Питање:
Помазе Бог Имам једно питање на које ми нико до дан данас није успио одговорити, па бих замолио оца Дусана, уз дузно постовање према осталим свестеницима, да ми као искусан свестеник одговори. Питање се односи на обавезност присуства кума или куме приликом Светог Крстења, како код мале дјеце тако и код одраслих. Цитајуци Свето Јевандјеље, као основ Православног нацина зивота, по коме треба сваки Хрисцанин да зиви, и да свој зивот усмјерава на нацин како нас уци Свето Јевандјеље, нисам ни на једном једином мјесту наисао на ријец кум приликом Крстења, а камоли на кума као пред-услова да би се неко Крстио? Предпостављам да цете ми мозда приликом одговора на ово питање споменути свето предање, мозда се у контексту светог предања и одредјених народних обицаја и спомиње кум приликом Крстења, али, оно сто је свима нама који цитамо Свето Јевандјеље јасно то је да се кум ама бас нигдје не спомиње, а камо ли да се поставља као услов да би се неко Крстио. Сјетимо се приче из Светог Јевандјеља о етиопљанину који се крстио, односно о сустини Крстења, а то је вјера у Господа Исуса Христа као Сина Бозијег и зеља да се неко Крсти. Због цега онда кум бива као обавеза и предуслов нецијег Крстења, и због цега Православна Црква конкретно, не дозвољава Крстење особи која изрицито зели да се Крсти а која не зели никаквог кума, јер сматра да је кум придодат институт који нема апсолутно никакав знацај по питању Светог Крстења у смислу неције зеље и воље да се неко Крсти? ! Па цак и ако узмемо у обзир Крстење мале дјеце, и у том слуцају сматрам нормалнијим и природнијим нацином да родитељ дјетета буде тај који це се пред Богом обавезати да це дијете васпитавати онако како је угодно Господу, у ријеци и дјелу Светог Јевандјеља, а не да то цини неки тамо кум, који, опет понављам, нема апсолутно никакав знацај и упористе у Светом Јевандјељу, којег, предпостављам, сви ми, како свестеници тако и остали вјерујуци цланови Православне Цркве треба првенствено треба да се дрзимо, а не да нам неки тамо обицаји и придодати институти буду вазнији и изнад Светог Јевандјеља и Ријеци Бозије. У нади да цете ми одговорити на ово пирање зелим вам Богом благословен скорасњи поцетак светог поста пред велики празник Светога Васкрсења Христа Бога насега.
Дражен
Одговор:
Драги брате Дражене, У Светом јеванђељу се ни о једној Светој тајни не говори опширно и детаљно, са свим оним садржајима које оне данас имају у Цркви. И о крштењу се говори само на неколико места, и то када Христос шаље своје ученике, да све народе начине Његовим ученицима, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. И још је Христос рекао, да неће наследити Царство небеско они који се не крсте водом и Духом. Није детаљно говорио ни о води којом се крштавамо, ни о уљу којим се помазујемо, о белој одећи крштења, о пострижењу косе, о миропомазању и увођењу у цркву. Сви ти моменти су дошли као потреба Цркве током њене вековне историје. Кад је Свети апостол Петар одржао на дан Педесетнице и примања Духа Светог проповед у Јерусалиму и када је крштено преко 3000 људи, сигурно да сваки од њих није имао кума, јер то просто није било могуће. Ни гониоц Савле, ни многобожац Корнилије нису имали кумове, као и многи у Христову цркву обраћени Јевреји и многобошци. Но, убрзо је институција кумства постала потреба. Хришћанин, који је свог суседа Јевреја или Грка приволео да ступи у Христову цркву, доводио га је код епископа или свештеника, гарантовао за њега да искрено, по вери и слободној вољи жели да приступи Цркви Христовој, присуствовао је његовом крштењу и примао га је из бање (купке) крштења. И још се обавезивао да ће наставити да га поучава у вери и хришћанским врлинама. Он је био његов „воспријемник“, допринео је да он буде примљен у Христову Цркву, постао је његов духовни отац, саотац. Воспријемника, кума на крштењу помињу врло древни хришћански извори, документи и Свети оци, као што су Учење 12-орице апостола, Свети Дионисије Аеропагит, Тертулијан. Институција кумства установљена је према потребама Цркве. При крштавању малолетне деце они су, у име деце, исповедали веру и давали неопходна обећања, како то говори и Свети апостол Петар (1. Петрова 3, 21) и потребне одговоре, прихватајући на себе обавезу, да и даље воде бригу о верском и моралном узрастању новокрштеног, а пре свега да личним примером вере и хришћанског живота одржавају и гарантују моралне вредности у Цркви. И код крштавања одраслих, кумови су имали улогу гаранта и сведока искреног приступа крштењу, као и верске поуке кандидатима и новокрштенима. И данас, без обзира на то што Ти кажеш да кумство нема упориште у Светом јеванђељу, оно је и те како потребно. Рецимо, при крштавању одраслих. Одрастао човек, који у детињству није крштен, који није имао хришћанско васпитање, већ је одрастао у атеистичкој породици и окружењу, како може бити примљен као кандидат за крштење, ако не по нечијој гаранцији, некога ко је у Цркви познат и ко је верски осведочен. Па чак ни у банци, без обзира на месечна примања, не можеш се добити кредит, ако неко не гарантује за тебе. Ако је за исхођење неких обичних ствари или права у животу потребан сведок, како ли не за тако важно опредељење за Царство Божје, за чланство у Цркви Христовој. Малолетно дете, које не може изјавити ни жељу за крштење ни веру неопходну (Ко поверује и крсти се биће спасен) , крштава се по вери родитеља и кума. Кум се уместо детета одриче Сатане, изјављује сједињење са Христом и чита Символ вере. Кум прихвата новокрштеног из купке крштења, а кум не може бити свештеник који крштава, као ни родитељи. Значи, неко други, а то је само кум, може прихватити новокрштеног после погружења у воду крштења. Брате Дражене, Ти себе представљаш као „верујућег члана Православне цркве“, а овамо се понашаш као протестант, наглашавајући много пута да поштујеш, као извор вере, једино Свето писмо, посебно Свето јеванђеље. Па није све што је за хришћански живот потребно записано у Светом јеванђељу. У Јеванђељу се не говори о Светим тајнама миропомазања, брака, исповести, јелеосвећења, опелу, монашком постригу, Крсној слави и о многим другим активностима Цркве, који су настали вековним искуством Цркве и у разним условима живота и труда Цркве на спасавању народа Божјег. А кад данас оспориш институцију кумства, која је једна светла и света појава у нашем народу, где се на друге породице распростире духовно сродство и шири хришћанска љубав, неће потрајати дуго па да под сумњу ставиш и друге институције Цркве: храмове, иконе, свете мошти, јерархију… Да не би пошао стопама реформатора и секташа, настој да поштујеш оно што Твоја Црква учи и нуди својим верницима. Имај поверења у своје светле претке, који су Те учинили православним хришћанином и буди поносан што припадаш Цркви као Телу Христовом и спасавај се у Њој. Немој, ако си се случајно замерио са својим кумом, да ниподаштаваш кумство у основи, немој због Петра да замрзиш и Светог Петра. Благословене да су Ти сутрашње покладе, почетак и ток Свете и велике четрдесетнице. о. Душан
