Kатолички свeци

Питање:
Интересује ме, мишљење Православне цркве о католичким светцима: да ли су они способни да чине чудеса као наши православни светитељи?
Bобан


Одговор:
Драги ми у Христу Бобане! Питање је шта је чудо и шта ви од мене желите да чујете у вези њих? Ми чуда обично разумемо као нека надприродна јављања па их увек приписујемо Богу. Она нису увек од Бога, и у то можемо да се уверимо кроз искуство светог и благочестивог живота описаног у Житијама Светих.
Када је ђаво пред Његову проповед Благе Вести рекао да учини да «камење буду хлебови» ми у томе видимо да чудо само по себи не мора да буде најбоља побуда да нешто надприродно буде и благодатно. Ствари које задивљују човека, а ван су закона физике и материје, не треба аутоматски да носе неку поруку Божију. Једноставно зато што постоји и ванматеријални свет зла, а не само Добра. Свети Иполит Римски, хришћански писац трећег века, пророкује о Антихристу да ће овај да «показује такве знаке и врши страшна чуда, а и лажна, са циљем да обмане». «Чуда а и лажна», што је ово друго само обмана за очи. Дакле, биће преваре, биће лажи! Само име ђавола јесте лажов, клеветник, обмањивач. Стога, чуда као чуда, сама по себи зато што се покрећу надприродним начинима не морају да буду од Бога. Чуда постоје али треба побожно слушати ап Павла и «испитивати духове, да ли су они од Бога» (1 Јов. 4, 1) ; дакле, проверавати ко су они, т.ј. «разликовати духове» (1 Кор. 12, 10) . Јер «онога је долазак по дејству сатане и чудеса лажних» (2 Сол. 2. 9) Знаци Божије Благодати који се показују у обоженим и освећеним људима, које ми називамо и светитељима, они су у народу познати као чуда, или чуда Божија. Благодат Божија умирује срце и одбацује страх, и често чуда носе такав карактер – отсуство страха. Страх долази од фантома, од непознатог, и он нема ничег заједниког са «страхом Божијим», који је пре свега изражена славословна љубав према Богу кроз коју «свјакоје диханије хвалит Господа», што и јесте природно стање постојања сваке твари у односу на свог Творца. Осврнемо ли се на живот Цркве ми бележимо случајеве када неки светитељи имају страх од неких јављања, где нису сасвим били сигурни одакле су она, и иако надприродна, увек су били у дилеми дали долазе од Бога а дал од ђавола? Обично крсно знамење је откривало од кога је јављање, јер сатана не може да трпи тај победоносни и славни знак том његовом изуму – смрти. Јер крст, како каже подобен (стихира) Воздвижења: «на том бо убив нас убившаго» (на њему, крсту, убивши оног ко је убио нас») . А још, крст је био оруђе страха и хладног зноја страдалника, а сада, по Васкрсењу, постаје избављење од страха да би био страх страх ономе ко га је изумео. У томе је посрамљење Христово Сатане, да нешто што је он изумио то је сада за њега највећа мука. У томе се открива сила и слава Божија. То лепо богословствује пета песма канона горепоменутог празника када славослови: «Поџемных силы: противныя Креста страшатся».
Овим се покрећете старо болно питање: а да ли су римокатолици у Телу Христовом? Да ли су у Цркви? То је стари еклисиолошки проблем, у којем се огледају историјске прилике и логички закључци; политичка превирања; људско поимање човека и увек то «савремено» на јучерашње «савремено» поимање света и човека у њему. Да ли је спасење, или благодат, и од самарјана а не само јудејаца, т.ј. те наше законске а уз то и историјски (опитне) мученичке Ортодоксије? За неке је то данас дилема? У «Благој вести» доброте и правде истина Божијих, ми налазимо одговор, да је спасење само од јудејаца, т.ј. од тог предњаског искуства Цркве: од послушања; од законитог символизма; од симфоније отачаствене (патријахалне) традиције и чак од обреда. Имамо гографску многољудну Римо-католичку цркву и мање источне Цркве, са свим мукама првохришћанског живота исповедања вере. Имао «великог» и «малог», а такође имамо и оно «мало стадо» које је за овај савремени свет не неприхвтаљиво, «јер све ово траже и незнабожци овог света», и по њима је позната она еванђелска: «а ко се онда може спасти»? Дакле, ово је вапај мисли људске логике, те исте која се јуче изградила на хуманизму а данас на глобализму. Толико људи а ван су Цркве – за неке је то данас питање: а како је то за Бога могуће? Као да Бог ствара тај однос а не горди човек? ! Данашње богословље о томе бруји и свако се утркује ко ће више људски да размишља. Хуманизам, или брига о човеку какав он јесте, а не о томе какав он треба да буде у том самом односу на обожење, и у том односу на смисао постојања првобитног човека и његовог са-остварења Царства небеског на земљи, он се размимоилази са позивом Христовим. У хуманизму као голој норми људског ума који је покренут на изискивањима сурогатног човека не налазимо место Христу, које треба да га преобрази и из самопонижења врати у стару славу, и тако усинови. Запад тражи адаптирање Христа на очевидну самодеструкцију човечанства, која се најчешће претставља као «модеран свет», или «савремени токови». Давни творци ренесансе и хуманизма у односу на непорменљивог Богочовека, не допуштају место «учмалом» животу у Христу, јер данас у тумачењу слободе човека и његове личности нема грешника, а то се нуди као нова «динамика» у Цркви, а познато је да је Он дошао да спасе грешнике. Добро, а шта је овде проблем? Па нема покајања! Како нема греха тако није потребно ни покајање. Свака идеја о овом животу, нек је и деструктивна за живот, она у хуманизму јесте своја уникална праведност заштићена слободом. Зато данас и у српској православној теологији имамо модификовање етике и морала, када их неки апстрахују, гледајућу на човека у «есхатону», кидајући ту основну нит: вера, благодат и добра дела, на којима се огледа реалан човек, чак и звер у њему, па се директно или «опипљиво» суочава са њим. Права западна теологији је исто што и психолошки однос према проблему, када се у својој слабости и лењости, и депресији, правимо да га не видимо, или тзв. «живот у негацији»
Светитељи су обожени људи, и силом Божијом сведоче о Животу, о вечном животу човека и о његовој непропадљивости, када су и тела обожених људи сачувана и миомирисна, а уз то и чудотворна. Образи светих и данас необјашњиво мироточе, и иконе Богомајке исцељују и необјашњиве ствари се око њих дешавају. Сведоци смо да данашња Римокароличка црква одстрањује мошти светих. Иде реформа за реформом… Тамо где треба да се покаже чудо она га поткрепљује природним елементима, рецимо када се соли вода да се не поквари. Или се причешћује под једним видом, поведени проблемом људских болести и могућих зараза путем делења исте чаше или кашичице. Да ли овим они сами сведоче да чуда код њих нису могућа? Та чуда по благодати Божијој која се дешавају само у Цркви. Друга чуда (надприродна јављања) јесу могућа а питање је да ли су она од Бога? Рецимо као случај Међугорија или Фатиме. Када се чудо огледа кроз само то психолошко искуство а не и материјлано и «опипљиво»? Господ је могао да каже апостолу Томи, ево погледај моје ране, али је по тумачима в. Оцима он хтео да избегне сваку сумњу, па му је казао «стави прст у ребра моја». Опет, имамо новојављеног католичког светог, падре Пија (оца Пија) , који шаље неку поруку кроз крвоточење својих дланова, што је тај тип чуда стран и само плаши.
Нетрулежно тело сведочи о васкрсењу и о будућем животу; свето миро о благодати у умирењеу нашег унутрашњег човека по искуству на св. Елеосвећење (јер је уље благодат, чак и свештенства: «на браду, браду Аронову») … Чуда светих показују снеке Славе Царства небеског (откривају Живот) , и она говоре о животу ових душа а против смрти. Док крв, сузе, привиђења која са собом носе осећање страха могу да буду чуда за нас, т.ј. необјашњиве појаве, али тешко можемо да се сложимо да су она благодатна. Весници зла не носе благодат, јер зло од Бога не долази.
Мислим да свака надприродна појава не може да буде чудо онако како га Црква прихвата. И због тога ап. Павле каже да проверавамо духове од кога су они.
оЉуба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *