NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dela savremenih teologa » JERES EVOLUCIONIZMA

JERES EVOLUCIONIZMA

JERES EVOLUCIONIZMA

4. Evolucionizam je vera nepravoslavna

1. Stvaranje ili evolucija?
2. Da li su se vrste pojavile trenutno, ili su se obrazovale postepeno?
3. Odnos prema smrti
4. Pojava novih vrsta – nužni stepenik na evolucionoj lestvici
ili projava slobode stvaralaštva Božije Premudrosti?

5. Čovek: kruna stvaranja ili proizvod evolucije?
6. Odnos prema Šestodnevu
7. Starost vasione: hronologija biblijska ili prirodno-naučna
8. Evolucija ili degradacija?


1. Stvaranje ili evolucija?

Pravoslavni pogled na svet ima biblijski temelj i sastoji se u prihvatanju toga da sav vidivi i nevidivi svet ima svoj početak i kraj u Bogu. Ja sam alfa i omega, početak i kraj, govori Gospod (Otk. 1,8). Kao i sve ostale knjige Biblije, knjiga Postanja ništa ne govori o evoluciji. Sveto Pismo ne dopušta mogućnost transformacije jednih vrsta u druge. Naprotiv, sasvim jasno se govori o stvaranju cele žive tvari po vrstama njihovim. Tako je bilo s biljkama: I reče Bog: Neka pusti zemlja iz sebe travu, bilje što nosi seme, i drvo rodno koje rađa rod po svojim vrstama, u kojem će biti seme njegovo na zemlji. I bi tako (Post. 1,11). Tako je postupio Tvorac i sa živim bićima poreklom iz vode: I stvori Bog kitove velike i svaku dušu životinja što gmižu, koje izvedoše vode po vrstama svojim i sve ptice krilate po vrstama njihovim. I vide Bog da je dobro (Post. 1,21). Isto tako stvori Bog zveri zemaljske po vrstama njihovim, i stoku po vrstama njenim, i sve gmizavce na zemlji po vrstama njihovim. I vide Bog da je dobro (Post. 1,25). Nijedna vrsta se nije pojavila iz druge putem „evolucije“. Iako se život najpre pojavio u vodi, a potom na kopnu, riba nije mutirala u žabu, niti u sisara.
Ovakva biblijska vera u stvaranje sveta od strane Svemogućeg Boga .sadrži se u delima Svetih Otaca, i to kako drevnih, tako i onih koji su nedavno živeli. Evo šta je pisao u „Besedama na Šestodnev“ svetitelj Vasilije Veliki: „Priroda stvorenja, pokrenuta jednom zapovešću, ravnomerno se odnosi i na tvar koja se nastaje i na tvar koja nestaje, čuvajući redosled vrsta posredstvom upodobljenja, dok ne dostigne sam kraj; jer ona čini konja naslednikom konju, lava lavu, orla orlu, i svaka životinja koja se održava u svojim potomcima koji slede jedan za drugim, traje do okončanja vasione. Nikakvo vreme ne narušava i ne uništava svojstva životinja“ (8,s. 139).
U istom duhu je o postojanosti vrsta životinjskog sveta pisao sveti pravedni Jovan Kronštatski: „Tvorac je u početku stvorio samo prve jedinke riba i ptica, njihove vrste, a njihovo razmnožavanje je prepustio njima samima pod Svojom zaštitom, slično kao i razmnožavanje ljudskog roda. I do danas sve vrste riba i ptica, razmnoživši se do beskonačnosti, zadržavaju do tančina izgled, naravi i običaje svojih vrsta, nimalo se ne mešajući s drugima. Svaka riba i ptica, i svaki gmizavac, kakvi su bili pre nekoliko hiljada godina, takvi ostaju i danas sa istim onim svojstvima koja su dobili od Tvorca na početku“ (21,s. 79). Podvucimo, između ostalog, da sv. Jovan Kronštatski ne pominje „milione“, već „hiljade“ godina, nimalo se ne obazirući na to što su evolucionističke ideje Lajela i Darvina tada već veoma snažno prelastile umove njegovih savremenika.
Glavna ideja evolucionizma sastoji se u potpunoj suprotnosti crkvenom učenju. Evolucionisti priznaju kako, navodno, jedne vrste, smenjujući se, izazivaju nastanak drugih vrsta. To su mišljenja koja se međusobno isključuju.

2. Da li su se vrste pojavile trenutno, ili su se obrazovale postepeno?

U Bibliji je napisano o zapovesti Tvorca i trenutnom ispunjenju svake Njegove zamisli. Jer On reče, i postade; On zapovedi, i pokaza se (Ps.32,9). Stvorenja su nastajala trenutno, a nisu se izlegala, poput ptica u jajima. Trenutnost svakog stvaralačkog Božijeg čina potvrđuje sv. Vasilije Veliki. „Tvorac svega, izrekavši Svoju reč, trenutno je stavio u svet blagodat svetlosti. Neka bude svetlost. I zapovest je postala delo“ (8,s. 33).
„Neka pusti zemlja. Zamisli kako se s tako malo reči i po tako kratkoj zapovesti hladna i besplodna zemlja odjednom približava vremenu rađanja, pokrenuta na rađanje plodova, i, kao zbacivši sa sebe žalosnu i tužnu odeću, odeva se u svetlu rizu, veseli se svojim ukrasom, i donosi na svet hiljade vrsta biljaka“ (8,s. 70).
„Izađe zapovest; i odmah reke proizvode i jezera rađaju sebi svojstvene i prirodne vrste; i more u utrobi nosi životinje svakojake vrste koje plivaju. Gde god bila voda, u močvarama i senovitim mestima – ona ne ostaje bez dejstva i bez učešća u razmnožavanju stvorenja. Jer nema sumnje da su iz vode potekle žabe, mušice i komarci“ (8,s. 107).
Na sličan način o trenutnosti stvaranja izražavali su se i drugi Sveti Oci. Prvi predstavnici svih vrsta flore i faune nisu imali pretke i pojavili su se odmah kao zreli i odrasli. Kokoška se pojavila pre jajeta.
Potpuno je besmisleno određivati starost prvih stvorenih bića pre dana njihovog stvaranja, pošto ih još juče nije bilo, a danas oni već izgledaju kao zreli. Prve predstavnike biljnog i životinjskog sveta u principu je nemoguće ocenjivati kao njihove potomke po nauci poznatim obeležjima (drveće – po godovima, životinje – po izraslinama na rogovima, ili po karakteristikama zuba itd.). Rečeno se u potpunosti odnosi i na prvog predstavnika vrste Homo sapiens – na Adama. Kao i Eva koja je bila stvorena od njega, on je bio stvoren punoletan. Prepodobni Jefrem Sirijski je pisao: „Zapovest data praroditeljima svedoči o njihovom zrelom uzrastu“. Nije dečak, već je odrastao čovek bio u stanju da daje imena životinjama. Adam nikada nije bio odojče. Nije detetu bilo naloženo da rajski vrt obrađuje i čuva (Post.2,15).
Evolucionizam to ne može da dozvoli. On pretpostavlja da je za nastanak svake vrste bilo potrebno određeno, prilično dugotrajno, vreme, što je neophodno za pojavu i učvršćivanje novih kvalitativnih osobina. Riba nije trenutno izgubila škrge, izašavši na obalu i „pretvorivši se“ u kopnenu životinju!

3. Odnos prema smrti

Za teoriju evolucije pokretni mehanizam je tzv. prirodno odabiranje usled kojeg najjače jedinke i vrste pobeđuju manje prilagođene i sposobne. Pri tome se a priori smatra prihvaćenim da su sve individue – i životinje i čovek – smrtne. To stanje smrtnosti se smatra neodvojivim delom naše prirode, pošto takva zapažanja potvrđuje svakodnevno iskustvo. Drugim rečima, smrt se proglašava iskonskom i prvobitnom.
Ali pravoslavni pogled na svet je potpuno drugačiji. Bog nije stvorio smrt i ne raduje se propasti živih stvorenja, jer On je stvorio sve za postojanje (Prem. 1,1314). Adam je bio stvoren besmrtnim. Njemu je bilo dato upozorenje: Ali s drveta znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrećeš (Post.2,17). To potvrđuje i sv. apostol Pavle: Kao što kroz jednog čoveka uđe u svet 1reh, i kroz 1reh smrt, i tako smrt uđe u sve ljude, pošto svi sagrešiše (Rim. 5,12). Kod Svetih Otaca ove misli se određuju isto tako jasno. Evo šta piše sv. Grigorije Sinait: „Čovek je sazdan nepropadljivim, kakvim će i vaskrsnuti, ali ne nepromenljivim, niti opet promenljivim, već kao onim koji ima silu da se svojevoljno menja ili ne… Raspadljivost je proizvod ploti“ (14,s. 181).
Kod otaca Crkve razvijene su misli o nepropadljivosti sve tvari pre pada prvog čoveka. Isti prep. Grigorije Sinait je pisao: „Sada promenljiva tvar nije sazdana prvobitno raspadljivom, nego je posle potpala pod raspadljivost pokorivši se taštini, po Pismu, ne od svoje volje, već protiv volje, zbog onoga koji je pokori, s nadom obnovljenja Adama koji je izložen propadljivosti (Rim.8,20). Onaj koji je obnovio i posvetio Adama, obnovio je i tvar, ali ih od raspadljivosti još uvek nije izbavio“ (7,s. 181). Isto tako je pisao sv. Jovan Zlatoust: „Šta znači – tvar se pokori taštini! Postala je raspadljiva. Zbog čega i iz kojeg razloga? Tvojom krivicom, čoveče. Pošto si dobio smrtno telo, podložno stradanjima, i zemlja je postala podložna prokletstvu, te je proizvela trnje i korov“ (20, s. 664). I dalje: „Kao što je tvar postala propadljiva, kada je telo tvoje postalo propadljivo, tako i kada telo tvoje bude nepropadljivo i tvar će ga slediti i postaće saglasna s njim“ (20, s. 665).
Pažljivi čitalac će u Bibliji naći strogu napomenu da Bog prvobitno nije stvorio mesoždere, već da se jedenje mesa pojavilo tek nakon Adamovog grehopada: I reče Bog: Evo dao sam vam sve bilje što nosi seme po svoj zemlji, i sva drveta rodna koja nose seme; to će vam biti za hranu. A svemu zverinju zemaljskom i svima pticama nebeskim i svemu što gamiže po zemlji i u čemu ima duša živa, dao sam svaku travu zelenu da jedu. I bi tako (Post. 1,29-30).
Ko je spreman da poveruje biblijskom svedočanstvu o dobrom početku Božijeg stvaranja, taj neće oklevati da sasluša i proročku reč o njegovom dobrom kraju u Carstvu Hrista Pomiritelja: I vuk će pasti s jagnjetom, iris će ležati s jaretom, i tele i june i lav zajedno će pasti, i malo dete će ih voditi. I vo i medved zajedno će pasti, mladunci njihovi ležaće zajedno, i lav će jesti slamu kao vo (Is. 11,67).
Biblija i sva svetootačka misao potpuno isključuju mogućnost postojanja životinja grabljivica, proždiranja jednih životinja od strane drugih, kao i bolesti i smrti u svetu uopšte – od njegovog stvaranja do Adamovog grehopada, jednako kao i u budućem veku Gospoda Isusa Hrista, „čijem carstvu neće biti kraja“. Grehopad kao početak smrti i opšte vaskrsenje kao kraj smrti – to su one granice iza kojih čovekov prirodno-naučni um ne sme da se pruža. Zakon džungle, smrtnost, krvoproliće, borba za opstanak i slične projave surovosti vladaju u našem svetu Božijim dopuštenjem. To vide svi. Ali evolucionisti smatraju da je tako bilo uvek i da drugačije ne može biti, a hrišćani, naprotiv, veruju u to da to zlo nije iskonsko i da nije večno.
Kada bi pravoslavni hrišćanin hteo da upotrebi teoriju evolucije, morao bi da ograniči primenu te teorije na prošlost – na trenutak Adamovog grehopada, a u budućnosti na drugi Hristov dolazak. Ali za evolucioniste ovakvo ograničenje je nedopustivo, ono je ubistveno. Evolucionizam je nezamisliv bez smrti kao svog pokretnog mehanizma. Zato kada pobeda proždre smrt (1 Kor. 15,54), s njom će zajedno biti prožderana i teorija evolucije.

4. Pojava novih vrsta – nužni stepenik na evolucionoj lestvici ili projava slobode stvaralaštva Božije Premudrosti?

Evolucionizam pretpostavlja mehanizam prirodnog odabiranja i druge slične principe u svojstvu zakona razvoja i pojava novih vrsta. Na taj način, nastanak novih vrsta na račun starih „nekonkurentnih“ se proglašava objektivnom nužnošću, izvodi se iz samih svojstava prirode. Ako se u tome vidi „progres“, onda sve dok evolucija traje, vrhunac tog „progresa“ još uvek nije dostignut. Jedne vrste se proglašavaju sredstvom za druge, nekakvim humusom, čiji je zadatak da nađubri druge živote. Ispostavlja se da postojanje stvorenja nije vredno samo po sebi, već je utilitarno.
Po ovakvom shvatanju svet nije pozvan da slavi Tvorca u Njegovom neizrecivom razumu, veličini i lepoti, već svaka jedinka i vrsta postaju samo stepenica u nekakvom neumoljivom kretanju evolucije, one joj se bukvalno prinose na žrtvu. Neke vrste životinja su proglašene „slepim kolosekom“ evolucije. Evolucionisti smatraju da se, ukoliko se svojevremeno ne bi formirali određeni preci, ne bi pojavili ni njihovi potomci: tako na primer, da riba nije htela da izađe na kopno, ne bi se pojavile ni životinje, ni ptice.
Pravoslavna tačka gledišta je potpuno suprotna. Svet je stvoren stvaralačkim činom živog Boga. Ne po zakonima prirode, već po natprirodnoj Gospodnjoj reči, po svemoćnoj zapovesti Stvoritelja najpre je svet iz nebitija došao u postojanje, a zatim je redosledom za naš razum nedokučivih premudrih zapovesti nastala raznolikost oblika tvorevine. Pri tome jedna Božija reč nipošto nije logičkom nužnošću povezana s drugom. Iz toga što se u peti dan začula zapovest: Neka izvedu vode… (Post. 1,21), nikakva naučna prognoza ne bi mogla da predvidi zapovest šestog dana: Neka zemlja pusti iz sebe duše žive… (Post. 1,24). Pojava morske kornjače iz vode i kopnene kornjače iz zemlje nije uslovljena svojstvima vode i zemlje, niti „zakonima prirode“, već samo time što je takva bila zamisao i zapovest Premudrog Umetnika. U činu osvećenja vode prilikom krštenja Crkva kliče: „Jer Ti si voljom iz nebića sve doveo u biće (tj. doveo sve svojom voljom iz stanja nebitija u stanje postojanja – K. B.). Tvojom vlašću održavaš tvar i Tvojim promislom uređuješ svet, Ti koji si od četiriju stihija sačinio tvar, sa četiri doba ovenčao si godišnji krug“ (Trebnik). Karakterističan je izraz „koji si sačinio tvar“. Upoređen sa stihom 20 iz prve glave Poslanice Rimljanima sv. apostola Pavla, on izražava ubeđenje Crkve da je svet Božija poema, oduhotvorena simfonija Izvrsnog Umetnika. Sve što postoji u svetu, načinjeno je po zamisli i izvršenju Tvorca. Bog nije nepristrasni posmatrač vasione, već njen aktivni Stvaralac. Hrišćanin ne može poniziti Gospoda i čast stvaranja novih vrsta ukazati evoluciji s njenim zakonom prirodnog odabiranja. Pri tome svaka tvar, od nevidljive travke do moćnog drveća, životinja i ptica odražava lepotu Sveblagog Boga i slavi Ga. Crkva poje s prorokom Davidom: Hvalite Gospoda na zemlji, zmije i svi bezdani; oganj, grad, sneg i led, vetar silni koji izvršuje reč Njegovu, gore i svi humovi, rodna drveta i svi kedri, zveri i sva stoka, gmizavci i ptice pernate, carevi zemaljski i svi narodi, knezovi i sve sudije zemaljske… (Ps. 148,7-12).

5. Čovek: kruna stvaranja ili proizvod evolucije?

Sa posebnom i principijelnom važnošću crkvena tradicija naglašava stvaranje čoveka od strane Boga. Prema Bibliji, Adam nipošto nije proizvod evolucije i nije rođak stvorenja koja su pre stvorena. On je bio zamišljen po posebnoj Božijoj zamisli: Da načinimo čoveka po svom obličju, kao što smo, koji će biti gospodar riba morskih i ptica nebeskih, i zveri i stoke, i cele zemlje i svih životinja što gamižu po zemlji (Post. 1,26). Adam se stvara kao car, a ne kao jedan od potčinjenih. Sveti Jovan Zlatoust ovako odgovara na pitanje, zašto je čovek stvoren poslednji, iako prevazilazi sva druga stvorenja? – „Kada car namerava da uđe u grad, onda treba štitonoše i svi ostali da idu napred da bi car ušao u dvorac nakon što oni sve pripreme; isto tako je i Bog, nameravajući da postavi cara i gospodara svih zemaljskih stvorenja, najpre uredio sav taj ukras (na grčkom – kosmos), a zatim je stvorio i gospodara“ (19,s. 6061).
Bog stvara čoveka po Svom obrazu i podobiju, a ne od primitivnijih vrsta. Po rečima svetitelja Grigorija Nisijskog, „On stvara čovekov život ne zbog nečeg drugog, već samo zato što je dobar. A budući da je takav i zbog toga težeći stvaranju čovekove prirode, On je pokazao silu svoje Dobrote ne polovično – davši nešto iz onog što Mu je svojstveno, a zavidljivo mu uskrativši zajednicu sa Sobom. Naprotiv, savršena vrsta dobrote sastoji se u tome da se čovek privede iz nepostojanja u postojanje i da bude obasut bogatim dobrima“ (12,s. 53).
Jeromonah Serafim Rouz je pisao: „Učenje da Adam nije bio stvoren od praha, već putem razvoja iz nekog drugog stvorenja – to je novo učenje koje je potpuno tuđe Pravoslavlju“ (34,s. 479). Ova poštena i jasna dijagnoza čini nam se veoma važnom prilikom određivanja duhovnog zdravlja i vere savremenih hrišćana. Pod maskom nauke jeres evolucionizma se od detinjstva preko škole i televizora ubacuje u umove svih ljudi, pa čak i onaj ko hoće da bude danas dobar hrišćanin, nesvesno nosi u sebi tragove takvog antihristovog delovanja.
Kao primer navešćemo mišljenje talentovanog engleskog pisca K. S. Luisa koji je samome sebi u „Razmišljanjima o psalmima“ dao prilično dobru preporuku. „Mene smatraju pristalicom potpunog i bespogovornog prihvatanja svih tekstova kao istorijskih. Tom mišljenju dugujem to što ne odbacujem ovaj ili onaj tekst, ako se u njemu govori o čudesima“ (27,s. 31). Eto šta iskreni i revnosni hrišćanin priznaje. „Čovek je doista načinjen ‘od nečega’. On je životinja, pozvana, ili, ako hoćete, osuđena da bude više nego životinja. Moja mišljenja o evoluciji nemaju religiozni značaj (na žalost, mišljenja o evoluciji uvek imaju religiozni značaj K. B.) i ovde govorim samo o tome da se sa biološke tačke gledišta jedan od primata promenio, postao čovek, ali je ostao pri tome primat, životinja. On je stekao novu vrstu života, ne napuštajući staru“ (27,s. 33). Vidimo kako prefinjeni mislilac Luis napušta biblijski temelj i prepušta se sablazni filosofije ovoga veka. To se događa zato što za njega, kao i za mnoge druge savremene ljude, evolucionizam ne izgleda kao opasno veroučenje koje odriče osnove apostolske vere. Tako mogu misliti samo ljudi vaspitani van svetootačke crkvene tradicije. Neka odgovor svima onima koji se kolebaju u tom najvažnijem svetopoglednom pitanju bude mišljenje sv. Grigorija Nisijskog. Sveti čovek razobličava dve jeretičke teorije: teoriju predpostojanja duša i predpostojanja tela. Samim tim on, s jedne strane, ne dozvoljava mogućnost „evolucije“ Adamove duše pre njegovog stvaranja (jednako kao i duše bilo koga od nas pre trenutka začeća), a s druge strane, svetitelj isključuje mogućnost „evolucije“ Adamovog tela (jednako kao i tela svakoga od nas) pre nego što je ono steklo dušu. „U obema pretpostavkama smisao je za osudu: kod onih koji pričaju bajke da su duše navodno imale prethodni život u nekom naročitom stanju, i kod onih koji smatraju kako su navodno ranije bila načinjena tela… Meni se ne čini da su se oni koji ističu prvu pretpostavku i koji uče da je postojanje duša starije od života u telu, očistili od jelinskih učenja koja su im napričala bajke o prevaploćenju“ (12,s. 90). Što se tiče druge pretpostavke sv. Grigorije Nisijski ukazuje da je besmisleno tvrditi „kako je čovek bio prethodno stvoren Slovom kao kip od blata, i za taj kip se pojavila duša (jer tada će umna priroda ispasti manje vredna od kipa od blata)“ (12, s. 92-93).
Istu ovu misao je u „Tačnom izloženju pravoslavne vere“ izrazio prep. Jovan Damaskin: „Telo i duša su stvoreni istovremeno; a ne tako kako je praznoslovio Origen da je jedno stvoreno pre, a drugo posle“ (16, s. 79).
Svedočanstvo o tome da Adam po svojoj prirodi nije sličan ostalim životinjama, sadrži se u Bibliji: Ali se Adamu ne nađe pomoćnik podoban njemu (Post.2,20). Niko od stvorenja koja su prethodila čoveku ne bi mogao doista da kaže o Adamu ono što je ovaj rekao o Evi: Gle sada kost od kostiju mojih i telo od tela moga (Post.2,23).
Tako Sveto Pismo svedoči protiv evolucije i obara argumente modernističkog bogoslovlja spremnog da dopusti da je Adam prošao sve „stadije razvoja“ od najprostijih do primata.

6. Odnos prema Šestodnevu

Svetootačko crkveno predanje nedvosmisleno istrajava na prihvatanju biblijske priče o stvaranju sveta za šest dana.
Prep. Jefrem Sirijski: „Niko ne sme da misli da je šestodnevno stvaranje alegorija; nije dozvoljeno takođe govoriti da je navodno ono što je po Pismu stvoreno tokom šest dana, to stvoreno u jednom trenutku, a takođe da su navodno u tom opisu predstavljena samo imena koja ili ništa ne znače, ili znače nešto drugo. Naprotiv, treba znati da kao što se nebo i zemlja, a ne nešto drugo podrazumeva pod imenom neba i zemlje, tako i sve što je rečeno o svemu ostalom, što je stvoreno i dovedeno u red nakon stvaranja neba i zemlje, ne sadrži u sebi prazna imena, već moći ovih imena odgovara sama suština stvorenih priroda“ (15,s. 210-211).
Sveti Atanasije Veliki: „Sva vidljiva tvar sazdana je za šest dana; prvog dana je stvorena svetlost kojoj Bog dade ime dan; drugog je stvoren nebeski svod; trećeg je Bog, sabirajući vode na jedno mesto, otkrio kopno i stvorio na njemu različite plodove; četvrtog je stvorio Sunce i Mesec i ceo skup zvezda; petog je stvorio životinje u moru i ptice u vazduhu; šestog je stvorio četvoronožne životinje koje žive na zemlji i na kraju čoveka“ (3,s. 287).
Sveti Vasilije Veliki: „I bi veče, i bi jutro, dan jedan. Zašto nije nazvan prvim, već jednim? … Određuje time meru dana i noći, i dnevno vreme sjedinjuje u jedno, zato što dvadesvt četiri časa ispunjavaju trajanje jednoga dana ako se pod njim podrazumeva i noć“ (8,2. 35).
Svetitelj Jovan Zlatoust: „Kada je Bog završio ukrašavanje neba, posejavši ga zvezdama i stvorivši dva velika svetila, završio je dan govoreći: Bi veče, bi jutro, dan četvrti. Pazi kako On to govori o svakom danu da bi čestim ponavljanjem učenja učvrstio u našem umu Božanstvene dogmate“ (18,s. 47).
Od starozavetnih vremena prvi dan stvaranja se poistovećivao sa nedeljom, a sedmi sa subotom. Isto tako doslovno prihvatila je dane stvaranja i liturgijska tradicija Crkve. U stihirama na Gospodi, vozvah“ službe Velike Subote naglašava se: „Današnji dan tajno veliki Mojsije predstavljaše, govoreći: I blagoslovi Bog dan sedmi. Jer ovo je blagoslovena subota, ovo je dan uspokojenja u koji otpočinu od svih dela Svojih Jedinorodni Sin Božiji proviđajući smrt, telesno otpočinuvši; i u kojem beše, opet se vrativši vaskrsenjem, darova nam život večni kao jedini blag i čovekoljubac“.
U punoj saglasnosti sa predstavama cele Pravoslavne Crkve pisao je sv. Dimitrije Rostovski: „Kada je zasijala svetlost u bezdanoj tami, Bog je razdelio svetlost i tamu, i nazvao svetlost dan, a tamu noć; i to je bio prvi dan koji nazivamo nedeljom, i prvi mesec koji je kasnije nazvan mart, i prvi dan u tom mesecu… I drugoga dana, koji mi danas nazivamo ponedeljak, proizveo je svemoćnom Svojom rečju nebesa iz bezdanih voda… Trećeg dana koji mi nazivamo utorak, skupivši vode na jedno mesto, otkrio je kopno i nazvao ga zemljom; i učinio je sposobnom da proizvede semena i svaku travu i drveće. Četvrtog dana koji mi nazivamo sreda, stvorio je na nebu dva velika svetila – Sunce i Mesec, a takođe i zvezde. Petog dana koji mi nazivamo četvrtak stvorio je ribe i gmizavce i izveo ptice. Šestog dana koji odgovara našem petku On je stvorio zveri, stoku i gmizavce zemaljske po njihovim vrstama; posle svih stvorenja stvorio je Adama i Evu i uveo ih u raj. Sedmog dana Bog je otpočinuo od svih Svojih dela i taj dan je bio nazvan subota, tj. spokoj, jer je Sazdatelj u taj dan otpočinuo od svih svojih dela i posvetio ga, kao što o tome piše u drugoj glavi knjige Postanja“ (13,s. 11-12).
Potpuno je očigledno da se evolucionizam ne može pomiriti sa ovako jasnim i strogim učenjem Pravoslavlja.

7. Starost vasione: hronologija biblijska ili prirodno-naučna

Crkveno gledanje na hronologiju zasniva se na biblijskom Otkrivenju. Adam je stvoren šestog dana sveta, približno pre 7.5 hiljada godina. Za hrišćanina se bez narušavanja dogmata vere ovi vremenski rokovi ne mogu ni produžiti, ni skratiti.
Pravoslavna Crkva sadrži učenje o Hristu Spasitelju koji se u skladu s nikejsko-carigradskim Simvolom vere ovaplotio i očovečio u konkretnoj istorijskoj epohi: bio je raspet u vreme „Pontija Pilata“. Pri tome sveti evanđelisti dovode Isusov rodoslov u vezu s prvim čovekom Adamom kojeg je stvorio Bog (v.Lk. 3,2338). Hrišćanin koji veruje otkrivenju Svetog Pisma ne može sumnjati u to da je ravno 77 pokolenja prošlo od prvosazdanog Adama do Hrista – drugog Adama. Prvi čovek Adam postade duša živa, a poslednji Adam duh koji oživljuje… Prvi čovek je od zemlje, zemljan; drugi je čovek Gospod s neba (1Kor. 15,45,47).
Jasna biblijska hronologija ne dozvoljava da se, kao što bi to hteli evolucionisti, Adam „rastegne“ po vremenskoj osi, da se utopi u sumraku „paleolita“. Adam je bio ličnost, i svi njegovi potomci su potpuno istorijski. Tako uči Crkva. Ako se pak pretpostavi da Adam nije bio istorijska ličnost, već da je samo simbol ili zajednički naziv za drevno čovečanstvo, onda će se zajedno sa evolucionistima morati odricati i praroditeljski greh. Ali ako se to pretpostavi, Isus Hristos više ne može biti nazvan ni Spasiteljem, ni Iskupiteljem ljudskog roda. Na taj način, pretpostavka o evoluirajućem Adamu s hrišćanske tačke gledišta je bogohulna.
Ne manje bogohulnim se čini evolucionističko učenje kako je navodno Adam „evoluirao“ iz životinjskog sveta, imajući za pretke majmune, vodozemce i druge niže organizme. „Čast“ da boravi u raznim ovaploćenjima čas kao riba, čas kao životinja, ako tako hoće, neka ukazuju Krišni i drugim svojim božanstvima paganski Hindusi. Evolucionisti moraju biti svesni toga da se, tražeći među životinjama Adamove pretke, upliću u dogmatsko učenje Crkve, rušeći hrišćansku sotiriologiju i antropologiju (učenje da je čovek stvoren po obrazu i podobiju Božijem). I zaista, oni prvo moraju da pripisuju iste te „pretke“ Sinu Čovečijem, i, drugo, da veruju da je svu predadamovsku „rodbinu“ Gospod takođe iskupio Svojom krvlju na Golgoti. Ovakvu sotiriologiju Crkva ne poznaje. Ovakvo produženje Adamovog rodoslova u dubinu vekova i hiljaduleća (a možda i miliona godina) ne može biti drugačije nazvano do bogohuljenjem.
Biblijsku hronologiju pravoslavni hrišćani primaju verom kao sastavni deo crkvenog veroučenja. Jemstvo za to su istinite reči Samog Sina Božijeg, upućene svetim apostolima: Nije vaše znati vremena i rokove koje Otac zadrža u svojoj vlasti (D. ap. 1,7). U skladu sa ovom poukom pisao je blagomislećim čitaocima sv. Dimitrije Rostovski: „Svako neka čita božanstvenu istoriju, napisanu u Bibliji, i neka podražava bogougodni život pravednih ljudi da bi se udostojio njihovog udela, a zle ljude neka ne sledi, da bi izbegao njihovu pogibelj; što se tiče godina koje je odredio Otac nebeski u Svojoj vlasti, njih posebno ne ispituj, da ne bi ispao radoznalac, umesto čitalac knjiga“ (13,s. 30-31).
Evolucionizam narušava tu svetootačku zapovest, kada pokušava da određuje vremena i rokove, kao da oni mogu zavisiti od ljudskog razuma, a ne nalaze se u celini u vlasti Oca nebeskog.
A o vremenima i rokovima, braćo, nije potrebno da vam se piše (1Sol.5,1).

8. Evolucija ili degradacija?

Ako se pod evolucijom shvata razvoj i usavršavanje od prostih oblika prema složenim, takvu pojavu u prirodi praktično ne zapažamo, već naprotiv, zapažamo upravo suprotno. U skladu s Drugim načelom termodinamike, svi prirodni sistemi se samo troše, propadaju, podležu starenju i bolestima. Nije se pojavila nijedna nova vrsta životinja ili biljaka, a za to vreme Crvena knjiga iščezavajućih ili iščezlih vrsta na zabrinjavajući način postavlja pitanje o propadanju prirodne sredine. Mutacije i loša naslednost kod čoveka i životinja pre omogućavaju da se govori ne o uzlaznoj liniji progresa, već o očiglednoj degradaciji u našem svetu.
Na ovo su obraćali pažnju mnogi istraživači-kreacionisti. „Pokoravajući se svojim savremenim zakonima, priroda nije u stanju da sebe poboljša ili da se razvija u pravcu usložnjavanja svoje organizacije, pošto se energija i informacija u njoj same po sebi ne čuvaju, već se kvare, i kvalitativno pogoršavaju. Drugim rečima, to znači da je uzlazni spontani razvoj (evolucija) nemoguć“ (36, s. 31).
Vera u evoluciju pretpostavlja očekivanje sve veće harmonije i savršenstva u budućnosti. Pravoslavna vera tvrdi suprotno: svet ide svojem kraju i opštem propadanju. Učenje evolucionizma kaže da su pre bili samo haos i primitivni oblici organizacije materije. Hrišćanstvo ispoveda biblijsku veru u to da je savršeno bilo stvaranje na samom početku: I vide Bog sve što je stvorio, i gle, beše veoma dobro (Post. 1,31).
Rezimirajući sve što je rečeno, može se izvući zaključak da su po svim osnovnim postavkama gledišta hrišćanstva i evolucionizma potpuno suprotna.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *