НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Екуменизам » ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ ПРОТИВ ЕКУМЕНИЗМА – СА САБОРА ПРАВОСЛАВНОГ СВЕШТЕНСТВА И МОНАШТВА ГРЧКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ ПРОТИВ ЕКУМЕНИЗМА – СА САБОРА ПРАВОСЛАВНОГ СВЕШТЕНСТВА И МОНАШТВА ГРЧКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

<p claИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ ПРОТИВ ЕКУМЕНИЗМА
Са сабора православног свештенства и монаштва Грчке Православне Цркве,
април 2009. године

 
Свети Ревнитељи Православља
 
Ми који смо благодаћу Божјом одгојени догмама благочешћа и који у свему следимо Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву верујемо да:
 
Једини пут спасења људског рода[1] јесте вера у Свету Тројицу, у делo и учење Господа нашег Исуса Христа, које се продужава у Његовом Телу, Светој Цркви. Христос је једина истинита Светлост[2]; нема друге светлости која би нас обасјавала, нити другог имена које би нас могло спасти: „Јер нема под небом другог Имена, даног људима, којим бисмо се могли спасти“[3]. Сва друга веровања, све друге религије које не познају и не исповедају Христа „дошавшег у телу“[4] јесу плод људског умовања и ђаволског деловања[5] који не воде правом познању Бога ни новом рођењу кроз божанско крштење, него уместо тога, прелешћују људе и воде их у пропаст. Као хришћани који верују у Свету Тројицу, ми немамо истог Бога са било којом другом религијом, нити са такозваним мототеистичким религијама, јудаизмом и исламом, који не верују у Свету Тројицу.
Христом основана и Духом Светим вођена Црква остала је, током две хиљаде година, постојана и непоколебана у спасоносној Истини коју је Христос донео својим учењем, Апостоли пренели, а Свети Оци сачували. Црква није поклекла под суровим прогонима, најпре Јевреја, а после незнабожаца – током прва три века; Она је изнедрила јата сведока-мученика и изашла као победник, доказујући тиме своје божанско порекло. Као што је Јован Златоусти дивно рекао: „Ништа није јаче од Цркве… ако се бориш против човека, или побеђујеш, или биваш побеђен; али ако се бориш против Цркве, не можеш никако победити, јер је Бог најјачи“[6].
Када су прогони Јевреја и незнабожаца престали и Црква тријумфовала над тим спољним непријатељима, унутарњи непријатељи Цркве стали су да се умножавају и да јачају. Почеле су да ничу различите јереси, које су настојале да потру и искваре предату нам веру, како би тиме збуниле верни народ и ослабиле његову веру у Еванђеље и Предање. Описујући стање у Цркви које је, чак и административно, трајало преко 40 година, а било проузроковано Аријевом јереси, Свети Василије Велики каже: „Догме Отаца су биле сасвим занемарене, апостолско предање пресахнуло, навотарије млађих људи биле запажене у Црквама; зато су људи богословствовање (theologizing) заменили вештим умовањем (technologizing); мудрост овога света као да је уклонила похвалу Крста. Пастире су одгонили, а на њихово место постављали грабљиве вукове, који разгоне Христово стадо“[7].
Али оно што се збило са спољним непријатељима, збило се и са унутарњим непријатељима – јересима. Преко великих и просвећених светих Отаца Црква је, у случајевима специфичних, сумњивих учења, разграничила и осигурала православну веру одлукама Помесних и Васељенских Сабора, и уз сагласност свих Отаца (Consensus Patrum) у свим стварима које се тичу вере. Стога смо ми сигурни када следимо свете Оце и не померамо међе које су они поставили. Изрази „следећи наше свете Оце“ и „Не померајући међе које су наши Оци поставили“ представљају поуздан и исправан пут и сигурносни вентил за православну веру и начин живота. Због тога, ово су основне поставке нашег Исповедања:
 
1. Ми неодступно и неизмениво чувамо све што су Сабори и свети Оци установили. Прихватамо све што они прихватају и одбацујемо све што они одбацују; осим тога, избегавамо општење са онима који уводе новине у стварима вере. Ми не додајемо нити одстрањујемо било које учење, нити га мењамо. Још је свети Игњатије Богоносац у својој Посланици упућеној светом Поликарпу Смирнском писао: „Свако ко говори супротно од онога како је установљено – макар тај био достојан поверења, макар постио, девственик био, чуда чинио, сматрајте га вуком у јагњећој кожи, који хоће да науди овцама“. Свети Јован Златоусти, тумачећи речи Апостола Павла „ако вам неко проповеда еванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде“ напомиње да Апостол „није рекао – ако би они проповедали нешто супротно, или ако би све изврнули, него – ако би проповедали макар и најмању ствар која вам није предата, чак и ако би само нашаптавали, нека буду анатема“[8].
Објављујући свештенству Цариграда одлуке против иконобораца, Седми Васељенски Сабор пише: „Следисмо предање Саборне Цркве, ништа не изостависмо нити додасмо, него, будући научени у апостолском духу, ми чувамо предања која примисмо, прихватајући и поштујући све што је Света Саборна Црква примила од почетка, неписано и писано… јер истинит и најисправнији суд Цркве не допушта било какве новотарије у Њој, нити покушаје да се било шта уклони. Стога ми, следећи законе наших Отаца, примивши благодат кроз једног Духа, исправно сачувасмо, без икаквих новотарија и одузимања, све оно што се тиче Цркве[9].
Скупа са светим Оцима и Саборима, и ми одбацујемо и анатемишемо све јереси које се појавише кроз историју Цркве. Од старих јереси које преживеше до данас осуђујемо аријанство (које још опстаје код тзв. „Јеховиних сведока“) и монофизитство – екстремни вид код Евтихија и нешто умеренији код Севира и Диоскора, у складу са одлукама Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону и христолошким учењем истакнутих светих Отаца и Учитеља као што су свети Максим Исповедник, свети Јован Дамаскин, Фотије Велики и богослужбене песме.
 
2. Проглашавамо да је папизам извориште јереси и погрешних учења. Учење о „Филиокве“ – то јест да Дух Свети исходи и од Сина – супротно је свему што је Сам Христос учио о Светом Духу. Читав збор Отаца, и на Саборима и појединачно, сматра папизам за јерес, јер је осим „Филиокве“ изнедрио још гомилу других погрешних учења, као што је примат и непогрешивост папе, бесквасни хлеб (хостија), чистилишни огањ, учење да је Пресвета Богородица била безгрешно зачета, створена благодат, куповина опроштајница (индулгенција)… Скоро у потпуности су измењени учење и пракса када је реч о крштењу, миропомазању, Божанској Литургији и осталим светим Тајнама, а Црква је претворена у овосветску државу .
Савремени папизам je чак више неголи средњовековни папизам одступио од учења Цркве, до те мере да он више не представља настављача древне Западне Цркве. Он је увео мноштво нових претеривања у своју „мариологију“, као што је учење да је Богородица са-искупитељка људског рода. Папизам је оснажио (наводно светодуховски) „харизматски покрет“ пентикосталних група. Усвојио је даље иновације у богослужењу, као што су плес и музички инструменти. Скратио је и суштински разорио Божанску Литургију. У области екуменизма , својим Другим Ватиканским концилом поставио је основе за једну светску религију, признајући постојање „духовности“ код народа који припадају другим религијама. Догматски минимализам одвео га је, услед тесне повезаности догме и морала, у минимализовање моралних захтева, што је довело до моралног пада црквених великодостојника и повећања моралних изопачења међу свештенством, као што су хомосексуализам и педофилија.[10] Настављајући да подржава „унију“ – ту карикатуру православља, уз помоћ које заводи верујуће људе и спроводи прозелитизам, папизам саботира дијалог и оповргава своје наводно искрене намере да дође до уједињења.
Уопштено говорећи, после Другог Ватиканског концила дошло је до радикалне промене унутар папизма и до окретања ка протестантизму, па чак и до усвајања разних „спиритуалних“ покрета „Новог доба“.
Према светом Симеону Солунском, папизам је Цркви нанео више штете неголи све јереси и расколи заједно. Ми православни имамо заједницу са оним папама који су живели пре велике схизме и многе папе прослављамо као свете. Папе из периода после схизме јесу јеретици; оне су престали да буду наследници Римског трона; они више немају апостолско прејемство, јер више немају веру Апостолa и светих Отаца. Због тога са сваким таквим папом „ми не само да немамо заједницу него га називамо јеретиком“. Пошто су својим учењем о Филиокве похулили на Духа Светог, Он више није присутан код њих и све што чине лишено је благодати. Према светом Симеону, ниједан од њихових сакрамената није ваљан. „Дакле, новотари хуле и далеко су од Духа, јер хуле на Духа Светог, и зато је све што они чине без-благодатно, пошто су погазили и и унизили благодат Духа… и зато Дух Свети није међу њима и ништа духовнога нема код њих , пошто је све њихово ново и измењено и супротно божанском предању“[11]
 
3. Исто ово се, чак и у већој мери, односи и на протестантизам, који је, као потомак папизма, наследио много јереси, али је додао и много нових. Он је одбацио Предање и прихватио само Свето Писмо (Sola Scriptura), које, међутим, погрешно тумачи; укинуо је свештенство са посебном светотајинском благодаћу, као и поштовање светитеља и светих икона; унизио је личност Пресвете Богородице, одбацио монаштво; од светих Тајни прихвата само крштење и Божанску Евхартистију, мада је и у њима изменио и учење и праксу Цркве; он учи о апсолутној предодређености (калвинизам) и оправдању само вером. Штавише, његов „напреднији“ сектор је увео женско свештенство и брак хомосексуалаца, које чак примају и у свештенство. Али протестантизму, изнад свега, недостаје еклисиологија, јер појам Цркве, онако како се она схвата у православном Предању, код протестаната не постоји.
 
4. Једини начин да се васпостави наша заједница са јеретицима јесте да се они одрекну својих погрешних учења и да се покају, како би то могло бити истинско јединство и мир: јединство са Истином, а не са заблудом и јересју. Канонска акривија захтева да јеретици буду присаједињени Цркви кроз крштење. Њихово претходно „крштење“, обављено ван Цркве, без трократног погружења у посебно освећеној води, и од стране неправославног свештеника, уопште и није крштење. Њему недостаје благодат Светог Духа (Који не пребива код јеретика и расколника), и у њему таквом нема ничег заједничког што би нас обједињавало, како указује свети Василије Велики: „А на онима који се одвојише од Цркве више не почива благодат Светог Духа јер је предавање (благодати) престало са онима који су прекинули прејемство…А они који су се оделили и сада постали мирјани, нису имали власт ни да крсте ни да рукополажу, јер нису могли другима предати благодат Светог Духа од које су сами отпали“.[12]
Зато је неоснован и неодржив нов покушај екумениста да створе мнење да ми имамо заједничко крштење са јеретицима, као и њихова тврдња да је могуће подупрети јединство Цркве овим непостојећим крштењским јединством, које наводно постоји где год се може сматрати да постоји крштење.[13] Међутим, у Цркву се улази и постаје се њен члан не било каквим крштењем, него само једним, јединственим крштењем, које су обавили свештеници који су рукоположени у Цркви.
 
5. Докле год јеретици остају у својим заблудама, ми избегавамо општење са њима, поготову избегавамо општење кроз заједничку молитву. Свештени канони у целини забрањују не само заједничко богослужење и заједничке молитве у храму него чак и обичне молитве по кућама. Строг став Цркве према јеретицима извире из истинске љубави и искрене заинтересованости за њихово спасење, као и пастирске бриге да верујући људи не залутају у јерес. Онај ко воли, износи истину и не оставља другога у ономе што је лаж; у супротном, било каква љубав и слагање са њиме била би лажна и притворна. Постоји и добар рат и рђав мир: „јер хвале вредан рат бољи је од мира који одваја од Бога“ каже свети Григорије Велики.[14] А Јован Златоусти саветује: „Ако видиш да се благочешће потире, немој више волети хармонију истине, него стој чврсто све до смрти… не издајући истину ни у чему“. А на другом месту он истиче: „Немој прихватити никакву погрешну догму која се прикрива иза љубави“.[15] Овај став Отаца усвојио је и велики бранитељ и исповедник православне вере против Латина, свети Марко Ефески, који своје Исповедање вере у Фиренци закључује следећим речима: „Сви Учитељи Цркве, сви Сабори и цело Свето Писмо саветују нас да се клонимо оних који другачије верују и да одступимо од заједнице са њима. Дакле, зар ћу, презревши све њих, кренути за онима који под маском лажног помирења позивају да се склопи унија са онима који су нарушили свештени и Божански Символ вере и који уводе Сина као другог Узрочника Светог Духа?[…] Нека ми се никада не догоди ово, о Утешитељу Благи, нека никада не одступим у толикој мери од себе и од здравог расуђивања, него имајући од Твог Учења и од Тобом одухотворених људи нека се прикључим Оцима мојим, односећи одавде, ако не нешто друго, онда ово – благочешће“.[16]
 
6. Све до почетка 20. века Црква се непоколебиво и неизмениво држала става да одбацује и осуђује све јереси, као што је јасно формулисано у Синаксару који се чита у Недељу Православља. Јереси и јеретици се анатемишу, свако од њих понаособ; штавише, да би се обезбедило да нико од њих не остане без анатеме, на крају текста је стављена и општа анатема – „Нека су сви јеретици анатема“.
Нажалост, овај јединствен, чврст и непоколебив став Цркве постепено је, од почетка 20. века, напуштан, тиме што се следила Окружна посланица коју је 1920. године Цариградска Патријаршија упутила „Свим црквама Христовим“. Тада су први пут јереси званично окарактерисане као „цркве“ које нису одвојене од Цркве, него су јој блиске и сродне. У Посланици се препоручује да „изнад свега треба опет распламсати и оснажити љубав међу Црквама, тако да не мислимо више једни о другима као о странцима и туђинима, него као о блискима и сроднима у Христу, као о онима који су са-насленици и са-учесници у обећању Божјем датом у Христу (видети Ј. Кармирис, „Догматски и символични споменици Православне Католичанске Цркве, т. 2, стр. 958).
Тиме је отворен пут за усвајање, уобличавање и развијање, у оквиру Православне Цркве, јереси екуменизма, тог првобитно протестантског изума, који је сада прихватио и папа; ово је свејерес, која све јереси прихвата и озакоњује као „цркве“, чиме вређа догмат о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Патријарси и епископи сада развијају и намећу као учење нови догмат о Цркви, нову еклисиологију. Према том догмату, ниједна црква не може претендовати да искључиво она има својство католичанске и истинске Цркве. Уместо тога, свака од њих представља одломак, део, а не целу Цркву, а све оне скупа сачињавају Цркву.
Порушене су све међе које су свети Оци поставили; више нема линије разграничења између Цркве и јереси, између истине и заблуде. Сада су јереси „цркве“, а многе међу њима – као на пример папизам – сада се сматрају „сестринским црквама“, којима је Бог поверио да се, заједно са нама, старају о спасењу људског рода.[17]
Благодат Светог Духа сада (наводно) постоји и у јересима, па се и њихова крштења – као и све друге „свете тајне“ – сматрају пуноважним, ваљаним. Сви који су крштени, ма којој јереси да припадају, сада се сматрају члановима Тела Христовог, Цркве. Осуде и анатеме које су изречене на Саборима нису више валидне и требa их уклонити из богослужбених књига. Сада смо под окриљем „Светског савета цркава“ и суштински смо издали – чак и самим пристанком да тамо учествујемо – своју еклисијалну самосвест. Уклонили смо догмат о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви – догмат о „једном Господу, једној вери, једном крштењу“.[18]
 
7. Овај међухришћански синкретизам сада се проширује на међурелигијски синкретизам, који изравнава све друге религије са јединственим, богооткривеним кроз Христа поштовањем Бога, знања о Богу и христоликим начином живота. Дакле, подрива се не само догмат о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви у односу на јереси него и основни догмат о једном и јединственом Откривењу и спасењу људског рода кроз Исуса Христа у односу на друге светске религије. То је најгора могућа прелест, највећа јерес свих времена.
 
8. Ми верујемо и исповедамо да је спасење могуће само у Христу. Све светске религије и јереси воде у пропаст. Православна Црква није тек само истинита Црква; она је једина Црква. Једино је она остала верна Еванђељу, Саборима и светим Оцима, и зато једино она представља истиниту католичанску Цркву Христову. Према блаженом старцу Јустину Поповићу, екуменизам је заједничко име за псеудо-цркве Западне Европе; у ствари, њихово заједничко име јесте – „свејерес“.[19]
Ову свејерес су прихватили многи православни патријарси, архиепископи, епископи, свештеници, монаси и мирјани. Они је проповедају „откривене главе“; они је примењују, они је спроводе у пракси, општећи са јеретицима на све могуће начине – кроз заједничке молитве, размену посета, пастирску сарадњу, и на тај начин они суштински себе изопштавају из Цркве. Наша позиција, заснована на свештеним канонима Саборa и примеру Светих, очигледна је. Свако сада мора преузети сопствену одговорност.
 
9. Постоји, такође, и колективна одговорност – и то понајвише наших екуменствујућих јерараха и богослова – и према васцелом православљу, и свакога од њих према сопственој пастви. Њима, са страхом Божјим и љубављу, изјављујемо да је овакав њихов став и њихова отвореност према свим екуменистичким активностима подложна осуди у сваком погледу, зато што:
 
а) у пракси оспоравају нашу православно-светоотачко предање и веру;
б) сеју сумњу у срца своје пастве и збуњују многе, водећи тиме ка подели и расколу, и
в) део верних заводе у прелест и тиме у духовну пропаст.
 
Зато изјављујемо, из горе наведених разлога, да се они који се крећу у оквирима овог екуменистички неодговорног понашања – какав год положај заузимали у Цркви – супротстављају предању наших Светих и, следствено томе, супротстављају се њима.
Због тога њихова позиција мора бити одбачена и осуђена од свих јерараха и од васцелог верног народа.
 
Напомена:
 
Ко год од свештеника, монаха, монахиња и мирјана жели да учествује у овом малом сведочењу православног исповедања, може то учинити тако што ће написати:
„Сагласан сам са Исповедањем вере против екуменизма, и потписујем га“
Ову изјаву могу, наводећи своје име и свој црквени, манастирски или професионални статус, послати на ову адресу:
 

Часопис „THEODROMIA“, п.фах. 1602, Солун 541 24, Грчка
Факс +302310276590

email : [email protected]
 
Ово Исповедање вере су потписали, као први наговештај, доле потписани, а потписаће још многи:
 
Митрополит пирејски Серафим
Митрополит гортински и мегалуполијски Јеремија
Митрополит китеријски и антикитеријски Серафим
Архимандрит Јосиф, игуман ман. Ксиропотама, Света Гора
Протопрезвитер Јоргос Металинос, почасни професор Богословског факултета Атинског универзитета
Протопрезвитер Теодор Зисис, почасни професор Богословског факултета Солунског универзитета
Архимандрит Марко Манолис, духовник и председник „Свегрчког православног савеза“
Архимандрит Атанасије, игуман ман. Ставровуни, Кипар
Архимандрит Тимотије Сакас, игуман ман. Параклит, Оропос
Архимандрит Кирил Кехангиоглу, игуман ман. Пантократор, Мелисихору, Ланкада
Архимандрит Саранти Саранту, старешина храма Успења Пресвете Богородице, Амарусија, Атика,
Архимандрит Максим Каравас, игуман ман. Св. Параскеве, Милохори, Птоломеида
Архимандрит Григорије Хаџиниколау, игуман ман. Свете Тројице, Ано Газеја, Волос
Архимандрит Атанасије Атанасиу, игуман ман. Велики Метеори
Архимандрит Теоклит Болкас, игуман исихастрије св. Арсенија Кападокојског, Халкидики
Архимандрит Хризостом, игуман киновије Јосија Никодим, Панталофос, Гуменица
Архимандрит Теодор Дијамантис, игуман ман. Панагија Молинтоскепасти, Коница
Архимандрит Палама Кирилидес, игуман ман. Рођења Пресвете Богородице, Калипетра, Верија
Архимандрит Лаврентије-Грацијас, Митрополија Флорине, Преспе и Еордије
Архимандрит Мелетије Вадраханис, Митрополија Флорине, Преспе и Еортије
Архимандрит Павле Димитракопулос, ман. Преображења Господњег, Муцијала, Верија
Архимандрит Игњатије Калицопулос, ман. Св Параскеве, Милохори, Птоломеида
Архимандрит Симеон, ман. Свете Тројице Ано Газеја, Волос
Архимандрит Августин, ман. Свете Тројице, Ано Газеја, Волос
Архимандрит Амвросије, ман. Свете Тројице, Ано Газеја, Волос
Старац Григорије, јеромонах, Даниловска исихастрија, Катунакија, Света Гора
Старац Евстратије, јеромонах, ман. Велика Лавра, Света Гора
Старац Филип, јеромонах, колиба св. Атанасија Великог, Мала Света Ана, Света Гора
Јеромонах Атанасије, Даниловска исихастрија, Катунакија, Света Гора
Јеромонах Никодим, Даниловска исихастрија , Катунакија, Света Гора
Јеромонах Нифон, Даниловска исихастрија, Катунакија, Света Гора
Јеромонах Хризостом, колиба св. Ђорђа, Мала Света Ана, Света Гора
Јеромонах Онуфрије, колиба Часног Претече, скит Свете Ане
Јеромонах Азарије, колиба Часног Претече, скит Свете Ане, Света Гора
Јеромонах Гаврило, колиба Панагије Јоргепикос, ман. Пантократор, Света Гора
Јеромонах Пантелејмон, колиба Светог Пантелејмона, ман. Пантократор, Света Гора
Јеромонах Тихон, колиба Пантократора, Малихори
Протопрезвитер Ламброс Фотопулос, старешина храма Светог Козме Етолског, Амарусија, Атика
Протопрезвитер Јован Фотопулос, старешина храма Св. Параскеве, Атика
Протопрезвитер Атанасије Менас, Лутраки, Коринт
Протопрезвитер Елефтерије Палама, Свети Христофор, Птоломеја
Протопрезвитер Константин Магдалис, старешина храма Светог Константина, Волос
Протопрезвитер Фотис Везинас, професор, Митрополија Лагаде
Протопрезвитер Антоније Буздекис, старешина храма Светог Николе, Никеја, Пиреј
Презвитер Дионисије Тацис, Коница
Презвитер Димитрије Псарис, старешина храма Светих Архангела, сесклон, Есонија
Презвитер Евтимије Антонијадис, Митрополија Ларисе
Презвитер Анастасије Гоцопулос, старешина храма светог Николе, Патра
Презвитер Јоргос Папагеоргиу, Митрополија Димитрије
Презвитер Петар Хирш, Петрокереса, Халкидики
Презвитер Теофан Манурас, старешина храма Светог Атанасија, Велестино, Магнезија
Ђакон Теолог Костопулос ман. Свете Тројице, Ано Газеја, Волос
Презвитер Пасхалије Јинудис, Митрополија Ларисе
Презвитер Јоргос Дијамантопулос, Лавра, Митрополија Мезогије
Презвитер Василије Коколакис, старешина храма Часног Крста, Холаргос, Атика
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Погледај расправу Генадија Схолариса, Патријарха Цариградског: „О једином путу спасења људског рода“ у „Сабрана дела 1-8“, Париз, 1928-1936, publ. L. Petit – X. Siderides – M. Jugie, Vol. III, 434-452.
  2. Јн. 8,12 : “ Ја сам светлост свету; ко иде за мном, неће ходити у тами, него ће имати светлост живота“. Јн.3, 19: „Светлост дође на свет, а људи више заволеше таму неголи светлост“.
  3. Д.Ап. 4,12.
  4. 1Јн. 4,2-3: „Сваки дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је; а сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога; и то је дух антихриста, за који сте чули да долази, и сада је већ у свету“.
  5. Види Поуке Св. Козме Етолског, И. Менунос, „Учење Козме Етолског (са биографијом), Атина, А1, 37, стр. 142: „Све вере су лажне, кривотворене, све су од ђавола. Ово сам схватио као истинито, божанско, небеско, исправно, савршено, из мојих и ваших речи: да је вера побожних православних хришћана добра и света, и да ми морамо веровати и бити крштени у име Оца и Сина и Духа Светог“.
  6. „Беседа пред прогонство“ 1, ЕПЕ 33, 186.
  7. Писмо 90, „Најсветијој браћи и епископима на Западу“, 2, ЕПЕ 2, 20.
  8. Гал. 1, 9. Беседа на Посланицу Галатима, 1, ПГ 61, 624.
  9. Манси, 13, 409-412.
  10. Моралну распуштеност и декаденцију, чак и међу свештенством, уочио је још почетком 15. века свети Симеон Солунски („Шеснаеста догматска посланица“ у Д. Балфур, свети Симеон Солунски, „Богословска дела“, Владатонска збирка одломака 34, Cолун 1981, стр. 218: „Штавише, они уопште не сматрају, чак ни свештеници, да је пакао плата за блуд, него бестидно блудниче са конкубинама и младићима, и притом сваки дан служе у цркви“. Исто, 15, стр. 216: „Они не следе еванђелски начин живота; јер за њих никаква раскош ни блуд нису ствар достојна осуде, нити било шта друго што није допушено хришћанима“. Морална декаденција која се у новије време запажа чак и код православних свештеника, јесте последица екуменистичког либерализма и секуларизма.
  11. Дијалог 23, ПГ 155, 120-121, Посланица о блаженству 5, у Д. Балфур, Симеон Архиепископ солунски, „Богословска дела“, Влатадонска збирка одломака 34, Солун 1981, стр. 226.
  12. Прва канонска посланица, Амфилохију Иконијском, Први канон.
  13. У тексту 9. Генералне скупштине Светског савета цркава одржаног у Поро Алегреу у Бразилу 2006. године, који су прихватили и представници Православних Цркава, а који је насловљен „Позвани да будемо једна црква“, у 8. одељку пише: „Сви они који су крштени у Христа, уједињени су Његовим именом“. Одељак 9: „То што сви ми кроз крштење у име Оца и Сина и Светог Духа заједно припадамо Христу, пружа црквама могућност и позива их да ходе заједно, чак и када се не слажу. Ми смо уверени да постоји једно крштење, исто онако као што постоји једно тело и један Дух, једна нада нашег звања, један Господ, једна вера, један Бог и Отац свих нас (в. Еф. 4, 4-6)“ Митрополит пергамски Јован (Зизиулас) у свом чланку „Православна еклисиологија и екуменистички покрет“ Сурошки епархијски часопис (Енглеска, август 1985, бр. 21, стр. 23) утро је пут оваквом гледишту, тврдећи: „Унутар крштења, чак ако и постоји нека подела, подвојеност, раскол можете још увек говорити о Цркви… Православље, барем по мом схватању, учествује у екуменистичком покрету као покрету крштених хришћана, који су у стању поделе зато што не могу заједно да изразе исту веру. У прошлости се ово догодило због недостатка љубави, што сада, Богу хвала, ишчезава“.
  14. Правдање бекства у Понт 82, ЕПЕ 1, 176.
  15. Беседа на Посланицу Римљанима 22,2, ПГ 60,611. На Посланицу Филипљанима 2,1, ПГ 62,119.
  16. Исповедање вере изложено у Фиренци у Documents relatifs au Concile de Florence, II, Oeuvres anticonciliaires de Marc d’Ephese, par L. Petit, Patrologia Orientalis 17, 442.
  17. Видети заједничко саопштење папе Јована Павла II и патријарха Вартоломеја приликом његове посете Риму 29. јуна 1995. године. Исто је прокламовано и раније од стране Мешовите теолошке комисије за дијалог између Православља и паписта, у Баламанду у Либану, 1993.године.
  18. Еф. 4,5.
  19. Архимандрит Јустин Поповић, Православна Црква и екуменизам, Солун, 1974. год., стр. 224…

 


Превод са енглеског:
Родољуб Лазић

Извор:
Holy Monastery of Pantocrator

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *