НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна црква и римокатолицизам » ДУХ БОЖЈИ И ДУХ ОВОГА СВЕТА (из књиге „ЧУВАЈТЕ ДУШЕ“)

ДУХ БОЖЈИ И ДУХ ОВОГА СВЕТА (из књиге „ЧУВАЈТЕ ДУШЕ“)

 

ДУХ БОЖЈИ И ДУХ ОВОГА СВЕТА
 

ПОГЛАВЉЕ II

РАЦИОНАЛИЗАМ НАШЕГ ВРЕМЕНА
 

Разум у духовном животу
 
– Старче, каква је улога разума у духовном животу?
– Ког разума? Овога света? Тај разум[1] нема никакве улоге у духовном животу. Анђели, Светитељи улазе кроз прозор, а ти их гледаш. Разговараш са њима, и они одлазе… Ако ово покушаш да објасниш разумом, то не иде. У наше време када су знања веома узнапредовала, поверење само у разум је на жалост, уклонило веру као темељ, и испунило душе питањима и сумњама. Због тога нас чуда утврђују, јер се чудо догађа и оно се не објашњава Разумом (= логиком). Вера у Бога привлачи божанске силе доле, и сви људски закључци се преокрећу. Чини чуда, васкрсава мртве и оставља науку са отвореним устима. Све везано за духовни живот споља изгледа наопако. Ко не обрне свој светски начин мишљења, и ко не постане духован човек, немогуће му је да спозна тајне Божије које нам се јављају као чудне. Онај ко мисли да може да спозна тајне Божије спољашњим изучавањем, личи на неког безумника који покушава да види Рај помоћу телескопа.
Разум чини многа зла када неко помоћу њега покуша да изучи оно што је божанско, да тако схвати тајне, чуда. Католици су са разумом дошли дотле да хемијски испитују Свето Причешће, да би видели да ли је оно стварно Тело и Крв Христова. Свети су, међутим, вером коју имају, увек видели Тело и Крв у светој Чаши. Још мало па ће доћи дотле да Светитеље ставе под рентген да виде у чему се састоји њихова светост! Одбацили су Духа Светога, а убацили су свој разум и сада се служе белом магијом. Једном Католику, који је имао добро расположење – јадник се заплакао – рекох: „Једна од најважнијих разлика међу нама је ово: ви се ослањате на мозак, а ми на веру. Ви сте развили рационализам и уопште људска достигнућа. Својим разумом ограничавате божанску силу, јер сте божанску благодат оставили по страни. Ви у освећену водицу стављате конзерванс да се не поквари. Ми у оно сто се покварило стављамо освећену водицу, да би постало добро. Верујемо у благодат која освећује, и освећену водицу чувамо по двадесет и по педесет година и она се уопште не квари“.
– Да ли разум, исправно мишљење, долази пре Бога?
– Можда не долази разум него гордост? У суштини, оваква логика је пре крива него исправна. Гордост је оштећење разума. Разум који је егоситичан је гнездо демона. Када се оваква логика преточи у наша дела, предајемо се ђаволу.
– А када, старче, неко ко је духован треба да се супротстави искушењу, зар ту разум нема никакву улогу?
– Тада, човек треба да чини оно што је у његовој моћи, а оно што није нека остави Богу. Неки покушавају да све постигну само својим умом. Такви су, на пример они који покушају да достигну умну молитву умом. Стискају главу да би се сконцентрисали, и после их боли глава. Ако се ја супротстављам ономе чему треба да се супротстављам свакога дана, зар мислиш да бих то могао, тек тако, сам да чиним? Него, оно што као човек могу, то чиним, а остало ћу оставити Богу. „Бог ће, кажем, дати, указаће на оно што треба да буде“. Многи почињу: „Како ће ићи овај посао, и шта ће бити с овим или са оним“, и тако их и због ситница боли глава. Када неко покуша да ствари уреди само логиком, тада му се све помути. Требало би да Бога постави испред сваког свог дела. Да не чини ништа, без поверења у Бога, јер се касније његов ум бори и умара, а душа се лоше осећа.
– Старче, рекли сте да не долазите у стање напетости. Како се то постиже
– Не, не долазим, јер се стварима не супротстављам умом. Ако мене заболи глава, заболеће ме од прехладе или од ниског притиска. Томе имам да се супротставим! Свакога дана ми долазе људи са својим проблемима, са својим боловима. Мислим на оне који су прошли кроз различите проблеме, кроз болести итд. И ако некоме буде добро, не говори да му је добро, да се и ја порадујем мало, него и даље мислим да му није добро.
– Како може монах да правилно уреди своје мисли, а да се не умори од размишљања?
– Стварни спокој бива од другог спокоја. Бог успокојава човека, и човек постаје човек, обожује се. Другачије је ако ради само умом, јер тада је све телесно, људско.
Светска логика умара ум и ослабљује телесне силе, ограничава срце, док је духовна логика за срце благотворна. Ум, ако се исправно користи, може да покрене срце и да буде од помоћи. Када ум сиђе у срце и када са срцем заједно дела, свако дело које чинимо није више само дело разума. Разум је благодат. Међутим и он треба да се освети.
– Старче, имам ли ја срце?
– Имаш срце, али уместо да оно ради, твој ум га ућуткава. Покушај да оствариш логику срца, логику вере, љубав.
– Како да то постигнем?
– Први корак – да прошеташ Солуном бос, да кажу да си полудео, како би ум отишао!!! Ти, благословени, све узимаш са математичком тачношћу. Ти си астроном? Престани да размишљаш рационалистички, да би могао да радиш на самом себи.
– Старче, које изучавање ће ми помоћи да се одвојим од логике овога света?
– Пре свега треба да читаш Старечник, Филотејеву Историју, дакле, не теоријске књиге, него оне које говоре о делању, да би једноставним отачким духом светитељства одагнао логику овога света. Након тога треба да читаш Авву Исаака, али да га не схватиш као философа, него као онога ко је од Бога просветљен.
 

Логика овога света квари духовну осетљивост
 
Свети Оци су све сагледавали духовним, божанским очима. Светоотачки списи су писани Духом Божјим, и Дух Божји је тај који тумачи Свете Оце. Данас нема често овога Духа Божијег, да би се разумели списи Отаца. Све се гледа очима овога света, и ништа се друго не види. Нема добрих дела која дају веру и љубав. Арсеније Велики[2] је стављао босиљак у воду и није је мењао, тако да је вода много мирисала. А шта ћемо ми разумети о тој устајалој води! „Ма не разумем ово“, кажу ти. Не зауставља се да види има ли ту још нешто, него добацује зато што не разуме!
Када се умеша логика, ништа не може да се разуме – ни Јеванђеље ни Свети Оци. Духовни осећај се квари, и Јеванђеље и Оци постају човеку некорисни, тако да он долази до тога да каже: „Толике године се људи неправедно пате подвизавањем, постом, итд!“ Ово је богохуљење. Дође једнога дана један монах у Коливију аутомобилом. „Дете моје, рекох му, шта ће теби аутомобил? Не иде то!“ „Зашто старче“, рече ми. Зар не пише у Јеванђељу: „сто пута више примиће и наследиће живот вечни? (Мт. 19, 29)“ Ово, „сто пута више примиће“, рекао је зато што је желео да има. Али, на монаха се односи оно што каже Апостол Павле да: „ништа немајући све поседују“. Монах, дакле, нема ништа, али може да располаже туђим вредностима, зато што му верују ради његових врлина. Ми монаси не треба да имамо! Видите како се уз помоћ логике може доћи до погрешних тумачења? Имајте увек на уму да, ако се човек не посвети ( = очисти од греха), ако не дође божанско просветљење, свако тумачење које ће дати биће увек смутно.
Упиташе ме једном: „Због чега Пресвета /Богородица/ није учинила чудо на Тину, и Италијани развалише бродић „Ели“ на дан њеног спомена?“ А Пресвета је тамо учинила и веће чудо. Уништавање бродића „Ели“ изазвало је срџбу Грка. Грци су схватили да Италијани ништа не поштују и разљутили су се, и затим су их протерали вичући „напоље“. Да није тако било, Грци би рекли: „И ови /Италијани/ су религиозни, они су наши пријатељи“. Не би разумели безбожност Италијана. А сада долазе ови са својом логиком и говоре: „Зашто Пресвета није учинила чудо?“ И шта да им кажеш?
А други питају: „Зар су у Вавилону, када су у пећ бацили тројицу младића, заиста мерили ватру, и измерили да је била четрдесет девет лаката?“ Па када је ватра испрва била седам метара висока, додали су још материјала за ложење да буде седмоструко већа. Зар седам пута седам не даје четрдесет девет? Видиш ли како су знали колика је ватра? Овде видиш један рационализам, једну безумну логику, која је на концу одвојена од стварности. Неки од данашњих теолога замајавају се и оваквим питањима. Тако, на пример, питају: „Да ли су се демони који су бацили крдо свиња у море удавили? (уп. Мт. 8, 32)“ А значење је да су отишли од човека. Шта се тебе тиче шта је било? Боље пази да демони тебе не поседну, и немој се бринути о томе где се сада налазе они демони.
– Старче, неки покушавају да усагласе Јеванђеље са људском логиком. Тумаче Јеванђеље логиком овога света без икаквог зазора.
– Јеванђеље и логика овога света не могу да се ускладе. У Јеванђељу је љубав. У логици овога света је интерес. Јеванђеље каже: „ако те ко неко потера једну миљу, иди са њим две ( уп. Мт. 5, 41)“. Где је ту логика? То је скоро лудост! Због тога они који покушавају да Јеванђеље ускладе са логиком овога света чине једну ружно замешатељство. Постоје, примера ради, различите групе које се баве филантропским радом. Они, тако сазнају да је неко пострадао, да је осиромашио и да му је потребан новац. „Помоћи ћемо му, али да се прво уверимо да ли му је новац заиста неопходан“. И онда иду два три пута да га посете, да се увере да ли му је помоћ заиста потребна. И ако, претпоставимо, виде да има неколико фотеља у собама, кажу: „Е, па он има толико фотеља у тим собама! Пошто има толико намештаја, помоћ му није потребна“. И не дају му помоћ. Они, међутим, не разумеју да је тај човек гладан. Јер, када неко осиромаши, то не значи да се истог часа промени и његова одећа. Откуд знаш да тај намештај нема од раније, а још нико до сада није дошао да га купи? А може бити, да му је то поклонио неко ко је сазнао са сиромаштво његове породице. Такви добротвори се крију иза логике и врше смутње, а Јеванђеље остаје ван њиховог живота. Људи гледају на ствари спољашње, и зато све погрешно тумаче.
– Старче, логику и људско размишљање које имам, осећам као запреку за напредак у духовном расуђивању.
– То заиста и јесте препрека за духовни напредак, јер тада одлази благодат Божија. Човек тада остаје без помоћи Божије, падне и разбије нос. Људско суђење и расуђивање су, по правилу, неправедни. Расуђивање Божије јесте љубав, дуготрпљење, подстицање. Бактерија која изазива твоју духовну болест је то што ствари истражујеш људском логиком. Делотворан лек су добре мисли. Када човек скреће десно, има дакле, добре мисли, а расте и способност његовог срца. Стога, ако много користиш разум, неопходно је да добро пазиш на своје помисли, јер и закључци до којих својим умовањем долазише јесу људски а не духовни и освећени.
– Старче, зашто тако често падам у осуђивање?
– У теби је Право које студираш, и зато осуђујеш. Много пута одређене студије или неко занимање, на известан начин стварају једну суву логику. Логика је честа болест оних који умују. Она је суштина болести. Ако имаш срца, логика иде много испред твог срца.
Има много оних који имају велику моћ мишљења и који расуђују са егоизмом, и који ништа не примају. Све траже од других али не и од себе. Сами остају у својим немоћима а друге осуђују. Заиста је то веома чудно! Споља су уобличени, направили су једног спољашњег човека пуног лицемерја и у себи немају ни трага од простодушности. То и јесте разлика између европског и јелинског духа. Када кажем „јелинског“ мислим на дух Православља. Код европљанина никад не можеш да схватиш када можеш, а када не можеш да му се приближиш. Увек каже „добро дошли“ са лажљивим осмехом. Док Јелина можеш да разумеш. Радостан је? То и показује. Хоће да те превари? И то показује, па и то увиђаш.
– Како бива крив, онај ко лако осуђује људе, ствари ( = догађаје) и власти ( – државне)?
– Само се крећете у сфери логике, служите се само својим мозгом, а ово је последица тога. Добро је за оне који имају отворен ум, да Бог узме вентил па да га мало окрене. Колико се ум више испразни, толико више благодат испуњава човека. Када кажем ум, мислим на људско расуђивање, на егоизам, на самоувереност. У оном моменту, међутим, када неко схвати да не расуђује исправно и када каже: „Расуђујем на начин овога света, моје расуђивање нема божанског просветљења и стога ћу погрешити. Зато не треба да користим то моје расуђивање“ – тада га Бог просветљује, и тада може исправно да расуђује шта је право.
Паметним људима искушење не долази као очигледно осуђивање. Када човек у себи има људске елементе, он суди људски и чини злодело. Човек треба да се удаљи од тог људског елемента, да би се његов суд постао божански. Суд овога света је криви суд. Колике само неправде бивају! Једном приликом за Пасху, након Свете Васкршње Литургије, седосмо мало у једну кућицу да поједемо сир и јаје. Поред мене је седео један монах који је био водич мазги, и који је доносио дрва. Гледам га, ставља у свој ћошак оно што му је понуђено. „Једи“, рекох му. „Добро, добро, јешћу“, рече ми. Гледам га после, опет не једе. „Једи, опет ти говорим. Данас је Пасха.“ „Благослови старче, рече ми, „ја, кад се причешћујем, не једем до два поподне“. Од претходног дана пости (тј. не једе – прим. прев.) а јешће тек поподне! Видиш шта он чини ради благочестивости? А други могу да га сматрају обичним мазговодцем.
Човек је тајна! И ако те приморавају да судиш, размишљај: „Да ли је овај суд божански, или је пун пристрасности?“ Да ли је то несебично или пуно самовоље? Немојте имати поверења у себе нити у свој суд. У том суду има много егоизма. Мене су поставили да судим о једној ствари, и иако то нисам хтео, приморали су ме. И када сам стао на молитву, пошто сам са несебичношћу и непристрасношћу судио, нисам осећао ону сладост као другим приликама. Није ме узнемиравала моја одлука о том питању, него то што сам судио као човек. Колико је често наш суд преваран и колико су ту често присутни људски критеријуми! Много је дрскости у суђењу. Суд припада Богу. То је страшно! И није важно, ако онај ко суди има и добру намеру. Важно је шта је у његовом суду.
Потребно је много расуђивања. Природно, сви ми имамо неко расуђивање, али на жалост, многи од нас га не примењују на себи самима, него на ближњима својим. То расуђивање које имамо, помућујемо суђењем и осуђивањем и захтевом да се други поправе, док је у ствари то требало да захтевамо само од себе, пошто не узимамо довољно учешћа у духовној борби и у одсецању сопствених страсти, како би се душа наша ослободила и како би узлетела на Небеса.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Када старац овде говори о разуму, он не мисли на харизму којом је Бог почаствовао човека, већ на рационализам, који је, како он сам каже „искварен“ и који одваја од вере у Бога, који одриче Божије промишљање и одбацује чуда.
  2. Упиташе неки Авву Арсенија: „Зашто не промениш воду, кад се умирисала?“. А он одговори: „Уместо да миришем оно што долази од света, треба да подносим овај мирис“ (Види Страчник, Авва Арсеније, 18, стр. 6 – на грчком)

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *