja.
Da si dvojstvo, Ti bi bio naizmeničnost ljubavi i mržnje. Ali Ti si trojstvo, zato si ljubav, i u Tebi nema tame ni naizmeničnosti.
Ljubav ne zna za vreme i prostor. Ona je van vremena i van prostora. Za nju je jedan dan kao hiljada godina i hiljada godina kao jedan dan.
Kad sam spojen s Tobom ljubavlju, onda ne postoji nebo i zemlja, – postoji samo Bog. Niti postoji onda ja i ti, – postoji samo Bog.
Ljubav ima tri ipostasi: devičanstvo, poznavanje i svetost. Bez devičanstva ljubav nije milost no zemaljska sebičnost i strast. Bez poznanja ljubav nije mudrost no ludost. Bez svetosti ljubav nije moć no slabost. Kad se ujedine: strast, ludost i slabost, onda postaje pakao, koji đavo naziva svojom ljubavlju.
Kad je duša moja prečista devojka, i svest moja jasnovidna mudrost, i duh moj životvorna svetost, onda sam ja ljubav, Koja se poklapa s Tvojom ljubavlju. Kroz ljubav ja vidim Tebe kao sebe, i Ti vidiš mene kao Sebe.
Kroz ljubav ja ne gledam sebe no samo Tebe. Kroz ljubav Ti ne gledaš sebe no samo mene.
Ljubav se žrtvuje, i ne oseća žrtvu kao davanje no kao dobijanje.
Deco zemaljska: reč ljubav je najduža molitva.
Postoji li zemaljska ljubav, pitaju me susedi? Onoliko isto koliko i zemaljski Bog! Zemaljska ljubav gori i sagori, Nebesna ljubav gori i ne sagoreva. Zemaljska ljubav, kao i sve zemaljsko, samo je san i gatka ljubavi. Koliko idoli liče na Boga, toliko zemaljska ljubav liči na Ljubav. Koliko dim liči na plamen, toliko vaša ljubav liči na božansku ljubav.
Kad razmenite zlatnik u groševe, vi ne nazivate groševe zlatnikom no groševima. Zašto onda ljubav božansku, usitnjenu i samlevenu u pepeo vremenom i prostorom, nazivate ljubavlju a ne pepelom?
Gospode, udostoj me ljubavi, kojom Ti živiš i život daješ.
Udostoj me ljubavi Tvoje, Gospode, i biću slobodan od svih zakona.
Useli ljubav Tvoju u mene, i ljubav će me useliti u Tebe.
 
XXXV
 
Mučenici prave vere, molite se Bogu za nas.
Vaša vera približila vas je sjajnom prestolu slave, okićenom zračnim serafimima i premoćnim heruvimima. Bliži ste besmrtnosti od nas, i molitva vaša čistija je i čujnija.
Pomenite u molitvi svojoj i nas, da bi se i vi još više razglasili po nebu. Ponesite i nas na sebi, pa ćete brže i lakše leteti ka prestolu slave. Ko samo sebe nosi, taj laganije hodi, i više se spotiče. Što veći teret svoje braće teglite, sve brže letite.
Rekoh ljudima: svi ste vi mučenici no ne svi jednog mučeništva. Mučenici za pravu veru nisu isto što i mučenici za krivu veru. Zaista, i kosti im se razlikuju a ne samo duša. Jer duša prenosi svoju moć i nemoć i na kosti.
Vi što stradate za pravu veru, stradate za ono što vaš duhovni vid vidi. Vi što stradate za krivu veru, stradate za ono što vaše telesne oči vide. Vi prvi stradate za veru u javu i istinu; vi drugi stradate za san i prizrak.
Svoje znanje duhovni vid nazvao je skromnim imenom – vera. Svoju veru telesne oči nazvale su gordim imenom – znanje. I jedno i drugo je viđenje; prvo: viđenje mirne i blešteće suštine stvari; drugo: viđenje treperenja te suštine po tami.
Od svih stvari najneizbežnije je vaše mučeništvo, sinovi neba i sinovi zemlje. Mučenje vaše sastoji se u bežanju vašem. Ili bežite od tame ka svetlosti, ili od svetlosti ka tami. Ako bežite od tame ka svetlosti, uzbunićete svet protiv sebe. Ako begate od svetlosti ka tami, Nebo će se udaljiti od vaših grčeva i vaše propasti.
Ukrštaju se putevi sinova ljudskih, i sukob je neizbežan. Jer jedni hode ka Istoku a drugi ka Zapadu. Gospod je milostiv, i šalje angele svoje svima.
Puna je duša moja mučenika kao plodna njiva pšenice i kukolja. Jedni su okrenuti ka Istoku a drugi ka Zapadu.
Šapćem duši svojoj u ponoći: dokle ćeš se raspinjati između raja i pakla? Saberi se, i kreni tamo kuda su mučenici prave vere hodili.
Šapćem susedu svome u zoru: ne udaraj suviše utrvenim putem, jer mnoge lešine smrde oko njega. Hajdmo stazom uz planinu, koja je vrletna no koja ne zaudara lešinama.
Šapćem jutrom i večerom vama, mučenici prave vere: molite se Bogu za nas.
 
XXXVI
 
Mučenici dobre nade, molite se Bogu za nas.
Vi što zakopaste sve nade, da bi s jednom bili bogati.
Što čekaste kraj mnogih ljudskih nadanja, i videste pepeo.
Što videste mnoge uplakane oči gde se vraćaju sa groblja svojih nada.
Što čuste mnoge ispovesti o zlom mirisu svake zemaljske nade s drugog kraja.
I što se dadoste raspeti za jednu izabranu nadu, što se ne svršava pepelom, ni grobljem, ni zlim mirisom.
Vama se molimo i poklonimo. Molite se Bogu za nas.
Videh dete gde dugo trčaše za jatom prolećnih leptirova, te kad mu jedan leptir beše na domaku on ga ostavi i otrča za drugim, koji mu se učini lepši.
Rekoh: takvi su sinovi ljudski, i takvo je njihovo trčanje kroz ceo život za mnogim željama.
Zaista, trka vaša je zamorna i beskorisna. Kad vam dođe samrtni čas, nećete umeti reći, za čim ste trčali. I ući ćete u drugi svet praznih ruku i zbunjena srca.
I sinovi neba imaju zamornu trku no ne i beskorisnu. I kad im dođe samrtni čas, oni će umeti reći, za čim su trčali. I u drugom svetu imaće pune ruke i odmorno srce.
Orao ispod oblaka vidi jagnje u polju, i spušta se k njemu, i pita vrapce što stoje na leđima jagnjeta: ne vidite li jagnje? – a oni mu odgovaraju: ne, ne vidimo. Tako je i s mučenicima dobre nade. U velikoj daljini oni opaze svoju hranu, i jure k njoj, dok susedi te hrane hode po njoj i ne vide je.
Duga je trka za dobrom nadom. No junak se rešava na trku, i baca sve varljive nade pod noge i gazi po njima kao po suhu lišću. Mnoge su premnoge prepone do njegove nade; – i smrt je jedna od prepona. No on ih sve preskače, preskače i smrt, i juri za svojom nadom.
Mučenici dobre nade, što se kao jato belih golubova vijete u kolu oko Nebesne Svetlosti, molite se Bogu za nas.
 
XXXVII
 
Mučenici velike ljubavi, molite se Bogu za nas.
Vi što poznaste ljubav jaču od smrti, molite se Ljubavi za nas.
Što se srećno izvukoste u ovom životu iz mreže prolazne ljubavi, koja je kao malo boje na steni, što kiša spira.
Što propovedaste, da je ljubav tajanstvenija od tela, i večnija od zvezda na nebu.
Što kroz ljubav razumedoste i drvo i kamen, i zvera u gori i ribu u vodi. Jer ljubav lomi pečate sviju tajni, i sve stvari se pokazuju nage ljubavniku svome.
Što ljubavlju ispuniste sve proroke, zadovoljiste sve religije, i pokriste sve zakone.
Najveći osvajači, ko je jači od vas?
Najveći mudraci, ko je mudriji od vas?
Najređi dragulji, ko je malobrojniji od vas?
Bogovi, što videste sebe u Bogu i Boga u sebi.
Što imate veću čast od angela, jer angeli postaše angelima bez muke i mučeništva.
Vama se molimo i poklonimo, molite se Bogu za nas.
Da se i mi očistimo od prizračne ljubavi, koja se završuje mržnjom.
Da i mi krunišemo našu veru i nadu krunom, u kojoj sunca predstavljaju malu vrednost.
Da i mi progledamo, i poznamo, i zaradujemo se radošću, kojom se samo angeli mogu radovati.
Da i naš život postane trosunčano sijanje, slično onome, od koga dolazi sve sijanje nepomešano s tamom.
Da i mi sagledamo u sebi večitu devojku, i prevečnog sina devojačkog, i duha golubinjeg.
Mučenici velike ljubavi, samo je stradanje vaše manje od ljubavi vaše. Svaka ljubav zemaljska donosi stradanje, veće od te ljubavi. A vi ste zaljubili ono što je duže od vremena i šire od prostora.
Čujući za vaša stradanja vaša smrtna braća drže ih za neverovatna i nepodnošljiva. Samo zato, što se oni, istina, mogu preneti u vaša stradanja no ne i u ljubav vašu, u smisao vaših stradanja. O kad bi se mogli preneti i u ljubav vašu! Sva vaša stradanja bila bi za njih igračka kao što su bila i za vas. Kao što je hladna kiša i duvanje vetra u noći igračka za majku što hita detetu svome na domu.
Onome, ko ima cilj veći od sveta, svet ne može ništa.
Onoga, ko hita domu širem od prostora, prostor ne može zadržati.
Onoga, ko ima ljubav skuplju od vremenih tvorevina, vreme ne može ni sprečiti ni pregaziti.
Kroz sve krševe i olujine Ljubav vodi svoje ljubimce i vuče ih k sebi.
Mučenici velike ljubavi, molite se Bogu za nas.
 
XXXVIII
 
Kroz stvari činiš čuda, Gospode, kad ljudi izgube dar čudotvorstva. Vodu i oganj uzimaš za sluge svoje, kad se ljudi odreknu službe Tebi.
Drvetu i metalu daješ Svoju moć, koja se – prezrena od ljudi – vratila Tebi.
Kroz zemlju i travu dodeljuješ milost izabranim Tvojim, kad ljudi učine sebe nečistim za kanale milosti.
Kroz tkaninu i papir zrači Tvoja sila, kad telesnost ljudska preovlada duhom.
Kosti svetitelja glase ime Tvoje i prisustvo Tvoje, kad jezik ljudi zamukne od neverovanja.
Kad generali zaborave pobeđivati, Ti redove činiš pobednicima.
Napunio si ognjem mrtve stvari, da one svetle kad mrak zatvori oči zvezdama.
Kad nema sunca, paprat i glog preuzimaju dužnost svetlenja.
Kad slepi postanu vođe slepima, Ti ustupaš vođstvo konjima i psima.
Kad se bolesni nametnu bolesnim za lekare, Ti činiš mrtve kosti i blato lekarima.
Kad Tvoj lik u duši ljudskoj iščezne, Ti daješ silu i moć Tvome liku na drvetu.
Smeju se oni, koji će na kraju krajeva ljuto plakati, i govore: kako mogu mrtve stvari činiti čuda, koja mi ne možemo činiti?
Nisu li stvari žive, kad ih Ti oživiš? I nisu li ljudi mrtvi, kad ih ti napustiš, Gospode Strašni?
Angeli Tvoji znaju, a ljudi ne znaju, da su sve moći Tvoje, u Tebi i od Tebe, i da ih Ti pokazuješ svetu kroz čiste kanale. Šta – ako je kamen čist a čovek nečist? Neće li sila Gospodnja pokazati se pre kroz kamen nego kroz čoveka?
Smehom radosti smeje se samo pravednik. Smeh nepravednika je pakost.
Smeje se nepravednik moštima svetitelja, i izede se od smeha pakosnoga. O kad bi mu se dalo znati da mrtve mošti svetitelja kriju više života nego njegova krv i meso!
Zaista, pakost je daleko od Gospoda Svemilostivoga, kao što je uvek pakost daleko od devičanstva, slovesnosti i svetosti.
Gle, Slovesni Gospod uvek je gotov da ljudima čini dobro kroz ljude. No kad se ljudi onečiste, obeslovese i obesvete, Svemilosni hita u pomoć ljudima kroz mrtve stvari.
Gospode Svemilostivi i Mnogotrpeljivi, ne ostavi svet bez kanala Tvoje moći i milosti.
 
XXXIX
 
Znaš li, dete moje, zašto se zatvaraju oblaci onda, kad su polja žedna kiše, a otvaraju onda, kad polja kišu ne žele?
Od zločina ljudi zbuni se priroda, i napusti red svoj.
Znaš li, dete moje, zašto njive ponesu teški plod u proleće, a u leto daju jalovu žetvu?
Zato što i kćeri ljudske omrzoše na plod utrobe svoje, i ubijaju ga u cvetu.
Znaš li, dete moje, zašto izvori presušuju, i plodovi zemaljski zašto nemaju više one slasti, koju imadoše?
Zbog greha ljudskog, od koga uđe nemoć u svu prirodu.
Znaš li, dete moje, zašto pobedonosni narod trpi poraze od svoje nesloge i razdora, i jede hleb zagorčan suzama i pakošću?
Zato što pobedi krvnike oko sebe, a ne pobedi ih u sebi.
Znaš li, dete moje, zašto majka hrani i ne može da nahrani decu svoju?
Zato što dojeći ih ne peva im pesmu ljubavi no pesmu mržnje prema susedu.
Znaš li, dete moje, zašto ljudi postaše ružni i izgubiše lepotu svojih predaka?
Zato što odbaciše lik Božji, što iznutra iz duše delja lepotu lika, i navukoše obrazinu zemlje.
Znaš li, dete moje, zašto se bolesti umnožiše i pomori strašni?
Zato što ljudi počeše smatrati, da je zdravlje otmica od prirode a ne dar od Boga. A što se otima s mukom, s dvojnom mukom mora se braniti.
Znaš li, dete moje, zašto se ljudi bore za zemlju, i ne stide se svoga ravenstva s krticama?
Zato što im zemlja proraste kroz srce, te oči vide samo ono što u srcu raste. I zato, dete moje, što ih greh suviše onemoća za borbu za nebo.
He plači, dete moje, skoro će Gospod doći i urediti sve.
 
XL
 
Molitvom čistim vid vere moje, da Te ne izgubim u magli, Najsjajnija Zvezdo moja.
Našto će Bogu tvoja molitva? pitaju me tamni argati zemlje.
Pravo kažete, sinovi zemlje. Našto će polarnoj zvezdi durbin moreplovca, kad ona vidi moreplovca i bez durbina? No ne pitajte me, kad već znate, našto će durbin moreplovcu.
Molitva je potrebna meni, da ne izgubim spasonosnu Zvezdu iz vida a ne Zvezdi da ne izgubi mene.
Šta bi bilo od mog unutrašnjeg vida, kad bi prestao vežbati ga molitvom?
He vežbaju li se vojnici zemaljski, dugo i naporno, da vide daljne predmete?
He vežbaju li se tkači svile, dugo i naporno, da razlikuju najfinija vlakna?
Kako ja da ne vežbam vid vere moje, da što jasnije vidi jedino blago moje?
Uhvaćen u mrežu iluzija, ja sam jedva sagledao jedan otvor van, pa zar da ga izgubim iz vida?
Uzmite se na um, saputnici moji, nije jevtina stvar viđenje Boga. Vi što žrtvujete bogatstva, da bi videli raskoš polutara i polarnu svetlost severa, budite spremni, da skuplje platite viđenje Onoga, prema kome je raskoš polutara siromaština, i polarna svetlost – lojana sveća.
Kada date i ceo svoj život za viđenje Njega, dali ste jedva jednu poturu. No On je plemenit i dobrosrdačan, pa i ne traži od vas više no toliko.
Vi, vežbatelji tela, što ne zaboravljate nijedno jutro Da vežbate svoje ruke i noge, i glavu i vrat, da li ste vi U istini misaona bića vi, samuraji? Da li ste vi u istini misaona bića, ako držite, da će vera vaša u Boga postati i ostati vidovitom bez vežbanja? Sve zvezdano Nebo, što još gleda iskustvo otaca vaših, svedok mi je, Da će vera vaša oslepiti, ako uopšte ikad i progleda. I na mesto izgubljenog dobra ostaće samo jedno licemerno nazvanje.
Držite svoje oči samo tri dana povezane, i osetićete po tom, da ih vređa svetlost sunca. Prekinite svoju vezu s Bogom samo tri sata, i osetićete, da vam je bolno ponovno gledanje u Njegovu svetlost.
Pitate me, koliko traje molitva moja? Da li me možete razumeti, kad vam kažem: duža je od dana mojih? Jer molitvom svojom moram da vežbam i vašu veru, i otvaram joj vid, i pokazujem viđenje i Viđenog. Vaistinu, molitvom svojom ispunjavam i svoje i vaše dane.
Neprestano prizivam sve nebesne krugove, da me podrže u molitvi svojom večitom molitvenošću, da bih se i ja udostojio zreti onu Slavu i Krasotu, koja je širom otvorena njihovom zrenju.
O saputnici moji, kako je veličanstveno viđenje vere! Kunem vam se, kad bi vi znali, molitva vaša ne bi imala ni odmora ni kraja.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *