Молитва

Питање:
Postovani Oce, Posto nam crkva radi samo prve nedelje u mesecu, onda se molim kuci pred ikonom koja je osvestana. Desava mi se da tokom molitve pocnem da se tresem i da im suze oci. Da li je to normalno? U crkvi mi se ove pojave ne desvaju. S postovanjem
Jelena


Одговор:
Драга сестро, у недостатку недељне Свете литургије ти надокнађујеш свој разговор са Богом код куће, испред, како кажеш, освећене иконе. Оно што ти се дешава при појединачној молитви разликује се од молитвеног доживљаја у храму, за време Свете литургије. Могли би слободно рећи да је то „нормално“. Ти у цркви стојиш на свом месту, око тебе су други верници, испред је иконостас, са бројним иконама, а у олтару свештеник. Он говори литургијске прозбе, које ти пажљиво пратиш, удубљујући се у њихов садржај. Слушаш како хор, група певача или појац одговарају на свештеникове прозбе и настојиш да их пратиш. То је заједничка молитва. Не само што сви заједно стојите у цркви, већ зато што сви учествујете у Светој литургији. Ти си живи део те молитвене заједнице и у њој учествујеш као и сви верници око тебе. Ти се ту не издвајаш из целине, не молиш се сама за себе, већ сви заједно, саборно приносите бескрвну жртву и сви учествујете у Евхаристији. И сасвим је јасно да ти се одређени знаци, као при личној молитви, овде не дешавају, поготово стање у коме се тресеш. Сузе и овде могу да буду пропратни део молитве. Међутим, кад се молиш код куће, сама пред својом иконом, ти немаш око себе сатруднике, чије молитвено расположење може да утиче на твоју побожност. Немаш ни свештеника, који својим речима и покретима, појачава и утиче на твоје молитвено стање. Ти си овде сама са Господом. И ти се тада трудиш, упињеш све своје духовне моћи, како би тај молитвени разговор са Богом био што конкретнији, настојиш на доживиш сусрет са Господом. Ту су ангажоване све твоје духовне способности, које прати и чисто физички напор. Зато сузе навиру на очи, зато се и тело потреса јер, бити са Господом „лицем к лицу“, није нимало једноставно. Сећаш се, кад је Мојсије хтео да види Бога „лицем к лицу“, да му је Господ рекао: „Нећеш моћи видети лица мојега, јер не може човек мене видети и остати жив“ (2. Мојсијева 33, 20) . Дар суза је посебан дар Божји, који су имали само велики молитвеници и подвижници. Свети Јован Златоусти поучава: „Ништа тако не може да заглади грехе, као сузе… Ништа тако јако не орасположи, одобровољи, као очи које проливају сузе. То је наш најблагороднији орган, то је орган душе“. А Свети Јован Лествичник каже: „Ако си достигао плач, чувај га свом снагом. Он се врло лако губи пре него што се у потпуности усвоји. Њега лако упропашћује немар, телесне бриге и разузданост, а нарочито многоговорљивост и лакрдијашење“. Дакле, драга сестро, чувај дар суза, јер „у чему се заправо састоји та корист од суза, видећемо у часу смрти“, говори исти Светитељ. Желећи ти молитвено расположење и током ове Велике четрдесетнице, срдачно те поздравља о. Душан

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *