NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » Kosovo i Vidovdan

Kosovo i Vidovdan

 

Kosovo i Vidovdan
 

 
Beseda u Pančevu
O proslavi desetogodišnjice oslobođenja Banata –
Bratstvo, god. IV, Sarajevo, 1928.
Kako je krasan ovaj dan, obasjan suncem sa visine i blagodarnošću ljudskom prema Bogu.
Šta je blagodarnost? Blagodarnost je odgovor na milost. Gde ima milosti ima i blagodarnosti. Prema milosti osetljive su i životinje, čak i zverovi divlji. I oni imaju ovaj divni osećaj blagodarnosti prema dobrotvorima svojim. Kod čoveka ovaj blagorodni osećaj može da postane načelo Božanske konstruktivnosti. Teško da u čoveku ima išta konstruktivnije od ovoga čudnog osećaja blagodarnosti. Blagodarnost ne ruši no zida. Milost i blagodarnost uzajamno se izazivaju, podržavaju i pojačavaju. Izostane li pak blagodarnost, milost se hladi i iščezava. A kada milost i blagodarnost iščeznu iz jednoga društva, tada sloboda prestaje biti slobodom i postaje bremenom i drugom vrstom ropstva. Ako vi nazovete nekome – dobro jutro, a on vam ne odgovori, vi ga više ne pozdravljate. Ako se prosjak pokaže – neblagorodan, vi mu više ne udeljujete milostinju. Tako je među nama ljudima. Mi se brzo i lako nalazimo uvređeni. A ništa tako ne vređa ljude kao neblagodarnost. O koliko je Bog milostiviji od ljudi? Njega ljudi vređaju svojom neblagodarnošću više nego ikoga, no On ipak Svojim suncem obasjava zle i dobre, i daje dažd pravednim i nepravednim. Dobrim i pravednim On daruje besprekidno milost Svoju – zato što su dobri i pravedni, a zlim i nepravednim On daruje milost Svoju za izvesno vreme, da bi ih kroz milost učinio – dobrim i pravednim. Ako zli i nepravedni ostanu okamenjeni u svom zlu i nepravdi, tada Bog prestaje da im naziva dobro jutro, prestaje da im udeljuje milostinju, i baca ih u tamu robovanja, ili bolesti, ili siromaštine i svake bede, opet ne da ih konačno ubije i upropasti, nego da ih tim drugim načinom privede – dobru i pravednosti. A dobro i pravednost, braćo, u prvom redu sastoji se u milosti prema ljudima i u blagodarnosti prema Bogu.
Na svakom blagodarenju u crkvi Pravoslavnoj čita se jedno isto Jevanđelje. To je Jevanđelje o isceljenju deset prokaženih ljudi. Ima li šta užasnije od prokaze, od gube? Kad rane pokriju celo ljudsko telo i kad gnjilo meso počne otpadati! Kad se ceo čovek iznutra i spolja pretvori u g n oj, i postane susedima i rođacima svojim odvratniji od crvi u oranju! Deset takvih vreća gnoja zapištale su jednoga dana promuklim glasovima ka Gospodu Isusu: „Isuse, nastavniče, pomiluj nas!“ I milostivi Gospod ne zgadi se na njih, no pomilova ih, i oni odoše isceljeni. Tada se samo jedan od njih deset seti, da treba blagodariti svome dobrotvoru, pa se vrati, pade ničice pred noge Isusove i zahvali Mu na milosti. I taj jedan ne beše od pravovernih Izrailjaca nego od – samarjanskih neznabožaca. A Gospod ga upita: „Ne isceliše li se desetorica?“ Gde su dakle devetorica? Ovo pitanje više je prekor nego pitanje. O crne neblagodarnosti! Primivši milost devetorica zaboraviše blagodarnosti odoše kući, zdravi telom ali -prokaženi duhom. Bolesti telesne simboli su duhovni neduga. Prokaza je simbol neblagodarnosti.
Pogledajte u svetlosti ovoga jevanđelskog događaja po današnjoj hrišćanskoj Evropi. Tek jedan od deset ako dolazi na zajedničku svenarodnu molitvu u crkvu. Tek jedan od deset da se seća Domaćina sveta, sa čije se trpeze hrani. Tek jedan od deset ako je istinski blagodaran roditeljima svojim, dobrotvorima, narodu, državi. I kad bi Spasitelj sada sišao u Evropu, tek po jedan od svake desetorice ako bi prišli i blagodarili Mu. A On bi tiho i smerno upitao: Nisu li i ostali primili darove od Mene? Gde su oni? – Kod kuće su, Gospode blagi, nabrekli od telesnog zdravlja, no prokaženi dušom! Od te strašne prokaze neblagodarnosti prema Bogu u Evropi niču kao čirevi – ratovi i revolucije, partijske borbe i zločini; zbog nje Bog popušta na ljude zemljotrese i poplave, suše i pomore. I ako neke od ovih beda snalaze našu domovinu, nemojte se čuditi Bogu, koji ih popušta na ljude, nego se čudite neblagodarnosti ljudskoj prema Bogu. Toliko je milosti izlio Bog na Srpski narod, da ja mislim, ako se i Srbi pokažu neblagodarni prema Bogu, onda zaista crnja se neblagodarnost ne da zamisliti u svetu niti ičim sravniti osim s neblagodarnošću starih Jevreja, opisano u Bibliji.
Govoreći ovo ja ne mislim da vašu današnju radost mutim tugom, nego hoću da joj dam što ozbiljniji i dublji karakter. Hoću da na mračnom polju opšteg duhovnog stanja u svetu što jače istaknem svetlu sliku ovog vašeg svetlog toržestva, ove divne blagodarnosti Bogu. Prinoseći blagodarnost Bogu, vi se pokazujete dostojni potomci najboljih ljudi iz srpskog roda, koji su svojim izoštrenim duhom znali šta od Boga dolazi i šta oni Bogu duguju, i koji su opevanje svakog događaja iz istorije svoje počinjali sa rečima:
Mili Bože na svemu ti hvala!
Na svemu! I na blagodeti i na mukama, i na milovanju i na karanju, i na zdravlju i na bolesti, i na slobodi kao i na robovanju. Ako je ikada Srpski narod na svome jeziku dao izraza jednom bitnom i velikom delu vere Hristove, on ga je dao ovim rečima:
Mili Bože na svemu ti hvala!
Tim rečima Srbin priznaje, da od svega što biva, ništa ne biva – bez Boga. Ako je oslobođenje, od Boga je, zbog ljudskih molitava i suza; ako li robovanje i stradanje, od Boga je, zbog ljudskih greha i bezakonja. I u jednom i u drugom slučaju treba Bogu blagodaran biti, jer i u jednom i u drugom slučaju, Promislitelj vodi ljude istom cilju: očišćenju duša od zla i večnom spasenju. To su uvek dobro razumevali prvi i poslednji u Srpskom narodu, no srednji nisu to uvek razumevali. To jest carevi i narod to su razumevali, a velikaši nisu. Zato narod Srpski, kad je izgubio slobodu, nije proklinjao Turke, nego one srednje. Nekad narod Srpski nije prokleo Turke, ali je prokleo svoje velikaše:
Velikaši, proklete im duše!
Na ove srednje, dakle, palo je narodno prokletstvo, na njih palo – na njima i ostalo. Jer oni su otimali na dve strane, od cara i od naroda. Oni su tumačili cara – narodu, i narod – caru, i lagali su na obe strane, dok najzad nisu svojim lažima obesvetili slobodu i pripremili put robovanju. Njihovo shvatanje života postalo je bilo različito od shvatanja narodnog. Dok je narod shvatao, da ljudi žive u ovom svetu od milosti Božje i da ljudi duguju neprestanu blagodarnost Bogu, dotle su velikaši shvatili život ljudski kao otmicu, zbog čega su naravno prezreli i odbacili dužnu blagodarnost Bogu. Ovaj svet za njih nije bio domaćinstvo Božije no plen nasilnika. Odbacivši milost i blagodarnost oni su stvorili haotičnu rugobu najpre u dušama svojim a potom u Državi Srpskoj, i doveli su ovu najzad do propasti. Carstvo je palo, oni su se razbegli po Italiji i Rumuniji, a narod, okovan u lance ropstva, ostao je da kroz suze peva:
Mili Bože na svemu ti hvala!
Nemojte mi reći: to je stara priča. To je priča, koja se ne može nikada dovoljno ponoviti. Ako je ova priča stara po godinama, ona je uvek nova po značenju svome. Ona skriva večnu istinu o pravdi Božjoj. U njoj se nalazi jasan dokaz, kako carstva postoje i padaju, kako sloboda vaša, stara samo deset godina, jeste kao mladenac, koji je tek nastao na svet. Vi morate, dakle, znati sve opasnosti, koje prete slobodi vašoj mladoj. Sloboda ima svoju higijenu i svoju medicinu. Da bi sloboda bila zdrava, mora se držati u Božanskoj čistoti i pravdi, mora se odevati u Božansku milost i svetlost, i mora se hraniti – samim Bogom. Ako se sloboda tako ne neguje, ona postaje bolesna. A bolesnu slobodu teško je lečiti, gotovo isto tako teško kao zadobiti je u ropstvu. Zašto? Prosto zato što se bolesna sloboda mora lečiti na svakom građaninu Države, na svakom članu naroda, a to je dug i trudan posao. Obolela sloboda nije neizlečiva, no ako se ne leči i ne izleči blagovremeno, onda medicinu zamenjuje – hirurgija. Onda dolaze tiranski zavojevači, koji vrše nemilosrdno sekciranje, ognjem i mačem, nad narodom nedostojnim slobode. I to biva po puštanju uvređene milosti Božje, koju ljudi i narodi nisu hteli platiti dužnu blagodarnost.
Priča se za jednog čestitog Spartanca, kad je posetio Atinu i video kako su Atinjani pokvareni i kako se hvale svojim slobodama, da je uzviknuo: „Zaista dve me stvari zadivljuju u Atini – kako Atinjani junački govore o slobodi i kako plašljivo robuju svojim prohtevima!“ Nemojte ni vi misliti, da su slobodni oni ljudi, koji lažu, kradu, ubijaju, otimaju, skrnave svoj i tuđ život, guraju se u prve redove, lakome se na tuđe imanje, odaju se pijanstvu i kockarstvu, preziru svoje roditelje i mrze susede svoje, i čine ostala nedela, kojima se gazi osnovni zakon Božiji. Oni mogu živeti u slobodnoj državi, ali nisu slobodni ljudi no robovi najniže vrste, robovi po ličnom svom izboru, a ne po prirodnoj sili. Naša slobodna država plaćena prepunim peharom bola svenarodnog, ne može imati gorih neprijatelja u belome svetu od ovakvih svojih građana, žalosnih robova. Jednome hrastu mogu vetrovi grane izlomiti, on će se popraviti; mogu mu čobani koru skinuti, on će ozdraviti, može ga čak i sekira poseći, on će pustiti nove izdanke iz zdrava korena. Ali ako ga crvi iznutra razjedu i umrtve, on više niti se oporavlja niti vaskrsava. Tako je i s narodom i slobodom njegovom. Nikada i nikakav spoljašni neprijatelj nije strašan jednome narodu, koji živi u čistoj i zdravoj i svetoj slobodi. To nam potvrđuje i mnogovekovna istorija slobodne Crne Gore. Iskustvo pak na drugim stranama pokazuje nam, da su veliki bogati i kulturni narodi gubili svoju uprljanu i prokaženu slobodu pred naletom malih ali zdravih naroda. Tu je kultura sporednog značaja. tu je karakter ljudi od prvoklasnog značaja. I kulturni i nekulturni kad god su bili prokaženi grehom i bezakonjem padali su, podjednako lako pod jarmom zavojevača.
Ima i među nama ljudi, koji pogrešno misle, da je sloboda radi kulture. Sloboda je radi vrline, radi karaktera, a ne radi kulture. Milost je veća od svake kulture, blagodarnost Bogu lepša je od najlepše kulture. Ako sloboda daje ljude slabije karakterom nego ropstvo, onda je sloboda prokažena, i mora pasti. Ako su vaši preci u ropstvu bili postojaniji, uzdržljiviji, Bogu odaniji, u veri silniji, na delu čovečniji, onda je samim tim robovanje opravdano, a sloboda osuđena. Ako ste Sloveni, to jest slovenski ljudi, vi se morate naučiti iz prošlosti svoje, po kojoj je jasno ispisana Biblija Božijeg milovanja i Božijeg karanja, milovanja slobodom i karanja robovanjem. Treba taj nauk što pre primiti dok ne bude dockan. Vi ste čitali, kako je Banat nekada drhtao od Hunskih hordi, kojima je Atila „bič Božiji“ bičevao hrišćanske narode Evrope. To je bilo zasluženo i pravo. To je bilo karanje Božije nad ondašnjim narodima, koji su nedostojno držali i grehom prljali najlepši dar Božiji – slobodu. Tim narodima nije oskudevalo poštenje. Ko ima oči da vidi, može da vidi, da ovaj mali kontinent Evropski stoji sada pred novim i strahotnim karanjem Božijim pred jednim novim bičevanjem, koje se na naše oči sprema iz carstva žutih ljudi. Ovi već nekoliko godina oštre mačeve na svojim sopstvenim telima, da kad se čaša Božjeg gnjeva prevrši – dignu ih protiv prokažene slobode evropskih naroda. Neka ovo vide i neka zadrhte, oni koji slobodu nedostojno drže, bez milosti i blagodarnosti. No neka se ne boje oni, koji ovaj veliki dar Božiji dostojno i razumno upotrebljuju na slavu Božiju i na svoje duševno spasenje. Pravednike će Bog sačuvati pred ovim novim azijskim potopom, kao što je nekada sačuvao pravednoga Noja pri potopu sveopštem i Lota pri propasti Sodome i pokajanu Ninivu, obrečenu na propast.
No i u samoj svojoj srpskoj istoriji naći ćete vi, i sinovi vaši, dovoljno pouke, ispisane prstom Božijim kroz velike događaje, mile i strašne. Kao što dan sledi noći, tako u Srpskoj istoriji sledila je sloboda ropstvu, i Božje milovanje Božjim karanjem. Bez sadržaja je ime Srbin za onoga, ko ne drži u svesti svojoj istoriju svoga naroda. Ali nije dovoljno imati samo znanje srpske istorije bez razumevanja njene žive i jasne nauke. A ovo razumevanje dobija se onda, kada Srbin misleno putuje po prošlosti svoga naroda pri svetlosti velikih sveća, upaljenih plamenom Hristovim po celoj toj Srpskoj prošlosti. To je svetlost Svetoga Save – sveća hristoljublja i rodoljublja; svetlost Lazareva, sveća samopožrtvovanja; svetlost čestitih mučenika u ropstvu – sveća strpljenja i tihe predanosti volji Božijoj; svetlost Karađorđevih ustanika – sveća prostonarodnog viteštva i pregnuća; svetlost Časnog Krsta i Krsnog Imena – sveće koje se nikada nisu gasile ni hladile; svetlost narodnog poštenja, stida i dobrote – sveća ličnih karaktera, bez broja i hesapa; svetlost carskih i narodnih zadužbina, krstatih-barjaka, guslarskih pesama – sveće, što osvetljavaju pravdu Božiju i krepe srca narodna nadom u Boga. Bez svega ovoga ime Srbin – bilo bi prazno, a sa svim ovim srpsko nacionalno ime dobija biblijski sadržaj i religiozni oreol. Za ove sveće zna narod Srpski. Osvetljen i zagrejan tim krasnim lučama Srpski narod je i mogao prineti jednu bez malo samoubilačku žrtvu u poslednjim naporima svojim pre desetinu godina, da izmoli od Boga i izvojuje od ljudi ovu slobodu, koju vi danas radosnim vencima ukrašavate i ujedinjenim slavljem proslavljate.
No zaneti bujicom vaše slobodarske radosti nemojte zaboraviti, da potpuna sloboda nije u ratu i ratom dobijena. Dobijena je samo spoljašna sloboda, sloboda od spoljašnih neprijatelja, od tuđinskih zavojevača. Ostaje još da se zadobije sloboda unutrašnja, moralna. Jer sama spoljašnja sloboda ima i svoje opasnosti ne manje od opasnosti u ropstvu. Ako je u ropstvu narodno drvo bilo ugroženo od sekire tuđinske, u slobodi je ono ugroženo od crvi poroka i nemorala. Ako je u ropstvu neprijatelj lomio karaktere nasiljem, u slobodi poroci lome karaktere milovanjem. Zato je potrebno još jedno oslobođenje, unutarnje – moralno, oslobođenje od tiranije ropskih navika, oslobođenje od strasti i greha, od mržnje, od zlobe, od lenosti, od sebičnosti, od gordosti, od nemilosti i neblagodarnosti. Jednom rečju, treba zadobiti Hristovu slobodu, za koju apostol piše: „Stojte u slobodi, kojom vas Hristos oslobodi“. Samo i jedino od svetlosti i Krsta Hristovoga sloboda postaje zlatna. Otuda je u svesti narodnoj zlatna sloboda nerazdvojna od Krsta Časnoga. Kakvim se oružjem i kakvom borbom zadobija ova dragocena unutrašnja sloboda, tome vas je učila i uči vera vaša – pravoslavna. I vi, naročiti vi s ove strane velikog Dunava, koji ste se u vremenu nedavnog robovanja neiskazano mnogo koristili verom pravoslavnom, treba da znate koristiti se njome i sada kao slobodni ljudi u slobodnoj zemlji svojoj. Onda vam je vera pružala nadu i utehu, krepost i istrajnost, združivala vas i bratila vas, a sada treba da vas opominje, na dug blagodarnosti prema Bogu, da vas upućuje poštenom radu i čistom vladanju, da vas izobličava za grehe, koji dovode slobodu u opasnost, da vas leči strahom Božijim, da vas kara i poziva na pokajanje: rečju, da od vas stvara slobodne ljude po mislima i osećanjima. Tako će samo naša spoljašnja sloboda, dobivši potporu od unutrašnje moralne slobode svakog pojedinca, moći biti zajamčena i očuvana na dugo i dugo vreme. Tako će se ublažiti jad majki za poginulim sinovima, olakšati bol siročadi, razvedriti tuga mnogobrojnih invalida i osmisliti ratnička groblja, koja su šira od Države naše.
Bude li drukčije, ratni mučenici reći će nam prekorno pri sastanku u drugom svetu: O nedostojni, mi pre vremena odosmo u smrt za slobodu, koju vi životom vašim uprljaste!
Da ne bude tako.
Amin.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *