Грех блуда

Питање:
Помаже Бог, оче, благословите. Опростите на дужини писма. До пре неколико месеци трудила сам се да живим хришћанским животом, постила, исповедала се, причешћивала. Онда сам упознала момка који такође то све ради, иде редовно у цркву на Литургију, али сам због њега упала у грех блуда да га не бих изгубила. Њему је то јако битно и није хтео везу без тога. Мени је све време јако тешко јер знам да је то смртни грех. Он каже да ће ме оженити али ја више нисам сигурна у сопствена осећања према њему јер ме је једном преварио а сада прича да ме воли али гледа друге девојке које се облаче вулгарно, и стално ми досађује да и ја треба тако да се облачим. Мени је све то одвратно. Знам да не могу ни са њим, ни без њега, али и да Христа треба волети изнад свега. У души осећам страховит немир и понекад имам осећај панике јер сам учинила рукоблуд чак једном у току поста. Одмах сам се покајала али ме је било срамота од исповести свештенику, и плакала сам пред Светим Писмом у својој соби и пред иконом рекла-не знам да ли је то била заклетва-да никада више нећу учинити рукоблуд. После 3 недеље опседале су ме блудне мисли, свашта сам гледала на интернету и поново то учинила. Сада се плашим казне што сам Богу обећала а нисам испунила. Како да окајем овај грех? Ближи се крај поста, ја не могу да се исповедим јер знам да ће ме момак терати на блуд после поста, мада се ни сада баш не уздржавамо у потпуности. Има ли опроста за овај грех, шта да радим оче? Молим вас помозите овој грешници. Много бих волела да сам као пре.
Н.Н


Одговор:
Бог вас благословио.
Ми овде стално говоримо о «греху», и чак у нашој индиферентности у односу на суштину самог греха ми развијамо грехологију као науку. Ми све апстрахујемо, јуридички стварамо однос према животу и Богу, и тако занемарујемо суштину свега овoг што ми називамо «религија», што је једноставно у преводу наш однос са нашим Творцем и даваоцем Живота.
Када погледамо на наше савремено друштво све је прожето покретима тела, и смо се издваја та страна људске природе. Када је у Адаму човек пао и тако се преобразио у природу смрти његови први симптоми су остршћено преживљавање сексулности. И она је наша нова природа, пала, у потреби да је неко уздигне и спасе, и изведе у стару славу где се «неће женити нити удавати», т.ј. где неће човеку сексуалност да ствара основне циљеве у животу нити емотивне трагедије. Она је код човека тако јака, и она је чак трагично утицала на читаве народе у међусобном истребљењеу, поведени љубомором чак на највишим политичким нивоима (сетимо се само рата енглеза и шпанаца) .
Драга, сама сексуалност код човека јесте његова данашња реалност и у њој нема ничег личног, него се она нама даје као неприродна појава коју ми директно нисмо створили. Јавља се питање, а у чему је онда грех у тој сексуалној активности човека? Грех је исти као и Адамов, када се ми оглушавамо о послушање Божије. Бог га нама даје сврсисходно и са Својм планом. Сам секс није грех, али ако је он против плана Божијег он јесте. Сетимо се чувеног библијског места о Ананију, на чијем примеру се чак погрешно изградила мисао «онанисање», у њему се открива грех зато што није послушао Бога, иако је Његова воља била да овај спава са женом свог умрлог брата – са снајком. Сам тај акт није грешан, и Бог га због тога није казнио, али га је уништио због Његовог отвореног и пркосног богоборства да не рађа децу. Да не «подигне семе брату свом» ради месијанистичког испуњавања смисла живота једног израиљца.
Знате, сви смо ми богоборци у овој или оној мери, и нема тог на земљи ко није кроз то стање пролазио. И то стање ми називанмо грехом (погрешно изабраним) , које је једноставно противљење вољи Божијој. «Рађајте се и множите се» јесте прва заповест коју Бог даје човеку, а ми сви знамо шта се ради да би се родило, а посебно тада када човек није био острашћен за то. Онда вам Црква даје велику Тајну која је од централног значаја у овом животу човека, да је и сам Господ својим присуством у Кани Галилејској, пред своју проповед, благословио брак и овековечио га као нешто врло важно да је чак толерисао брачно весеље (прихватао као нешто врло нормално) , које је шта више водило и у «пијанство».
Где ми данас грешимо? У погрешно схваћеном и изабраном животу који није по Богу и од Бога. То што ви имате пламен тела није трагедија, и чак је нешто «нормално», али трагедија је у томе што ми данас газимо свако послушање. А ништа не чинимо да се «традииционално» боримо са тим пламеном пожуде, изнуравањем тела као рецимо св. Марија Египатска. Постоји шаљива опаска која се често упућује тек стасалим младићима и девојкама: «или Анку (дакле жени се, јер ти је време-удај се) , или камилваку (т.ј. објављуј борбу твом успаљеном телу, јер знамо шта те мучи) . Ничег ту ненормалног нема, осим околишавање да се не женимо и да не идемо у манастире: а «тешко је ожењен», а тешко је бити безбрачан, т.ј. сексуално неактиван? Толико смо горди и непослушни! Увек смо најпаметнији! Нити слушамо Бога нити наше родитеље, па решимо да се занимамо сексом скоро као деца, а онда проста природна каузалност: грех за грехом! Љубоморе, убиства, абортуси (убиства) , обмањивање и лажи, игра са тућим осећањима, невера, и дубоке унутрашње повреде према онима којих ми најзад «решисмо» да «заволимо». И неки људи носе те ране невере кроз сав живот. Чак и оне генетске које су незацељиве (носе ожиљак мушке инвазије у генетском систему жене) . А иронија је у томе да ми у најгорој страсти рано изгубимо здраву и благословену сексуалност, да она после и највеће грешнике много не интересује, посебно у браку када нас због нашег брачног друга управо треба да интересује. Свети Иполит Римски пише у свом делу «О Антихристу», да ће доћи таква времена «да ће људи да изгубе своју лепоту на својим лицима, и црте на људима биће као код мртваца; нестаће лепота код жена и нестаће (сексуална) похотљивост међу људима».
Да је среће да се данас девојка са 18 г. уда а момак можда са 20 ожени наша нација не би дубоко преживљавала кризис самоопстанка, а камо ли духовни кризис, или кризис «домаће Цркве». Друго, девојке и младићи у данашњим везама траже «забаву» а не мајке или очеве своје деце, нити човека којем ће сав свој живот да повере. Оженити се са неким јесте «коцка» ако се одстрањује ауторитет Брака као Тајне, и зато погрешне процене које се доносе нашим силама а не у поверењу Богу, т.ј. праћењем Његових закона за то, могу да нам преокрену сав живот чак до трагедије. Оженити се или удати јесте савршене поверење у ту особу које мора на нечем да се храни, а то се звое љубав и присуство Цркве. А када се после «лудовања» одједном појави паника да је време да се «сигурност ствара», јер се одједном открило да је овај живот кратак, и да је његов смисао породица (послушање Богу) , тада се све на брзину математички ради, најчешће поведени користољубљем, када улажемо «спољашње дарове» а не покрете срца, и наравно ту нема никакве љубави. Не покреће нас љубав на брак него лични егоизам, т.ј. једноставни страх од усамљености а не горење срца за неког.
То што сте се самозадовољавали или гледали интернет у време поста, или ван њега, или «један пут спавали са својим дечком за врме поста» (а у проуци откривам да је то било више од једном? ) , то је ствар вашег разумевања етике и морала, и љубави према неком ко вас чека (јер уобичајено неће бити сада тренутни) .
Девојко, време вам је за удају! Маните се тога «црквеног дечка» за којег се довољно сексепилно или провокативно не облачите. Аман? Шта вам је? Шта тражите са њим? Какву будућност очекујете када му ни сада не верујете. Питате ме има ли опроштаја за овај грех? Па ако се не удате ви ћете да испаштате, и већ гледајте шта сте све изгубили; а ако се удате, имаћете га сигурно у крсту рађања и васпитавања деце, и у крсту свог мужа. Грех није апстракција, тако ни «казна» за њега. Дакле, у вашим рукама је «опрост» или самоосуда. Ви дајте сама себи одговор а немојте да питате мене.
Можеte да ми се и насмејте ако хоћете. Мислим да је дошло време да се опет преко чланова породице и рођака уговарају бракови и чисте везе, исто тако преко црквених пријатеља и пастира (али брате црквених и побожних а не ових «пролетера») . Зато што смо «ми млади» (у сваком времену) показали и доказали да смо нашом «еманципованошћу» (? ) довели себе до трагедије. Ништа ми не умемо нити знамо у вези ових ствари. Онда када су се слушали родитељи и Црква бракови су већином били срећни (патријахалан однос, а сада статистика показује докле смо дошли) .
оЉуба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *