КАЗНИТИ С ЉУБАВЉУ

<p claТАТЈАНА ШИШОВА
КАЗНИТИ С ЉУБАВЉУ
 
Увод
Допире као до жирафе или је ствар у нечему другом?
Све је дозвољено = психотраума
Хијерархија забрана
Да би казна деловала
Градација казни: од пљуске до каиша
Бојкот или одрешивање руку?
Какве казне још постоје?
А ако ме замрзи?
И на крају најважније
 
Увод
 
Живот иде даље, а ако се за неке промене може рећи да постају приметне одмах или готово одмах, онда се за друге може рећи да постепено сазревају. Као дечја болест типа шарлах, која има свој инкубациони период, а затим се одједном открива по осипу или неким другим карактеристичним симптомима.
По мом мишљењу, такав „шарлах“ је постала либерализација ставова родитеља о проблему кажњавања. Још крајем 90их година дискусија на ову тему у родитељском аудиторијуму није изазивала ни велико узбуђење, ни посебна неслагања. Сви су схватали да без кажњавања, авај, не може да се изађе на крај, и били су обично заинтересовани за конкретне ствари: да ли је „педагошки“ да се дете пљусне по дебелом месу или је боље да се с њим престане разговарати. Е, и понекад је неко могао да се пожали да је његов потомак „неподложан васпитању“ никаква казна на њега не делује. (При непосредном разматрању обично би се показало да ствар није у детету, већ у грешкама родитеља). Али далеко су веће интересовање изазивале сасвим друге теме: опасност од раног сексуалног васпитања, зашто деци треба патриотизам, треба ли деци од малих ногу усађивати „тржишну психологију“, зашто је боље гледати наше, домаће цртане филмове.
А данас актуелност горе поменутих тема веома зависи од састава публике. Православни родитељи многе ствари разумеју и без додатних објашњења. Па и људи који су далеко од Цркве већ су приметно охладнели према многим западним новотаријама, видевши како су оне тесно повезане са такозваном „културом дроге-секса-рокенрола“. А неко се чак уверио у ту везу на горком искуству своје старије деце или млађе браће.
Али зато данас, кад се поведе реч о неопходности кажњавања, то изазива ефекат темпиране бомбе. Види се по лицима да су људи потресени, па чак и шокирани, а затим се са свих страна разлежу питања, узвици, почиње жучна дискусија… Наишавши први пут на такву реакцију, приписала сам је случајности. Затим „закону парних случаја“. Али кад је „бомба“ почела да експлодира практично у било којој публици, схватила сам да је дошло до озбиљних промена. Док смо се против либерализма борили на једном фронту, он је отворио други и обишао нас с леђа.
Паралелно јачају жалбе родитеља због дечје непослушности, агресивности, грубости. И ту нема ничег чудног, па не изградивши како треба систем подстицања и кажњавања, родитељи се лишавају полуга утицаја на дете. Тако да је сад ова тема постала, може се рећи, „хит сезоне“.
 
Допире као до жирафе или је ствар у нечему другом?
 
Не, наравно, ко оспорава? Боље је да се на крај изађе без кажњавања. Дивно је кад се детету све може објаснити. А још је дивније ако вас оно разуме и без сувишних објашњења. Само се мало намрштиш и инцидент је окончан. Невоља је само у томе што је такве деце разумне, осетљиве, мирне, попустљиве, данас прилично мало. И то обично нису дечаци. Уосталом, и међу девојчицама некако у последње време све је више оних које би у потпуности могле да послуже Шекспиру као узорак за лик јунакиње његовог чувеног комада „Укроћена горопад“.
И уопште, зар се деца лоше понашају зато што не схватају? Или је ствар у нечему другом?
Постоје, свакако, случајеви несхватања ситуације. Рецимо, дете је донело из вртиће псовке. Али ако оно и пошто сте му десет пута објаснили да су то „ружне речи“ настави да их понавља, па уз то још изазовно гледајући одрасле, зар вреди да се настави са агитацијом?
А ево и друге ситуације. Петогодишњи Гоша по сто пута дневно чује да је лоше бити дрзак према мами. И свеједно је дрзак, па чак и у тучу улеће. Питаш: „И како га казните због тога?“ А као одговор – збуњена пауза.
– Ми? Па, понекад га изгрдимо, иако то, наравно, није педагошки. Али, углавном, разговарамо, сугеришемо да тако не сме да се понаша.
– И то одавно?
– Шта одавно?
– Сугеришете.
– Ма већ две године али некако никако да допре до њега!
А дете је, међутим, већ научило и да чита. То је некако „допрло“ до њега. Ма спреман је и да дискутује, нема длаке на језику, тражи своја права, скоро као адолесцент. А ево, то, зашто маму не сме да удара, никако да „допре“ до јадничка.
И родитеље већ потпуно запањује то да њихова непослушна деца као да сама налећу на казну. Колико сам пута била у ситуацији да слушам отприлике следеће говоре: „Ја трпим-трпим, затим пукнем, издерем се, ударим а он миран као бубица. Не могу да се отмем утиску да му чак буде лакше. Мени после тога пола дана камен лежи на срцу, а он… Знате, понекад ми се чини да је чак задовољан што је кажњен! Је л’ да је то ненормална реакција?“
Родитељи тачно примећују: набасавши, најзад, на одбијање, дете заиста уздише са олакшањем. Па деца веома често не слушају ни најмање из разлога што не разумеју како треба да се понашају, већ због тога што не желе да разумеју. Желе да остану при своме, да покажу да су она важнија. Међутим, у дубини душе свако дете је свесно да лоше поступа. Па свако има савест. А у дечјој души, која још није стварно покварена пороцима, глас савести се чује далеко јасније него код одраслих. Стид изазива узнемиреност. Па и осећај да је јаче од родитеља не доприноси јачању дечје психе. Таква деца увек имају много страхова, пошто ако мама и тата могу да се не слушају, значи да њихова реч нема никаквог значаја.
Дакле, родитељи су слаби људи, без ауторитета. А како те може заштитити слаб човек? Ето, тако и испада да дете изједају страх, узрујаност, осећај кривице, које оно подсвесно покушава да ублажи усплахиреношћу, луцкастошћу, кревељењем, агресијом.
И кад одрастао човек ипак стави до знања ко је у породици главни, дете се смирује. Значи, свет још није полудео. Значи, то није потпуни хаос, у њему је остао бар понеки ослонац. Па чак и најнеобузданија, најнепослушнија деца заправо чезну за хармонијом и редом. Чезну да породичне улоге буду правилно распоређене и да све буде као у нормалном свету.
 
Све је дозвољено = психотраума
 
А последњих година на мом видику се све чешће појављују предшкс ска деца, чије понашање у почетку изазива најтужније мисли толико су она агресивна, непослушна, неадекватна. Пожелим сместа да их пошаљем психијатру, али већ знам да не вреди журити се. Врло је могуће да су то просто жртве „слободне педагогије“ деца, коју су до четврте године васпитавали „без неугодности“, ништа им нису забрањивали нити су их кажњавали. А у случају демонстративног неповиновања беспомоћно су ширили руке, или чак почели да се плаше детета. И да се не би упуштали у разговор с њим, спремни су били да му буквално у свему попусте.
Рекло би се да су то изузетно комфорни услови, а заправо су они најокрутнија психолошка траума, при чему перманентна. Док такав брод без кормила и једра јури само по породичном пристаништу, он се још мање-више држи на води. (И то, ако у породици постоји друго дете или бака и дека, који још нису заборавили да се деца не смеју распустити, у пристаништу је стално олуја). Али неизбежан излазак на отворено море у друштво прети бродоломом.
Како могу туђи одрасли људи да реагују на дивље испаде таквог слободољупца? Ако наговарања не помажу, онда обично преостаје само један начин одбацивање. А дете је баш, напротив, навикло да буде у центру пажње, тако да оно своје изгнанство доживљава нарочито тешко. Неуспеси рађају увреде и нови налет агресије… Излазак из зачараног круга је у промени става родитеља. Ако се они на време досете, изграде јасан систем подстицања и кажњавања, дете може да се промени набоље скоро толико да не може да се препозна. (С раним психо-траумама се тако дешава, ма родитељи још нису стигли ни да сазнају какво је заправо њихово дете, а његов прави карактер се већ изобличио под утицајем психо-трауме).
А ако се задржи процес „слободног васпитања“, веома је могуће да ће посета психијатру бити неизбежна, и ствар се неће свести на један састанак.
Али понекад (срећом, засад још увек ретко) родитељи су тако прожети либерализмом, да им је лакше да оду код лекара и да кљукају дете таблетама, него да промене своје ставове. Једна моја познаница је дошла да се посаветује због свог шестогодишњег сина, који је више пута био ухваћен у крађи. Углавном је крао разноразне ситнице, али то није мењало ствар. Ситуација свеједно није била баш пријатна. На моје питање како су Игоришку први пут казнили, мајка је неочекивано грубо одговорила: „Ја га никад нисам казнила и немам намеру да га кажњавам. То је мој принципијелан став“. И колико год сам покушавала да јој сугеришем простодушну мисао о томе да у школи, у коју ће Игоришка да пође за пола године, нико неће гледати његовим „малим несташлуцима“ кроз прсте, а од лошег гласа се после тешко може ослободити, мама је тврдоглаво понављала своје. Најзад сам, мислећи да ћу је тиме уплашити, предложила да јој дам податке дечјег психијатра. Можда дете треба озбиљно да се лечи? А какво је било моје изненађење кад се мама лако и чак радосно сложила с тим! Па Игоришка није био болестан. Просто, како се у стара времена говорило, „дете није видело батине“. Али мами је било једноставније да га пријави као психички болесног, него да разљути идола слободе, којем се тако ревносно и несмотрено поклањала.
 
Хијерархија забрана
 
Забране морају да постоје. Па и одрасли такође, макар волели да поразговарају о томе да је забрањено воће најслађе, ипак разумеју да би без закона (тј. правно утврђених прописа, чије кршење је забрањено под претњом одређене казне) свет био до гуше у хаосу. И без обзира на своја либерална размишљања, сами никад нису прекршили многе забране и немају намеру да их крше. На пример, не пљачкају туђе станове, не убијају у јеку свађе увредиоца, не учествују у терористичким нападима. А многи поштују чак и неписане законе, моралне забране: не варају своје супружнике (иако због тога не следи никаква правна казна), не препуштају болесну децу или веома старе родитеље судбини на милост и немилост, не туку се, не псују, не пијанче, не узимају дрогу. Ако би слаткоћа забрањеног воћа била тако неизрециво примамљива, као што је то уобичајено да се каже, сви би до једног постали злочинци.
Тако да је и дечји нагон за непослушношћу јако преувеличан. Али да би забране важиле, мора да их има мало. Ако се корак десно, корак лево оцени као бекство, дете ће пре или касније почети да се буни. Дете не сме да се притисне тако да не може да дише. Кад човека гуше, он се грчевито трза, покушавајући да се извуче. Тако и дете, које је сувише прикљештено у стеге родитељске строгости, почиње да се јогуни без разлога, да испољава агресивност, да демонстративно не слуша.
Поред тога, неопходно је успоставити хијерархију забрана.
Данас се у овој области најчешће види следећа папазјанија: дете са истом строгошћу (или снисходљивошћу) прекоревају због хирова при умивању, због одбијања да учи слова и због безобразног понашања са баком. А дешава се да се због безобразлука и грубости уопште и не казни, потпуно се усредсредивши на питања поштовања домаће хигијене и на правила понашања за столом. А двојка из енглеског сматра се безмало као злочин против човечности! Због ње и у либералној породици дете може да добије прекор.
А у ствари неопрани зуби или непоједена до краја супа су ситнице у поређењу са узвицима: „Мама је лоша! Бежи од мене!“ (Па чак и оштрије, типа: „Мама је ђубре! Убићу је! Мрзим је!“ Последњих година деца чак и из интелектуалних породица повремено имају сличне „бисере“). Грубост у односу према одраслима није само непоштовање свакодневне дисциплине.
То је груб прекршај заповести („Поштуј оца твојега и матер твоју“). Па мало дете не крши скоро ниједну другу заповест.
Оно не убија, не чини прељубе, не краде, не жели жену ближњега свога. Тако да је непоштовање родитеља сигурно најтежи грех, за који су крива деца.
И кад се овај тежак грех изједначи са ситном кривицом, дете губи вредносне оријентире. Оно расте у изопаченом, па чак и потпуно преокренутом систему вредности. Његове представе о црном и белом (и према томе, понашању) се изопачавају. Савест шапуће да ту нешто није како треба, али дете не може да се снађе само у толико сложеним питањима. Настају хронична раздраженост, узнемиреност, страх, који се истресају ипак пре свега на најближим људима. Односи у породици се кваре.
Због тога, ако желите да ваше речи имају за дете тежину, пре свега саставите за себе (најбоље писмено) списак забрана, распоредивши их по хијерархијском поретку.
По мом мишљењу, главне дечје кривице, због којих мора да следи строга казна, су безобразлук у односу на одрасле људе, лаж и демонстративна непослушност.
У последњем случају обавезно треба разумети да ли је то заиста демонстративност или нешто друго. Па дете може да вас не послуша из различитих разлога. Можда је уморно, претерано узбуђено или просто неспособно да поштује одређена правила. На пример, бесмислено је казнити хиперактивног дечака због тога што се врти на часу и смета друговима. Због специфичности свог нервног система он није у стању да четрдесет минута седи на једном месту. Овде се казнама постиже управо супротан ефекат.
Али ако мама брани сину да сатима гледа телевизор, а он крши њену забрану, то је већ демонстративна непослушност, која ни у ком случају не сме да остане без казне.
Наравно, у ред најтежих кривица треба сврстати и покушаје лоповлука. Хвала Богу, у овоме ни издалека не греше сва деца, пошто се нормални родитељи обично веома рано труде да усаде детету поштовање према туђој својини. Било који малишан од годину и по-две, играјући се у песку, практично може да зграби туђу играчку. Али мама (ако је она макар мало забринута за проблем његовог васпитања) ће је одузети и рећи да се туђе не сме узимати без питања. Пре или касније већина предшколске деце научи ове простодушне лекције и не попушта пред саблазни да нешто украде.
Не треба сврстати у ништавне грешке и безобразне испаде. Само ипак дефинишите оно што ћете назвати безобразлуком. Била сам не једном у ситуацији да наиђем на родитеље, који су сматрали да је дечја енуреза… безобразлук. И грдили су (па чак и казнили!) дете због влажне постеље (говорила сам ти: „Не пиј ноћу, а ти…“). Неки не баш пажљиви одрасли људи сматрају да су тикови, који изобличавају лице детета, кревељење, казне га због неуротичних испољавања немира, као што су то навика да се грицкају нокти и сиса оковратник кошуље (наводно, оно то у инат).
Али ако се дете плази одраслим људима, кревељи уместо одговора на примедбу, пљује на под, прави непристојне гестове, кукуриче на часу и сл., према таквим „несташлуцима“ не треба испољавати снисходљивост. Чак ни веома нервозна, али нормално васпитана деца не дозвољавају себи сличне испаде.
 
Да би казна деловала
 
Да би казна деловала, родитељи морају да буду доследни. Не смеју да за неки прекршај данас казне, а сутра, кад мама не буде имала времена, да на то исто не обрате пажњу. Верујте, дете неће ценити мамину племенитост, већ ће закључити да је просто потребно да мало дуже плаче, да буде тврдоглавије, да удара ногама па ће постићи шта је хтело.
Важан је и породичан консензус у погледу захтева, који се постављају пред дете. Ако не сме значи, не сме, и због прекршаја забране неизоставно следи казна. Иначе ће дете навићи да манипулише одраслима, те ће као резултат ауторитет свих чланова породице бити пољуљан.
Али пре него што се нешто забрани, упитајте се: да ли је то заиста тако неопходно? И видећете да веома много тога може да се не забрани, већ да се нађе разуман компромис или чак просто, без икаквих услова, да се сложи са жељом детета. Рецимо, дете не жели да руча, а ви инсистирате, сматрајући да треба поштовати режим исхране. А сад пробајте ову ситуацију на себи и замислите се: да ли се увек храните у одређено време или, пак, једете кад огладните? Зар вам се не дешава да је дошло време ручка, а ви нисте гладни? И шта онда? Па, сигурно, не пуните свој стомак силом. А ако је тако, зашто онда не дате аналогно право детету? Па ни оно није аутомат, већ живи човек, ни његов организам, као ни ваш сопствени, никако не ради увек по „дневном реду“.
Може се навести мноштво сличних примера. Смањивши број сигнала забрана на васпитној траси, нећете сувише љутити дете, и постаће му лакше да поштује ваше захтеве. Не претварајте га у возача, који доспе у „траку на црвено“ и који је принуђен да се зауставља на свакој раскрсници. Чак и одрастао човек у таквој ситуацији пре или касније почиње да се жести, и, обазревши се на све стране није ли милиционер близу? понекад пројури кроз црвено. А дете има и слабије нерве, та и ви, какав год строг израз лица правили, ипак не личите на званичног чувара реда.
 
Градација казни: од пљуске до каиша
 
Стицајем околности многи савремени родитељи сматрају да су телесне казне недопустиве. Очигледно су своју улогу одиграле ТВ и радио-емисије, у којима се преувеличавала тема насиља над децом, при чему се тако страшном речју називала чак и лака пљуска. А други сматрају да је пљуска допуштена, али као крајња мера и у недоумици су зашто она на дете не делује.
А у ствари је тешко наћи нешкодљивију казну од пљуске. Не само да она пада на дебело месо, које је од раног детињства навикло на ударце (кад дете учи да хода и пада на тур, оно се понекад удари далеко јаче па ипак не плаче!), тако да тај поступак може још да има други, управо супротан смисао. Играјући се са дететом, ми га потапшемо по туру, као по бубњу; можемо у шали да га „лупимо“ кад оно протрчава поред нас или кад постане мало немирно.
Тако да коришћење казне у облику пљуске има смисла само до четврте-пете године и обавезно у комбинацији са „претећом маском“ – намрштеним обрвама, наглашено строгим лицем. Иначе ће дете закључити да је то нека игра, и провоцираће вас својим понашањем. Нарочито често на сличан начин поступају раздражљива деца, која би само да се забављају, рву, туку. Она имају појачану потребу за, с тачке гледишта мирног човека, чудним телесним контактима, и пљуске их само раздражују.
А ако се дете од годину и по-две, кад већ активно истражује свет који га окружује, интуитивно покушавајући да одреди границе дозвољеног, али још недовољно реагује на речи (иако се одраслима неретко чини да оно све одлично схвата, пошто уме да говори), тако, дакле, ако се у овом узрасту оно пљусне, видећи да се тврдоглаво бори за нешто што је забрањено, онда му је већ са четири-пет година довољно само питање: „Шта ти је? Зар ћу морати да те тако одраслог и паметног тучем, као неразумног малишана?“ И дете, код кога се укључује, како кажу глумци, „сећање на физичка деловања“, се обично смирује и не тражи понављање горе поменутих деловања.
Сасвим друга ствар је казна каишем. То је заиста болно и отрежњава чак и најплаховитије. Зато она треба да се примени само због тешких грешака. Иначе неке посебно нервозне маме се лате каиша из било ког разлога. Одбија да опере зубе каиш, неће да шета каиш, пре спавања лудује опет опробано средство… На тај начин дете се може, наравно, само уплашити и озлоједити.
Још једна крајња мера је бојкот. Али њу управо обично не сматрају за такву и прибегавају јој претерано често. Као резултат казна се обезвређује и чак претвара у облик пријатељске, равноправне комуникације: „А, ти, значи, тако?! Е па, онда ја нећу да се бакћем с тобом…“ Природно, васпитни ефекат притом се своди на нулу. Дете брзо усваја овај модел понашања и почиње да се понаша с мамом као са другарицом: посвађали су се помирили су се, опет се посвађали, опет помирили… Заједно им је тесно, а одвојено досадно.
А кад се прибегава крајњој мери у крајњим случајевима, казна је веома ефикасна. Одрасли и они веома тешко доживљавају ако неко од ближњих престане с њима да разговара. А дете то уопште не подноси, па за њега су мама и тата најважнији људи на свету. Без њих оно има осећај као да је само у васиони. Обично се деца одмах кају и моле за опроштај.
Тврдоглаво дете, наравно, још ће мало да тера по своме, али ни оно неће дуго издржати.
 
Бојкот или одрешивање руку?
 
Замисливши да не разговарају са дететом, многе маме збуњено питају: „А како да га храним, припремам за школу, спремам за спавање?“
Али никако није обавезно изједначити се девојком Елизом из бајке „Дивљи лабудови“, која је дала завет да годину дана не изговори ни реч. Могу се суво рећи две-три речи („иди да једеш“, „сто је постављен“), можете чак и да помогнете детету да се пресвуче и легне у кревет, али да то урадите тако, да оно схвати да је са шалама готово, да је време да се дозове памети.
А ако сте му објавили бојкот, а оно као одговор: „Е, па само изволи!“ и почне демонстративно да се игра или да гледа цртаће, значи, треба му одузети играчке и касете. Нека седи и мисли о свом понашању, јер бојкот не сме да се претвори у празник непослушности. Може да му се остави књига: у предшколском и млађем школском узрасту самостално читање није баш омиљено, тако нека бар од све муке прочита неколико страница.
Ко зна можда му се и допадне…
 
Какве казне још постоје?
 
Најразличитије: привремена забрана слаткиша, играња, телевизора и компјутера, одлазака у госте, других забава, одбијање куповине поклона, изолација у посебној соби. Само не затварајте дете у купатилу или у тоалету може код њега да се развије страх од затвореног простора. А ако се још, као неки „васпитачи“, угаси светло, онда ће се појавити и страх од мрака.
Сви ми од малих ногу знамо за још једну класичну казну „у ћошак“. Али на раздражљиву, хистеричну децу она ће понекад деловати као црвена крпа на бика. Дете рида, јогуни се, грчевито се хвата за мајку. Најзад она га ипак довлачи до ћошка, али оно тамо свеједно не стоји, већ трчи иза ње… У том случају је боље да се сопствени дом не претвори у драмско позориште, већ да се измени тактика кренути путем лишавања детета неких животних благодати.
Старија деца се, наравно, више не шаљу у ћошак. Али њима се зато може дати појачани „задатак“ у кухињи, додатни задатак из руског, математике или енглеског (у зависности од тога у чему га треба притегнути).
Радећи на овом чланку, поразговарала сам на тему кажњавања са свештеником, који има седморо своје деце и једно усвојено. Он је рекао да, поред каиша, ванредног прања судова за многочланом породицом и музичких вежби уместо шетње, веома уразумљујуће делују метаније. Ако си починио безобразлуке, згрешио иди да замолиш од Бога опроштај. Резултат се обично брзо види: још малопре враголан није могао да се дозове памети, а види га сад: „негативна енергија“ некуд је испарила, лице је задобило разборит израз.
А ево какве занимљиве податке ми је саопштила девојка, која је неколико година радила као дадиља у породици „нових Руса“, о елитном васпитању у Енглеској. Одлучивши да свог старијег потомка пошаљу на школовање у иностранство, ови људи су изабрали веома престижну школу за дечаке из аристократских породица, која се поноси својим вишевековним (готово осамстогодишњим!) традицијама. Једна од таквих традиција су строге казне за лош успех и дисциплину. До дванаесте године деца се шибају, а после дванаесте приморавају се да, као у армији, чисте тоалете.
И шта? Зар је чистио? изненадила сам се.
Као бела лала! При чему је о томе причао без икаквог осећања увреде, чак са притајеним поносом. И одмах је додао да су га на тај начин казнили само два пута, а неки никако да се извуку из тоалета…
Мени је било смешно да то слушам, па у њиховој кући све раде собарице, а Марк не само да никад није прао тоалет, већ ни марамицу, бачену на под, није хтео да подигне.
 
А ако ме замрзи?
 
Ево шта заправо зауставља многе родитеље чак и у случају да су „превентивне мере“ савршено неопходне. Часописи, скројени по западним узорима, и прожети духом либерализма психологије, упадајући у реч један другом, уверавају тате и маме да деца неће опростити „сурово поступање“, да ће целог живота памтити, заметнути зло… А ко би желео да важи за садисту? Тим пре, у очима рођеног сина или кћерке.
Али зашто онда код претходних генерација није било масовне мржње према родитељима? На појединачне случајеве се, наравно, увек наилазило у животу се уопште на свашта може наићи али таква законитост („ако будеш казнио замрзеће те“) се уопште није приметила. Напротив, деца су се према родитељима понашала са далеко већим поштовањем. До скора је у неким селима био сачуван обичај да се родитељима каже „Ви“. И то не преко девет гора, преко девет мора, скоро у бестрагији, већ не ни тако далеко од Москве. У мојој студентској групи студирао је младић из околине Владимира, који је, нашавши се у Москви, био шокиран тиме, што смо ми родитељима говорили „ти“, били с њима на „ти“. За њега и његове вршњаке из истог села то је била недопустива слобода. А тако искрене стихове о мајци, пуне страхопоштовања, какве је писао Василије, међу мојим московским вршњацима нико није писао…
Вековима, из генерације у генерацију, сачувало се поштовање према родитељима тамо где се васпитање деце ослањало на традиционалне религиозне принципе. „Деца поштују старије, чак их се плаше“, саопштава етнограф из XVIII века, описујући живот сељака Пошехонског среза. „У овдашњем сељаштву родитељи су веома чедољубиви, а деца су послушна и пуна поштовања. Није се још видело да деца запоставе остарелог оца или мајку“, писао је други посматрач о Туљској губернији на граници између XVIII и XIX века (цитат из књиге аутора М. М. Громико, А. В. Буганов „О гледиштима руског народа“, стр. 355). „Однос пун поштовања према родитељима и старијој генерацији у целини се проучава из извора на целој територији руског становништва, иако се већ у XVIII веку, а посебно у XIX веку (према степену продора и јачања либералних погледа на живот прим. аут.) примећивало извесно слабљење ауторитета стараца. Али јавно мнење је као и пре оштро осуђивало лица, која су се дрзнула да се према старијима односе без поштовања“ (исто, стр. 355).
А, ето, казне су биле неодвојиви део традиционалног система васпитања! Штавише, оне су се сматрале не само правом, већ и обавезом родитеља, пошто су имале у себи дубоку религиозну основу. Дозвољавајући детету да греши без казне, родитељи му повлађују при кршењу заповести и упропашћују дечју душу, због чега ће пре или касније дати одговор пред Богом. Веома одређено и чак претећи се изразио на ову тему Јован Златоусти: „А они очеви, који се не брину о пристојности и скромности деце, постају детоубице и окрутнији од детоубица (истакла сам ја аут.) уколико је овде реч о пропасти и смрти душе“.
А казне свети Јован назива „мајком спасења“, говорећи „…слично, као кад видиш коња, који јури према провалији, онда набацујеш на уста његову узду, са силом га пропињеш, неретко га и тучеш, што истина представља казну, али та казна је мати спасења. Исто тако поступај и са децом својом, ако она греше; везуј грешника док не умилостивиш Бога; не остављај га одрешеног да не би још везанији био од Божјег гнева. Ако вежеш, Бог затим неће везати, а ако не вежеш, онда га очекују неизрециви ланци“.
Карај сина својега докле има надања, и на погибао његову да не прашта душа твоја (Пр. Сол., 19, 18) дуго пре св. Јована Златоустог је Јевреје поучавао премудри Соломон, који је сасвим ставио знак једнакости између казне и… родитељске љубави: „Ко жали прут, мрзи на сина својега; а ко га љуби, кара га за времена“ (Пр. Сол., 13,24).
Веома слично звуче и поуке из „Домостроја“: „Казни сина својега у његовој младости и смириће те у старости твојој, и даће лепоту души твојој; и не жалећи, туци дете: ако га шибом окрзнеш, неће умрети, већ ће бити здравије, јер ти, кажњавајући тело, душу његову избављаш од смрти“.
Може се, наравно, презриво хмкнути и промрмљати нешто о „тешкој заосталости“ стални клише, који као да чак и многим православним људима сам по себи пада на памет, треба само у њиховом присуству изговорити бунтовничку реч „Домострој“.
Али није ли боље замислити се над тим што се ови „заостали погледи“ налазе у потпуном складу са јеванђељским принципима? „Јер кога љуби Господ онога и кара“, читамо у Посланици Апостола Павла Јеврејима, „и бије свакога сина којега прима. Ако подносите карање, Бог поступа са вама као са синовима. Јер који је то син којега отац не кара? Ако ли сте без карања, које су сви искусили, онда сте копилад а не синови“ (Јевр, 12, 6-8).
А ево речи Самог Господа: „Ја оне које љубим карам и поправљам“ (Отк, 3,19).
Тако да дискусије о недопустивости казни, као и многе друге либералне сентенце, наизглед хумане и добронамерне, заправо подривају животна начела, која је поставио Бог. Што значи да су у својој суштини богоборство.
И као упозорење људима за све векове дат је у Библији пример тога како је сурово Господ казнио човека, који није како ваља казнио своје рђаве синове. При чему је овај човек, свештеник Илија, сам живео пристојно и није повлађивао деци у њиховим безакоњима, већ је чак покушавао да их саветује. Та ни деца нису била више мала, већ одрасла. Рекло би се, шта ће ту сад отац? Али „ћу судити дому његову довијека за неваљалство, за које је знао да њим навлаче на се проклетство синови његови, па им није забранио„, рекао је Господ (1. Сам, 3,13). И Илија је морао да доживи страшне догађаје: разарање храма и погибију оба сина. А међу његовим потомцима нико, по речи Божјој, није доживео старост. (…Одсјећи ћу теби руку и руку дому оца твојега, да не буде старца у дому твојем (1. Сам, 2, 31); сав подмладак дома твојега умираће у најбољим годинама (1. Сам, 2,33).
Наравно, кривица Илије се повећавала тиме што његова деца, будући свештеници, нису како треба извршавали своје обавезе, развраћали су народ и, како се говори у Библији, „срамотили“ су Бога. Зато је и казна била толико тешка. Али чини ми се, и ми имамо над чим да се замислимо. Посебно они родитељи, који се труде да следе препоруке, које се данас наводе у мноштву књига и часописа из педагогије и психологије. На пример, следеће: „Ако кажете да у задатак родитеља улази гушење… напада агресије (дечје аут.), онда ћете хиљаду пута погрешити. Испоставља се да је циљ родитеља морао да буде потпуно другачији: научити дете да призна свој гнев, што значи и своја осећања уопште, и да га изражава у форми, прихватљивој за околину“.
„Често се може чути како маме као одговор на реченицу свог детета „Мрзим те“ и као одговор на физичку агресију говоре отприлике следеће: „Знам да ти заправо волиш своју мамицу и да уопште ниси хтео да ме повредиш“. Овај нојев покушај да ублажи ситуацију, можда ће малчице умирити маму, али ће детету нанети само штету. У ствари у том тренутку оно вас баш мрзи и заправо жели да вам нанесе бол, а ви изјављујете да је све то неистина, поткопавајући на тај начин веру малог човека у законитост својих осећања и емоција“.
„Али не смеју се такви поступци оставити без пажње“, тако сматра већина родитеља. И они су, наравно, у праву. Сва тешкоћа је у томе да се изабере правилна стратегија. За почетак свака мама мора да одреди где је граница дозвољеног, то јест треба да сама одлучи за себе, које речи и поступке детета може да трпи, или да покуша да их окрене на шалу. Мене, на пример, уопште не вређа кад син каже: „Немаш мозга, глупа си“. Најчешће ја саосећајно уздишем: „Значи, баш ниси имао среће, имаш тако глупу маму“. Он се, наравно, озбиљно замисли, и, по правилу, заборавља, зашто ме је, заправо, увредио. Али мој син не иде у вртић, а тамо деца сазнају далеко мање конкретне погрде, него што су оне које сам навела. Које од њих сматрати безазленим, мораћете сами да одлучите“. (В. Малигина „Деца туку родитеље. Шта да радимо?“, „Улица Сезам за родитеље“, октобар 1998. г.).
Даље нећу цитирати, правац мисли је, вероватно, јасан. Рећи ћу само да бих се на месту неких тата и мама далеко више бојала не да „изгубим везу са дететом“ (још један клише, којим се данас прикрива попуштање дечјем безобразлуку), већ да одгајим моралну наказу и да после плаћам за тај „Мичуринов експеримент“, како у овом привременом животу, тако и у вечном. Пракса показује да људи, одрастајући, преиспитују многа своја мишљења.
У крајњој линији, имала сам прилику да од одраслих мушкараца не једном-двапут чујем речи захвалности својим очевима зато што у критичким тренуцима они нису одређивали границе „дозвољених увреда“, већ су се ћутке и одлучно латили каиша. „Иначе би затвор плакао за мном“, признао је недавно још један опамећени син. „Тад сам се на оца љутио, а сад, кад сам и сам постао отац, разумем: васпитање дечака-враголана не може да прође без казни, понекад и окрутних“.
 
И на крају најважније
 
Кажњавајући дете, потпуно је неопходно сачувати присебност и чак… мирно расположење духа. Не сме се то чинити у нападу гнева, љутње, као освета. Па родитељи, који воле, не казне дете због тога да би се с њим обрачунали, већ да би га зауставили, кад оно само није у стању да се заустави. Казна је браник, који спречава даље кретање детета порочним путем, а нипошто не оруђе мучења.
Због тога се прво смирите, издувајте, савладајте се и тек после тога примените санкције.
 


ТАТЈАНА ШИШОВА
КАЗНИТИ С ЉУБАВЉУ

  ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ

 Књига: Између љубави и себичности – Како васпитати дете у савременом свету, стр. 318-330
 Издато: 2006.
 Издање: друго
 Место: Београд
 Издаје: Библиотека Образ Светачки
 Уредник издања: Јован Србуљ
 Технички уредник : Јереј Велимир Бирманац
 Превод: Весна Петковић
 Рецензенти: Прот.-ставр. Љ. Петровић, В. Јовић
 Штампа: ФинеГРАФ, Београд
 Тираж: 500

 ИНТЕРНЕТ ИЗДАЊЕ

 Објављено: 21. децембар 2008.
 Издаје: © Svetosavlje.org
 Уредник: прот. Љубо Милошевић
 Основни формат: Владимир Благојевић
 Дигитализација: Станоје Станковић
 Коректура: Станоје Станковић
 Дизајн странице: Станоје Станковић

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *