ФИЛОЗОФИЈА ГЛУМЕ

Архиепископ Јован (Шаховској)

ФИЛОЗОФИЈА ГЛУМЕ
 
<p cla"У позоришту се многи осјећају пријатно,
а у цркви им је – тешко, досадно: од чега?
Од тога што је у позоришту све врло добро
прилагођено чулном човјеку, и ђавола
тамо ми не узнемиравамо“.
О. Јован Кронштатски.
„Мој живот у Христу“
<p cla"… наслађивањима свакидашњим се
претрпавају и не приносе плода“.
Лк. 8:14
 
За 2000 године хришћанства, није било, чини се, ни једног светог учитеља Цркве (ни на Западу, ни на Истоку) који би учио у корист позоришта, и сви који су се дотицали тог питања неизоставно су се изјашњавали против забава, против разонода.
Заједно са тим, међу савременим глумцима, као и међу онима који радо и често посјећују театре, има много људи, хришћански расположених, а понекад и дубоко вјерујућих људи.
Осим тога, савремена религиозно-философска мисао умјетности често придаје преобразујући смисао, чак и умјетности која се уклонила са пута религиозне чистоте, и у „чистој“ умјетности види својеврсно религиозно средство обновљења човјекове природе.
Са своје стране, умјетнички спектакли су до те мјере ушли у живот савременог човјечанства, да је видјети представу живота, слику живота – обичном човјеку такозваног хришћанског друштва постало много интересантније, него живјети. Здање театра потискује у свијету здање храма.
Али у чему је загонетка такве страшне противрјечности, која постоји између Јеванђеља, отворено одбацујућег оплемењујуће значење театра, свих светих учитеља, пророка и апостола Цркве који су се противили играма и глуми, са једне стране и, са друге, масе савремених вјерника који се за своју вјеру наизглед безболно заносе и одушевљавају позоришном или филмском стихијом, урањајући у њу своје кратко и јединствено слободно вријеме?
Један од посљедњих друштвено-великих праведника и пророка Цркве, о. Јован Кронштатски, у пуном смислу те ријечи, грмио је против позоришта. „Тешко вама, глумци, коцкари…“ и т.д. Чиме то објаснити? Одсутношћу његове проницљивости баш у том питању, иако је она била потпуна у свим другим? Недостатком „културе театра“?.. И једно и друго објашњење било би наивно. Одговор је скривен неупоредиво дубље.
Јако је симптоматично, као прво, то, што апологети театра – са хришћанске тачке гледишта – до дан-данас нису створили праву апологију својег дјела. То изгледа чак и чудно, с обзиром на мноштво хришћана који се са спокојном савјешћу одушевљавају „представама живота“. Само позориште, пак, не може а да не зна какав став према њему имају, већ 2000 година, стварни градитељи хришћанске културе.
А савременом, просјечно вјерујућем човјеку никако није јасно – због чега театар противрјечи његовом духовном животу, и како се једно може ускладити са другим.
Овдје ми себи постављамо задатак да заоштримо „позоришно-хришћанско“ питање, да подвучемо оно што има потребу да се подвуче, да би то питање стало пред нама у својем стварном свјетлу. Једна од замки духовног зла је у томе да се помијешају појмови, да се у једно клупко замотају нити разних духовних утврђења, да би се на тај начин створио утисак да је човјековом духу органски сродно оно што му управо органски није сродно, или се чак антиоргански односи према њему.
Због чега је театар (свеједно у каквим својим формама: класичној, филмској, или у форми атракција по парковима и шатрама) магнет за човјечанство, од најраније зоре његове свјетске историје? Зато што он за извјесно вријеме стишава неки бол живота. Ето гдје се психички крије магнетна сила театра за људско друштво на свим његовим културним нивоима.
Јер, човјечанство живи у патњи, несрећи и умирању. Театар га одвлачи од тога. Одвлачи човјека у свијет који је сам створио и којим сам управља. Писци, драматурзи, кинорежисери – то су све наши људи. Они су – „плот од плоти и кост од кости“ свијета овога. И ето, ти „наши“ људи нешто стварају, нешто „творе“. И не што друго – до… реалност! И, том реалношћу се може живјети (сат, два, три!). И, она се потом може преживљавати, њом се живјети може и послије њеног завршетка… И, та реалност није некаква тамо „бестежинска магла“ реалности духа, она није удаљено „Царство Небеско“… Не, то је реалност која се може истог овог часа, за мали купон, узети рукама, очима, ушима, то је реалност која се може купити. О, ваистину, то је пир царства свијета овога, пир који иде по свим раскрсницама и распућима свијета.
Као што је Господ, изашавши у свијет, послао своје слуге да на свим улицама и трговима позивају госте на Његову гозбу, тако је и „противник“, плоћу невидљиви привремени држитељ свијета овога, на свим улицама и трговима поставио своје гозбе и разоноде. Разоноде које одвлаче од Истинског Духа.
„Не заносите се, људи, – говори тај свјетодржитељ, – не вјерујте магли, кад је пред вама реалност. Не треба вама ефемерна „духовна“ утјеха, кад вам је ту стварна, блиска, вама разумљива, земаљска утјеха коју сам ја створио – ваше радости ради, да бих отро сузу вашу, да бих вам олакшао живот. Не вјерујте фатаморгани Крста који одузима вашу посљедњу снагу а ништа вам не даје, и који жели да од вас однесе чак и ту стварну и чврсту утјеху, која не само да радује, него вас и зближава, и то много реалније, опипљивије и видљивије, него што вам то приказују лицемјерне хришћанске Цркве, које вас само разједињују, уносе у ваш живот хлад и мрак, а ништа вам, осим смрти, не дају…“ – тако говори држитељ свијета овога. Није ли истина: у овим ријечима свјетлуца, па чак се и тачно чује, нешто познато, нешто што смо имали прилику да чујемо из уста овог или оног човјека, који у тренутку док је то говорио није схватао – ко говори његовим устима.
Да, то се сакрити не може. Супротстављати се Царству Божијем у свијету – безумно је. Много безумније, по својој снази, него што то мисле многи хришћани који су се у свијету надисали тог злог воња духа, који је разливен свуда, који је ушао и у саме људе, те га зато тако мало и могу осјетити.
И само они који чисте свој дух почињу испочетка да примјећују тај зли запах, а онда и да страдају од њега.
Наравно, човјеку за којег је Јеванђеље увијек „досадно“, а молитва увијек „присилна“ – биће лако да гледа на плесачицу, или да у позоришној фотељи преживљава некакву високу емоцију. Њему неће бити тешко да гледа и на неуморно врћење људи под звоњавом, шумом и крицима распаљених, изгубивших обличје Божије људи. Таквом човјеку, стварно, ништа не можете рећи, зато што ће он на то да одговори: „а мени је интересантно баш то“ – и тиме ће да погази, потпуно свјесно, бисер духа који сте му ви дали. Зато је Господ и рекао: „Не давајте светињу псима“… оним душама, које по интересима својег срца себе уподобљују нижим створењима, творевинама лишених духа.
Крв животињских радости, презасићавања храном, похоти очију и плотског врћења по кругу тече у вашим жилама. Зато је човјеку и речено: „дај крв и прими дух“. Због тога су мученици и пролијевали своју крв, због тога се, као симбол те наше животињске крви, пролијевала крв старозавјетне јагњади, због тога се пролила Најчистија и Најумонепостижнија Крв Спаситеља. Због тога ми морамо да се причешћујемо Тијела и Крви Сина Божијег, да замијенимо своју стару, духовно смрдљиву крв крвљу Јагњета Божијег. Али све док се бацилоидна крвна зрнца старог, Творцем већ осуђеног свијета налазе у нама, она ће да нас вуку у сваки отклон од духа Божанственог плана који је Творац нацртао за нас у Оваплоћењу.
Хришћани-позоришлије не схватају у поптуности да се Царство Божије, т.ј. рођење духа – центар свега – не достиже никаквим другим путевима, осим добровољним самораспињањем старог духа човјечијег. Да, то је заиста „саблазан“ за Јевреје и „безумље“ за Грке, али то јесте тако. И управо добровољно, свјесно умртвљавање у себи старог свијета, његових утјеха, страсти, похота и радости, чији је смисао данас у одвлачењу човјека од путева духа.
Ка театрима се људи вуку, наравно, само од досаде, од духовне празнине, од префињеног духовног унинија, и хришћанска свијест не може, никаквим софизмима, да се заштити од те истине.
Извјестан крајичак позоришне умјетности тијесно се приближава чистом духу, али мрвице чистог духа које се још увијек могу покупити у ријетким драматуршким дјелима представљају такву зрнцад пијеска у огромној пустињи антиблагодатне театралне умјетности, да је на њих указивати као на могућност „оправдања“ театралних путева ка чистом духу Царства Христовог, у наше вријеме, дефинитивно касно. Театар је, можда, за неке романтичаре-хришћане, још не тако давно, и био нешто обећавајуће, културно; данас – његово учешће у хришћанској култури има тако филмски-брзо разлагајуће дејство, да мало стадо Христове Цркве – духа својег Учитеља и Господа – има данас потребу за најодлучнијим, и никако не млаким, ограђивањем од већ отворено побјешњеле културе царства туђег духа.
Обессољивање хришћанског друштва кренуло је џиновским корацима са појавом културе театралних разонода (филма).
Театрална психичка хипноза стишавања бола свијета – извођења из живота реалног свијета – успављује бодро стање човјечијег духа, а да и не говоримо о томе како она заваљује, масовно зачепља његову психу правим смећем „душевних“ (1 Кор. 2:14; 15:44), безблагодатних преживљавања.
Ученик никада неће бити „већи од учитеља својега“ – говори Јеванђеље. Шта души могу да дају драматурзи који ће бити занимљиви масама? Смеће, пјену страсти, ништавна преживљавања и маштарења непреображене у Христу душе. И тиме ће се хипнотички хранити душа хришћанина, призвана на велика и чудесна откровења духа, душа код које се анђели Божији спуштају и од које се пењу ка Творцу свјетова! „Од сада ћете видјети – говори Бог – небо отворено и анђеле Божије, како силазе и како се пењу до Сина Човјечијег“. А хришћани још увијек похлепно сједе испред завјеса и екрана иза којих и на којима њих „тјеше“ животињска, а некада и демонска преживљавања.
Глумиште је тако урасло у плот хришћанског друштва, да и дан-данас има хришћана-идеалиста који мисле да могу да га прилагоде високим циљевима. Други идеалисти ће да га штите упорно и по свим основама, као „умјетност“, као „културу“ човјечанства. Трећи, који ће се „у принципу“ сложити са њима, „ипак“ и „дјелимично“ се неће сложити. То су људи који се боје да заоштре истину. Још недавно бивши изван њене свијести, они се данас боје да постану „неживотни“ у свијету, те зато у својим етичко-хришћанским погледима осјећају потребу да подилазе свим мало вјерујућим и невјерујућим људима којима се они обраћају са благовијешћу хришћанске културе: „ви се нас, вјерника, не бојте, нисмо ми страшни, нисмо ми досадни; ми и плешемо, и позориште имамо“… Нећемо осуђивати те људе, који имају добре намјере, и по тим намјерама ће им судити оно Слово, које они издају у својем лажно-културном алтруизму. Али – пут апостолске благовијести вјере је био, и јесте, други.
Живот нема потребу за позориштем. Живот је истинит, позориште је лажно. Онај ко оде од „својег“ позоришта, од своје игре, од „разоноде“ у себи самом, отићи ће и од вањског позоришта, зато што ће увидјети да је вањски театар само наставак унутрашњег. Уопште не случајно, као знамење од свјетског значења, први додир Јеванђеља са театром се крвљу мученика пролио по пијеску римских арена.
Проповијед духа, наравно, може залијетати и под мостове. Али њој мјесто није тамо. „Не пришивају старим хаљинама закрпе од небијељене тканине“. Старе мјешине, старе хаљине свијета – то и јесте театар. Младо вино Царства Божијег се не може улијевати у њ. Поштено гледајући на историју, заиста треба рећи: не може… Ко мисли да може, и ко покуша да обузда океан тог старог живота, погинуће у његовим таласима.
Посљедње оправдање романтичара-хришћана је ово: образ[1] Богослужења. Говоре: „Театар је изашао из религије“. Да, исто онако, као што је Деница[2] изашао из анђеоског свијета, као излазак дисхармоније духа из Денице. Театар је заиста изашао из (religio) везе човјека са Творцем, и сада он представља разјединитеља духовне хармоније Царства духа; тачније, у њему се огледа то разједињење човјека од Творца.
Да је театар изашао из религије, види се по томе што је он ушао у њу (кроз „театралност“ богослужења, што представља страшну повреду духа). Он је изашао из ње, да би се вратио, и против тог његовог повратка се треба борити свим силама. Храм се мора ослободити од концертне културе; свештенослужитељи се морају ослободити од власти оних који се моле као „гледаоци“.
Богослужење је позитивни примјер суштине живота. Театар – негативни. Живот није игра, него истина. Највећа могућа пропаст лежи између богослужења и театра. Театар глуми, као што глуми сав стари живот човјека. Богослужење – истинско – живи вишим животом, и открива ту истину вишег живота нижој равни у којој се сада налази човјек.
„Послужити“ (Мт. 20:26) је дошао Господ, и Свој живот је објаснио као служење Истини Откровења. Његова Истина јесте апсолутна не-глума, она је Простота и Пуноћа Битија. Театар, пак, јесте огледало свијета овога, криво огледало Живота.
У аналогији храма и театра тачно је само једно: и један и други предназначени су да одведу човјека из стања унутрашњег живота у којем се он налази. Један – на десно, други – налијево. Пут забављања човјека јесте широки пут (зато су позоришта пуна): „Многи иду њиме“ (Мт. 7:13). Пут служења Богу је узак, радостан, али сасвим на други начин, и њега може појмити само онај којег се дотакао дах Духа (зато су храмови празни): „мало људи иде њиме“ (Мт. 7:14).
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . .. . .
 
Све се ово односи на ученике Слова, на бијеле иноке, на бијеле хришћане. За „вањске“ (1 Кор. 5:13), пак, важе друге ријечи. За њих је театар, вјероватно, и користан, као неко претходно, припремно обликовање хаоса живота. Тако за вањске људе може да буде користан рат. Рат хришћанину не може да донесе духовно исцјељење, али за човјека који је утонуо у развратни, користољубиви живот, рат може бити чак и јединствено средство тријежњења. У томе и јесте смисао рата, као промислитељног попуштења, одвлачења човјека од ситног, себељубивог живота – ка животу жртвеном; од пакла похоти и сласти – ка границама стварног битија. Хришћанина рат може да огруби, оземљи, може да га утопи у плотску стихију; за себељубивог, „плотског“, пак, човјека рат може да значи повратак ка стварном духовном животу. За хришћанина театар представља духовну болест, противрјечност у стремљењима најдубљих покрета његове душе; за злочинца, за окорјелог егоисту, за профанисану душу, пак, театар може да представља степеницу више ка духовној племенитости. Што театар сам по себи буде моралнији, чистији, тим ће он кориснији бити за дато друштво. Суштински је, наиме, важно да увијек буде очуван основни закон духовног усавршавања: треба се окруживати околностима које узвисују, а не унижавају ниво душе. Зато, када се говори о такозваним културним вриједностима свијета, уопште не може бити апсолутних критеријума и оцјена; оцјенити њихов позитивни смисао и тежину могуће је само у односу на датог, тачно одређеног човјека, а никако не у односу на комплекс људског друштва. За ученике Слова театар представља духовни пад; за људе плоти он може да представља раст, уздизање.
Духовни живот човјеков се не одвија у скоковима. Степенице духа имају своје степенике – видљиве и невидљиве. Преображење се остварује у органском процесу одрастања Царства Божијег (Мк. 4:27). Зато за многе људе у свијету театар обавља своју позитивну функцију, иако је, пак, сам за себе, негативна појава… Аналогија између њега и рата мора помоћи да се схвати смисао ове тврдње.
Ту се крије многострано објашњење феномена да много вјерника посјећује театар, као и да не мали број глумаца вјерује. Шта је то театар – у својој свакодневници? Он је наставак свих животних околности у којима на земљи живи човјек. Наставак политичког, социјалног, романтичарског, трговачког, поетског и прозаичног живота свијета. Онај који посјећује театар не излази из својег општег положаја у свијету, мада може отићи у бољи – морално. И – онако како се у свим социјалним круговима свијета налазе вјерујући хришћани, тачно на исти начин они и у позоришном животу живе, дишу том формом свијета, као и било који други човјек. Јер, живот театра – то је живо парче општег живота старог свијета. У том свијету оваплотио се Господ, и дао могућност људима који у Његово оваплоћење вјерују да ходају по свим водама вањског свијета а да не утону у њих. Онако како човјек који пази своје срце може да се сачува у средини политичкој, комерцијалној, литерарној, занатској, фабричкој, тачно тако може човјек да живи и у средини позоришној, не умирући у њој духом. Примјер јеванђеоских митара и блудница јарко показује да Господ Своју свјетлост може унијети у све области живота. У томе и мора бити смисао живота оних који су одали свој живот на служење театралној – као и свакој другој – умјетности.
Али на театру лежи већи гријех, него што је онај који лежи на многим другим служењима људским. Зато што он лакше одвлачи душу од Царства Божијег, него што то чини било које друго служење у свијету. Сва служења су повезана са благодаћу труда, јер труд и јесте оправдање живота, испуњење заповиједи које су дате павшем човјечанству. Изван уског пута труда не може се изаћи на широки пут духа. Рад на пољу, рад за фабричком машином, војна и свака друга обука, научни рад – све је то рад, све је то служење, све је то оправдање. И глумци могу бити убројани у оне који се труде; али гледаоци – не, зато што они неоправедно одмарају од труда, изабирају неистинити спокој у свијету који као муња брзо иде ка својем крају. Седми дан гледаоци не одају Оцу Небеском, него себи, својој забави духа. Као малена дјечица играју се они на празнике, али то није јеванђеоско младалаштво, него младалаштво будаласто. Ето ту се театар разликује од сваког другог служења у свијету. За глумца-идеалисту (аматера) наћи ће се труд и страдање у и око театра. За глумца-професионалца такође. Али, осим тога, над њима обома ће да виси и тешки саблазан: саблазан учешћа у одвлачењу многих људи од духа. На свим осталим путевима тежина саблазна такође може да се појави (нарочито, напримјер, у литерарној и политичкој области), али тамо ће саблазан зависити прије од човјека, него од установе. Саблазан театра, пак, јесте саблазан установе, и један глумац је више изгубљен својом људском личношћу, него што је један политичар у политици, чиновник у држави или пјесник у литератури.
Оправдање глумаца пред Царством духа може бити само у лично-несебичном служењу идеалним задацима театра: оплемењивању духовне грубости, чишћењу првих пластова нечистоте који на човјечији дух налијежу у свијету.
За развратни театар нема никаквог оправдања. У идеалу – глумац мора бити цензор драматурга. За њега је срамота кад је његов цензор гледалац.
Одвући свијет од побјешњелог и из његових недара повијајућег се зла – могуће је само директним, благодатним путем Јеванђеља, т.ј. приопштењем вишој мудрости духа, која једина потпуно засићује душу. То је пут дејства Таворске свјетлости у свијету. Ако срце није примило ту свјетлост, онда се оно од пламена зла може спасити само тако што ће му се пажња одвући од већег зла на мање, и од мањег зла на неутрално стање неке моралне празнине, која ће за човјека духа представљати пад, а за човјека гријеха – ако не узвишење, а оно уздржавање од пада и, осим тога, обучавање некој усредсређености духа.
Тај смисао – „уздржавања од већег зла“ и „обучавања духа у усредсређивању“ – имају уопште све добре (не аморалне) игре: напримјер, укрштене ријечи, шах, спортске игре (разумије се, непрофесионалне, без страсти сујете, гордости, првенства, примитивног хазарда).
Више стање одвлачења од зла несумњиво јесте труд; нижи је – игра.
Боље је играти шах, него одавати се алкохолу; боље је рјешавати укрштене ријечи, него псовати, очајавати од досаде и пунити своју главу злим и прљавим мислима.
Људе који се стално мотају у метежу помисли, у грешној хаотичности преживљавања и осјећања, театар може успокојити, привести у равнотежу, унијети хармонију у димензијалност живота и дати мисао и преживљавање туђег живота.
Ово задње може бити веома корисно. Живот не по Јеванђељу огрубљује људе и затвара их у властита преживљавања. Од тога потиче надменост срца пред несрећама и страдањима других. Човјек нема кад да се замисли над другом, туђом душом; он често ни о својој нема кад да размишља.
А ако и мисли о туђој души, он то, углавном, чини судећи јој, а не уживљавајући се у њен живот својим срцем. И ево, театар учи уживљавању у туђи живот, повезивању са њим својег преживљавања. То је уживљавање, наравно, „душевно“, није приопштено духу, али оно и такво, не дајући стварних знања души, пробија кору њене првобитне окамењености.
Због тога ће сваки театар који не разуздаје ниже инстинкте бити – за масу безрелигиозног човјечанства – добар театар.
Народ је склон да тражи „хљеба и игара“. Обично се то не схвата сасвим правилно. Осим негативних жудњи, из те се фразе види још нешто. За свијет који се налази под директним утицајем духова зла – спаситељно бива и оно што је посљедица нарушења хармоније свијета: спаситељна бива и брига о хљебу и устремљеност да се виде склопови хармоније свијета који су другачији од оних који окружују свакодневни живот.
Засићење човјека хљебом не мора само да одвлачи човјека од духа; оно може и да привлачи духу, јер човјека чини способним да почне да размишља о духу, да се усредсреди, да се минимално успокоји својом плоћу, да изађе из њеног примарног ропства. И то је – дубоки закон аскетике. Исто је тако и са забавама. Забава јесте зло за оне који свјесно теже ка савршеном добру. За оне, пак, који теже ка злу, за оне који, можда, чак, кипе у том злу, разонода, разбрибрига, одвлачење пажње – превођење стрелице живота у чистију и спокојнију атмосферу – представља благо дјело и спасење. Овдје се разоткрива најдубља и најсавршенија тајна Божијег уређења човјечијег спасења. Немогуће је измјерити и пребројати мудрост и промислитељност Божију у искориштавању свега у свијету – за циљеве Блага.
Али човјек мора да буде будан. Ако му се да познање, он не смије да застаје на старим путевима својег живота. Из разреда у разред мора да прелази човјечија душа. Квасац благодати мора производити органски раст самосвијести.
„Хљеба и игара!“ – то није само одбацивање Благодатне Среће, него и устанак против празнине живота, против не-среће, против хладноће, смрти и посљедњих падова човјека, могућих само у подземљу.
Зато хришћанин, видећи зло скроз-наскроз, има оправдање за усковитлани свијет феномена. Хришћанин не суди свијету; он хоће у свему да види промислитељну, „десну“, добру страну живота, и лучи само јеванђеоски однос према свему.
Јер, свака душа може, и мора, на благо да прихвата све вањско. Само голо зрно гријеха и свјесно богопротивљење могу да се назову хулом на Духа.
Театар апокалптички – није јевангеличан, није црквен, али за хиљаде апокалиптичких људи нашег времена он представља једину атмосферу у којој они могу, по својој мјери, да се хране мрвицама истине које падају са Небеске трпезе, да се освјетљују сумрацима – свјетлошћу која не реже превише њихово, на таму навикнуто, око.
Црква Божија не суди вањском поретку свијета. Она само налијево и надесно баца зрнцад духа – поимање суштине појава и стремљење ка непролазној истини битија.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. образ – слика, обличје, симбол, икона (прим. прев.)
  2. Деница – први анђео који се супротставио Богу, сотона, ђаво, Луцифер (прим.прев.)

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *