Благота Митрић

Митрић о спорном црногорском Закону: То је правни црни хумор

Држава има три власти, закондавну, судску и извршну. Законодавац доноси законе које он хоће из разних области и ту нема ништа спорно. Међутим, уколико постоје такви закони у црногорском правном систему, а ја мислим да постоје, онда се то у правној теорији зове “законско неправо” а то су они друштвени односи који су регулисани законом, али који су истовремено и противправни. И то је нешто најнепожељније у правном систему јер је то нуклеус правне несигурности уопште, каже професор Благота Митрић.

Митрић који је професор у пензији, стручњак за уставно право и експерт међународног приватног права које је 30 година предавао на подгоричком Правном факултету, говорио је, за портал Волим Подгорицу, о правним аспектима Закона о слободи вјероисповијести, који је, извјесно, најспорнији закон у новијој црногорској историји.

Митрић је у два узастопна мандата био декан Правног факултета, такође у два узастопна мандата и предсједник Уставног суда Црне Горе, судија суда Србије и Црне Горе, радио је на изради Устава из 1992. године, аутор је пет књига, бројних огледа, колумни и ауторских чланака из области права.

Да ли Српска православна црква у Црној Гори односно њене епархије у Црној Гори с правом страхују од Закона о слободи вјероисповијести због којег је већ готово мјесец дана цијела држава на ногама и да ли се поступак који предвиђа спорни закон може назвати и “отимањем”, у овом случају, од стране државе?

– Живимо у времену крцатом разним политичко правним страховима, а требало би да је потпуно обрнуто. Ово, полазећи од ноторне чињенице да у демократским и цивилизованим државама, закони се доносе првенствено ради владавине права а то посљединчно значи ради правне сигурности вих грађана.

Када је ријеч о овом закону, са становишта поменутог аксиома, а полазећи од професорске запитаности, могла би се оправдати извјесна доза функције и посљедица оваквог закона,посебно његових спорних чланова 62. 63. и 64. који су “смјештени” у одјељку о прелазним и завршним одредбама чиме је законодавац, по мом суду, направио класичну “грешку у корацима” зато што се тим члановима уређује једно од најважнијих правних области а то је област својине и својинско правних односа.

У чему је спорност наведених одредби?

– У томе што се њима занемарује, како је истакао и мој бриљантни студент, адвокат Велибор Марковић, (цитирам): “Упису права власништва претходило је доношење коначног и правоснажног рјешења у управном поступку”.

По овој констатацији која је по мом суду на мјесту, поставља се једно уставно правно питање: Да ли ова правна ситуација доводи до наше запитаности – колико је она у складу са уставним начелом – ne bis in idem, прописаним чланом 36. Устава Црне Горе, а значи дословно “не може два пута о истом” у најширем смислу те одреднице.

Спорном одредбом Закона се управо прописује да је на Цркви терет доказивања власништа над имовином стеченом прије 1918. године?

– Ради се о члану 62. став 1. Закона о вјероисповијести који прописује да су “сви вјерски објекти и земљиште које користе вјерске заједнице на територији Црне Горе, дакле, некретнине, а које су изграђене односно прибављени из јавних прихода државе или су били у државној својини, или су изградњом заједничким улагањима грађана до 1. септембра 1918. године као културна баштина државна својина и да су у погледу постојања доказа о тим чињеницама примјењују доказна средства и правила доказивања у складу са законом о управном поступку и субсидијарно законом о парничном поступку”.

По мом суду, ова законска одредба сама је себи контрадикторна зато што се овим чланом прописује нешто што је већ регулисано правом, односно Законим о управном потупку и Законом о парничном поступку.

Наиме, код чињенице да постоје коначна рјешења државних органа, катастра као и пресуде Управног суда у корист Митрополије црногорско-приморске и епархија, то значи да је ова норма сувишна из напријед наведеног разлога и да је по праву требало да се код евентуално спорних уписа код катастра поведе имовинско правни спор пред надлежним редовним судовима који ће својом правоснажном пресудом утврдити чија је то имовина.

И да додам – пошто би једна од парничних странака била страно правно лице, односно СПЦ са сједиштем у Београду, онда би овај спор потпадао и под Закон о међународном приватном праву који рјешава сукоб закона и сукоб судске надлежности у оваквим споровима.

Шта то конкретно значи?

– То конкретно значи да, према овом закону, када је предмет спора непокретност, постоје универзална и општеприхваћена правила међународног права која обавезују Црну Гору по члану 9. Устава Црне Горе са којом се уређује правни поредак Црне Горе и по коме општеприхваћена правила међународног права као и потписани и потврђени међународни уговори и споразуми имају примат над домаћим законодавством у свим оним случајевима у којима су односи друкчије регулисани.

Према Закону о међународном приватном праву, увијек се примјењује право државе на чијој се територији налази непокретност и увијек је надлежан суд државе на чијој се територији налази та непокретност. То су позната правила lex rei sitae и lex fori.

Због чега онда држава није покренула парничне поступке у случајевима у којима сматра да црквена имовина припада њој?

– Из простог разлога што је та иста држава на тај исти начин сама прописала и вршила такве укњижбе, односно њени надлежни органи, и што се на овај начин користи међинародно правни институт који се зове fraus legis, а значи да се дозвољеним средствима могу избјећи нежељене правне посљедице у овом случају рјешавање спорних својинских питања пред редовним судовима Црне Горе, него је донешен овај и овакав закон.

Држава односно власт, сада управо спори регуларност уписа дијела црквене имовине у катастру, које је сама извршила, што је прије пар дана потенцирао и предсједник удружења правника Бранислав Радуловић, у једном ТВ дуелу са свештеником Гојком Перовићем, ректором Цетињске богословије. Да ли евентуални кривични поступци и евентуално утврђена кривична одговорност појединаца, могу бити од утицаја у поступку пред парничним судовима, приликом утврђавања власништва?

Те евентуалне кривичне осуде могу једино послужити као допунски доказ о евентуалној противправности уписа у катастар, пред парничним судом, а како ће тај доказ суд цијенити и да ли ће га уопште прихватити, то је питање суда.

Што се тиче тог правника, лично, као његов некадашњи професор не полажем велику вјеру у његове правне ставове, а то је најбоље показала ТВ емисија коју помињете, а у којој је он покушао и успио да ТВ студио претвори у судницу, док је на противној страни био свештеник који није ни правник и којег је нељудски измалтретирао користећи његово правничку неукост и доводећи јавност у заблуду, и правну и стварну, када је показао неку пресуду суда из Стразбура смишљено приказујући погрешно правну природу те пресуде, на крајње тендициозан и непрофесионалан начин.

И којом се приликом пред цијелом црногорском правничком јавношћу утопио у плитке правне воде, очајнички бранећи своју фотељу у Државној ревизорској институцији, а не државу.

Да ли чињеница да су некретнине уписане на Митрополију или епархије искључује власништво СПЦ, те може бити аргумент да се не примјењује Закон о међународном приватном праву који сте поменули?

– Власништво СПЦ се подразумијева, као што је случај са свим епархијама СПЦ у свијету. СПЦ је оснивач свих својих епархија СПЦ широм свијета и мислим да све државе свијета имају уговоре са СПЦ о овим правним питањима, осим Црне Горе.

Да ли је уопште битно да ли је нека црквена имовина уписана на правно или физичко лице, рецимо, митрополита или епископа? Да ли се упис на митроплита сматра уписом на физичко лице обзиром да је митрополит институција, као рецимо предсједник у секуларној држави?

– Уколико су по црквеном праву то институције – патријарх, митроплолит, епископ итд. – онда нема никакве сметње за упис некретнина, то важеће државно право мора признати и не може спорити.

Шта уопште значи одредба да црква мора доставити доказе власништва над имовином прије 1918. године?

– Та одредба је у колизији са законом о парничном потупку који је системски закон и према којем терет доказивања пада на тужица а не на туженог.

Да ли, у том случају, овај и овакав закон, као што тврди Црква, а огласили су се и неки реномирани правници, урушава темеље правне државе и креира амбијент правне несигурности? Да ли, уколико овај закон остане на снази, то значи да држава, када год “баци око” на неку имовину, може донијети закон, супротан судској пракси и елементарним правним нормама како би “законито” одузела нечију приватну својину?

Држава има три власти, закондавну, судску и извршну. Законодавац доноси законе које он хоће из разних области и ту нема ништа спорно. Али, уколико постоје такви закони у црногорском правном систему, а ја мислим да постоје, онда се то у правној теорији зове “законско неправо” а то су они друштвени односи који су регулисани законом, али која је истовремено и противправна. И то је нешто најнепожељније у правном систему јер је то нуклеус правне несигурности уопште.

Постоје ли правна средства против оваквих закона?

– Постоје, не само за ове већ и за све законе и друге прописе који представљају општа правна акта, а то је иницијатива или приједлог Уставном суду за оцјену уставности цијелог закона или појединих његових одредби. Послије Уставног суда који представља посљедњу степеницу у унутрашњен праву, грађанин има право жалбе суду у Стразбуру на одлуку Уставног суда у року од шест мјесеци од дана доношења спорне одлуке Уставног суда.

Да ли подношење примједбе Уставном суду за оцјену уставности одлаже примјену закона који се у цијелости или дијеловима оспоравају?

– Нажалост не. Везано за ово питање, као примјер ћу навести двије уставно правне ситуације. Према Уставу РЦГ из 1992. године било је прописано, да када Уставни суд нађе да је неки закон или нека одредба супротна Уставу, он престаје да важи даном објављивања одлуке Уставног суда у Службеном листу ЦГ.

Приде, поништавају се све правне посљедице које је тај закон произвео од дана доношења до дана утврђивања његове неуставности, што значи да су одлуке Уставног суда имале касациони карактер. По Уставу ЦГ из 2007. године, Уставном суду су “поткресана крила” на тај начин што тај Устав прописује да када Уставни суд нађе да је нека одредба закона неуставна, она важи унапријед, за будуће случајеве, а оно што је било по том неуставном закону, од дана доношења до дана утврђивања неуставности – народски речено “појела маца”.

По мом личном суду, ово је велики и незапамћени корак уназад у устројству Уставног суда и дејству његових одлука.

Сада ми одлуке Уставног суда личе на некадашње одлуке Суда удруженог рада, јер кад су у питању уставне жалбе, кад Уставни суд нађе да је уставна жалба основана, он укида појединачни правни акт којим је повријеђено људско право и враћа на поновно разматрање, да исти орган поново оцјењује свој акт, и он има право да поново донесе истовјетан појединачан правни акт.

Ја лично ово називам правни црни хумор.

С бзиром да сте у два мандата били предсједник Уставног суда, да имате огромно искуство, конкретно – да ли очекујете да Уставни суд спорне одредбе овог закона утврди неуставним?

– Постоје примјери из рада Уставног суда чије су одлуке у елементарној и грубој супротности са фундаменталним уставним нормама, као свима добро познати трећи мандат Филипа Вујановића, када је одбијена жалба СДП-а, чији аутор је био адвокат Никола Мартиновић, и потврђена кандидатура за трећи мандат, иако Устав децидно прописује да предсједник Црне Горе може бити биран највише два пута.

Због једне сличне одлуке Уставног суда, док сам ја био дио те институције, поднио сам неопозиву оставку. Ради се о одлуци да судија Уставног суда може вршити функцију до истека мандата од девет година, иако је у међувремену испунио услове за старосну пензију, а Устав децидно прописује да судија Уставног суда по сили Устава иде у старосну пензију кад напуни 65 година живота.

Полазећи од ових примјера, и још неких других, за које би нам требало доста простора, а о којима сам већ писао и изјашњавао се, и полазећи од састава Уставног суда – јер су ове судије предлагале политичке партије – што се тиче мог очекивања, велики сам сам скептик. Срећом, постоји и суд у Стразбуру.

Држава и црква

Како са правног аспекта коментаришете одлуке Конгреса ДПС-а о обнови Црногорске православне цркве и кроз то “заокруживања државног идентитета”, с обзиром да се ради о вјерском питању, а црква и држава су, по Уставу, одвојене?

– Ово се питање не може уопште посматрати са правног аспректа. Али ако бисмо га правно теоријски разматрали са правног аспекта онда бисмо морали констатовати да те одлуке немају благе везе са важећим правом у Црној Гори, зато што је Црна Гора секуларна држава и из тог разлога држава не може да ствара никакву цркву.

Држава је и по земаљским законима, и по Уставу секуларна, а цркве се формирају по канонском праву, односно у ширем смислу, по црквеном праву, које се иначе на појединм универзитетима у региону изучава као правна дисциплина.

Црна Гора је давно била теократска држава, гдје је црквену и световну власт обављала једна личност. Тога нема више.

Извор РТРС

Comments are closed.