NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna crkva i rimokatolicizam » DUH BOŽJI I DUH OVOGA SVETA (iz knjige „ČUVAJTE DUŠE“)

DUH BOŽJI I DUH OVOGA SVETA (iz knjige „ČUVAJTE DUŠE“)

 

DUH BOŽJI I DUH OVOGA SVETA
 

POGLAVLJE V

UNUTRAŠNJI BESPOREDAK
I SPOLJAŠNJI RAZVOJ

 

Jadnici ovoga sveta oblače se
a to što oblače je u njima

 
– Starče dajte mi blagoslov (= poslušanje).
– Blagoslovim da činiš duhovni karneval kao Sveta Isidora[1] jurodiva, kako bi izgradio jednu dobru dvoličnost.[2] Vidiš, jadnici ovoga sveta slave svoju svetsku dvoličnost, oblačeći na sebe ono što je u njima.[3] Nekada su karnevali bili samo jednom godišnje, na poklade. Danas stalno ima nekakvih karnevala…. Svako se oblači kako hoće! Ljudi su danas zaista postali čudni. Poludeše! Malo je onih koji su pribrani, časni, bilo da su u pitanju muškarci, žene ili deca. Žene su, pak posebno grozne. Kada sam danas išao u grad, video sam jednu sa vrpcom dugačkom kao zavoj, sa čizmama do gore i sa jednom kratkom maramom. Kažu mi: „To je moda!“ Druge, opet idu sa nekakvim tankim štiklama! Ako s tim samo malo hodaju, moraće da idu kod ortopeda… A kakve su frizure, nemoj ni da pitaš! Gledam jednog – neka mi Bog oprosti – kakav je to čovek bio? Sa nekakvim besnim izrazom lica, sa cigaretom u ustima, puši, a oči mu crvene! … Sada kažu da je neko pravilo da ne puše kod kuće kad imaju malu decu. Među njima, ta jadna deca su od rođenja pušači! Ljudi stradaju i od silnih kafa, prave neke grimase… Otišla je blagodat Božija. Sasvim ih je napustila!
Sećam se, kada sam bio na Sinaju. Koliko me je samo bolelo kada sam gledao turiste koji su dolazili u manastir! Kako je to bilo ružno! Kao da sam gledao divne vizantijske ikone, bačene na đubre, samo što su ovi turisti, sami sebe bacili. Jednom sam video jednu devojku koja je nosila nešto kao felon[4], i rekoh: „Hvala Bogu da neko nosi nešto pristojno, makar i da liči na felon, nije kao kod ovih drugih“. Ali kad se vraćala, imam šta da vidim, sva je bila dekoltirana!
Dokle je svet stigao! … Poslali su mi sliku jedne neveste ( = mlade) da se pomolim za sreću tog braka. Imala je na sebi neku groznu venčanicu. Takvo oblačenje je nepoštovanje Svete Tajne, i svetog crkvenog tla. Duhovni ljudi a ne misle! Šta drugi da rade? To kažem zbog toga, što ako se u manastirima ne drže pravila, gde će ih držati. Danas su ljudi sasvim neumni.
Ranije kada je bilo makar dvoje Hrista radi jurodivih, bilo je manje ludih na svetu. Možda treba da molimo ovo dvoje jurodivih Hrista radi, da se ponovo prihvate svog jurodstva? Danas svuda vidiš i čuješ najčudnovatije stvari. Kaže mi jedan – prekrstio sam se kada sam čuo – da je danas moderno kod ovih lenjivaca, da pocepaju svoju odeću, da je iseku pa da posle stave zakrpe. Dobro, normalno je da neki radnik izgleda tako, ali da tako izgleda neka lenština! … Taj što mi je to rekao, pojednostavio je. „Da ti kažem, starče, nešto još čudnije: moja žena je jednom išla u Omoniju, i tamo je videla kako dete iz porodice naših prijatelja, ima pantalone iscepane od pozadi. „Dete moje, kaže mu, pogledaj se od pozadi…“ Ma pusti me, kaže, to je moda“! Jadna ta deca!
– Starče, da li je ispravno to što neki nose na garderobi likove Svetitelja?
– Ako je na bluzi ili na majci, dobro, nema veze. Bolje je tako, nego da stave đavola. Ali ako je na pantalonama, onda stvarno ne ide, onda je to bezbožno. Eto, kada je Patrijarh Dimitrije išao u Ameriku, neki su pravili majce sa likom patrijarha i crkve Svete Sofije.
– To su činili iz blagočestivosti?
– Pa nisu to činili Jevreji, nego hrišćani. Ima i nekih koji čine dobra dela, kao što postoje i dobri lekari, a i oni loši!
– Starče, svo ovo bezakonje je pod uticajem stranaca?
– A odakle bi bilo? Zbog toga su u moje vreme govorili: „Ljudi iz Smirne su…“ Jer je to bio primorski grad i dolazilo je tamo mnogo stranaca. Sveti Arsenije je bio veoma strog po ovom pitanju. Bila je tamo na Farosu neka mlada, koja je nosila nekakvu šarenu smirnsku maramu. Stalno joj je Sveti ponavljao da je baci i da nosi onakvu kakvu su nosile i ostale žene. Ali ona ga nije slušala. Jednoga dana, kada je Sveti Arsenije vide da ponovo nosi tu šarenu maramu, reče joj strogo: „Boleštine Francuske na Farosu ne želim. Ako ne poslušaš, decu koju ćeš roditi, nakon što se krste, odneće anđeli a ti nećeš imati radosti“. I ni tada nije poslušala, i dvoje dece joj umre. Tek tada dođe, baci onu maramu, i ode kod Svetog Arsenija da traži oproštaj.
– Starče, da li tamna odeća pomaže u duhovnom životu onome ko želi da postane monah?
– Da, tamna odeća mnogo pomaže. Na taj način se čovek udaljava od sveta, dok se šarenom odećom vezuje za svet. Onaj ko kaže: „Ići ću u manastir i tamo ću nositi crninu. Ići ću u manastir i tamo ću vršiti pravila“, takav će i kad ode tamo, činiti crne ( = loše, pogrešne) stvari. Kada je neko u svetu i kada sa radošću čini ono što čine monasi, takav se i svetu duhovno raduje, i u monaštvu će napredovati dva po dva i tri po tri stepenika.
– Starče, često puta, mladi koji su pobožni i koji se oblače blagočestivo imaju mnogo problema sa odraslima.
– Ako veruju i ako to čine od srca, privešće i odrasle na svoju stranu. Znao sam jednu devojku koja je nosila crninu i dugačke rukave. Bila je blagočestiva! Kaže joj jednom jedna moderna starica: „Ne stidiš li se devojko, da nosiš crninu i dugačke rukave?“ A ona joj odgovori: „Pošto ne vidimo vaš primer, onda ćemo mi nositi crninu“. Tako ju je pridobila.
Vidiš, ta žena je nedavno postala udovica a nosila je šareno. Ali šta da kažeš? Moja sestra je pre dvadeset tri godine postala udovica, i od kada joj je muž umro, nije skidala crninu. Ja smatram blaženom udovicu koja nosi crninu celog života, i koja živi čistim duhovnim životom, bez roptanja proslavljajući Boga, dok nesrećnicama smatram one koje nose šarenu odeću i i u skladu sa takvom odećom žive.
 

Danas ne može da se razlikuje čovek od žene
 
Nekada su, da bi iskušali mudrost Solomonovu, doveli grupu dečaka i devojčica, slično odevenih, da ih on razdvoji.[5] On ih odvede do jednog vrela i reče im da plivaju. Po načinu na koji su plivali, razdelio ih je. Devojčice su skakale pažljivo, stidljivo, dok su dečaci skakali na glavu i dlanovima pljuskali.
Danas muškarci tako mnogo oponašaju žene da često puta ne možeš da ih razlikuješ. U stara vremena si sa pedeset metara mogao da razlikuješ da li je neko muškarac ili žena. A danas, mnogo puta, ni izbliza ne možeš da razlikuješ ko je šta. Ne shvataš – muškarac je? – žena je? Zbog toga i postoji proroštvo da će doći vreme kada neće moći da se razlikuje da li je neko muškarac ili žena. Starac Arsenije Spileotis, reče jednom mladiću koji je imao kosu do zemlje: „Dobro, šta si ti? Mladić ili devojka?“ Nije mogao da razlikuje. Kasnije su ih na Svetoj Gori šišali. Sada dolaze kao pod konac… Ja sam ih šišao makazama kojima sečem konop kada pletem brojanice. Koliko njih sam samo ošišao! Šišao sam ih iza crkve. Kad dođu takvi, kažem im: „Treba mi kose za neke ćelavce da im zalepim… Učinite mi ljubav da vam malo kose odsečem!“ Šta da rade sad?
– I to su prihvatali?
– Važno je na koji način im priđeš. Ne počnem. „Kako je to grozno. Zar se ne stidite? Ne poštujete ovu svetu zemlju!“ Nego im kažem: „Bre deco, vi sa tom kosom ismejavate svoju muškost. Da vidite nekoga kako po Omoniji šeta sa ženskom tašnom, na šta bi to ličilo? Zar to ide? `Ajde da odsečete kosu!“ I onda ih šišam. Znate li koliko sam kose skupio? Ponekad, ako se neko malo buni, i počne da pita „zašto“, itd, kažem mu: „Šta „zašto“? Zar nisam kaluđer? Ja šišam. To je moj posao“! To je način da im to kažeš. Smeju se i to je to. A posle ih šišam. Ne menjam im imena! Samo sam jednog nazvao Dostojno jest, jer je u tom času prošla Litija sa ikonom Dostojno jest. Kako su se samo roditelji radovali što ih šišam! Shvataš li koliko sam obradovao roditelje, majke njihove? Ohoho… Samo zbog toga da me prosti Bog! …
Sada je opet moda da se šišaju i da pozadi ostavljaju nešto kao pramenove. „Čemu ti to služi?“, pitam ponekad. „To ostavljamo, kaže mi, da nas se svi paze“. „Dete, i da platite, sa toliko problema koje imaju danas neće na vas obraćati pažnju“. A vidiš kako mnogi mladići danas stavljaju minđuše! I to koliko minđuša stave!
– Starče, neki nose samo jednu minđušu.
– To su anarhisti koji nose jednu minđušu. Jedna minđuša je simbol anarhije. Ne stavljaju minđušu zato što su homoseksualci – buše uši i stavljaju to, kao znak pobune. Dođe jedan momčić sa ocem, ovde u Koliviju, dvadeset dve godine, sa dugačkom kosom, bradom i jednom minđušom u uvu. „Nije važno, rekoh. Mnogi vas osuđuju. Ja vas ne osuđujem. Ti koji vas osuđuju ne znaju da ste anarhisti, i zato vas osuđuju“. Posle je to skinuo i dao mi. Bilo je od zlata. „Daj to, rekoh, nekom zlataru, i neka ti od toga napravi krstić“.
– Starče, neki stavljaju minđuše i u nos.
– To znači da im je đavo stavio alku u nos, samo se povodac ne vidi… Ima i onih koji oko vrata imaju zlatne lance, odavde do ovde! Jednome sam dao sredstvo za čišćenje. Kasnije ga je stavio na vrat, a ja mu rekoh. „To da daš nekom siročetu, ili da daš svojoj majci da da nekom siromahu“. Kad sam mu izneo takvo razmišljanje, reče mi: „Šta da radim“? „Od sad pa nadalje, rekoh, da nosiš lančić sa krstićem“. Muškarci, pa da nose nakit! Nose debele zlatne lance, od po dva tri reda, što ni prinčevi ne stavljaju na sebe. Stave to oko vrata, a onda ti pričaju o svojim problemima. To /što rade/ je problem! Pravila! Neka ih preuzmu od drugih, neka ih sami postave. Izgubili su meru. Sasvim sasvim, sasvim! Neki oko vrata stavljaju znakove zodijaka. Pitam jednog: „Šta je to? Prvi put to vidim“. „To je moj horoskopski znak“, kaže. A ja sam mislio da je ikonica Presvete Bogorodice. „Dobro, rekoh, životinje ste, pa nosite zodijak“.[6] Ludost! Unutrašnje bezakonje ( = besporedak) je provalilo napolje. Treba mnogo da se molimo Bogu da prosvetli omladinu, kako bi sačuvali barem malo pameti.
 

Ljudi su žedni jednostavnosti
 
Dobro je ako su ljudi žedni jednostavnosti, pa su došli dotle da prave jednostavnu modu, ako se i ne čini jednostavnom. Dolaze neki na Svetu Goru sa ispranom odećom. Kažem: „Ovi ne rade na polju, zašto su takvi“‘? Neko govori seljački po prirodi, i njemu to stoji. A drugi se trudi da tako govori i to je da ti pripadne muka. Ima i onih koji dolaze sa svojim kravatama… Iz jedne krajnosti u drugu. Jedan je imao šest-sedam kravata sa sobom. Jedno jutro kad su se spremali, ponese sa sobom kravatu, sako, itd. „Šta radiš tamo“?, pita ga neko. „Ići ću kod oca Pajsija“, kaže. „A, šta ti je to što nosiš?“ „To sam obukao da mu tako ukažem poštovanje“. E, gde smo stigli!
Uopšte nemaju jednostavnosti, i zbog toga postoji ovaj huliganizam ( = divljaštvo). Kada duhovni ljudi ne žive jednostavnim životom, nego su stegnuti, onda ne pomažu omladini. Tako mladi danas, nemajući nikakvog uzora, žive razvratno ( = kao divljaci). Jer, kada gledaju uštogljene hrišćane, ljude pridavljene kravatama, stegnute – ne vide tu nikakvu suprotnost niti protivljenje svetu. Ako ne vide jednostavnost kod duhovnih ljudi, ni sami neće dostići to stanje. Mladi danas prihvataju duha ovoga sveta, poredak ovoga sveta. „Tako treba da činimo mi hrišćani, tako treba ovo, tako treba ono…“. I ne čine to iz sebe, zbog blagočestivosti, nego zato što „tako treba“. Nekada mladi govore: „Šta je ovo? Da idu u crkvu sa stisnutim vratom ( – zbog kravate – prim. prev.)! Odoh odande!“ I odlaze i vraćaju se nagi. Idu u drugu krajnost. Shvataš: Sve to čine jer se suprotstavljaju. I kada imaju ideale, nemaju valjane uzore. Zbog toga je potrebno da ih neko usmeri ka revnosti, da ih pokrene jednostavnim životom. Oni se ljute kada duhovni ljudi i sveštenici pokušavaju da ih zadrže metodima ovoga sveta. Kada, međutim, nađu ono što je časno, ali i jednostavno i iskreno, tada imaju problema. Jer kada je neko iskren i ne potčini samoga sebe, onda je jednostavan i ima smirenje. Onoga ko je to postigao ovo smiruje, ali to osećaju i drugi. Svako razume da li sa njim zaista saosećaš ili licemerstvuješ. Jedan huligan je bolji od jednog licemernog hrišćanina. Zato, ne treba imati licemerni osmeh ljubavi, nego se treba prirodno ponašati – niti zloba niti licimerstvo, nego ljubav i iskrenost. Još je bolje ako su tu i emocije, kada je ostalo dobro postavljeno. Treba imati poštovanja ( prema ljudima – prim. prev) i svakako ljubavi. Treba delati jednostavno a ne po šablonu, jer tako čovek ostaje samo na onome što je spoljašnje i postaje spoljašnji čovek, karnevalski klovan.
Unutrašnja čistota divne duše istinitog čoveka, ulepšava i njegovu spoljašnjost, i sladost božanske ljubavi oslađuje i njegov pogled. Unutrašnja lepota duše, osim što ulepšava i osvećuje čoveka duhovno, čini to i sa njegovom spoljašnjošću, predaje ga božanskoj blagodati, ulepšava i osvećuje i ružnu odeću koju nosi blagoslovni čovek Božji. Otac Tihon je sašio samo jednu skufiju i jedan ogrtač od dela rase – to je nosio, ali je zadobio veliku radost. Jer ako je od spolja i nosio nešto što je stvarno bilo ružno, to nije izgledalo ružno, jer ga je ulepšavala unutrašnja lepota njegove duše. Jednom ga je neki posetilac fotografisao u toj njegovoj odeći i u nekakvoj pidžami, kojom ga je ogrnuo jer je video da se starac smrzava. I sada, oni koji gledaju na fotografiji oca Tihona, misle da je nosio vladičansku mandiju, dok je to u stvari bila stara pidžama. Ljudi su i njegove dronjke posmatrali sa pobožnošću i uzimali su ih kao blagoslov. Jedan takav blagosloveni čovek, koji se iznutra izmenio i koji se i spolja osvetio, ima veće dostojanstvo, od svih onih ljudi koji se samo spolja menjaju (presvlačeći svoju odeću), a u sebi zadržavaju starog čoveka sa drevnim gresima.
 

Žena da ne nosi muško odelo,
niti čovek da se oblači u ženske haljine“
[7]
 
– Starče, kako se treba postaviti prema ženama koje u manastir dolaze u pantalonama? Često kažu da je to mnogo praktičnije, a i da je bolje tako nego da dolaze u kratkim suknjama.
– Danas će nositi i kratke pantalone! To je tačno rešeno u Starom Zavetu! „Čovek ne treba da nosi žensku odeću, niti žena da nosi mušku“. To je zakon, a i tako nešto je nepristojno. Muškaraca koji nose suknje je malo, vrlo malo.
– Žene koje rade na polju ( = na njivi), kažu da ne mogu lako da se pokreću, ako ne nose pantalone.
– To je opravdavanje.
– Starče, majke takođe govore devojčicama da nose pantalone da se ne bi prehladile.
– Nema drugog rešenja? Ne postoje čarape do struka? Ako neko želi, naći će rešenje.
– A kada dođu neki zvaničnici i kada među ima nekih žena u pantalonama?
– Ispitajte ih. „Želite li da vam snishodimo, da pokvarimo poredak i da u manastiru nastane besporedak?“
– Jednom prilikom je došlo trideset učiteljica u pantalonama i i smo ih pustili da uđu.
– Loše, to ni ide! Trebalo je da im kažete: „Oprostite, postoji manastirska uredba da ne dopuštamo da uđu žene u pantalonama“. Jer one će posle da odu u neki drugi manastir i da kažu: „U tom manastiru su nas pustili da uđemo u pantalonama“. Jer vi ste snishodili i pustili ih, a posle će neko zbog vas takođe da snishodi. Stavite na vrata tablu sa onim mestom iz Starog Zaveta. Nabavite i pedeset suknji, da ih na lep način date onima koje prvi put dolaze u pantalonama pa ne znaju, ili onima koje imaju kratke suknje.
– Starče, a kada dođe čitava srednja škola, i sve devojke su u suknjama?
– Počastite ih napolju, ispred vrata, jer je to kako su obučene, problem. Ili, ako se najavljuju telefonom da će doći, kažite: „Molimo vas da nastavnice i učenice ne nose pantalone“. Tako će razumeti da je potrebno da poštuju mesto na koje idu. Manastir nije parohijska crkva. U parohiji, sveštenik je dužan da ispravlja žene, da bi shvatile zbog čega ne treba da nose pantalone, i da se upristoje. Ako nekada dođe kod njega žena koja je iz druge parohije, i koja nosi pantalone, treba da se stara da uredi stvar. Crkva je majka a ne maćeha.
– Starče, mnogi, međutim kažu. „eto šta radite, odbijate narod od crkve“.
– Ma zašto u Starom Zavetu postoji zapovest od Boga koja zabranjuje ženama da nose muško odelo itd? Šta još hoće? Ti kaži: „Zašto da žene ne idu u crkvu u pantalonama? Zašto da se za upravitelje crkve ne izaberu ateisti, kad je crkva narod?“ Tako će dobrobit Crkve zavisiti od bezbožnika. Načiniće do Crkava biblioteke, apoteke itd, kada raznesu sve! „Zašto ovo, zašto ono?“ Šta da se kaže?
U manastir ne treba puštati ni golišave turiste da bi se sakupio novac za siromašne, jer je ovo zamka lukavoga, kako bi monaha udaljio od blagoslova Božjih i kako bi ga posvetovnjačio. U stvari, stranstvovanje Hrista radi, čini monaha bogatim vrlinama.
– Starče, u Stomiji su morali da stave tablu zbog turista?
– Da, bile su table. Na manastiru je bila jedna na kojoj je pisalo „Dobro došli!“ Niže, dvadesetak minuta od manastira, stajala je druga tabla na kojoj je pisalo: „Nepristojno obučeni, neka idu prema Aosu“[8] sa strelicom koja je pokazivala prema potoku. A na drugoj tabli je pisalo: „Pristojno obučeni, neka idu pram Svetom Manastiru“, sa strelicom koja je pokazivala prema manastiru. Zar nisu dobro napisali?
– Šta da radimo starče, kada na proleće dolaze žene sa velikim dekolteom?
– Dajte im nešto da se ogrnu. Tako će shvatiti da je potrebno poštovati mesto na koje su došle.
 

Ulepšavanje: Prljanje ikone Božije
 
Kakvog izgubljenog sveta ima danas! Žene danas stavljaju u svoju kosu nekakve smese i na šta mirišu! Tako se dobija alergija. Kada gledam žene ovoga sa njihovom svetskom lepotom i mirisima, iznutra se žestim. Kažu mi: „Ova je išla u Nemačku da uči za kozmetičarku“. Šta je to kozmetika, pitam. „Kozmetičarke traže, stare mlade ( = stare devojke – prim. prev)“. Tada se setih da sam video jednu stariju ženu sa nečim na čelu. Posle sam pitao jednog njenog poznanika: „Šta joj se, jadnici, dogodilo?“ A, ništa, kaže mi. Imala je operaciju zatezanja kože, da bi nestale bore“. A ja sam mislio da se povredila pa je imala hiruršku intervenciju… Dokle je stigao današnji svet!
– Starče, danas ulepšavanje ne smatraju grehom.
– Da, to sam shvatio. Video sam jednu dušu, koja je prvo bila kao Anđeo, a kasnije nisam mogao da je prepoznam kada se ofarbala. „Bog je sve stvorio veoma dobro, rekoh joj, ali je sa tobom napravo veliku grešku!“ „Zašto oče“? – kaže mi. Nije ti dao crne oči! Tu je pogrešio! Dok je druge ljude stvorio dobro, i načinio ih lepima, kod tebe je pogrešio! Zar ne shvataš? To te poružnjuje! Kao da uzmeš jednu vizantijsku ikonu, pa je odavde i odande zamažeš bojama, i tako je pokvariš. Da odemo do ikone Božije da stavimo boje? To je kao da jedan ikonopisac naslika ikonu, a da posle dođe neki koji ne zna da ikonopiše, pa uzme boje i poružni ikonu. Isto i ti radiš. To je kao da kažeš Bogu: „Nisi to dobro uradio, Bože moj. Ja ću to da ispravim!“
Drugom prilikom dođe jedna sa noktima do ovde, kao u mačke, ofarbana u crveno, i kaže mi: „Dete mi je ozbiljno bolesno. Pomoli se oče! I ja sam se molila, ali… “ „Kako si se molila“, kažem joj. Ti grebeš Hrista sa ovakvim noktima! Prvo iseci nokte, i dete će biti dobro. Za zdravlje svoga deteta, ubuduće da sečeš nokte i da se ostaviš farbanja. „Da ih ofarbam u belo, oče?“ Ja sam ti rekao da isečeš nokte, da učiniš jednu žrtvu za zdravlje svog deteta. Šta je ovo? Da je hteo, Bog bi te napravio sa crvenom kosom. “ „Da ih ofarbam u belo?“ Eto ti opet! „Da si dobro i ti i tvoje dete“, rekoh u sebi. Dete najviše osuđuje majku, kad nije obučena pristojno i kada pokušava tako da čini i sa detetom.
Može neko da bude malo ružan, ili da ima neki nedostatak. Zna Bog to i duhovno će mu pomoći, jer se Bog više stara o duši nego o telu. Svi imamo svoja dobra i malo nedostataka – neke svoje krstiće – ne krst – što nam pomaže u spasenju duše naše.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sveta Isidora je živela u manastiru Tavenisioti, koga je osnovao Prepodobni Pahomije, početkom četvrtog veka. „Hrista radi“ napravila se ludom ( = jurodivom – prim. prev.) smirujući se. Na glavi je nosila nekakvu krpu, dok su ostale monahinje nosile kukolj. Nikada nije nosila cipele. Iako je često dobijala uvrede i batine, nikada nije gunđala niti je nekoga uvredila. Njena velika svetost, bi u snu otkrivena velikom podvižniku Pitironu, koji poseti manastir, i pred čitavim sestinstvom otkri, da je Isidora, koju su svi smatrali ludom, ustvari duhvna mati.
  2. Starac ovde pod „dobrom dvoličnošću“ očigledno ima na umu podvig jurodstva. U tom podvigu, osoba koja je inače mentalno sasvim zdrava, pretvara se (dakle „dvoliči“) pred drugima da je nenormalna, kako bi na takav način uništila u sebi svaku sujetu i preuzošenje (prim. prev.).
  3. Starac ima na umu karneval u kome se ljudi prerušavaju, dok su u stvari uvek u sebi prerušeni – tj. licemerni (prim. prev.).
  4. Deo odežde sveštenika, koji prekriva gornji deo tela (prim. prev.).
  5. Tj, da propzona ko je kog pola iako su bili isto odeveni (prim. prev.).
  6. Horoskopski znaci – zodijak – predstavljeni su uglavnom životinjama (bik, ovan, lav, jarac, itd). Zodijak, grčki ζώδιον znači bukvalno „od životinje“, „životinjski“. Tu je smisao starčevog poigravanja rečima (prim. prev.)
  7. Žena da ne nosi muško odelo, niti čovek da se oblači u ženske haljine, jer je gadan pred Gospodom tvojim ko tako čini“ (Pon. Zak. 22, 5) Žena, dakle, ne treba da nosi mušku odeću jer je to Gospodu veoma mrsko.
  8. Ispod manstira Stomija Konici, nalazi se potok po imenu Aos.

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *