NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavni brak i porodica » KAZNITI S LJUBAVLJU

KAZNITI S LJUBAVLJU

<p claTATJANA ŠIŠOVA
KAZNITI S LJUBAVLJU
 
Uvod
Dopire kao do žirafe ili je stvar u nečemu drugom?
Sve je dozvoljeno = psihotrauma
Hijerarhija zabrana
Da bi kazna delovala
Gradacija kazni: od pljuske do kaiša
Bojkot ili odrešivanje ruku?
Kakve kazne još postoje?
A ako me zamrzi?
I na kraju najvažnije
 
Uvod
 
Život ide dalje, a ako se za neke promene može reći da postaju primetne odmah ili gotovo odmah, onda se za druge može reći da postepeno sazrevaju. Kao dečja bolest tipa šarlah, koja ima svoj inkubacioni period, a zatim se odjednom otkriva po osipu ili nekim drugim karakterističnim simptomima.
Po mom mišljenju, takav „šarlah“ je postala liberalizacija stavova roditelja o problemu kažnjavanja. Još krajem 90ih godina diskusija na ovu temu u roditeljskom auditorijumu nije izazivala ni veliko uzbuđenje, ni posebna neslaganja. Svi su shvatali da bez kažnjavanja, avaj, ne može da se izađe na kraj, i bili su obično zainteresovani za konkretne stvari: da li je „pedagoški“ da se dete pljusne po debelom mesu ili je bolje da se s njim prestane razgovarati. E, i ponekad je neko mogao da se požali da je njegov potomak „nepodložan vaspitanju“ nikakva kazna na njega ne deluje. (Pri neposrednom razmatranju obično bi se pokazalo da stvar nije u detetu, već u greškama roditelja). Ali daleko su veće interesovanje izazivale sasvim druge teme: opasnost od ranog seksualnog vaspitanja, zašto deci treba patriotizam, treba li deci od malih nogu usađivati „tržišnu psihologiju“, zašto je bolje gledati naše, domaće crtane filmove.
A danas aktuelnost gore pomenutih tema veoma zavisi od sastava publike. Pravoslavni roditelji mnoge stvari razumeju i bez dodatnih objašnjenja. Pa i ljudi koji su daleko od Crkve već su primetno ohladneli prema mnogim zapadnim novotarijama, videvši kako su one tesno povezane sa takozvanom „kulturom droge-seksa-rokenrola“. A neko se čak uverio u tu vezu na gorkom iskustvu svoje starije dece ili mlađe braće.
Ali zato danas, kad se povede reč o neophodnosti kažnjavanja, to izaziva efekat tempirane bombe. Vidi se po licima da su ljudi potreseni, pa čak i šokirani, a zatim se sa svih strana razležu pitanja, uzvici, počinje žučna diskusija… Naišavši prvi put na takvu reakciju, pripisala sam je slučajnosti. Zatim „zakonu parnih slučaja“. Ali kad je „bomba“ počela da eksplodira praktično u bilo kojoj publici, shvatila sam da je došlo do ozbiljnih promena. Dok smo se protiv liberalizma borili na jednom frontu, on je otvorio drugi i obišao nas s leđa.
Paralelno jačaju žalbe roditelja zbog dečje neposlušnosti, agresivnosti, grubosti. I tu nema ničeg čudnog, pa ne izgradivši kako treba sistem podsticanja i kažnjavanja, roditelji se lišavaju poluga uticaja na dete. Tako da je sad ova tema postala, može se reći, „hit sezone“.
 
Dopire kao do žirafe ili je stvar u nečemu drugom?
 
Ne, naravno, ko osporava? Bolje je da se na kraj izađe bez kažnjavanja. Divno je kad se detetu sve može objasniti. A još je divnije ako vas ono razume i bez suvišnih objašnjenja. Samo se malo namrštiš i incident je okončan. Nevolja je samo u tome što je takve dece razumne, osetljive, mirne, popustljive, danas prilično malo. I to obično nisu dečaci. Uostalom, i među devojčicama nekako u poslednje vreme sve je više onih koje bi u potpunosti mogle da posluže Šekspiru kao uzorak za lik junakinje njegovog čuvenog komada „Ukroćena goropad“.
I uopšte, zar se deca loše ponašaju zato što ne shvataju? Ili je stvar u nečemu drugom?
Postoje, svakako, slučajevi neshvatanja situacije. Recimo, dete je donelo iz vrtiće psovke. Ali ako ono i pošto ste mu deset puta objasnili da su to „ružne reči“ nastavi da ih ponavlja, pa uz to još izazovno gledajući odrasle, zar vredi da se nastavi sa agitacijom?
A evo i druge situacije. Petogodišnji Goša po sto puta dnevno čuje da je loše biti drzak prema mami. I svejedno je drzak, pa čak i u tuču uleće. Pitaš: „I kako ga kaznite zbog toga?“ A kao odgovor – zbunjena pauza.
– Mi? Pa, ponekad ga izgrdimo, iako to, naravno, nije pedagoški. Ali, uglavnom, razgovaramo, sugerišemo da tako ne sme da se ponaša.
– I to odavno?
– Šta odavno?
– Sugerišete.
– Ma već dve godine ali nekako nikako da dopre do njega!
A dete je, međutim, već naučilo i da čita. To je nekako „doprlo“ do njega. Ma spreman je i da diskutuje, nema dlake na jeziku, traži svoja prava, skoro kao adolescent. A evo, to, zašto mamu ne sme da udara, nikako da „dopre“ do jadnička.
I roditelje već potpuno zapanjuje to da njihova neposlušna deca kao da sama naleću na kaznu. Koliko sam puta bila u situaciji da slušam otprilike sledeće govore: „Ja trpim-trpim, zatim puknem, izderem se, udarim a on miran kao bubica. Ne mogu da se otmem utisku da mu čak bude lakše. Meni posle toga pola dana kamen leži na srcu, a on… Znate, ponekad mi se čini da je čak zadovoljan što je kažnjen! Je l’ da je to nenormalna reakcija?“
Roditelji tačno primećuju: nabasavši, najzad, na odbijanje, dete zaista uzdiše sa olakšanjem. Pa deca veoma često ne slušaju ni najmanje iz razloga što ne razumeju kako treba da se ponašaju, već zbog toga što ne žele da razumeju. Žele da ostanu pri svome, da pokažu da su ona važnija. Međutim, u dubini duše svako dete je svesno da loše postupa. Pa svako ima savest. A u dečjoj duši, koja još nije stvarno pokvarena porocima, glas savesti se čuje daleko jasnije nego kod odraslih. Stid izaziva uznemirenost. Pa i osećaj da je jače od roditelja ne doprinosi jačanju dečje psihe. Takva deca uvek imaju mnogo strahova, pošto ako mama i tata mogu da se ne slušaju, znači da njihova reč nema nikakvog značaja.
Dakle, roditelji su slabi ljudi, bez autoriteta. A kako te može zaštititi slab čovek? Eto, tako i ispada da dete izjedaju strah, uzrujanost, osećaj krivice, koje ono podsvesno pokušava da ublaži usplahirenošću, luckastošću, kreveljenjem, agresijom.
I kad odrastao čovek ipak stavi do znanja ko je u porodici glavni, dete se smiruje. Znači, svet još nije poludeo. Znači, to nije potpuni haos, u njemu je ostao bar poneki oslonac. Pa čak i najneobuzdanija, najneposlušnija deca zapravo čeznu za harmonijom i redom. Čeznu da porodične uloge budu pravilno raspoređene i da sve bude kao u normalnom svetu.
 
Sve je dozvoljeno = psihotrauma
 
A poslednjih godina na mom vidiku se sve češće pojavljuju predšks ska deca, čije ponašanje u početku izaziva najtužnije misli toliko su ona agresivna, neposlušna, neadekvatna. Poželim smesta da ih pošaljem psihijatru, ali već znam da ne vredi žuriti se. Vrlo je moguće da su to prosto žrtve „slobodne pedagogije“ deca, koju su do četvrte godine vaspitavali „bez neugodnosti“, ništa im nisu zabranjivali niti su ih kažnjavali. A u slučaju demonstrativnog nepovinovanja bespomoćno su širili ruke, ili čak počeli da se plaše deteta. I da se ne bi upuštali u razgovor s njim, spremni su bili da mu bukvalno u svemu popuste.
Reklo bi se da su to izuzetno komforni uslovi, a zapravo su oni najokrutnija psihološka trauma, pri čemu permanentna. Dok takav brod bez kormila i jedra juri samo po porodičnom pristaništu, on se još manje-više drži na vodi. (I to, ako u porodici postoji drugo dete ili baka i deka, koji još nisu zaboravili da se deca ne smeju raspustiti, u pristaništu je stalno oluja). Ali neizbežan izlazak na otvoreno more u društvo preti brodolomom.
Kako mogu tuđi odrasli ljudi da reaguju na divlje ispade takvog slobodoljupca? Ako nagovaranja ne pomažu, onda obično preostaje samo jedan način odbacivanje. A dete je baš, naprotiv, naviklo da bude u centru pažnje, tako da ono svoje izgnanstvo doživljava naročito teško. Neuspesi rađaju uvrede i novi nalet agresije… Izlazak iz začaranog kruga je u promeni stava roditelja. Ako se oni na vreme dosete, izgrade jasan sistem podsticanja i kažnjavanja, dete može da se promeni nabolje skoro toliko da ne može da se prepozna. (S ranim psiho-traumama se tako dešava, ma roditelji još nisu stigli ni da saznaju kakvo je zapravo njihovo dete, a njegov pravi karakter se već izobličio pod uticajem psiho-traume).
A ako se zadrži proces „slobodnog vaspitanja“, veoma je moguće da će poseta psihijatru biti neizbežna, i stvar se neće svesti na jedan sastanak.
Ali ponekad (srećom, zasad još uvek retko) roditelji su tako prožeti liberalizmom, da im je lakše da odu kod lekara i da kljukaju dete tabletama, nego da promene svoje stavove. Jedna moja poznanica je došla da se posavetuje zbog svog šestogodišnjeg sina, koji je više puta bio uhvaćen u krađi. Uglavnom je krao raznorazne sitnice, ali to nije menjalo stvar. Situacija svejedno nije bila baš prijatna. Na moje pitanje kako su Igorišku prvi put kaznili, majka je neočekivano grubo odgovorila: „Ja ga nikad nisam kaznila i nemam nameru da ga kažnjavam. To je moj principijelan stav“. I koliko god sam pokušavala da joj sugerišem prostodušnu misao o tome da u školi, u koju će Igoriška da pođe za pola godine, niko neće gledati njegovim „malim nestašlucima“ kroz prste, a od lošeg glasa se posle teško može osloboditi, mama je tvrdoglavo ponavljala svoje. Najzad sam, misleći da ću je time uplašiti, predložila da joj dam podatke dečjeg psihijatra. Možda dete treba ozbiljno da se leči? A kakvo je bilo moje iznenađenje kad se mama lako i čak radosno složila s tim! Pa Igoriška nije bio bolestan. Prosto, kako se u stara vremena govorilo, „dete nije videlo batine“. Ali mami je bilo jednostavnije da ga prijavi kao psihički bolesnog, nego da razljuti idola slobode, kojem se tako revnosno i nesmotreno poklanjala.
 
Hijerarhija zabrana
 
Zabrane moraju da postoje. Pa i odrasli takođe, makar voleli da porazgovaraju o tome da je zabranjeno voće najslađe, ipak razumeju da bi bez zakona (tj. pravno utvrđenih propisa, čije kršenje je zabranjeno pod pretnjom određene kazne) svet bio do guše u haosu. I bez obzira na svoja liberalna razmišljanja, sami nikad nisu prekršili mnoge zabrane i nemaju nameru da ih krše. Na primer, ne pljačkaju tuđe stanove, ne ubijaju u jeku svađe uvredioca, ne učestvuju u terorističkim napadima. A mnogi poštuju čak i nepisane zakone, moralne zabrane: ne varaju svoje supružnike (iako zbog toga ne sledi nikakva pravna kazna), ne prepuštaju bolesnu decu ili veoma stare roditelje sudbini na milost i nemilost, ne tuku se, ne psuju, ne pijanče, ne uzimaju drogu. Ako bi slatkoća zabranjenog voća bila tako neizrecivo primamljiva, kao što je to uobičajeno da se kaže, svi bi do jednog postali zločinci.
Tako da je i dečji nagon za neposlušnošću jako preuveličan. Ali da bi zabrane važile, mora da ih ima malo. Ako se korak desno, korak levo oceni kao bekstvo, dete će pre ili kasnije početi da se buni. Dete ne sme da se pritisne tako da ne može da diše. Kad čoveka guše, on se grčevito trza, pokušavajući da se izvuče. Tako i dete, koje je suviše priklješteno u stege roditeljske strogosti, počinje da se joguni bez razloga, da ispoljava agresivnost, da demonstrativno ne sluša.
Pored toga, neophodno je uspostaviti hijerarhiju zabrana.
Danas se u ovoj oblasti najčešće vidi sledeća papazjanija: dete sa istom strogošću (ili snishodljivošću) prekorevaju zbog hirova pri umivanju, zbog odbijanja da uči slova i zbog bezobraznog ponašanja sa bakom. A dešava se da se zbog bezobrazluka i grubosti uopšte i ne kazni, potpuno se usredsredivši na pitanja poštovanja domaće higijene i na pravila ponašanja za stolom. A dvojka iz engleskog smatra se bezmalo kao zločin protiv čovečnosti! Zbog nje i u liberalnoj porodici dete može da dobije prekor.
A u stvari neoprani zubi ili nepojedena do kraja supa su sitnice u poređenju sa uzvicima: „Mama je loša! Beži od mene!“ (Pa čak i oštrije, tipa: „Mama je đubre! Ubiću je! Mrzim je!“ Poslednjih godina deca čak i iz intelektualnih porodica povremeno imaju slične „bisere“). Grubost u odnosu prema odraslima nije samo nepoštovanje svakodnevne discipline.
To je grub prekršaj zapovesti („Poštuj oca tvojega i mater tvoju“). Pa malo dete ne krši skoro nijednu drugu zapovest.
Ono ne ubija, ne čini preljube, ne krade, ne želi ženu bližnjega svoga. Tako da je nepoštovanje roditelja sigurno najteži greh, za koji su kriva deca.
I kad se ovaj težak greh izjednači sa sitnom krivicom, dete gubi vrednosne orijentire. Ono raste u izopačenom, pa čak i potpuno preokrenutom sistemu vrednosti. Njegove predstave o crnom i belom (i prema tome, ponašanju) se izopačavaju. Savest šapuće da tu nešto nije kako treba, ali dete ne može da se snađe samo u toliko složenim pitanjima. Nastaju hronična razdraženost, uznemirenost, strah, koji se istresaju ipak pre svega na najbližim ljudima. Odnosi u porodici se kvare.
Zbog toga, ako želite da vaše reči imaju za dete težinu, pre svega sastavite za sebe (najbolje pismeno) spisak zabrana, rasporedivši ih po hijerarhijskom poretku.
Po mom mišljenju, glavne dečje krivice, zbog kojih mora da sledi stroga kazna, su bezobrazluk u odnosu na odrasle ljude, laž i demonstrativna neposlušnost.
U poslednjem slučaju obavezno treba razumeti da li je to zaista demonstrativnost ili nešto drugo. Pa dete može da vas ne posluša iz različitih razloga. Možda je umorno, preterano uzbuđeno ili prosto nesposobno da poštuje određena pravila. Na primer, besmisleno je kazniti hiperaktivnog dečaka zbog toga što se vrti na času i smeta drugovima. Zbog specifičnosti svog nervnog sistema on nije u stanju da četrdeset minuta sedi na jednom mestu. Ovde se kaznama postiže upravo suprotan efekat.
Ali ako mama brani sinu da satima gleda televizor, a on krši njenu zabranu, to je već demonstrativna neposlušnost, koja ni u kom slučaju ne sme da ostane bez kazne.
Naravno, u red najtežih krivica treba svrstati i pokušaje lopovluka. Hvala Bogu, u ovome ni izdaleka ne greše sva deca, pošto se normalni roditelji obično veoma rano trude da usade detetu poštovanje prema tuđoj svojini. Bilo koji mališan od godinu i po-dve, igrajući se u pesku, praktično može da zgrabi tuđu igračku. Ali mama (ako je ona makar malo zabrinuta za problem njegovog vaspitanja) će je oduzeti i reći da se tuđe ne sme uzimati bez pitanja. Pre ili kasnije većina predškolske dece nauči ove prostodušne lekcije i ne popušta pred sablazni da nešto ukrade.
Ne treba svrstati u ništavne greške i bezobrazne ispade. Samo ipak definišite ono što ćete nazvati bezobrazlukom. Bila sam ne jednom u situaciji da naiđem na roditelje, koji su smatrali da je dečja enureza… bezobrazluk. I grdili su (pa čak i kaznili!) dete zbog vlažne postelje (govorila sam ti: „Ne pij noću, a ti…“). Neki ne baš pažljivi odrasli ljudi smatraju da su tikovi, koji izobličavaju lice deteta, kreveljenje, kazne ga zbog neurotičnih ispoljavanja nemira, kao što su to navika da se grickaju nokti i sisa okovratnik košulje (navodno, ono to u inat).
Ali ako se dete plazi odraslim ljudima, krevelji umesto odgovora na primedbu, pljuje na pod, pravi nepristojne gestove, kukuriče na času i sl., prema takvim „nestašlucima“ ne treba ispoljavati snishodljivost. Čak ni veoma nervozna, ali normalno vaspitana deca ne dozvoljavaju sebi slične ispade.
 
Da bi kazna delovala
 
Da bi kazna delovala, roditelji moraju da budu dosledni. Ne smeju da za neki prekršaj danas kazne, a sutra, kad mama ne bude imala vremena, da na to isto ne obrate pažnju. Verujte, dete neće ceniti maminu plemenitost, već će zaključiti da je prosto potrebno da malo duže plače, da bude tvrdoglavije, da udara nogama pa će postići šta je htelo.
Važan je i porodičan konsenzus u pogledu zahteva, koji se postavljaju pred dete. Ako ne sme znači, ne sme, i zbog prekršaja zabrane neizostavno sledi kazna. Inače će dete navići da manipuliše odraslima, te će kao rezultat autoritet svih članova porodice biti poljuljan.
Ali pre nego što se nešto zabrani, upitajte se: da li je to zaista tako neophodno? I videćete da veoma mnogo toga može da se ne zabrani, već da se nađe razuman kompromis ili čak prosto, bez ikakvih uslova, da se složi sa željom deteta. Recimo, dete ne želi da ruča, a vi insistirate, smatrajući da treba poštovati režim ishrane. A sad probajte ovu situaciju na sebi i zamislite se: da li se uvek hranite u određeno vreme ili, pak, jedete kad ogladnite? Zar vam se ne dešava da je došlo vreme ručka, a vi niste gladni? I šta onda? Pa, sigurno, ne punite svoj stomak silom. A ako je tako, zašto onda ne date analogno pravo detetu? Pa ni ono nije automat, već živi čovek, ni njegov organizam, kao ni vaš sopstveni, nikako ne radi uvek po „dnevnom redu“.
Može se navesti mnoštvo sličnih primera. Smanjivši broj signala zabrana na vaspitnoj trasi, nećete suviše ljutiti dete, i postaće mu lakše da poštuje vaše zahteve. Ne pretvarajte ga u vozača, koji dospe u „traku na crveno“ i koji je prinuđen da se zaustavlja na svakoj raskrsnici. Čak i odrastao čovek u takvoj situaciji pre ili kasnije počinje da se žesti, i, obazrevši se na sve strane nije li milicioner blizu? ponekad projuri kroz crveno. A dete ima i slabije nerve, ta i vi, kakav god strog izraz lica pravili, ipak ne ličite na zvaničnog čuvara reda.
 
Gradacija kazni: od pljuske do kaiša
 
Sticajem okolnosti mnogi savremeni roditelji smatraju da su telesne kazne nedopustive. Očigledno su svoju ulogu odigrale TV i radio-emisije, u kojima se preuveličavala tema nasilja nad decom, pri čemu se tako strašnom rečju nazivala čak i laka pljuska. A drugi smatraju da je pljuska dopuštena, ali kao krajnja mera i u nedoumici su zašto ona na dete ne deluje.
A u stvari je teško naći neškodljiviju kaznu od pljuske. Ne samo da ona pada na debelo meso, koje je od ranog detinjstva naviklo na udarce (kad dete uči da hoda i pada na tur, ono se ponekad udari daleko jače pa ipak ne plače!), tako da taj postupak može još da ima drugi, upravo suprotan smisao. Igrajući se sa detetom, mi ga potapšemo po turu, kao po bubnju; možemo u šali da ga „lupimo“ kad ono protrčava pored nas ili kad postane malo nemirno.
Tako da korišćenje kazne u obliku pljuske ima smisla samo do četvrte-pete godine i obavezno u kombinaciji sa „pretećom maskom“ – namrštenim obrvama, naglašeno strogim licem. Inače će dete zaključiti da je to neka igra, i provociraće vas svojim ponašanjem. Naročito često na sličan način postupaju razdražljiva deca, koja bi samo da se zabavljaju, rvu, tuku. Ona imaju pojačanu potrebu za, s tačke gledišta mirnog čoveka, čudnim telesnim kontaktima, i pljuske ih samo razdražuju.
A ako se dete od godinu i po-dve, kad već aktivno istražuje svet koji ga okružuje, intuitivno pokušavajući da odredi granice dozvoljenog, ali još nedovoljno reaguje na reči (iako se odraslima neretko čini da ono sve odlično shvata, pošto ume da govori), tako, dakle, ako se u ovom uzrastu ono pljusne, videći da se tvrdoglavo bori za nešto što je zabranjeno, onda mu je već sa četiri-pet godina dovoljno samo pitanje: „Šta ti je? Zar ću morati da te tako odraslog i pametnog tučem, kao nerazumnog mališana?“ I dete, kod koga se uključuje, kako kažu glumci, „sećanje na fizička delovanja“, se obično smiruje i ne traži ponavljanje gore pomenutih delovanja.
Sasvim druga stvar je kazna kaišem. To je zaista bolno i otrežnjava čak i najplahovitije. Zato ona treba da se primeni samo zbog teških grešaka. Inače neke posebno nervozne mame se late kaiša iz bilo kog razloga. Odbija da opere zube kaiš, neće da šeta kaiš, pre spavanja luduje opet oprobano sredstvo… Na taj način dete se može, naravno, samo uplašiti i ozlojediti.
Još jedna krajnja mera je bojkot. Ali nju upravo obično ne smatraju za takvu i pribegavaju joj preterano često. Kao rezultat kazna se obezvređuje i čak pretvara u oblik prijateljske, ravnopravne komunikacije: „A, ti, znači, tako?! E pa, onda ja neću da se bakćem s tobom…“ Prirodno, vaspitni efekat pritom se svodi na nulu. Dete brzo usvaja ovaj model ponašanja i počinje da se ponaša s mamom kao sa drugaricom: posvađali su se pomirili su se, opet se posvađali, opet pomirili… Zajedno im je tesno, a odvojeno dosadno.
A kad se pribegava krajnjoj meri u krajnjim slučajevima, kazna je veoma efikasna. Odrasli i oni veoma teško doživljavaju ako neko od bližnjih prestane s njima da razgovara. A dete to uopšte ne podnosi, pa za njega su mama i tata najvažniji ljudi na svetu. Bez njih ono ima osećaj kao da je samo u vasioni. Obično se deca odmah kaju i mole za oproštaj.
Tvrdoglavo dete, naravno, još će malo da tera po svome, ali ni ono neće dugo izdržati.
 
Bojkot ili odrešivanje ruku?
 
Zamislivši da ne razgovaraju sa detetom, mnoge mame zbunjeno pitaju: „A kako da ga hranim, pripremam za školu, spremam za spavanje?“
Ali nikako nije obavezno izjednačiti se devojkom Elizom iz bajke „Divlji labudovi“, koja je dala zavet da godinu dana ne izgovori ni reč. Mogu se suvo reći dve-tri reči („idi da jedeš“, „sto je postavljen“), možete čak i da pomognete detetu da se presvuče i legne u krevet, ali da to uradite tako, da ono shvati da je sa šalama gotovo, da je vreme da se dozove pameti.
A ako ste mu objavili bojkot, a ono kao odgovor: „E, pa samo izvoli!“ i počne demonstrativno da se igra ili da gleda crtaće, znači, treba mu oduzeti igračke i kasete. Neka sedi i misli o svom ponašanju, jer bojkot ne sme da se pretvori u praznik neposlušnosti. Može da mu se ostavi knjiga: u predškolskom i mlađem školskom uzrastu samostalno čitanje nije baš omiljeno, tako neka bar od sve muke pročita nekoliko stranica.
Ko zna možda mu se i dopadne…
 
Kakve kazne još postoje?
 
Najrazličitije: privremena zabrana slatkiša, igranja, televizora i kompjutera, odlazaka u goste, drugih zabava, odbijanje kupovine poklona, izolacija u posebnoj sobi. Samo ne zatvarajte dete u kupatilu ili u toaletu može kod njega da se razvije strah od zatvorenog prostora. A ako se još, kao neki „vaspitači“, ugasi svetlo, onda će se pojaviti i strah od mraka.
Svi mi od malih nogu znamo za još jednu klasičnu kaznu „u ćošak“. Ali na razdražljivu, histeričnu decu ona će ponekad delovati kao crvena krpa na bika. Dete rida, joguni se, grčevito se hvata za majku. Najzad ona ga ipak dovlači do ćoška, ali ono tamo svejedno ne stoji, već trči iza nje… U tom slučaju je bolje da se sopstveni dom ne pretvori u dramsko pozorište, već da se izmeni taktika krenuti putem lišavanja deteta nekih životnih blagodati.
Starija deca se, naravno, više ne šalju u ćošak. Ali njima se zato može dati pojačani „zadatak“ u kuhinji, dodatni zadatak iz ruskog, matematike ili engleskog (u zavisnosti od toga u čemu ga treba pritegnuti).
Radeći na ovom članku, porazgovarala sam na temu kažnjavanja sa sveštenikom, koji ima sedmoro svoje dece i jedno usvojeno. On je rekao da, pored kaiša, vanrednog pranja sudova za mnogočlanom porodicom i muzičkih vežbi umesto šetnje, veoma urazumljujuće deluju metanije. Ako si počinio bezobrazluke, zgrešio idi da zamoliš od Boga oproštaj. Rezultat se obično brzo vidi: još malopre vragolan nije mogao da se dozove pameti, a vidi ga sad: „negativna energija“ nekud je isparila, lice je zadobilo razborit izraz.
A evo kakve zanimljive podatke mi je saopštila devojka, koja je nekoliko godina radila kao dadilja u porodici „novih Rusa“, o elitnom vaspitanju u Engleskoj. Odlučivši da svog starijeg potomka pošalju na školovanje u inostranstvo, ovi ljudi su izabrali veoma prestižnu školu za dečake iz aristokratskih porodica, koja se ponosi svojim viševekovnim (gotovo osamstogodišnjim!) tradicijama. Jedna od takvih tradicija su stroge kazne za loš uspeh i disciplinu. Do dvanaeste godine deca se šibaju, a posle dvanaeste primoravaju se da, kao u armiji, čiste toalete.
I šta? Zar je čistio? iznenadila sam se.
Kao bela lala! Pri čemu je o tome pričao bez ikakvog osećanja uvrede, čak sa pritajenim ponosom. I odmah je dodao da su ga na taj način kaznili samo dva puta, a neki nikako da se izvuku iz toaleta…
Meni je bilo smešno da to slušam, pa u njihovoj kući sve rade sobarice, a Mark ne samo da nikad nije prao toalet, već ni maramicu, bačenu na pod, nije hteo da podigne.
 
A ako me zamrzi?
 
Evo šta zapravo zaustavlja mnoge roditelje čak i u slučaju da su „preventivne mere“ savršeno neophodne. Časopisi, skrojeni po zapadnim uzorima, i prožeti duhom liberalizma psihologije, upadajući u reč jedan drugom, uveravaju tate i mame da deca neće oprostiti „surovo postupanje“, da će celog života pamtiti, zametnuti zlo… A ko bi želeo da važi za sadistu? Tim pre, u očima rođenog sina ili kćerke.
Ali zašto onda kod prethodnih generacija nije bilo masovne mržnje prema roditeljima? Na pojedinačne slučajeve se, naravno, uvek nailazilo u životu se uopšte na svašta može naići ali takva zakonitost („ako budeš kaznio zamrzeće te“) se uopšte nije primetila. Naprotiv, deca su se prema roditeljima ponašala sa daleko većim poštovanjem. Do skora je u nekim selima bio sačuvan običaj da se roditeljima kaže „Vi“. I to ne preko devet gora, preko devet mora, skoro u bestragiji, već ne ni tako daleko od Moskve. U mojoj studentskoj grupi studirao je mladić iz okoline Vladimira, koji je, našavši se u Moskvi, bio šokiran time, što smo mi roditeljima govorili „ti“, bili s njima na „ti“. Za njega i njegove vršnjake iz istog sela to je bila nedopustiva sloboda. A tako iskrene stihove o majci, pune strahopoštovanja, kakve je pisao Vasilije, među mojim moskovskim vršnjacima niko nije pisao…
Vekovima, iz generacije u generaciju, sačuvalo se poštovanje prema roditeljima tamo gde se vaspitanje dece oslanjalo na tradicionalne religiozne principe. „Deca poštuju starije, čak ih se plaše“, saopštava etnograf iz XVIII veka, opisujući život seljaka Pošehonskog sreza. „U ovdašnjem seljaštvu roditelji su veoma čedoljubivi, a deca su poslušna i puna poštovanja. Nije se još videlo da deca zapostave ostarelog oca ili majku“, pisao je drugi posmatrač o Tuljskoj guberniji na granici između XVIII i XIX veka (citat iz knjige autora M. M. Gromiko, A. V. Buganov „O gledištima ruskog naroda“, str. 355). „Odnos pun poštovanja prema roditeljima i starijoj generaciji u celini se proučava iz izvora na celoj teritoriji ruskog stanovništva, iako se već u XVIII veku, a posebno u XIX veku (prema stepenu prodora i jačanja liberalnih pogleda na život prim. aut.) primećivalo izvesno slabljenje autoriteta staraca. Ali javno mnenje je kao i pre oštro osuđivalo lica, koja su se drznula da se prema starijima odnose bez poštovanja“ (isto, str. 355).
A, eto, kazne su bile neodvojivi deo tradicionalnog sistema vaspitanja! Štaviše, one su se smatrale ne samo pravom, već i obavezom roditelja, pošto su imale u sebi duboku religioznu osnovu. Dozvoljavajući detetu da greši bez kazne, roditelji mu povlađuju pri kršenju zapovesti i upropašćuju dečju dušu, zbog čega će pre ili kasnije dati odgovor pred Bogom. Veoma određeno i čak preteći se izrazio na ovu temu Jovan Zlatousti: „A oni očevi, koji se ne brinu o pristojnosti i skromnosti dece, postaju detoubice i okrutniji od detoubica (istakla sam ja aut.) ukoliko je ovde reč o propasti i smrti duše“.
A kazne sveti Jovan naziva „majkom spasenja“, govoreći „…slično, kao kad vidiš konja, koji juri prema provaliji, onda nabacuješ na usta njegovu uzdu, sa silom ga propinješ, neretko ga i tučeš, što istina predstavlja kaznu, ali ta kazna je mati spasenja. Isto tako postupaj i sa decom svojom, ako ona greše; vezuj grešnika dok ne umilostiviš Boga; ne ostavljaj ga odrešenog da ne bi još vezaniji bio od Božjeg gneva. Ako vežeš, Bog zatim neće vezati, a ako ne vežeš, onda ga očekuju neizrecivi lanci“.
Karaj sina svojega dokle ima nadanja, i na pogibao njegovu da ne prašta duša tvoja (Pr. Sol., 19, 18) dugo pre sv. Jovana Zlatoustog je Jevreje poučavao premudri Solomon, koji je sasvim stavio znak jednakosti između kazne i… roditeljske ljubavi: „Ko žali prut, mrzi na sina svojega; a ko ga ljubi, kara ga za vremena“ (Pr. Sol., 13,24).
Veoma slično zvuče i pouke iz „Domostroja“: „Kazni sina svojega u njegovoj mladosti i smiriće te u starosti tvojoj, i daće lepotu duši tvojoj; i ne žaleći, tuci dete: ako ga šibom okrzneš, neće umreti, već će biti zdravije, jer ti, kažnjavajući telo, dušu njegovu izbavljaš od smrti“.
Može se, naravno, prezrivo hmknuti i promrmljati nešto o „teškoj zaostalosti“ stalni kliše, koji kao da čak i mnogim pravoslavnim ljudima sam po sebi pada na pamet, treba samo u njihovom prisustvu izgovoriti buntovničku reč „Domostroj“.
Ali nije li bolje zamisliti se nad tim što se ovi „zaostali pogledi“ nalaze u potpunom skladu sa jevanđeljskim principima? „Jer koga ljubi Gospod onoga i kara“, čitamo u Poslanici Apostola Pavla Jevrejima, „i bije svakoga sina kojega prima. Ako podnosite karanje, Bog postupa sa vama kao sa sinovima. Jer koji je to sin kojega otac ne kara? Ako li ste bez karanja, koje su svi iskusili, onda ste kopilad a ne sinovi“ (Jevr, 12, 6-8).
A evo reči Samog Gospoda: „Ja one koje ljubim karam i popravljam“ (Otk, 3,19).
Tako da diskusije o nedopustivosti kazni, kao i mnoge druge liberalne sentence, naizgled humane i dobronamerne, zapravo podrivaju životna načela, koja je postavio Bog. Što znači da su u svojoj suštini bogoborstvo.
I kao upozorenje ljudima za sve vekove dat je u Bibliji primer toga kako je surovo Gospod kaznio čoveka, koji nije kako valja kaznio svoje rđave sinove. Pri čemu je ovaj čovek, sveštenik Ilija, sam živeo pristojno i nije povlađivao deci u njihovim bezakonjima, već je čak pokušavao da ih savetuje. Ta ni deca nisu bila više mala, već odrasla. Reklo bi se, šta će tu sad otac? Ali „ću suditi domu njegovu dovijeka za nevaljalstvo, za koje je znao da njim navlače na se prokletstvo sinovi njegovi, pa im nije zabranio„, rekao je Gospod (1. Sam, 3,13). I Ilija je morao da doživi strašne događaje: razaranje hrama i pogibiju oba sina. A među njegovim potomcima niko, po reči Božjoj, nije doživeo starost. (…Odsjeći ću tebi ruku i ruku domu oca tvojega, da ne bude starca u domu tvojem (1. Sam, 2, 31); sav podmladak doma tvojega umiraće u najboljim godinama (1. Sam, 2,33).
Naravno, krivica Ilije se povećavala time što njegova deca, budući sveštenici, nisu kako treba izvršavali svoje obaveze, razvraćali su narod i, kako se govori u Bibliji, „sramotili“ su Boga. Zato je i kazna bila toliko teška. Ali čini mi se, i mi imamo nad čim da se zamislimo. Posebno oni roditelji, koji se trude da slede preporuke, koje se danas navode u mnoštvu knjiga i časopisa iz pedagogije i psihologije. Na primer, sledeće: „Ako kažete da u zadatak roditelja ulazi gušenje… napada agresije (dečje aut.), onda ćete hiljadu puta pogrešiti. Ispostavlja se da je cilj roditelja morao da bude potpuno drugačiji: naučiti dete da prizna svoj gnev, što znači i svoja osećanja uopšte, i da ga izražava u formi, prihvatljivoj za okolinu“.
„Često se može čuti kako mame kao odgovor na rečenicu svog deteta „Mrzim te“ i kao odgovor na fizičku agresiju govore otprilike sledeće: „Znam da ti zapravo voliš svoju mamicu i da uopšte nisi hteo da me povrediš“. Ovaj nojev pokušaj da ublaži situaciju, možda će malčice umiriti mamu, ali će detetu naneti samo štetu. U stvari u tom trenutku ono vas baš mrzi i zapravo želi da vam nanese bol, a vi izjavljujete da je sve to neistina, potkopavajući na taj način veru malog čoveka u zakonitost svojih osećanja i emocija“.
„Ali ne smeju se takvi postupci ostaviti bez pažnje“, tako smatra većina roditelja. I oni su, naravno, u pravu. Sva teškoća je u tome da se izabere pravilna strategija. Za početak svaka mama mora da odredi gde je granica dozvoljenog, to jest treba da sama odluči za sebe, koje reči i postupke deteta može da trpi, ili da pokuša da ih okrene na šalu. Mene, na primer, uopšte ne vređa kad sin kaže: „Nemaš mozga, glupa si“. Najčešće ja saosećajno uzdišem: „Znači, baš nisi imao sreće, imaš tako glupu mamu“. On se, naravno, ozbiljno zamisli, i, po pravilu, zaboravlja, zašto me je, zapravo, uvredio. Ali moj sin ne ide u vrtić, a tamo deca saznaju daleko manje konkretne pogrde, nego što su one koje sam navela. Koje od njih smatrati bezazlenim, moraćete sami da odlučite“. (V. Maligina „Deca tuku roditelje. Šta da radimo?“, „Ulica Sezam za roditelje“, oktobar 1998. g.).
Dalje neću citirati, pravac misli je, verovatno, jasan. Reći ću samo da bih se na mestu nekih tata i mama daleko više bojala ne da „izgubim vezu sa detetom“ (još jedan kliše, kojim se danas prikriva popuštanje dečjem bezobrazluku), već da odgajim moralnu nakazu i da posle plaćam za taj „Mičurinov eksperiment“, kako u ovom privremenom životu, tako i u večnom. Praksa pokazuje da ljudi, odrastajući, preispituju mnoga svoja mišljenja.
U krajnjoj liniji, imala sam priliku da od odraslih muškaraca ne jednom-dvaput čujem reči zahvalnosti svojim očevima zato što u kritičkim trenucima oni nisu određivali granice „dozvoljenih uvreda“, već su se ćutke i odlučno latili kaiša. „Inače bi zatvor plakao za mnom“, priznao je nedavno još jedan opamećeni sin. „Tad sam se na oca ljutio, a sad, kad sam i sam postao otac, razumem: vaspitanje dečaka-vragolana ne može da prođe bez kazni, ponekad i okrutnih“.
 
I na kraju najvažnije
 
Kažnjavajući dete, potpuno je neophodno sačuvati prisebnost i čak… mirno raspoloženje duha. Ne sme se to činiti u napadu gneva, ljutnje, kao osveta. Pa roditelji, koji vole, ne kazne dete zbog toga da bi se s njim obračunali, već da bi ga zaustavili, kad ono samo nije u stanju da se zaustavi. Kazna je branik, koji sprečava dalje kretanje deteta poročnim putem, a nipošto ne oruđe mučenja.
Zbog toga se prvo smirite, izduvajte, savladajte se i tek posle toga primenite sankcije.
 


TATJANA ŠIŠOVA
KAZNITI S LJUBAVLJU

  ŠTAMPANO IZDANJE

 Knjiga: Između ljubavi i sebičnosti – Kako vaspitati dete u savremenom svetu, str. 318-330
 Izdato: 2006.
 Izdanje: drugo
 Mesto: Beograd
 Izdaje: Biblioteka Obraz Svetački
 Urednik izdanja: Jovan Srbulj
 Tehnički urednik : Jerej Velimir Birmanac
 Prevod: Vesna Petković
 Recenzenti: Prot.-stavr. LJ. Petrović, V. Jović
 Štampa: FineGRAF, Beograd
 Tiraž: 500

 INTERNET IZDANJE

 Objavljeno: 21. decembar 2008.
 Izdaje: © Svetosavlje.org
 Urednik: prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format: Vladimir Blagojević
 Digitalizacija: Stanoje Stanković
 Korektura: Stanoje Stanković
 Dizajn stranice: Stanoje Stanković

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *