Питање:
Поштовани оче, имам једно питање, наиме супруг и ја смо престали да славимо славу кад смо се узели због његовог оца, јер није дао много се бунио, и стално пребацивао, и нападао нас да нетреба да славимо јер је он још жив да је то срамота.И ми смо међутим попустили иначе је супруг пре тога славио са бившом женом, притом живимо у истом дворишту само у посебним кућама.Међутим ми осећамо велику жељу и љубав да почнемо опет да славимо.Па ме занима да ли је грех опет почети да славимо, слава нам је Никољдан, да ли да обавестимо свештеника да дође да нам освешта водицу, јер смо у проблему неки вицу не ваља, други ваља и не знамо шта нам је чинити унапред хвала.
Јована П.
Одговор:
Драга сестро Јована, Крсна слава је светковина породице, Цркве у малом, па је зато дужност сваке српске православне породице да прославља свога духовног заштитника, своју Крсну славу.
Крсна слава се преноси са оца на сина. У патријархално доба, када је готово целокупно српско становништво живело у селима, старешина задруге био је и носиоц Крсне славе. Његови синови и унуци, који су живели у задрузи, нису, разуме се, славили посебно у својим вајатима Крсну славу, већ сви заједно са оцем и дедом, односно са старешином задруге. Међутим, ако би се који син одвојио из задруге и засновао своју породицу, са делом имања добијао би и славску икону, а уједно с тим и дозволу да у својој кући може славити Крсну славу, без обзира што му је отац још жив. Формирањем градова и миграцијом сеоског становништва у градове, нарочито после Другог светског рата и појачане индустријализације, долази до распада патријархалног задружног начина живота. Синови се женидбом издвајају из породичне заједнице родитеља, било да остају у селу или су се преселили у град. Они због посла, а деца због школе, нису често у могућности да иду код оца и деде на Славу. И шта се онда дешава? Отац не „предаје” Славу сину, син се изговара да није од оца „примио” Славу и не слави је. Деца поред њега расту, не доживљавајући у кући Крсну славу, па самим тим и не схватају значај ове јединствене српске светковине. Значи ли то да унук треба да чека да му деда умре, па потом и отац, да би он тек онда почео да слави Крсну славу? А како ће је славити кад је никад није доживео, кад она није постала део његовог бића? Јер оно што се не доживи у детињству и не прихвати у најранијој младости, то се касније, у зрелом добу, тешко прихвата. Зато данас прети опасност да Крсна слава, коју су Срби љубоморно чували више од хиљаду година и нису је занемарили и онда кад им је било најтеже, под Турцима, Аустријанцима и комунистима, полако нестаје, јер је дедови не предају синовима, а ови не поучавају о Слави своју децу. Према томе, нема изговора за породицу која се осамосталила, која живи свој живот, у којој се подижу и одгајају деца, да та породица не слави своју Крсну славу, само зато што је отац или мајка нису предали своме сину. Оваква ситуација ме је нагнала да још 1985. године, преко надлежног епископа Г. Лаврентија, упутим предлог Светом архијерејском сабору, да донесе одлуку о преношењу Крсне славе, а Сабор је исте године и донео одлуку „Будући да је Крсна слава празник „Мале цркве”, то јест породице, то и најмања породица треба да је слави. Кад се син одвоји у посебно домаћинство, поготово кад се ожени, дужан је да прославља Крсно име, без обзира што га отац слави у старом дому. У знак поштовања родитеља, тако важну ствар, као што је оснивање породице и самосталност слављења Крсног имена, синови су дужни да о томе обавесте оца и замоле га да им то благослови. Ако би отац одбио или не би хтео „предати” Славу, синови треба да се обрате свештенику у месту где живе за савет и благослов”. Према Уставу Српске православне цркве (чл. 57) „Свети архијерејски сабор, као највише јерархијско претставништво, црквенозаконодавна је власт у пословима вере, богослужења, црквеног поретка (дисциплине) и унутрашњег уређења Цркве, као и врховна судска власт у кругу своје надлежности. Све одлуке Светог архијерејског сабора канонске и црквене природе, које се односе на веру, богослужење, црквени поредак и унутрашње уређење Цркве, пуноважне су и извршне” (чл. 64) . Према томе, одлуке Светог архијерејског сабора су обавзне за све чланове Српске православне цркве, што значи да горња одлука обавезује и родитеље и синове и да је свака породица, ма где се налазила, дужна да прославља свог домаћег заштитника, своју Крсну славу. Ето, драга сестро, ти и твој муж имате право да славите своју Крсну славу у свом дому, са својим гостима, без обзира што ће отац славити у својој кући. Уосталом, отац може доћи на Славу код вас, ви можете отићи код њега на навечерје (уочи) Славе или на појутарје. Једном речју, можете заједно славити, али да отац испоштује вашу жељу за самосталним прослављањем Крсне славе. А ако он то буде упорно одбијао, ви ћете се обратити надлежном свештенику и он ће вам благословити вашу намеру. Разуме се, треба да позовете свештеника да освешта ваш дом и да редовно долази за освећење славске водице, а ви ћете, у споразуму са оцем, носити Славски колач у цркву. Ако одговор није стигао за Славу која је већ прошла, ви ћете овако поступити за овогодишњу Славу, Светог оца Николаја. Благослов Божји да буде са свима вама и да срећно уђете у пост Свете четрдесетнице, жели вам о. Душан
Pomaze Bog oce..pitala bih vas jedno pitanje..Da li u istoj kuci gde zive rodjeni brat i sestra mogu da se slave dve slave? Jedna slava je Sveti Nikola, a druga slava Sveti Nikola letnji. Meni to uopste nije jasno. Prvu slavu slavi brat, a drugu sestra. Hvala na odgovoru. Bog neka prosti greha nama gresnima. Zbogom!
Postovani oce,
Moj momak je iz katolicke porodice, krsten je u katolickoj crkvi. Medjutim on kaze da je jedina prava vera pravoslavna i rado bi se krstio u pravoslavnoj crkvi.
Da li je moguce da se katolik krsti u pravoslavnoj crkvi tj da li je to dozvoljeno?
Hvala na odgovoru!